Jesenje zasedanje Generalne skupštine UN u Njujorku velika je smotra svetske politike i diplomatije. Na taj planetarni vašar pohrle predstavnici gotovo svih zemalja sa željom da što bolje i uverljivije predstave interese i stavove svojih država, da budu što vidljiviji, da se što je moguće više približe (i slikaju) u društvu sa najmoćnijima, dok se ovi pak koriste govornicom u velikoj sali, a i sastancima na marginama, da upute poruke globalnim takmacima, ali prvenstveno manjima i slabijima, o tome šta od njih u predstojećem periodu očekuju, inače…
Ove godine, zasedanje je proteklo u znaku kontroverznog i prilično uznemiravajućeg istupanja Donalda Trampa, koje se sada posvuda grozničavo analizira, snažne negativne reakcije velikog broja država na izraelsko satiranje Palestinaca, prkosnog držanja, ali i izvesne nervoze Netanjahua, a naravno i senke rata u Ukrajini i nastojanja da se svako prema njemu postavi u skladu sa svojim očekivanjima mogućeg ishoda i pozicioniranjem u procesu opšteg prestrojavanja na međunarodnom planu, koje je neposredno neizvesnog toka, a u znaku mučnog rađanja multipolarnog svetskog poretka.
U svemu tome zapaža se i jedna ovdašnja konstanta – trud predstavnika političkog Sarajeva da i ovoga puta domaćoj javnosti prikažu kako je njihova stereotipna priča, uz neke dodatne šićardžijske akorde, naštimovane prema proceni aktualne konjunkture, naišla na opšte razumevanje i odobravanje svih najbitnijih aktera na međunarodnoj sceni, pogotovo onih najuticajnijih sa Zapada.
Prema njima, vreme i prilike neumitno rade za ideju unitarne i centralizovane, oni kažu i demokratske, građanske i pravne BiH, bez konstitutivnosti naroda i, u perspektivi, entiteta, a protiv remetilačkih secesionističkih aktivnosti Srba u Republici Srpskoj, personalizovanih u bauku Milorada Dodika, donekle i hercegbosanskih Hrvata, odnosno Dragana Čovića.
U takvom optimističkom slikanju naročito se izveštio (već odavno samo bošnjački) ministar inostranih poslova Elmedin Konaković, koji je na Zapadu svima po ko zna koji put sve objasnio, a posebno Dodikovu zloćudnost… Vreme će pokazati da li su i koliko ovakve šeherske lakirovke osnovane, ali to za ovaj naš skromni osvrt nije najbitnije. Obično bi se pokazalo da baš i nisu, no prepustimo to toku događaja, na koje se ionako, nažalost, suštinski malo može uticati.
Haverićeve ocene
Ko još uopšte pominje krilaticu „Balkan balkanskim narodima“?
Tema nam je ovoga puta nešto šira i odnosi se na problematizovanje same, odavno uočene sklonosti pretežnog (?) dela bošnjačkog javnog mnjenja da spremno prihvata uspostavljeni nerealni i neistorični narativ o navodnim moralno (i u svakom drugom pogledu) superiornim „dobrim Bošnjanima“, koji već odavno konstruiše matični tok bošnjačko-muslimanske inteligencije, čime se opasno gubi sposobnost za sagledavanje odnosa u stvarnosti i racionalnog promišljanja, uključujući i političko, a onda i postavljanja i delovanja u društvenim i inim stvarima.
Evo kako o ovoj pojavi, metastaziraloj tokom poslednjih decenija, piše Tarik Haverić u lucidnoj knjizi Kritika bosanskog uma. Ogled o jednom historijski fiksiranom mentalitetu (2016), objašnjavajući šta bi, navodno, bio populacijski supstrat „dobrih Bošnjana“:
„Bošnjaci nisu socijalna i historijska konstrukcija, već jednom davno formiran kolektivitet s nepromjenjivim biološko-kulturnim značajkama, čiju ljudsku podlogu čine ‘bogumili’ tj. bosanski heretici koji su nakon pada Bosne pod osmansku vlast masovno, dobrovoljno i takoreći u jednom trenutku prihvatili religiju osvajača“.
Tarik Haverić (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Buybook)A zatim, o izlivanju ovog identitetskog fantazma iz svih razložnih korita: „Današnji čitalac nije velik potrošač naučnih izdanja, pa šteta nije neposredno saglediva; zauzvrat, on se nalazi u svakodnevnom kontaktu s publicističkom produkcijom u elektronskoj formi, gdje su autori tekstova na portalima, komentari tih tekstova, blogovi i diskusije na forumima postali prave tvrđave neprosvijećenosti u kojima bosanski muslimanski subjekt njeguje i uzajamnim povlađivanjem ljuborno čuva svoj oskurantistički pogled na svijet i pred svim zavidnicima gordo demonstrira svoj imbecilni diskurs“.
Nakupilo se izdašno mnogo potvrda tačnosti iznetih Haverićevih ocena, tako da ih takoreći nije potrebno ilustrovati nekim novim primerima ili argumentima. Sami bošnjački zastupnici teze o neprekinutom narodnosnom kontinuitetu između žitelja srednjovekovne bosanske države i današnjih muslimanskih Bošnjaka, kao i o njihovoj civilizacijskoj i, naročito, moralnoj superiornosti nad svim susedima, svakodnevno prilažu obilje stereotipnih priloga tom identitetskom narativu, pa je osporavati ih odavno postalo zaludan posao.
Namera ovoga osvrta na jedan paradigmatičan izraz te samospoznajne (i samozavaravajuće), opojne mantre jeste da se pokaže do kojih granica ili, tačnije, preko kojih granica razobručene mašte je u tome moguće ići, (real)politički istovremeno ostajući u temeljnom protivrečju sa onim temeljnim vrednostima i vrlinama kojima se, đoja, vanvremenski i vanprostorno odlikuju „dobri Bošnjani“.
Sidranov naslednik
Sjajnu priliku za takvu pokaznu vežbu ponudio je jedan nedavni intervju poznatog glumca i visokog funkcionera SDA Emira Hadžihafizbegovića, čoveka koji se često oglašava kao neka vrsta moralnog arbitra i glasa narodske, čovekoljubive dobrohotnosti na javnoj sceni BiH.
Ovaj izvrsni glumac, poznat i prihvaćen na čitavom bivšem jugoslovenskom prostoru, poznat i omiljen u svim kulturnim sredinama, umetnik sa širokim krugom prijatelja i u Beogradu i u Zagrebu i u drugim centrima bivše zajedničke države, u javnosti promišljeno kapitalizuje taj svoj zasluženo stečeni ugled i reputaciju simpatičnog i duševnog čoveka dalekog od svake uskogrudosti i isključivosti, a pogotovo od šovinističkih predrasuda.
Emir Hadžihafizbegović je u neku ruku postao živa metafora „dobrog Bošnjanina“, sa svim privilegijama koje mu kao takvom pripadaju
Jednom prilikom je izjavio da ima „četiri ankera“ – veru u Boga, svoju porodicu, glumu i domovinu Bosnu i Hercegovinu. Deluje sasvim prihvatljivo, uravnoteženo. Kad je o glumi reč, odgovarajući 2013. godine na pitanje novinara Politike, koji mu je ključni momenat u glumi, odgovorio je: „Mera! Kada bih ja morao izvući reč koja me determiniše kao glumca, to je reč mera, a mera je tačka gde se sudaraju sloboda i odgovornost. Kada se upali kamera ti si slobodan, možeš da uradiš šta hoćeš, ali ako nemaš mere – prokliže, publika onda lako prepozna da je to falš. Kada imaš meru, to onda dobija pravu težinu“.
Teško je ne složiti se sa ovom pohvalom meri, vrednosti koja se danas i svuda prilično pogubila, iz čega proizlaze mnoge nesreće čovečanstva. Pošto je Hadžihafizbegović glumu istakao kao jedan od „ankera“ svoje ličnosti, bilo bi logično pretpostaviti da se on i u životu, a ne samo na sceni, pridržava mere i pazi da ne proklizava. No, nije baš tako, pogotovo kad veruje da javno izgovorenom rečju služi dobrobiti četvrtog „ankera“, domovine Bosne i Hercegovine.
Emir Hadžihafizbegović u emisiji „Presing“ na N1 BiH, 17. septembar 2025. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/N1)Porodica je, naravno, ljudski neupitna, a što se Alaha tiče, on sve najbolje zna, pa će na kraju doneti svoj Sud.
Elem, Emir Hadžihafizbegović, na način unekoliko sličan nedavno preminulom Abdulahu Sidranu, delimično preuzimajući njegovu ulogu, za bošnjačku sredinu od pre izvesnog vremena slovi kao svojevrsni pučki orijentir, ostvareni čovek nesumnjivih kvaliteta, srazmerno širokog obrazovanja i zavidnog životnog iskustva, a blizak narodu, koji ga razume i veruje mu.
On je u neku ruku postao živa metafora „dobrog Bošnjanina“, sa svim privilegijama koje mu kao takvom pripadaju, da ponekad bude „simpatično“ grub, pa i vulgaran, a bogme i politički izoštreno, lukavo invektivan i pogrdan prema onima za koje drži da nanose štetu Bosni po njegovoj nadnacionalnoj (veliko)bosanskoj meri.
A to su, ko bi drugi bio, sadašnje vlasti u Republici Srpskoj, inkarnirane u Miloradu Dodiku, svi oni Srbi, ali i Hrvati, pa i malobrojni Bošnjaci, koji ne smatraju da su svi koji ne dele mantru o neupitnoj prevashodnosti „dobrih Bošnjana“ izrodi nedostojni svoje duge i slavne prošlosti, „od Kulina bana…“.
Identitetski problem
U razgovoru sa novinarom Amirom Zukićem (Pressing), opušteni Hadžihafizbegović prevazišao je samoga sebe. Ostajući, s jedne strane, čvrsto ukopan u nekolike postavke isključivog i nimalo tolerantnog bošnjačkog političkog narativa o bliskoj prošlosti i sadašnjosti, a razvijajući, sa druge, do paroksizma proizvoljnosti i neverovatnih uzleta nadahnuća neistoričnu, a transistorijsku bajku o „dobrim Bošnjanima“.
To je, u najčistijem vidu, otrovni koktel ideološke, bezobzirne unitarističke tvrdoglavosti i zavodljivo idilične predstave o nekakvom izmaštanom narodu „iznad svakog zla“ i niskosti, žrtvi onih drugih, zlih i nasilnih. Njime se, nažalost, ispiru mozgovi, pridobijaju srca i osvajaju duše znatnog dela bošnjačkog življa, što onemogućava bilo kakav mentalni, ali i idejni i konceptulan prodor i izlaženje u predele racionalnosti i razboritosti, sa svim štetnim posledicama po same Bošnjake, ali i one kojima je usudno zadato da sa njima dele život u BiH.
Da vidimo, prvo, koje su to ugaone tačke istorijskih i ideološko-političkih koordinata unutar kojih Hadžihafizbegović na svom razboju tka nežnu tkaninu bošnjačke duševne i etičke izuzetnosti. Tu za njega nema mnogo nejasnoća i nedoumica.
Po mišljenju Hadžihafizbegovića, Bošnjacima „fali nacionalnog ponosa“, što je ozbiljan identitetski problem (muči ga recimo, zašto mladi Bošnjaci nose majice sa slikama popularnih ličnosti sa Zapada, a ne domaćih heroja, pored ostalih i Nasera Orića). Nisu Bošnjaci svesni kakvu su pobedu izvojevali, jer kraj rata u BiH nije nikakav zamrznuti konflikt. „Nismo više francuske sobarice. Mi smo zaustavili četvrtu armiju svijeta. Na nama je velikosrpska politika slomila zube“.
Naser Orić bivši komandant bošnjačkih jedinica u ratu 1992-1995 (Foto: Mario Iličić/BIRN)Bosna (i Hercegovina) je ozbiljna država, naglašava poznati glumac u svojoj patriotskoj monodrami (neki Kurd je pred njim, kaže, plakao vodoravnim suzama što nema državu, a Bošnjaci ne shvataju šta znači imati je), pa onda kreće u povesne dubine:
„Ako je nama ZAVNOBIH lična karta, onda je nama rodni list povelja Kulina Bana“. Zatim ponosno pokazuje pečatnjak na prstu, objašnjavajući da je to replika novca kralja Tvrtka Kotromanića, iz vremena kad su samo Bosanci i Francuzi imali novac (!?). On se, kaže, zato za Bosnu ne sekira, jer se duh jednoga naroda, jednoga društva ne može ubiti, pri čemu ne misli samo na Bošnjake, već i „na čestite Srbe i Hrvate, sve koji žive ovde“, a „neprijateljima zapravo i smeta ta naša širina“.
Tvrdi zatim da bi on „sa dvije ruke potpis’o da predsjednik bude Bogić Bogićević, Krešo Zubak, Miro Lazović, Diana Zelenika, Martin Raguž…“, ali nikako Milorad Dodik ili Dragan Čović, koji psuju genocid, govore „čuvajte Republiku Srpsku“, kažu da ne mogu disati zrak sa Bošnjacima (Dodik) i odaju poštu osuđenim četničkim ratnim zločinicima (Čović kod Dodika).
Uzgred je opaučio i nekog hodžu koji je pred džamijom dočekao predsednika Republike Srpske… Nije propustio da izrezili Vučića, kao najgoreg diktatora u istoriji, i Kusturicu, kao tragičnog apatrida, a sve pozivajući se na Dostojevskog, da je čovek bez domovine čovek bez psihologije.
Zoološke paralele
Što je više odmicao u svom pledoajeu za „prave vrednosti“, Hadžihafizbegović kao da se trudio da što potpunije potvrdi tačnost onih Haverićevih konstatacija sa početka ovoga osvrta i što vernije ih ilustruje.
Treba li uopšte još podsećati na to da je Tvrtko Prvi Kotromanić (1338 -1391), u skladu sa tadašnjim prilikama, bio kralj Bosne sa pretenzijama na nemanjićko srpsko nasleđe i da je krunisan u manastiru Mileševi, kao i da je nemoguće uspostaviti realni kontinuitet između njegovih podanika i savremenih Bošnjaka, između srednjovekovne Bosne i Trojke u Sarajevu.
Zatim da je ozbiljna nauka (npr. Nedim Filipović, Srećko Đaja, Dubravko Lovrenović…) ubedljivo odbacila tzv. „bogumilsku tezu“ o masovnoj islamizaciji pripadnika jeretičke Crkve bosanske i time neprekinutog populacijskog kontinuiteta između „dobrih Bošnjana“ i bosanskohercegovačkih muslimana/Bošnjaka (zato je, pored ostalog, „kriv“ Ivo Andrić, jer je u svojoj doktorskoj disertaciji iz 1924. godine zaključio da je osmansko osvajanje označilo oštar rez i prekid u duhovnom i civilizacijskom razvoju Bosne).
Sve su to poznate stvari, a Hadžihafizbegović i nije za njih stručan, pa se na ovakve tvrdnje ne bi trebalo ni osvrtati. Ali, problem je u tome što mu isuviše mnogo ljudi veruje, umesto da se osete intelektualno potcenjenim, a onda i razmišlja i deluje u skladu sa onim u šta veruje.
Nešto je, ipak, šire poznato kako je to Armija BiH „zaustavila četvrtu armiju svijeta“, sa kojom uopšte nije neposredno ratovala, ko je sve umešao prste i oružje da „dobri Bošnjani“ krivicom svoga vođstva, a prvenstveno Alije Izetbegovića, koga Hadžihafizbegović neumereno veliča, ne budu teško poraženi u građanskom i međunacionalnom ratu, ali ni o tome ne vredi trošiti reči.
Spomenik kralju Tvrtku Prvom Kotromaniću u Sarajevu (Foto: Wikimedia commons/Palapa/CC BY-SA 4.0)
Ono što je u jasnoj protivrečnosti sa tim busanjem u junačke bošnjačke grudi jeste metaforički vrhunac Hadžihafizbegovićevog panegirika moralnim vrlinama, naivnosti i čestitosti potomaka „dobrih Bošnjana“, njihovo poređenje sa delfinima i pandama.
Pominjući decu koja na Floridi gledaju delfine, on govori o koeficijentu inteligencije koji je, kako kaže, kod ovih morskih sisara blizak ljudskom, ali te plemenite životinje bezazleno prate brodove, pa bivaju izmasakrirane propelerima i ostavljaju za sobom krvavi trag.
Agresija na Bosnu i Bošnjake tankoćutnom majstoru scene priviđa se kao da je neko sa nožem upao među delfine. A tu je, veli, u njegovoj uobrazilji i medved panda, koji nikada nije ogrebao čoveka, čak ni kad poraste on ne napada, samo se brani… takvi su, eto i Bošnjaci!
U razumevanje i tumačenje psihologije bošnjačkog naroda, herderovskog Volksgeist-a, Hadžihafizbegović uvodi tako i zoologiju, što bi se Haveriću svakako dopalo, jer dodatno osnažuje njegove teze o „gordom demonstriranju imbecilnog diskursa“. Delfini i pande zaustavili četvrtu armiju sveta! Nekako čudno, zar ne?
Hadžihafizbegović oberučke prihvata sve „čestite Srbe i Hrvate“. Koji li mu je kriterijum čestitosti? Uspeo je da ih nabroji nekoliko, uglavnom onih koje velika većina pripadnika tih dvaju konstitutivnih naroda ne prepoznaje kao svoje reprezentativne predstavnike.
Još kad bi se Srbi i Hrvati prometnuli u delfine i pande, sreći i blagostanju u državi „dobrih Bošnjana“ ne bi bilo kraja.
Šta li je sve ovo jednom osvedočeno uspešnom umetniku i ozbiljnom stvaraocu trebalo? Očigledno, jače je od njega. U tome i jeste problem, i to ne samo njegov.
Naslov, lekutra i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Sve o Srpskoj
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/N1
BONUS VIDEO:
