Vidovdan i srpska odsutnost

Sada već višedecenijsko kretanje u srpskoj unutrašnjoj i spoljnoj politici, u čijem je središtu problem odnosa prema Kosovu i Metohiji, obeleženo je rastućim odsustvom želje, invencije i sposobnosti da se taj problem sagledava i, eventualno, rešava sa stanovišta sveukupnih srpskih nacionalnih interesa.

Faktičko odsustvo srpske države na Kosovu i Metohiji – isprva fizičko, a onda i simboličko – nije isto što i srpska odsutnost u odnosu prema tom pitanju. U poređenju sa odsustvom, koje se najpre razume kao materijalno stanje, odsutnost je stanje duha koji je izmešten iz onoga što bi trebalo da bude njegova stvarnost. Ona može biti rezultat negativnih ili traumatskih kolektivnih iskustava, usled kojih se nacionalni duh povlači, što se dešava kao naizgled samorazumljiva i spontana tendecija koja ipak, nimalo slučajno, pospešuje kretanje dalekosežnih procesa u kojima se ostvaruju tuđi (geo)politički, kulturni i ekonomski interesi.

Stoga se nacionalna odsutnost može opisati kao višestruki nedostatak: svesti o celini i problematici sopstvene egzistencije; volje da se ona u potpunosti sagleda; i hrabrosti da se bude odgovoran za svoje izbore.

Povod za pisanje ovog teksta jeste odluka privremenih samoproglašenih pravosudnih organa tzv. države Kosovo, kojom se zabranjuje isticanje srpske zastave na Gazimestanu za Vidovdan. Takva odluka izraz je težnje da se postupci diskriminacije Srba i poništavanja srpske kulture i državnosti ozakone unutar pravnog sistema protivpravno osnovane državolike tvorevine Kosovo.

Reklo bi se da je problem  zastave samo kap u moru realnih problema s kojima se srpski narod na Kosovu i Metohiji svakodnevno suočava, te da je logično što njihovi organi vlasti, inače veoma orni da naselja i puteve kite zastavama drugih država, srpsku zastavu smatraju nepoželjnom. Ono što taj problem pak čini zgodnim za ogled ove vrste jeste njegov simbolički potencijal – praznina na mestima koja bi morala biti ispunjena srpskim trobojkama čini da odgovornost onih koji ignorišu represiju i nasilje bude vidljivija jer su oni, istovremeno mašući srpskom zastavom i izdajući srpske interese, učinili da prisustvo ili odsustvo trobojke postane najbitnije merilo uspeha nacionalne politike.

Zabranjena zastava

Ovaj događaj kršenja srpskih (i) ljudskih prava na području srpske države, jedan među mnogima koji se poglavito dešavaju na teritoriji AP Kosova i Metohije, naveo nas je da se zapitamo šta zapravo znači obeležavati Vidovdan bez srpske zastave. Ideja koja se vezuje za taj dan u kolektivnoj svesti odnosi se na vidljivost u najširem smislu – što ga čini najprepoznatljivijim nacionalnim praznikom, kada se preispituju istorijska kretanja i njihovi politički rezultati, čije su posledice vidljive danas.

U skladu s tim, uoči Vidovdana 2025. godine, zanima nas šta se sve ogleda u nemogućnosti susreta dva srpska obeležja – nacionalnog praznika i nacionalne zastave. Šta postaje vidljivo onda kada srpska zastava mora da postane nevidljiva?

Prethodne godine u našoj državi obeležene su nastojanjem da se povrati dostojanstvo srpske zastave – tako što će trobojke postati novije, brojnije i vidljivije. Takva odluka, koja ulazi u domen redovnog održavanja ustavom propisanih državnih obeležja na javnom prostoru, trebalo bi da ostavi utisak da vlast, vodeći računa o državnoj zastavi, na isti način brine o državnim interesima.

Metonimijski poistovećeno s državom i narodom, novo dostojanstvo, odjednom sveprisutne, srpske zastave postalo je alibi za ubrzano gubljenje dostojanstva srpske države u regionalnim i međunarodnim odnosima. Preobilje istovetnih velikih i malih zastava za jednokratnu i višekratnu upotrebu – na stubovima, motkama i štapićima – može se videti samo tamo gde smeju da budu snimljene i gde ne smeju da znače ništa izvan politički zadatih okvira.

Iako bi svojim prisustvom morale da jemče za autentičnost ideja i stavova zvaničnika koji se njima okružuju, one čine upravo suprotno – ukazujući na koliziju između onoga što se govori i onoga što se vidi kao rezultat tih reči.

Tema Kosova i Metohije decenijama se u javnom diskursu uglavnom pominje u defetističkom tonu, s ne uvek prećutanom nelogičnom premisom da je reč o kočnici ekonomskog razvoja, što se poslednjih godina sve učestalije može čuti. Praktičan cilj takvog govora, s još uvek nestabilnim ishodištem, jeste da se ta tema u izmenjenoj kolektivnoj svesti, među duhovno i ekonomski iscrpljenim narodom, isprazni od svog autentičnog značenja – te da svaka javna mobilizacija po tom pitanju postane nemoguća, što iznutra i spolja poručuje da problem Kosova i Metohije za Srbe više nije bitan.

Šta postaje vidljivo onda kada srpska zastava mora da postane nevidljiva?

Dok se problemi u vezi s našom južnom pokrajinom prećutkuju ili namerno pominju tako da odbiju javnost od njihovog dubljeg promišljanja, srpska zastava se prenaglašava kako bi obezbedila poverenje javnosti u to da se s nacionalnim pitanjima postupa u skladu s većinskim stavovima naroda. Tako se obezbeđuje odsutnost nacije, koja ne postavlja problematična pitanja i ne reaguje na štetne odluke, dok se repertoar nacionalnih amblema, kojim bi se ona u svom potencijalnom odgovoru koristila, profanizuje i pasivizuje.

To su inženjerski postupci na kojima počiva politički simulakrum u kom se krećemo i, s promenljivim uspehom, razabiramo. On počiva na dva okupirana prostora: u jednom zastava mora biti što vidljivija, kako bi zasenila odsustvo zastave na mestu na kom ona više ne sme biti vidljiva (a u kom njeno prisustvo znači mnogo više), što ukazuje na saglasje u interesima onih koji takve odluke sprovode. Odsustvo srpske zastave na Kosovu i Metohiji čini izdaju vidljivom, a odsutnost javnosti po tom pitanju čini izdaju mogućom.

Minus-prisustvo

Termin koji se pojavljuje u književnosti, a može se preneti i u druge sfere mišljenja, naziva se minus-prisustvo i odnosi se na paradoksalnu situaciju kada neka pojava postane vidljiva uprkos tome (ili baš zato) što je nevidljiva. Kada sagledamo pomenutu situaciju na Gazimestanu, možemo se zapitati da li odsustvo srpske trobojke za Vidovdan zapravo označava njeno paradoksalno prisustvo?

Ako zastavu shvatimo kao jednu od materijalizacija ideje o državi, možemo pretpostaviti da ona ne mora biti fizički prisutna kako bi tu ideju predstavljala – dovoljno je da postoje Srbi, koji tu zastavu prepoznaju kao svoju, bez obzira na to koliko daleko se ona nalazi.

Ipak, ideja o srpskoj državnosti na Kosovu i Metohiji po pravilu postoji među običnim građanima, koji nisu deo nomenklature postavljene da predstavlja srpsku državu i, poput nje danas, simulira da se o nečemu pita. Građani Srbije koji žive na Kosovu i Metohiji nemaju luksuz odsutnosti po pitanju sopstvene egzistencije, već naprotiv, svojom prisutnošću čine, pored zemlje Srpske pravoslavne crkve, jedini preostali živ prostor iz kog se srpska zastava, sa svim svojim znamenjima, ne može ukloniti.

Umesto da, insistirajući na nužnosti srpskog državnog prisustva na Kosovu i Metohiji, pomognu svojim građanima da brane suverenitet svoje države, na delu je (auto)cenzura među nosiocima političke moći, ali i među većim delom tzv. intelektualne javnosti – jer se Republika Srbija u javnosti više gotovo nikad ne pominje kao aktivna strana u tinjajućem sukobu na sopstvenoj teritoriji, zainteresovana da brani svoje opšte nacionalne interese.

Ako se upadi u ostatke ostataka srpskih državnih institucija ignorišu, pri čemu se zastava prave države zamenjuje zastavom lažne države, s prepoznatljivom sintetičkom kombinacijom plave i žute boje, neće li onda njeno odsustvo na Gazimestanu biti krajnja rezultanta saglasnog delovanja, čiji je cilj da Srbiju na Kosovu i Metohiji zameni praznina. Ili treba da sačekamo da vidimo da li će se pojaviti neki novi, preimenovani Vidovdan, s novim zloslutnim zastavama i pseudoistorijskom pričom za koju niko nikad nije čuo – kao što se s pojedinim spomenicima srpske kulture i državnosti već dešava.

Odraz kontinuiteta

Pitanje čiji je značaj dalekosežan tiče se toga da li će odsustvo srpske zastave na Gazimestanu ovog 28. juna uticati na buđenje naroda iz stanja odsutnosti. Iako se ona dosad mogla pravdati sa stanovišta nacionalne iscrpljenosti i zaslepljenosti usled negativnih iskustava iz prošlosti, neophodno je da se odsutnost u jednom trenutku prevaziđe – što nije lako, jer ona prožima sve slojeve društva, od kojih svaki neguje različita uverenja koja mu onemogućavaju da se suoči sa posledicama kolektivnog nedelanja.

Takav, naročito intelektualni, eskapizam ima različita lica – ignorisanje nacionalne izdaje nekad se dešava zato što se rezultati srpske politike na prostoru faktički okupirane teritorije ne uklapaju u suverenistički imidž aktuelne vlasti, u čiju se autentičnost i dalje polažu nade, a nekad stoga što je takav rezultat ostvarenje i njihovih interesa, koje nisu uspeli da sprovedu bez kvazipatritoskog dekora.

Neophodno je da se odsutnost u jednom trenutku prevaziđe – što nije lako, jer ona prožima sve slojeve društva

Uz to dolazi i do namernog previđanja mogućnosti da se iznutra utiče na državno delovanje, pod okriljem njenog teorijski utemeljenog i naširoko obrazloženog polukolonijalnog statusa, pri čemu se svetska politika pretpostavlja nacionalnoj, što implicira da se o suverenosti može misliti i govoriti sve dok se ona odnosi na neke druge, koji su u boljem položaju od nas i sve dok mi samo glumimo da smo približno jaki kao oni.

Na taj način se iz javne svesti uklanja misao o delotvornosti države i suverenosti naroda – jer se s različitih strana, sektora i ideoloških pozicija poručuje da naša sudbina ne zavisi od nas samih, te da njome treba da se bave pametniji i jači od nas. Ako se o nečemu ne govori, to lako može prestati da postoji – kako u svesti, tako i u stvarnosti ‒ bilo ono država, pokrajina, zastava ili odgovorost za njihov gubitak.

Zastava je odraz kontinuiteta, skup značenja i znamenja kroz epohe – ona znači uvek, čak i onda kada nije vidljiva. Stoga njena najavljena (ne)vidljivost ovog Vidovdana prevashodno treba da bude znak da se setimo njegovog izvornog smisla, koji se se odnosi na pravo da se odlučuje o sebi i pitanje izbora koji će tom prilikom slobodan čovek i(li) narod napraviti.

Svest o tome danas subverzivna je koliko i javni govor koji bi iz nje proizlazio, ali to nije opravdanje da se – ponekad i uprkos slabostima koje imamo kao pojedinci i kolektiv – ne odvažimo na korak koji bi označio izlazak iz skrivenosti i lažne bezbednosti koju odsutnost obezbeđuje. Ona nije isto što i taktičko čekanje, zato što se sistemski ne radi ništa što bi nas učinilo spremnim za promišljeno reagovanje u trenutku kada eventualno prestane potreba ili mogućnost za čekanjem.

Odsutnost u odnosu prema svojoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti jeste saučesništvo u planovima onih koji vekovima rade na tome da, kao sopstvena zastava danas, budemo zamenjeni ili uklonjeni – što se već dešava, i desilo se u primorskim, severnim, severozapadnim, zapadnim i južnim srpskim predelima. Dostojanstvo srpske državne zastave, i svih koje su joj prethodile, danas čuvaju oni koji je – vidljivu i nevidljivu – održavaju tamo gde označava otpor i poziva na budnost.

Tamara Babić je doktorand srpske književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard

BONUS VIDEO: