Izraelske odbrambene snage su 13. juna izvele vazdušni napad na Iran, sa silom oko 200 aviona i nazvale tu akciju „preventivnim udarom“. Ipak, međunarodno pravo ne dozvoljava napad na zemlju udaljenu preko 1000 kilometara pod nejasnim izgovorom „samoodbrane“ ili „neposredne operativne nužnosti“.
Istina, Povelja Ujedinjenih nacija dozvoljava samoodbranu, ali ništa što je Iran učinio u skorijem periodu – barem nakon što se predsednik Donald Tramp vratio u Belu kuću – ne može se protumačiti kao pretnja Izraelu. Sa druge strane, Izraelci tvrde da su značajno oslabili sposobnost Irana da ugrozi njihovu zemlju.
Dakle, kad se sve sagleda ova akcija Izraela se može nazvati otvorenom agresijom. Američki državni sekretar Marko Rubio pokušao je da distancira SAD od izraelskih poteza, naglašavajući da je „Izrael preduzeo jednostranu akciju“ i da je naknadno obavestio Vašington da „veruje kako je ta akcija bila neophodna radi samoodbrane“.
Tramp je ranije govorio izraelskom premijeru Netanjahuu da bi ovakvi napadi samo potkopali tekuće nuklearne pregovore sa Iranom. Inače, šesta runda pregovora između SAD i Irana bila je zakazana za 15. jun u Muskatu.
Rubio je u svojoj izjavi naglasio kao SAD nisu umešane u napade na Iran i da je njihov najveći prioritet zaštita američkih snaga u regiji. Rubio, dakle, nije ni pokušao da izrazi podršku Izraelu u odbrani od eventualnih iranskih protivudara, što je prilično neobično za jednog zvaničnika iz Vašingtona.
Čistka u Vašingtonu
Pitanje koje se ovde nužno postavlja jeste: Šta je nateralo Netanjahua da povuče ovaj potez – osim očiglednog razloga da skrene pažnju sa sve dublje unutrašnje političke krize? Jedan od razloga je taj što njegovi lični odnosi sa Trampom postaju sve lošiji, posebno nakon smene Majka Volca sa funkcije savetnika za nacionalnu bezbednost – što je položaj koji ima veliki značaj u formiranju politike Bele kuće.
Premeštaj Volca na mesto ambasadora pri Ujedinjenim nacijama usledio je nakon incidenta „Signalgejt“, ali se čini da je na Trampovu odluku uticala i Volcova naklonjenost agresivnim vojnim akcijama protiv „zakletog neprijatelja“ – Irana. Čim je Volc izgubio svoju funkciju, započela je čistka ključnih pozicija u Beloj kući vezanih za spoljnu politiku i nacionalnu bezbednost. Poznati „jastrebovi“ po pitanju Irana, koje je Volc lično birao za saradnike, postepeno su uklonjeni, dok su u usponu realisti iz tabora Amerike na prvom mestu.
Među smenjenima je i Erik Trager, koji je vodio odsek za Bliski istok i Severnu Afriku u Savetu za nacionalnu bezbednost, a smatra se „jastrebom“ po pitanju Irana. Volc ga je doveo na tu funkciju iz proizraelskog Vašingtonskog instituta za bliskoistočnu politiku. Takođe, Morgan Ortejgus, koju smatraju jednom od „najglasnijih pristalica Izraela u administraciji“, sklonjena je sa funkcije izaslanice za Liban, koju je obavljala pod Trampovim specijalnim izaslanikom Stivom Vitkofom.
Bivši Savetnik za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Američkih Država, Majk Volc (Foto: (Saul Loeb/Pool Photo via AP)Prema navodima YNet News-a, smena Ortejgusove sa funkcije „je šokirala zvaničnike u Jerusalimu, gde je ona viđena kao bliski saveznik Izraela.“ Takođe, Merav Seran (bivša zvaničnica iz Ministarstva odbrane Izraela) uklonjena je sa pozicije zadužene za Iran i Izrael u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD.
Dakle, „krtice“ unutar američke administracije, koje su umesto diplomatije zagovarale rat sa Iranom, dobile su otkaze. I to u trenutku kada sam predsednik Tramp vodi pregovore sa Iranom o obuzdavanju njihovog nuklearnog programa. (Pogledajte detaljniji izveštaj o smenama u Beloj kući u tekstovima na sajtu Responsible Statecraft instituta Kvinsi — ovde, ovde i ovde.)
Netanjahuovi lični odnosi sa Trampom postaju sve lošiji, posebno nakon smene Majka Volca sa funkcije savetnika za nacionalnu bezbednost
Izraelci tvrde da je postojala „potpuna i sveobuhvatna koordinacija“ sa Amerikancima uoči napada u petak, ali taj stav nije u saglasju sa izjavom Marka Rubija. Istina, Rubio jeste uputio upozorenje Iranu kazujući sledeće: „Da budem jasan – Iran ne bi trebao da gađa ciljeve od američkog interesa ili naše osoblje.“ Ali to više deluje kao svojevrsna crvena linija, nego kao podrška Izraelu.
Još jedan osetljiv faktor koji utiče na situaciju jeste rastući pritisak na Trampa od strane nekih uticajnih ličnosti iz pokreta Make America Great Again (MAGA), kao što je Stiv Benon, bivši glavni strateg Bele kuće i značajna figura unutar tog tabora. Oni upozoravaju Trampa da izbegava „jastrebovsku“ spoljnu politiku, naročito podršku vojnim intervencijama u inostranstvu, jer bi to moglo dovesti do cepanja MAGA pokreta – što bi u političkom smislu moglo biti veoma štetno.
Geopolitički pristup
Na kraju, tu je i šira slika geopolitičkog pregrupisavanja. Proteklih nekoliko nedelja bile su veoma važne. Smeli ukrajinski napad na rusku nuklearnu trijadu prvog juna podstakao je Donalda Trampa da u roku od četrdeset osam sati pozove ruskog predsednika Vladimira Putina.
Ishod njihovog razgovora, čini se, mogao bi se sažeti u tri zaključka. Prvo, konstruktivno diplomatsko angažovanje između SAD i Rusije mora se nastaviti. Drugo, diplomatija će nastaviti da radi svoj posao po pitanju Ukrajine, čak i ako nove činjenice na terenu budu uticale na tok pregovora. Treće, Sjedinjene Države se postepeno udaljavaju od svojih evropskih saveznika glede proksi rata u Ukrajini.
Vrlo zanimljiv deo tog telefonskog razgovora je to što je Tramp zatražio Putinovo posredovanje u pitanju iranskog nuklearnog programa. Putin je pristao da pomogne. Samo nedelju dana kasnije, portparolka iranske vlade, Fateme Mohadžerani, izjavila je za rusku državnu agenciju RIA Novosti: „Putinovo putovanje u Teheran je trenutno u pripremi.“
Vrhovni vođa Irana, ajatolah Ali Hamnei, takođe veoma ceni Vladimira Putina. Kad se sve ovo sabere, najgora noćna mora Izraela se ostvaruje – pregovori između SAD i Irana dobijaju državničku težinu uz učešće još jednog svetskog lidera. Nesumnjivo je da Putin shvata kako ovo potencijalno može biti prekretnica u odnosima Rusije i SAD, jer je rešavanje iranskog pitanja ključno za stabilizaciju Bliskog istoka. Osim toga, ovaj uspeh bi mogao otvoriti prostor za rešavanje drugih kriza u regionu, uključujući i pitanje Palestine.
Pogođeno skladište nafte severozapadno od Teherana od strane izraelskih snaga, 16. jun 2025. (Foto: AFP)Vreme je, dakle, radilo protiv Izraela i Netanjahu je odlučio da deluje odmah, bez obzira da li se Trampu to sviđa ili ne. Sa iranske strane, prednost je u nastavku pregovora sa Amerikancima u Muskatu. Svaki napad na američke baze u regionu može se izbeći, pa neka se Izrael kuva u svojoj agresiji. Odnosno, ideja Irana je: „Udariti tamo gde najviše boli u predstojećem ratu“.
Bi-Bi-Si je izvestio da su „satima pre napada američki zvaničnici saopštavali da neće biti američke podrške u slučaju izraelske akcije, čak su išli dotle da kažu da neće pomoći ni u dopunjavanju goriva u vazduhu. Ta poruka je bila upućena i Teheranu.“ Prva reakcija Trampa na izraelske udare imala je karakter poziva na pregovore i kompromis:
„Dao sam Iranu priliku za prilikom da prihvate dogovor. Vrlo odlučno sam im govorio da to urade, ali bez obzira koliko su se trudili i bez obzira koliko su bili blizu, jednostavno nisu uspeli. Rekao sam im da će po njih biti mnogo gore nego ikada ranije, da Sjedinjene Države prave najbolju i najsmrtonosniju vojnu opremu na svetu i da Izrael poseduje veliki deo te opreme, uz još mnogo toga što dolazi – i da, pritom, znaju kako da je koriste. Neki iranski tvrdolinijaši su hrabro govorili, ali nisu znali šta ih očekuje. Svi su sada mrtvi, a biće samo gore! Već je bilo velikog stradanja i razaranja, ali još uvek ima vremena da se ova klanica, sa već planiranim narednim i još brutalnijim napadima, privede kraju. Iran mora da postigne dogovor pre nego što sve bude zbrisano, i da spasi ono što je nekada bilo poznato kao Iransko carstvo. Nema više smrti, nema više razaranja, samo uradite to pre nego bude kasno. Bog vas sve blagoslovio!“
Evropljani uz Izrael
U pozadini rata između Izraela i Irana ostalo je neprimećeno da su tri hrišćanske zemlje u Evropi – Velika Britanija, Francuska i Nemačka – s velikim žarom stupile u sukob na strani Izraela.
Prilično je čudno da ove evropske zemlje, iako imaju dobro uspostavljen dijalog sa Iranom, staju uz Izrael u ovom ratnom pohodu. Nije li to neka vrsta krstaškog rata? Ove tri „krstaške nacije“ dele opsesiju Izraela da spreči uspon jedne muslimanske države kao nove sile na Bliskom istoku, koja bi mogla radikalno da promeni geopolitičke odnose u toj regiji. Jednostavno rečeno, stvarni cilj izraelskog rata – kao i navedenih evropskih država koje ga podržavaju – jeste uništenje islamskog režima u Iranu.
Prema nekim izveštajima, izraelski borbeni avioni su tokom napada na Iran koristili britansku vazdušnu bazu na Kipru. Takođe, britanski avioni za dopunu goriva raspoređeni su u sirijskom i iračkom vazdušnom prostoru za potrebe izraelskih borbenih aviona. Francuski predsednik Emanuel Makron, kao zaštitnik rimokatolicizma, otvoreno obećava da će delovati kako bi sprečio poraz Izraela. Nemačka, kolevka protestantizma, takođe se na sličan način pozicionirala uz Tel Aviv.
Međutim, sa druge strane, iz jednosatnog telefonskog razgovora između Trampa i ruskog predsednika Vladimira Putina proizilazi da će oni zajednički raditi na unapređenju dijaloga sa Iranom, bez obzira na trenutnu konfliktnu situaciju. U saopštenju Kremlja se ističe da je Putin snažno osudio izraelsku agresiju.
Izraelski PVO sistem „Gvozdena kupola“ radi iznad Haife tokom iranskog napada, 16. jun 2025. (Foto: Ahmad Gharabli/AFP)Ovakva postavka glavnih aktera ukazuje da je najbolja strategija Izraela u prekidu rata kao strateške greške i stvaranju „nove normalnosti“. Ali, da li će Teheran dozvoliti Netanjahuu da prođe nekažnjeno? To je pitanje od milion dolara. Putin će morati da iskoristi svu svoju moć ubeđivanja tokom planirane posete Iranu – ako nje uopšte bude.
Izraelsko poimanje stvari, koje stoji iza atentata na rukovodstvo i vojne komandante Revolucionarne garde proizašlo je iz pogrešne procene da Teheran nema političku volju da se suprotstavi agresiji. Izraelski cilj je, s jedne strane, da stvori uslove za smenu režima u Iranu, a s druge strane da sabotira svaki oblik konstruktivnog angažmana između SAD i Irana.
Stvarni cilj izraelskog rata jeste uništenje islamskog režima u Iranu
Teror je oduvek bio metod Izraela i zapadnih sila za potkopavanje i slabljenje Irana. Međutim, došlo se do tačke gde više nije moguće ograničiti Iran. Logično, susedi Irana u muslimanskom svetu trebalo je da se ujedine u njegovu podršku, ali to je previše za očekivati, s obzirom na njihovu ograničenu suverenost i mogućnost samostalnog delovanja.
Kakogod, Iran neće kapitulirati. Osećaj nacionalnog ponosa i časti ove države-civilizacije nateraće ga da se konsoliduje i vodi produženi rat do pobede. Još od ranih dana revolucije, Islamska republika, koja je osnovana na principima pravde i otpora, zasnovanim na nacionalizmu i nezavisnosti, privukla se Maovoj koncepciji „produženog narodnog rata“ kako bi održala predatorske nacije na odstojanju. Ta strategija se isplatila tokom Iransko-iračkog rata (1980-1988).
Otpor ostaje
Sadam Husein je (slično Netanjahuu) pogrešno procenio da je Iran beznadežno oslabljena država u uslovima građanskog rata, sa ekonomijom pred kolapsom, vojskom u neredu, državnom strukturom koja još nije potpuno oformljena i bez saveznika u regionu koji bi mu pružili pomoć. Međutim, kako se pokazalo, Iran je osam godina prkosno vodio rat sve do pat-pozicije, ne obazirući se na podršku koju je Sadamu pružao Zapad i njegovi regionalni saveznici.
Sjedinjene Države su čak opremile Sadamovu vojsku hemijskim oružjem kako bi zaustavile taktiku „ljudskih talasa“ koju su koristili iranski boraci. Ali ni to nije donelo uspeh. Nažalost, procenjeno je da je oko četvrt miliona Iranaca izgubilo živote. Uskoro će i Izrael doživeti Sadamovu sudbinu, jer je pogrešno ocenio iransku odlučnost. Netanjahu je takođe mislio da je Iran mnogo slabija zemlja u odnosu na prošlu godinu zbog gubitaka koje je pretrela „Osovina otpora“. Takva naivnost potcenjuje snagu otpora koja je u samom jezgru šiitskog islama.
U proteklim nedeljama su se snage iz „Osovine otpora“, koje su navodno bile potpuno uništene, ponovo organizovale i počele da lansiraju rakete na Izrael – iz Sirije i drugih mesta, Osim toga, Huti su četvrtog maja ispalili balističku raketu ka Tel Avivu, pogodivši perimetar glavnog terminala aerodroma Ben Gurion! Određeni izveštaji sugerišu da je Hezbolah obnovio svoje snabdevačke linije iz Irana.
Iranski vojnik nosi gas masku u toku borbi sa iračkim snagama u ratu 1980-1988 (Foto: Wikimedia commons/Mahmoud Badrfar/GFDL)Ono što Izrael ne shvata jeste da pokreti otpora ne umiru jer razlog njihovog postojanja ostaje. Izrael je, realno, u dubokoj krizi, jer vodi borbu na više frontova u uslovima sve dublje domaće političke krize i ekonomije koja zahteva stalnu finansijsku podršku iz Vašingtona.
Kako se sposobnost SAD da utiču na događaje na Bliskom istoku smanjuje, neodrživost Izraela kao države koja opstaje zahvaljujući podršci jevrejskog lobija u vašingtonskim krugovima, postaje sve uočljivija. Već sada je jasno da ima mnogo nezadovoljstva unutar same Amerike zbog finansiranja Izraela i vođenja njegovih ratova.
Nasuprot tome, uspon Irana je neminovan – sa stanovništvom deset puta većim od izraelskog, ogromnim mineralnim resursima, samodovoljnim poljoprivrednim sektorom i široko zasnovanom industrijom, inovativnim tehnološkim napretkom, velikim domaćim tržištem, izuzetnim strateškim položajem i obučenom radnom snagom.
Izdržljivost Irana je kao kod trkača na duge staze, što je pokazao Iransko-irački rat, dok je sila Izraela kao kod sprintera na stazi od 100 metara. Valjda je jasno da Izrael, kao mala država sa osam miliona stanovnika, ne može pobediti u produženom ratu iscrpljivanja. U trenutnoj situaciji, Izraelu nikako ne ide naruku to što predsednik Tramp ne dozvoljava da američke snage da vode rat za Izrael, uprkos ne tako uspešnim pregovorima sa Iranom.
Netanjahuova sudbina
Tramp ima evangelističku bazu u američkoj politici i prijateljske odnose sa bogatim jevrejskim donatorima, ali nema ništa zajedničko sa krstaškim nacijama „Starog sveta“ – bilo da je reč o Ukrajini ili Iranu. U oba slučaja, on ustvari posmatra situaciju kroz prizmu Amerike na prvom mestu, gde vidi ogroman potencijal za stvaranje bogatstva putem poslovnih veza sa Rusijom ili Iranom.
Pored toga, Tramp je previše pametan političar da rizikuje budućnost svog MAGA pokreta čiji je osnovni princip potpuno odbijanje intervencionizma i „večnih ratova“. Tramp vrlo dobro zna da je američka javnost totalno protiv ratova na Bliskom istoku. Pomenuta smena Majka Volca sa pozicije savetnika za nacionalnu bezbednost i kasnija čistka celog „jastrebovskog“ tima za Iran, pokazuje da je Tramp oprezan prema Netanjahuovim planovima da preko tajnih kanala sabotira njegove pregovore sa Teheranom.
Tokom telefonskog razgovora sa Putinom u subotu, on se složio da se da prioritet „pregovorima o iranskom nuklearnom programu. Tramp je, takođe, istakao da je tim američkih pregovarača spreman da nastavi rad sa iranskim predstavnicima.“ Očigledno je da vojni sukob sa Iranom nije deo Trampove računice.
Američki predsednik Donald Tramp i premijer Izraela Benjamin Netanjahu u Ovalnoj sobi Bele kuće, 4. februar 2025. (Foto: Andrew Caballer-Reynolds/AFP)Ako je to zaista tako, bez obzira na bombastičnu retoriku Netanjahua, najveći interes Izraela je da što pre okonča ovaj besmisleni rat. Verovatno je to želja i Izraelskih odbrambenih snaga. Produženi rat sam po sebi, uz podršku grupe krstaških nacija kao navijača, nije nešto što može spasiti Izrael od propasti.
Zanimljivo je da je Tramp u svojoj poslednjoj objavi na Truth Social u nedelju, nakon razgovora sa Putinom, savetovao Izraelu da „postigne sporazum“ sa Iranom! Da li se to uklapa u ratničku politiku Netanjahua? Tramp je time još više osnažio svoj imidž predsednika mirotvorca! Tramp je zaključio predviđanjem da će se „uskoro uspostaviti mir između Izraela i Irana!“ Jasno je da Tramp uopšte nema nameru da rizikuje američke živote ratujući u Netanjahuovim ratovima.
Što skoriji mir je, očigledno, želja i Rusije i Irana, jer bi se mogli nastaviti ozbiljni pregovori i postići sporazum koji bi najavio normalizaciju odnosa između SAD i Irana i ukidanje američkih sankcija. Ali, da li to odgovara Netanjahuu?
Paradoks je, opet, u tome što Izrael nema budućnost u produženom ratu sa Iranom, ali neodlučan kraj ovog rata nosi veliki rizik za Netanjahua i verovatno lavinu zahteva za promenu režima u Izraelu. Gubitak vlasti znači i gubitak imuniteta od gonjenja koji je Netanjahu do sada uživao u vezi sa optužbama za korupciju, a bez koga bi mogao završiti i u zatvoru.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: indianpunchline.com
Prevod: Mihailo Bratić/Novi Standard
Naslovna fotografija: John Wessels/AFP
BONUS VIDEO:
