Na pomen naše himne „Bože pravde“, vrlo često nam je prva asocijacija Davorin Jenko. Slovenački kompozitor kome je vrhunac stvaralaštva svakako nacionalna himna Republike Srbije, kroz čitavo školovanje, barem generacija rođenih devedestih i dvehiljaditih, istican je u prvi plan. Sa sigurnošću možemo tvrditi da vrlo mali broj mladih ljudi zna ko je autor teksta „Bože pravde“. U pitanju je Jovan Đorđević.
Sa još većom sigurnošću možemo pretpostaviti da ovo ime i prezime mnogim našim čitaocima ništa ne znači, te je neophodno u ovom uvodniku uputiti čitalaštvo na lik i delo Đorđevića. Srbin, rođen u Senti 1826. godine, jedan je od osnivača Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Srpsko narodno pozorište je najstarije aktivno pozorište u Srba, osnovano davne 1861. godine. Đorđević, kao izuzetan kulturni radnik, prelazi u Beograd i postaje prvi direktor Narodnog pozorišta u prestonici Srbije. Jedno vreme je imao funkciju ministra prosvete u Vladi Jovana Avakumovića. Đorđević umire u Beogradu 1900. godine.
Dakle, istaknuti intelektualac nije dočekao da njegova rodna Senta zvanično uđe u sastav srpske države. Usled toga, možemo zaključiti da Đorđevićeve reči, reči naše himne, ne predstavljaju samo svečani tekst, već daju određeni putokaz ka ujedinjenju srpskih zemalja uz pomoć Božiju. Ključ za dešifrovanje tog putokaza leži u sledećoj strofi:
Složi srpsku braću dragu
na svak dičan slavan rad,
sloga biće poraz vragu
a najjači srpstvu grad
Čini se da je vrag u našem narodu vrlo daleko od poraza. Podele u društvu su enormne, možda najveće od Drugog svetskog rata i sukoba JVuO i NOVJ-a. Došli smo do situacije gde unuci ne razgovaraju sa bakama i dekama zbog društvene krize, gde se komšije mrze, đaci preziru profesore…
Na Carskom drumu
Iako uvodni redovi teksta mogu da navedu čitaoca na pomisao da ćemo se danas baviti neredima koji se događaju širom Srbije, a koji su kulminirali u Valjevu, to neće biti slučaj. Tom temom se ovih dana bave mnogo obrazovaniji i upućeniji ljudi od autora ovih redova. Jasno je da povodom dešavanja u našoj zemlji svako ima različit stav, ali se donekle gotovo svi slažu da je policija u puno navrata upotrebila prekomernu silu, kao i da najveću odgovornost za ovoliku društvenu krizu i nerede, snose upravo nosioci vlasti.
Naslov teksta, u kome se eksplicitno pominje separatizam, (naslov u primarnom izvoru je: „Bujice nastaju iz kapljica ili rađanje separatističke ideje“, prim. NS) takođe može da navuče na pogrešan trag. Ne, nećemo obrađivati teze određenih medija o uticaju „sa strane“ na aktivnost „separatista“ u Novom Sadu. Svako ko ima minimum političke pismenosti, zna da su to besmislice i da je Novi Sad jedan od najpatriotskijih gradova naše zemlje. Delovanje Dinka Gruhonjića i kružoka profesora i studenata oko njega, može se okarakterisati kao korisni, verovatno dobro plaćeni, idiotizam, jer u poređenju sa Gruhonjićem svako izgleda kao rodoljub i čuvar srpstva.
Dinko Gruhonjić, novinar i profesor Odseka za medijske studije Filizofskog fakulteta u Novom Sadu (Foto: Medija centar Beograd)Elem, tema samog teksta jeste jedan podmukliji i opasniji vid separatizma – separatizam unutar srpskog življa i unutar „uže Srbije“. Taj separatizam još nije živ, ali tinja, polako se rađa, i za 50 ili 100 godina može izazvati veliki problem.
Očito je da situacija sa KiM, Vojvodinom, Raškom, Crnom Gorom, Republikom Srpskom, predstavlja deo veće političko-istorijske igre i da ta pitanje umnogome zavise od geopolitičke situacije. Međutim, nama ispod radara promiče potencijalno novo pitanje – jug Srbije. Ukoliko se pitanje juga otvori u narednih sto godina, sami ćemo biti krivi. Dok mi ovo važno geopolitičko čvorište Balkana, koje se nalazi na „Carskom drumu“, uzimamo zdravo za gotovo, komšije sa istoka i jugozapada, poput hijena, vrebaju istorijsku šansu.
Dva incidenta
Dvadeset i prvi vek, makar prva četvrtina istog, s pravom se naziva erom društvenih mreža. Tokom ovih dvadeset i pet godina, dobili smo na internetu sliku potpune demokratije. Svako ima pravo glasa i svako na istom nivou može da tumači sve teme, bez obzira na obrazovanje, intelekt, upućenost. Uprkos brojnim problemima koje su nam socijalne mreže donele, one su zapravo savršen eksperiment koji pokazuje stanje svesti jednog naroda. Sekcija „komentari“ ispod objava na Instagramu i Fejsbuku, predstavlja originalnu riznicu za politikologe, istoričare, sociologe, psihologe, pa čak i psihijatre.
Problem jezičke, kulturne i duhovne diskriminacije traje praktično od oslobođenja južnih krajeva, u osmoj deceniji devetnaestog veka
Upravo iz tog odeljka društvenih mreža dolazi jedna od „inspiracija“ za pisanje ovog teksta. Pre nešto više od dve godine, Leskovčani Luka Mihajlović i Bogdan Milenković, pokrenuli su podkast pod nazivom „6.75range“. Od samog početka momci su u podkastu pričali prizrensko-timočkim dijalektom, i neretko su se pojavljivali komentari sastavljeni od jedne reči – Bugari. Ipak, bilo je primetno da je većina ljudi tako nešto govorila u šaljivom tonu, a popularni Luka i Boce su tu šalu dobro primili, tako da sada imamo i majce sa njihovim likovima ispod kojih piše „Bugari“.
Njihova popularnost je do danas otišla u nedogled, i shodno zasluženoj primećenosti javljali su se primamljivi sponzori. Najskorija reklama u kojoj se leskovački dvojac pojavljuje zajedno sa najboljim košarkašem sveta Nikolom Jokićem, veoma je zanimljiva i predstavlja „triger“ za otvaranje ovakve teme. Naime, čudesni Somborac u toj reklami pogađa koš sa velike razdaljine, a oduševljeni Luka dodaje: „Li, dade gu!“ U čemu je ovde problem?
Leskovčani Luka Mihajlović i Bogdan Milenković, autori podkasta „6.75range“(Foto: Snimak ekrana/Jutjub/6.75range)Komentar našeg sugrađanina je za široki auditorijum bio „preveden“. Ostatak Srbije, po mišljenju marketinških stručnjaka, ne može da razume naš govor, pa je njega neophodno rastumačiti.
Uvidom u instagram stranicu kompanije koja je osmislila ovu reklamu, uočili smo da je „prevod“ sklonjen. Strasti su pri tom saznanju splasnule, ali na svega nekoliko minuta. Odmah zatim, kao preporučen video na društvenoj mreži Instagram, autoru je izašao klip stranice „Zdravo, zdravo recepti“.
Žena po imenu Irena, takođe iz Leskovca, pravila je ribanjke ili prženice. Tokom procesa pravljenja ovog prostog, ali mnogima omiljenog doručka, pripovedala je jednu lepo osmišljenu, emotivnu priču o svom detinjstvu, preminuloj baki i ukusima i mirisima kao vezniku sadašnjosti i prošlosti. Ovoga puta nije bilo „prevoda“, ali su komentari „ukrali šou“. Nekolicina njih nije obraćala pažnju na priču, niti na recept, već na činjenicu da Irena pripoveda na prizrensko-timočkom dijalektu. Jedna od prvih izjava glasila je: „Još samo kad bi pričala na srpskom,…“
Dva navedena primera mogu biti samo izolovani slučajevi, ali je verovatno da oni to nisu. Oni sjajno oslikavaju odnos srpskog društva, ali i srpske države prema sunarodnicima sa juga. To nije problem od juče. Problem jezičke, kulturne i duhovne diskriminacije traje praktično od oslobođenja južnih krajeva, u osmoj deceniji devetnaestog veka. U prilog tome ide i stav Jovana Skerlića da se na našem dijalektu mogu pisati samo komedije.
Pa, zar je Mitketov monolog Žal za mladost, kreiran iz mozga genijalnog Bore Stankovića neki vic? Zar je Udade se Jagodo vesela pesma? Zar je Stanika mi bolna legnala brzalica? Sva ta pitanja su nebitna, jer koliko god ih demantovali, koliko god im pokazivali dušu, širinu i viteštvo, nama je Vukovom reformom izgleda dodeljena uloga klovna, a klovn je tu samo i isključivo da zasmejava.
Važnost jezika
Za sve one koji u dva pomenuta incidenta i dalje ne vide potencijalnu opasnost, vratićemo se nekoliko decenija u prošlost. Kraljevina SHS, kasnije i Kraljevina Jugoslavija, nije preterano obraćala pažnju na zvanično normiranje jezika. Službeni jezik u Kraljevini bio je srpsko-hrvatsko-slovenski, što je dodatno razjedinjavalo već nesložnu zemlju. Važnost kontrole jezika i kakvog-takvog lingvističkog jedinstva za kreiranje stabilne nacije, uočila je komunistička vlast.
Za vreme SFRJ 1954. godine, dolazi do čuvenog Novosadskog dogovora. Službeni jezik u Jugoslaviji postaje srpskohrvatski, a svi viđeniji književnici i lingvisti počinju da sarađuju na kreiranju jedinstvenog rečnika i istoventne istorije književnost.
„Mir“ je trajao svega 13 godina. Već 1967. godine doneta je Deklaracija o imenu i položaju hrvatskog književnog jezika. Deklaraciju je potpisalo više od 140 intelektualaca iz 18 kulturnih organizacija. Pre svega je kritikovana svojevrsna „srbizacija“ jezika i književnosti, a izvlačile su se i negativne strane „Novosadskog dogovora“. Jedan od potpisnika je bio i Franjo Tuđman, tada direktor „Instituta za historiju radničkog pokreta Hrvatske“.
Objava Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika u Telegramu, 17. mart 1967. (Foto: Wikimedia commons/Daniel Bunčić/Public domain)
Kao odgovor na „Deklaraciju“, 42 srpska pisca potpisuju „Predlog za razmišljanje“, čija je osnovna teza bila razdvajanje srpskog i hrvatskog jezika. Drugi odgovor usledio je 1969. godine, kada beogradske Književne novine počinju da izlaze samo na ćirilici. Konačno, godinu dana kasnije, Hrvati prestaju da sarađuju na izradi rečnika SANU.
1971. godine postavlja se pitanje posebnosti jezika u Bosni i Hercegovini. Muslimanski lingvisti, na čelu sa Imamovićem, zahtevaju „kulturni preporod kod muslimana“. Zahtevi su išli u pravcu uvođenja predmeta „muslimanske istorije i književnosti“ u svim školama u okviru SR BiH. „Preporod“ je potkačio i uticajne književnike poreklom iz Bosne i Hercegovine. Muslimani su zahtevali od Meše Selimovića i Skendera Kulenovića da se „izjasne“. I jedan i drugi stavili su do znanja da pripadaju srpskoj književnosti, te su obojica svoj rad i život nastavili u Beogradu.
Dakle, pre Hrvatskog proleća, pre Maspok-a, dogodila se Deklaracija. Pre prvog pominjanja bošnjačke nacije, tražen je muslimanski kulturni i lingvistički preporod. Nemojmo potcenjivati moć jezika. Za samo nekoliko godina, pomoću „posebnosti“ jezika, kreirana je jedna država koja nikada nije postojala (sem za vreme nacističke Nemačke) i stvorena je jedna potpuno nova nacija.
Vrlo lako, u bliskoj budućnosti, nekome može pasti na pamet da od dijalekata srpskog ponovo kreira jezike, a od novih jezika da opet stvara države i nacije.
Hiljadu puta izgovorena laž
Postoji jedna izreka koja glasi: „Hiljadu puta izgovorena laž postaje istina“. Ova rečenica je sa više aspekata nemoguća i netačna. Ako uzmemo hrišćansko, pa čak i neka od antičkih grčkih učenja, Istina je jedna i ona ne može biti ništa drugo sem toga što jeste. Tome možemo dodati i logički problem – laž nikada ne može postati istina. Ipak, ono što je ovom, pomalo već izlizanom frazom htelo da se kaže, jeste da hiljadu puta izgovorena laž može da postane čovekovo nepokolebljivo uverenje, čovekov aksiom. Isto je tako i sa narodima, i upravo zbog toga nam je izreka o hiljadu puta izgovorenoj laži bitna u ovom kontekstu.
Velike patriote i optimisti u pogledu srpskog nacionalnog pitanja, koji kulturnu diskriminaciju svode na nivo unutarnarodnog zadirkivanja i međugradskog rivaliteta, ne mogu nikako da uoče suštinu i dubinu problema. Prema njihovom mišljenju, mi znamo šta je naše, znamo ko smo i šta smo, te bez obzira na stanje u društvu Srbi će ostati Srbi.
Za opovrgavanje tog izrazito optimističnog pogleda, potreban nam je primer samo jednog grada – Kumanova. U oktobru 1912. godine tamo se dogodila jedna od najvažnijih bitaka u Prvom balkanskom ratu, gde je srpska vojska oslobodila ovaj grad od Turaka. Potrebno je videti kako se promenio naš pogled prema Kumanovu za samo 113 godina (istorijski, Kumanovska bitka je bila „juče“).
Za naše dedove i pradedove, to je bilo srpsko mesto za koje su oni ginuli. Naši očevi posmatrali su ga kao jugoslovenski grad u kome žive Makedonci. Za našu generaciju, Kumanovo je grad u drugoj, nezavisnoj državi. Kumanovo je grad gde se bez problema vijori OVK zastava, i mi prosto nemamo ništa s tim – to nije naša zemlja.
Zebrnjak, spomenik palim srpskim vojnicima u Prvom balkanskom ratu, Kumanovo (Foto: Wikimedia commons/Sashoilievski/CC BY-SA 3.0)Danas, svi smatramo da je Prizren srpski grad, a da li će tako biti za 50 godina? Da li će naši potomci za 100 godina Leskovac doživljavati kao svoju domovinu?
Prvi obrisi separatizma, izazvani višedecenijskim omalovažavanjem juga Srbije, već su vidljivi. Oni se ispoljavaju kroz odnos mladih ljudi na jugu, prema ostatku Srbije. Postoje dve krajnosti, to jest dve grupe.
Prva, ima toliki animozitet prema prestonici svoje zemlje, da prezire sve što dolazi odatle i smatra da južnjaci sa Beograđanima ne dele isti mentalitet, kulturu, jezik. Druga, ima odbojnost prema svom gradu, jer zavičaj posmatra kao ozbiljnu provinciju. To zaista možemo oceniti kao neku vrstu Stokhomskog sindroma. Takvi ljudi se stide svog govora, svog porekla i često izbegavaju da priznaju odakle potiču. I jedni i drugi predstavljaju odličnu podlogu za buduće podele.
Ukoliko ne shvatimo stepen našeg nejedinstva, i ukoliko povodom toga nešto ne uradimo brzo, nikakva „intervencija spolja“ nam neće trebati, sami ćemo se uništiti. Srpsko razjedinjenje je došlo do tog nivoa, da nas u relativno bliskoj budućnosti, može zadesiti neslućena tragedija.
Iz ove perspektive nije nezamislivo da neki naš praunuk ili čukununuk, pomisli da je Torlak, Bugarin, Albanac, i da su mu smrtni neprijatelji Srbi iz, recimo, Šumadije.
Naslov i oprema teksta Novi Standard
Izvor: Leskovačke priče
Naslovna fotografija: Wikimedia commons/Vanilica/CC BY-SA 4.0
BONUS VIDEO:
