Ideolog, utopista ili subverzivni element?

Nakon što je objavila i javnosti na uvid stavila gotovo sve što je dr Dragoljub Jovanović (1895-1977) ostavio iza sebe, porodica je ove godine objavila knjigu unuka Dragoljuba Jovanovića, Srđana Jovanovića Ideologija Dragoljuba Jovanovića (2025). I mada sam autor na početku rada konstatuje da ista nema za zadatak da bude kompletna naučna studija, već predstavlja pre svega izvesnu retrospektivu, prikaz onih Jovanovićević dela za koje autor smatra da su najvažnija za razumevanje njegovih političkih ideja predstavlja vredan izvor za izučavanje misli ove izuzteno plodonosne i kompleksne, na našu žalost, nedovoljno poznate i priznate političke figure.

Jedinog aktera na političkoj sceni međuratne Kraljevine (a nije mnogo takvih bilo ni u čitavoj modernoj političkoj istoriji srpskog naroda) koji je nastojao, i u tome u dobroj meri uspeo, da svoju političku ideju sistemski objasni i da je učini jednom zaokruženom celinom, (Seljački socijalizam, Ruralna i zadružna kultura, a tom krugu mogu se dodati i Razmišljanja o moralu) a ne da je razbaca po periodici i dnevnoj štampi od čega istraživači grade idejni krug.

Pored najvažnijih radova, Jovanović izdvaja i nekoliko bitnih momenata koje ocenjuje kao temeljne principe na kojima počiva ideološki okvir misli i dela Dragoljuba Jovanovića (seljaštvo, socijalizam, jugoslovenstvo – o čemu će biti više reči kasnije) i tako ukazauje na jednu ličnost, po mnogo čemu nesvakidašnju u vremenu u kojem je živela i radila, a više nego potrebnu danas kada se u političkoj nauci malo pažnje posvećuje istraživanju političkih ideja, a sve više statistici kao jedinom načinu ostvarenja konkretnih, najčešće kratkoročnih i srednjoročnih političkih ciljeva.

Ova činjenica, posledica je sve većeg zanemarivanja humanističkih nauka, svođenja života na kodove i algoritme, a čoveka na individuu čiji cilj nije život u skladu sa određenim korpusom vrednosti, već prosta, mašinska efikasnost, shvaćena kao postizanje maksimalnog ostvarenja uz minimalni rastur resursa.

Taj cilj, ostvaruje se ne stalnim zapitkivanjem o ispravnosti postupaka i otuda traganjem za mogućim alternativnim putevima, već slepim potčinjavanjem trasiranom putu za koji se veruje da osigurava uspeh.

Razbijanje tog lanca predstavlja jedini mogući izlazak u slobodu koju razumemo kao mogućnost delovanja uprkos strukturi koja se, za razliku od pređašnje, još uvek neopterećene kompjuterskom logikom, neretko (ipak) granala u više pravaca, i koja iskazuje jasnu tendenciju smanjenja varijabli (kao u svakom kompjuterskom kodu) čime se kao bazični preduslov „efikasnosti“ u društvenom životu javlja manjak izbora, a time, posebno u politici, i manjak demokratičnosti.

Pitanje pozicije Dragoljuba Jovanovića u takvom svetu, više je nego upitno, (što je svakako tragedija sveta, ali ne i samog Jovanovića) posebno ako uzmemo u obzir da on ne samo da nije prihvatao nikakvu mašinsku preciznost u životu (otuda i stalno povlačenje, iz ugla sveta ograničenog na „efikasnost,“ čitavog niza „pogrešnih“ odluka: odbijanje da ostane u Francuskoj, da se u nju vrati, gubitak katedre i česte robije), već ni u politici (otuda, na momente, gotovo utopistička vera u to da HSS može biti bolja nego što jeste, te sukobi sa boljševicima u čijem „dogmatizmu“ je nalazio upravo spomenutu mašinsku logiku smanjenja varijabli i predubeđenost u ispravnost zadatog koda, koji od čoveka očekuje ne da u svoje kretanje kroz istoriju ugradi ličnu slobodu, već spremnost da se pokorava prostoj veri da je „kod“ pravilno sračunat – što se na kraju potvrdilo kao nedovoljno precizno), čime je zalažući ne samo svoju karijeru već i život (svoj i svoje porodice) svedočio da se ipak može ići drugim putem.

Uspeh podređen vrednosti

Ukoliko se složimo sa gore iznetom konstatacijom da Jovanović u svom delovanju nije previše vodio računa o „efikasnosti“, o čemu bi, između ostalog mogla da svedoči i činjenica da je najpre unutar partije čiji je član bio (zemljoradničke) „terao kontru“ smatrajući da uspeh može postojati samo pod uslovom da je podređen jednom višem sistemu vrednosti, a potom i da je u momentu kada je HSS Vlatka Mačeka uoči dogovora sa Dragišom Cvetkovićem bila zapravo na vrhuncu svoje moći, istu, iako partner sa njom, kritikovao jer je „efikasnosti“ podredila svaku moguću vrednost radi koje se u politiku ulazi, (seljaštvo nacionalnom hrvatskom interesu) postaje više nego očigledno da najvažniji elementi Jovanovićevog idejnog sistema, (Jovanović, 2025: 10) ipak dolaze iz sfere koja je nepolitička.

To im daje na posebnom značaju ne samo kada pokušavamo da razumemo Jovanovićevu „ideologiju i akciju“ (Jovanović, 2025: 10) u istorijskom kontekstu, već i kada nastojimo da sa, uslovno rečeno, „višeg“ nivoa, teorijskog, razjasnimo njegovo (samo)određenje u domenu društvene akcije.

Zato, smatramo, nije pogrešno postaviti pitanje, da li je Dragoljub Jovanović ideolog, čak i kada znamo da je on sam za sebe izričito govorio da to jeste. (Jovanović 7, 1997: 105) To što se ovo pitanje možda čini pogrešnim, zasluga je, kako u svom radu Političke ideologije: od istine do tiranije piše Bojan Vranić (2024) isključivo ograničenosti jezika, odnosno naše nemogućnosti da za određene pojave, radnje i fenomene pronađemo potpuniji izraz od onog koji nam objektivne, čak biološke mogućnosti nude.

Jer, kako to konačno potvrđuje i Srđan Jovanović, jedinstvo ideologije i akcije za Dragoljuba Jovanovića bilo je ne samo od prvorazrednog značaja, (Jovanović, 2025: 10) već, smatramo, akcija, u smislu angažmana unutar zajednice (otuda i tolika Jovanovićeva ljubav prema sociologiji) predstavlja jedinu istinsku političku vrednost. U tome se Jovanović ne odvaja mnogo od levog političkog spektra kojem je pripadao, a u okviru kojeg je politički delatnik pozvan ne (samo) da tumači svet, već da ga prevashodno menja.

Kao politički delatnik levog idejnog usmerenja, Jovanović je sklon da razlikuje dva sveta. Jedan je lažni, koji nastaje prostim tumačenjem, stalnim umotavanjem života u unapred smišljene idejne kalupe koji imaju vrednost ideologije, shvaćene, po rečima Karla Manhajma, kao, ako ne iskrivljena, a ono svakako nepotpuna svest, (Manhajm, 1978).

Jedinstvo ideologije i akcije za D. Jovanovića bilo je ne samo od prvorazrednog značaja, već, akcija, u smislu angažmana unutar zajednice predstavlja jedinu istinsku političku vrednost

Drugi je stvarni, koji tek dolazi iz prostora života, koji, shodno činjenici da se nalazi u stalnom pokretu, ne samo da nije do kraja objašnjen, već to, bivajući dinamičan (levica uvek ima svoju levicu, govorio je Jovanović) ni ne može biti. Zbog toga, konačno, Jovanović stalno dela. On je uvek u pokretu. Prezirući grč, on impulsivo, kako je jedino moguće, reaguje na signale koji dolaze iz prostora života, polazeći im u susret čak i ne promišljajući previše o njima (u filozofskom smislu reči), već osećajući njihove vibracije.

Čineći tako, Jovanović nije i ne može biti ideolog, ukoliko pod ideologom podrazumevamo nekoga ko nastoji da, uz manju ili veću distancu prema objektu koji posmatra, ponudi filozofsko objašnjenje sveta (Manhajm, 1978.).

To, čini nam se, a ovde se ponovo treba vratiti gore iznetoj konstataciji da je problem ideologije pre svega problem jezika, oseća i Srđan Jovanović koji nudi jedno, ispostaviće se, za naše nastojanje da pokažemo puni smisao Jovanovićeve prirode, sasvim pogodno određenje ideologije kao organizovane, strukturirane i logički povezane skupine ideja, čiji je cilj „da mobiliše javno mnjenje, određenu skupinu ljudi ili samo odabrane pojedince“. (Jovanović, 2025: 19)

Jedan pokušaj određenja

Jovanovićevo određenje ideologije Dragoljuba Jovanovića je, uz sva ograničenja jezika, tehničko, operativno. Iz njega izbija gotovo akcijaška priroda onoga ko se na nju oslanja. U njoj je sve podređeno neposrednom ulasku u svet i trajnom boravku u njemu.

Ona, stiče se utisak, ne objašnjava mnogo toga (ako to uopšte i čini) već ukazuje na nešto, čime se od sistema koji vrednuje zapravo pomera ka onome što vrednuje, a što se suštinski nalazi izvan ideološkog okvira. Jer, za Jovanovića, ideologija ne daje ničemu vrednost, ona ništa ne objašnjava do tačke u kojoj to objašnjenje prerasta u (jedini) smisao (kao kod boljševika), već upravo suprotno, okuplja, grupiše, mobiliše, pokreće na akciju čiji je jedini cilj kretanje okupljenih, grupisanih i mobilisanih ka vrednosti, ka smislu.

Otuda nam se čini ne pogrešnom, već pre nepotpunom, konstatacija Srđana Jovanovića da je ideologija bila „vezivno tkivo kojim se mogu objasniti razne bitne odluke i potezi“ koje je Dragoljub Jovanović povlačio. (Jovanović, 2025: 19) Da bi ova pretpostavka bila do kraja konačna, Dragoljub Jovanović bi bio gotovo u obavezi da promišlja o „efikasnosti“, odnosno o ostvarenju svog političkog ili pak ličnog cilja.

A u njegovom slučaju, kao što smo naveli, stvar stoji sasvim suprotno. On ne samo da o tome ne misli, već, stiče se utisak, on sve čini kako taj „uspeh“ ne bi došao, ukoliko se do njega može doći samo pod uslovom napuštanja određenog korpusa vrednosti koji nadilazi ideološku svest, koji ne nastaje unutar ideološkog kruga, već je u njega unet, „spolja“ te kao takav predstavlja autonomnu celinu kojoj se ideologija upodobljava.

Ova naša pretpostavka može se pratiti i kroz, kako Srđan Jovanović pravilno zapaža, tri fundamentalne celine Jovanovićeve političke ideje: „seljaštvo, socijalizam i jugoslovenstvo“. (Jovanović, 2025: 20)

Važno je pravilno uočiti da ni seljaštvo, u kojem je Jovanović video vesnike promena, ni socijalizam kao ideja koja je trebala da ukine nemoralnu i nehumanu vladavinu kapitala u svetu i konačno jugoslovenstvo shvaćeno kao nadnacionalno zajedništvo tri naroda u federalnoj i demokratskoj republici (Jovanović, 2025: 20) nisu vrednosti same po sebi, već emanacija upravo onog korpusa vrednosti u kojima je Dragoljub Jovanović pronalazio osnov sopstvene egzistencije.

Tako, seljaštvo koje Jovanović stavlja u prvi plan nije bilo kakvo seljaštvo, već ono svesno nužnosti zajedništva, visokomoralno, solidarno. To je pre ono seljaštvo koje može biti, nego ono koje jeste. Socijalizam koji Jovanoviću treba, nije boljševizam sa svojim totalitranim tendencijama koji, gušeći svaku slobodu i realnost, sebe svodi na neograničenu vlast u početku jedne klase, a potom jedne male grupe unutar te klase.

Pitanje etike

To je pre socijalizam kojim dominira etika, čija je osnovna briga moralno popravljanje čoveka i kroz njega zajednice u smislu stvaranja preduslova za nastanak pravednijeg političkog i ekonomskog okvira života. Konačno, jugoslovenstvo sa kojim Jovanović računa nije autoritarno jugoslovenstvo ORJUNA, monahrističko i konzervativno jugoslovenstvo Ljotićevog Zbora, ali ni jugoslovenstvo koje će biti demokratsko, samoupravno i federalno samo na površini, dok će u dubini biti podređeno boljševičkoj (po svom fingiranju slobode, fašizmu i nacizmu, smatra Jovanović, sličnoj) vlasti.

To je jugoslovenstvo najbliže idealima Jovana Skerlića ili Miloša Đurića opisano još 1914. u Vidovdanskoj etici kao visoko moralna i kulturna ideja bez unapred datih okvira, nova ne samo za Južne Slovene već i za čitav svet koji se kroz nju u jednom zahvatu moralne revolucije izobražava u novo čovečanstvo.

To što bi zbog ovakve misaone postavke Dragoljub Jovanović mogao biti lako okarakterisan prosto kao „ideolog-utopista“, nas nimalo ne opterećuje. Kao uostalom što nije ni Jovanovića u njegovom vremenu.

Dva su razloga za to: prvi je taj što u svođenju života na materiju pronalazimo samo jedan u nizu ideoloških pokušaja objašnjenja života, ali ne i život sam, i drugi koji se otkriva u našoj rešenosti da, za razliku od onih koji imaju potrebu za pokoravanjem dominantno materijalističkom i racionalističkom narativu, ukinemo svako drhtanje pred mogućim imenovanjem za „utopizam“, odbacujući čak i pretpostavku da „utopizam“ sam po sebi nosi bilo kakvo negativno određenje.

Konstatujući i sam da su nastojanja političkih oponenata da ga svrstaju u neku unapred određenu kategoriju tek „ideološki“ pokušaji da se, uz svo ograničenje jezika objasni njegova pozicija, Jovanović će i sam odbacivati ne samo optužbe za „utopizam“, smatrajući ih nepotpunim, već i negativno određenje istog, smatrajući da se u činjenici da materijalni svet efikasnosti i dalje aktivno ratuje protiv vrednosti može i mora pronaći razlog za ljubav prema onome što se u takvoj realnosti odbacuje.

Jugoslovenstvo D. Jovanovića najbliže je idealima Jovana Skerlića ili Miloša Đurića i opisano je još 1914. u Vidovdanskoj etici kao visoko moralna i kulturna ideja

Konačno, Jovanović i sam, sa jedne strane mogućnost iskrivljenog razumevanja sveta i otuda jednako pogrešnog promišljanja o njegovoj budućnosti, što su dva osnovna preduslova koji se, makar u svesti doktrinara, (Svetozar Marković koristi termin „pedant“) moraju nužno ispuniti za bivanje „utopistom“ (Jovanović, 2025: 197), pronalazi kako u liberalizmu, čemu najviše svedoči istina da se ideali iz 1789. nisu ostvarili u građanskim, buržoaskim društvima (otuda i pojava i jačanje socijalizma kao reakcija na tu istinu), tako i u boljševičkoj viziji društva za koje je ubeđen da ne može doći bez prethodne potpune demokratizacije (dug Jovanu Skerliću i njegovoj ideji socijalizma kao radikalne damokratizacije društva) kao izraza duhovne obnove čoveka, na tragu vrednosti zajedništva i solidarnosti. (Glasnik jugoslovenske omladine 4.2.1919)

Uz to, Jovanović će svoj idejni sistem poput načina na koji je u svom Nekrologu iz februara 1875. o Svetozaru Markoviću pisao njegov novosadski imenjak, Svetozar Miletić, odrediti kao svojevrsni „idealni realizam“, kao ideju koja polazeći od „ideala“ koristi realne, „naučne“ pretpostavke za njihovo ostvarenje, nikada ne ispuštajući iz vida da su „ideali“, odnosno vrednosti te koje stoje iznad svake moguće efikasnosti doživljene isključivo kao logika kojom operiše materijalna stvarnost.

Rešenje je u subverziji

Iz ove teze, smatramo, postaje više nego jasno da Dragoljub Jovanović rešenja savremene krize čovečanstva, za koju je i sam konstatovao da je pre svega moralna, etička, a tek onda posledično, ekonomska i politička nudi van političkog domena.

Jovanović ovde zauzima dijametralno suprotnu poziciju i od liberalizma i od boljševizma, čime svedoči da se u slučaju ove dve ideologije suštinski radi ne o radikalnim oponentima, već više o disidentima u oštrom sukobu, pošto i jedni i drugi i krizu i njeno razrešenje nalaze unutar materijalnog prostora u kojem se rad vrednuje pre svega kao roba. Ova činjenica, a mi smo spremni da je takvom smatramo, možda i najviše problematizuje njegovu poziciju kao „ideologa“, ili u najboljem slučaju proširuje ovu odrednicu u teorijskom smislu, budući da je u praksi teško pronaći ideologa sa takvim određenjem sopstvenog zvanja.

Tražeći izvor problema sveta izvan ekonomsko-političkih odnosa, pronalazeći ga u domenu etike, Dragoljub Jovanović svojoj ideji daje suštinski subverzivni karakter. On kao da pokušava da pokaže da život nije politika, nije njena kratkovidost, a još manje unapred trasirani putevi čiji tvorci, iako tvrde da su oni suštinski „ničiji“ i da prosto odražavaju srž „ljudske prirode“ (setimo se Hobsa, Loka, Rusoa… sve do Džona Rolsa u naše vreme), sve svoje životne snage ulažu u nastojanje da ubede publiku u njihovu ispravnost.

Objašnjavajući ovaj fenomen, jedan od uticajnijih francuskih filozofa sredine i druge polovine 20. veka Žak Elil u svom značajnom radu The Political Illusion (1964) ne pronalazi jasno određenje onih koji se politikom bave, ali u njoj ne nalaze ne samo jedino, već ni glavno razrešenje čovekove krize.

To su, zaključuje Elil, oni koji pravilno zapažaju da onaj koncept „politike“ koji se nudi ne samo kao glavni, već zapravo i jedini, nije ništa drugo do preslikavanje mašinske logike, koja se lako odriče svega što stoji na putu ostvarenja zadatog cilja – osvajanja vlasti, što vraća na promišljanja i lična preispitivanja na temelju moralnih načela (Elilu kao hrišćanskom anarhisti bliža su religiozna).

To su prosto „delatnici“, za koje on ne nalazi dodatno određenje, smatrajući da za tim nema ni naročite potrebe, da nas na to navodi ne objektivna potreba, već sapeta ideološka svest koja od nas traži da sve i svakoga smestimo u unapred određene fascikle, uz to dodatno ugrožena uškopljenošću jezika koji nije u stanju da kvalitetno odgovori na ovaj poziv ideološkog uma.

Zanemarujući politiku kao jedinu arenu u kojoj se vode društvene borbe, oduzimajući joj svako pravo da se smatra nedostižnom, „delatnici“, piše Elil u drugom znamenitom delu The Subversion of Christianity (1984) poput prvih hrišćana, vrše svojevrsnu „subverziju“ unutar društva naviklog na „sklad“, „red“, na „poredak“ u kojem su bilo kakva „iskakanja“ koja svet „udaljavaju“ od zadatog „cilja“ suvišna i nepoželjna.

Više je nego jasno da ta „subverzija“ zapravo predstavlja suočavanje ideološke, „iskrivljene“ i „nepotpune“ svesti koja, odredivši najpre granice sebi, pokušava da iste nametne i svetu oko sebe, sa realnošću, oličenom ne u prostim međuljudskim odnosima koje ideologija ne može ni obuhvatiti ni objasniti iz svoje skučenosti, već u korpusu vrednosti koje kao takve predstavljaju bazični konstruktivni element odnosa čoveka prema svetu.

Ovaj sistem vrednosti, bivajući suštinski materijalista, Svetozar Marković je u svom kapitalnom radu Realni pravac u nauci i životu definisao kao „instinkte“ među kojima kao najvažniji i najdominantniji izdvaja „instinkt društvenosti“. Shvatajući moral kao osećaj za dobro i loše koji se razvija iz svesti o tome da su usled različitih radnji instinkti u međusobnom skladu, odnosno u sukobu, Marković trasira put kojim je, polazeći od iste premise išao i Dragoljub Jovanović.

U oba slučaja ideja Žaka Elila se pokazala kao, na naš slučaj primenljivom, pa su i Jovanović i Marković, svako u svom vremenu delovali ne kao „ideolozi“ koji bi to mogli biti samo pod uslovom da vremenu i sredini odgovaraju (u najširem smislu rečeno, kao neko ko je disident), već kao „subverzivni element“ (odnosno kao neko ko se, na temelju dostizanja tačke radikalne pozicije kao one u kojoj se pojmovi ili ukidaju ili fundamentalno menjaju, do ukidanja, da se poslužimo terminologijom Agneš Heler, javlja kao alternativa).

Subverzivni element

Umesto da na bilo koji način povlađuje čoveku, da ga, takvog kakav jeste uključi u svet, da mu objasni svet i tako ga na njega ograniči (da je to činio, svakako bi bio ideolog) Jovanović od čoveka traži da uđe u rat sa svetom, da se prema njemu postavi subverzivno, svestan da se u toj subverzivnoj poziciji, koja zapravo odgovora radikalnoj poziciji Agneš Heler (1985) otkriva prva tačka dubinske promene.

Dok ideolog, shodno svom urođenom konzervativizmu, uzrokovanom skepsom u mogućnost izmene suštine egzistencije poručuje: promeni svet, da bi promenio sebe,  subverzivni element, kao neko ko mogućnosti izmene egzistencije daje primarnu vrednost kliče: promeni sebe, da bi promenio svet.

Za razliku od ideologa, sasvim je jasno, subverzivni element, o čemu svedoči i njegov ratni poklič, od čoveka traži mnogo više. U toj istini otkriva se i „nemogućnost“ „utopije“ koja zapravo nije ništa drugo do svedočanstvo „nemogućnosti“ čoveka da subverziju sprovede u delu i time, „dokaz“ više „superiornosti“ ideologije koja ne traži suštinsku promenu.

U toj činjenici pronalazimo i moguću dopunu kritike Srđana Jovanovića koji je u finalu svog rada o ideologiji Dragoljuba Jovanovića konstatovao da je osnivač i vođa „Narodne seljačke stranke“ (osn. 1940) ipak, u istorijskom smislu izašao poražen, zahvaljujući „činjenici“ da je, kao socijalista, u svojim ideološkim konstrukcijama, zanemario suštinu „ljudske prirode“ koja je, po svemu sudeći bliža kapitalizmu.

Teza Srđana Jovanovića više je nego tačna, pod uslovom da govorimo o ideologu, a ne o subverzivnom elementu. Jer, kao što smo naveli, ideolog kao svoj cilj određuje efikasnost, što u praksi znači da je u obavezi da ljudsku prirodu, ma kakva ona bila, uvrsti u svoju jednačinu čija je suština samo jedna – ostvarenje cilja, bez obzira na bilo kakve vrednosti.

Ali, Dragoljub Jovanović nije ideolog. Tu istinu je upravo ovom svojom tezom Srđan Jovanović možda najbolje dokazao. Jer, on odbija da učini ono na šta ga, simbolički, njegov istraživač navodi. On prosto ne želi da pređe preko činjenice da je ljudska priroda, sa kojom ideologije operišu – pala.

Za razliku od Srđana Jovanovića (koji to iznosi kao prostu činjenicu, bez odobravanja) Dragoljub Jovanović smatra da je nedopustiva gradnja bilo kakvog oblika zajedništva na onoj i onakvoj ljudskoj prirodi čiji su gradivni elementi gramzivost, sebičnost, želja za dominacijom.

Liberalizam, o kojem Srđan Jovanović sa punim pravom govori kao o jedinom istorijskom ideološkom „pobedniku“, taj cilj, konačno, i jeste ostvario otuda što je svet upodobio paloj ljudskoj prirodi, što je svakako lakše postići, nego raditi na njenoj etičkoj obnovi na kojoj je, kao preduslovu razvoja društva, kao subverzivni element, insistirao Dragoljub Jovanović. (Jovanović, 2025: 227) (Krivicu za to, smatrao je Jovanović, snose i sami socijalisti, budući da su sa velikog „drveta socijalizma“ brali i jeli one plodove koje je donosio staljinizam-boljševizam, a ne seljački socijalizam.)

Mi dopuštamo da Dragoljub Jovanović bude i ideolog, ali sa jasno izraženom subverzivnom svešću

Etička obnova ljudske prirode, koja se u praktičnom smislu prepoznaje kroz radikalno drugačije ustrojstvo ekonomskih i političkih odnosa, donosi i potpuno izmenjeno određenje elementarnih pojmova kao što su: sloboda, jednakost, demokratija, ravnopravnost…

Činjenica da je Dragoljub Jovanović na toj izmeni insistirao, uprkos nastojanju da se svi ovi pojmovi održe u poznatom stanju, a što je odlika ideologija, te činjenica da ga na to navodi ne bilo kakva potreba da se participira u prostoru određenom ideologijom, već svest da se ovi pojmovi ne mogu odrediti unutar ograničene svesti, kojoj se potom, nužno, moraju i pokoravati, već da su u taj ograničeni prostor uneti, čini ga, po našem skromnom sudu, ne ideologom već subvezrivnim elementom, u onom ključu koji je ponudio Žak Elil.

Konačno, mi dopuštamo da Dragoljub Jovanović bude i ideolog, ali se onda toj odrednici mora pridodati i jedna fusnota u kojoj bi stajalo: sa jasno izraženom subverzivnom svešću, o čemu napokon, svedoče i konstatacije onih koji su bili zaduženi za nadzor nad njim u jugoslovenskim zatvorima.

Umesto izvoda

Ako bismo ovu našu odrednicu pokušali da dodatno razjasnimo, značajnu pomoć pružio bi nam već spominjani Karl Manhajm. Naime u knjizi Ideologija i utopija Manhajm, negirajući negativno određenje utopije, razliku između ova dva tipa svesti vezuje za stepen njihove uslovljnosti konkretnom, materijalnom egzistencijom – strukturom.

Tako on konstatuje da ideologija, iako u sebi nosi ideju o budućem, tu uslovljenost više vrednuje, da se više drži u svetu u kojem je, čiju egzistenciju ne pokušava da promeni suštinski, strahujući da to nije moguće. Utopijska je, smatra Manhajm, ona svest koja je u raskoraku sa egzistencijom, ali još uvek nije neostvariva. Da bi ideologija prerasla u utopiju, potrebno je ući u praktičnu borbu njenog ostvarenja. Tako zapravo utopijska svest postaje svest višeg ranga, da bi se, ukoliko se ostvari, postala – ideologija.

Nama se čini da bi „subverzivni element“ u ovom slučaju bio onaj koji se usudio da iz ideološke svesti pređu u utopijsku. To su oni koji zapravo pokušavaju da radikalno izmene egzistenciju koju ideolozi proglašavaju za jedino postojeću stvarnost.

U tom smislu „subverzivni element“ ima dva izlaza: ili da uspe u nameri i postane ideolog, ili da ne uspe, i tako postane onaj koji je „otvorio vrata“, „prokrčio put“ za nastavak borbe. Dragoljub Jovanović, zaključujemo na kraju, bio je u ovoj drugoj grupi. Ako se složimo sa Manhajmom, da utopija nije ništa drugo do prerano sazrela istina, onda je pitanje Jovanovićevog učinka postaje i pitanje naših mogućnosti da razumemo tu, odveć sazrelu istinu.

Stevo Lapčević je master politikolog i doktorand na Fakultetu političkih nauka. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard

Naslovna fotografija: Wikimedia commons/Vanilica/CC BY-SA 4.0

BONUS VIDEO: