Antifa i nagrade za ekstremizam

Donaldu Trampu pripada velika zasluga što je posle ubistva Čarlija Kirka ponovo otvorio temu Antife i uopšte nasilja koje dolazi od strane ekstremne levice i iz antifašističkih krugova. Time su linije podele ne samo u Americi već i na širem planu postale jasnije. Desnica u Evropi traži da se sledi američki primer i da se Antifa proglasi za terorističku organizaciju. Na tom tragu je ne samo Mađarska, nego i Holandija, kao i desne opozicione stranke poput Alternative za Nemačku čiji funkcioneri, članovi i simpatizeri su već dugo vremena na meti ekstremnih levičara.

Sa druge strane stoji čvrsta koalicija sastavljena od levo-liberalnog medijsko-političkog kartela i levih ekstremista koji na različite načine Antifu nastoje da uzmu u zaštitu ili da pronađu opravdanje za njihove akcije. Šta god Antifa učinila naći će se novinar ili političar koji će njihovo delovanje prikazati kao pozitivno, ponekad uz par uzgrednih retoričkih ograda u pogledu na njihove metode.

U nekim slučajevima i te ograde otpadaju. Tako je nemački novinar Ralf Zoček još 2020. godine otvoreno pozivao na nasilje. U tekstu objavljenom u poznatom levičarskom glasilu TAZ Zoček je različite desne političare od Trampa, preko Salvinija, Kačinskog, Gaulanda do Viktora Orbana sve skupa optužio za fašizam. Naravno, sa onima koji su žigosani kao fašisti ne može se voditi politički dijalog.

Zato umesto razgovora Zoček kao odgovor na ono što naziva „fašističkom opasnošću“ poziva na direktnu akciju i to po uzoru na Grupu 43 koja se posle Drugog svetskog rata u Britaniji uličnim nasiljem suprotstavljala navodnim ili stvarnim nacionalističkim i fašističkim elementima. Ono što nemački levičar predlaže je ono što Antifa u njegovoj zemlji već radi, a tu spadaju fizički napadi na političke protivnike, pretnje, uništavanje tuđe imovine i svako zamislivo nasilje.

Revolucionarna literatura

Ponovo treba podvući da ovde nije u pitanju fenomen sa margine. To se vidi i po stalnoj podršci koju levičarski ekstremizam dobija od institucija, odnosno iz središta društva. Poslednji primer pruža nagrada nemačkih izdavača u iznosu od 50.000 evra koja ove godine odlazi u ruke kući Unrast ferlag iz Minstera. Na ovu vest pažnju javnosti je skrenuo konzervativni nedeljnik Junge frajhajt.

Naime, reč je o izdavačku koji se specijalizovao za objavljivanje levičarske odnosno ekstremističke literature i izraženim vezama sa Antifom. U njihovom katalogu mogu se pronaći knjige koje se bave istorijom nemačke i svetske ekstremno leve scene, kao i one koje obrađuju levičarsku teoriju. Pored ostalog u asortimanu ove kuće nalazi se i knjiga Feministički moderno koja je upravo predstavljena na frankfurtskom sajmu knjiga, a u kojoj se piše o ženama koje su se „silom borile protiv patrijarhata“.

Da nije sve što se naziva feminizmom prihvatljivo za levicu vidi se po knjizi Neprijateljske feministkinje koja se bavi pro–life pokretom i kritikom ženskog konzervativizma. Ženskost je, izgleda, prihvatljiva samo kada služi levičarskim političkim ciljevima, dok konzervativna žena ostaje označena kao neprijatelj iako je žena, prosto zato što se ne uklapa u unapred postavljeni ideološki šablon.

Pored toga što promoviše ovu vrstu nasilne borbe protiv onoga što naziva patrijarhatom ova izdavačka kuća svake godine izdaje i „Antifa kalendar“. Snažna povezanost ovog izdavača sa Antifom vidi se i po tome što su aktuelne akcije na sceni dokumentovane u seriji „Antifašistička akcija: aktuelni razvoji“, kao i po priručnicima za delovanje i samoorganizaciju Antifa znači poziv! Organizovanje kao strategija protiv desnice.

Trampu pripada velika zasluga što je ponovo otvorio temu Antife i uopšte nasilja koje dolazi od strane ekstremne levice i iz antifašističkih krugova

Među izdanjima je i jedna vrsta vodiča koji je posebno namenjen školskoj omladini. Reč je o brošuri „Saveti i trikovi za antifaše i antirase“ u kome se na osamdeset strana u formi stripa čitaocima, pored ostalog, objašnjava kako se organizuje jedna antifašistička grupa, te kako da se „ispravno“ ponašaju tokom hapšenja. Već u uvodu je jasno istaknuta namera da se protiv desnice brani „svim sredstvima i na svim nivoima“. Za mlađe čitaoce su pripremljene i ilustrovane biografije feminističke anarhistkinje Eme Goldman, Herberta Markuzea i Abdulaha Odželana, jednog od osnivača Radničke partije Kurdistana, zatim kratka istorija zapatizma i čitava gomila ilustrovanih brošura o dženderu, kviru i seksualnosti.

Tu je i knjiga koja je namenjena migrantskim čitaocima i koja im objašnjava kako da se samoorganizuju „protiv rasizma“. Veći broj izdanja posvećen je i neprijatelju sa desnice, oličenom u Alternativi za Nemačku, identiterskom pokretu, novoj desnici ili različitim konzervativnim novinama i časopisima.

Pogažena obećanja

Ista izdavačka kuća se u više svojih publikacija bavi pitanjem legitimnosti upotrebe nasilja protiv političkih protivnika. Jedna od njih je i Nasilje i moral: Diskusija o dijalektici oslobođenja levičarskog sociologa Hendrika Valata, koja istražuje pitanje kako je upotreba nasilja od strane „emancipatorskih“ pokreta u skladu sa njihovim samoproklamovanim moralnim zahtevima.

Izdavačka kuća koja je ponela drugu nagradu u iznosu od 18.000 evra je Manifest ferlag koja između ostalog kupcima nudi postere Lenjina i Trockog, te odeću sa likom Roze Luksemburg. Jasno ideološko opredeljenje ove kuće očituje se u ediciji „Marksistički spisi“ u kojoj su sadržana dela klasika marksizma od Marksa i Engelsa, preko Lenjina, Trockog i Klare Cetkin, sve do Karla Kibknehta i Roze Luksemburg.

Da ne bude zabune nije reč o kući koja objavljuje klasike političke misli, pa i levičarske, već o kući koja se deklariše kao leva i naglašava da objavljuje „knjige sa marksističkim i revolucionarnim stanovištem“, a teme se kreću od „ekonomije, borbe protiv seksizma, rasizma i druge diskriminacije, do ekologije i biografija“.

Ukratko rečeno, oba nagrađena izdavača pripadaju ekstremno levom političkom spektru. Otuda se može zaključiti da su im nagrade dodeljene zbog njihovog ideološkog opredeljenja, a ne zbog njihovog doprinosa nemačkoj kulturi. Njihov izdavački program usmeren je ne na promociju nemačke kulture, nego na dekonstrukciju celokupnog evropskog nasleđa i tradicije koje se posmatra kao strukturalno rasistička, seksistička, autoritarna, homofobna i stoga sa večito barem potencijalno, ako ne i manifesno, fašistička.

Roza Luksemburg, nemački levičarski mislilac (Foto: Wikimedia commons/Public domain)

Sa druge strane desni izdavači su do sada sistematski potiskivani. Ne može se ni zamisliti šta bi se dogodilo kada bi neki desni izdavač makar ušao u uži izbor za neku nagradu. Dodela nagrade potvrđuje ono što je još davno konstatovao Hans-Helmut Kniter rekavši da u je Nemačkoj antifašizam vodeći princip, odnosno jeste i ostaje temeljna norma nemačkog državnog rezona.

Stvar postaje još zanimljivija kada se ima u vidu da funkciju saveznog ministra za kulturu i medije obavlja Volfram Vajmer. Naime, Vajmer je do sada nastojao da se profiliše kao umereni, liberalni, vrednosni konzervativac, prihvatljiv za medije glavnog toka. On je radio kao urednik Velta, Berliner morgenposta, Fokusa i magazina Cicero.

Takođe je i autor nekoliko knjiga među kojima su Kredo: zašto je povratak religiji dobar (2006), Sloboda, jednakost građanstvo: Zašto nas kriza čini konzervativnim (2009), Konzervativni manifest: Deset zapovesti novog građanstva (2018), Čežnja za Bogom: Zašto je povratak religiji dobar za naše društvo (2021). Prema naslovima knjiga moglo bi se zaključiti da je Vamjerov izbor za ministra kulture izraz Mercovog obećanja da će zaustaviti dominaciju levice.

Istina, demohrišćanin Fridrih Merc je to obećao u predizbornoj kampanji, a zatim napravio koaliciju sa Socijaldemokratskom partijom. Tek, sada je Vajmeru palo u deo da brani nagrade koje su dodeljene izdavačima ekstremno levičarske literature. Tako je ministar izjavio da je primarni izbor za nagrade bio „širok“ i „raznolik“, samo što očigledno u toj raznolikosti nema mesta za desnicu.

Parališući strah

Čitav ovaj slučaj jasno pokazuje ne samo da su Antifa i njena ideologija antifašizma ukorenjeni u središtu društva, nego i da je „vrednosno konzervativna“ opcija nemoćna u odbrani protiv ekstremne levice. U konačnici Antifa ne samo da dobija prostor u medijima i prećutnu podršku, nego je i nagrađena za svoje aktivnosti. Nagrada dodeljena onima koji štampaju brošure u kojima objašnjavaju kako treba organizovati Antifu i kako se držati pred policijom su istovremeno i nagrade onima koji postupajući po tim uputstvima napadaju opozicione aktiviste i razbijaju im glave metalnim štanglama.

Nije, dakle, slučajno što Alternativa za Nemačku ne može da postavi informacioni štand i da njihovi članovi podele predizborni materijal bez policijske zaštite. Društvo natopljeno ideologijom antifašizma i u paranoičnom strahu od svega što je desno po logici stvari ne prihvata politički pluralizam, ma koliko se na sve strane graktalo o otvorenosti i raznolikosti. Naprotiv, logična posledica je sve dalje sužavanje prostora dozvoljenog mišljenja i pad u novi levičarski totalitarizam u kome će ponovo Marks, Engels, Lenjin i Staljin važiti kao nosioci jedine prihvatljive istine.

„Vrednosno konzervativna“ opcija nemoćna je u odbrani protiv ekstremne levice

Nažalost, fini i umereni vrednosni konzervativci ili bolje rečeno „konzervativci“ poput nemačkih demohrišćana kod kojih nije preostalo mnogo toga hrišćanskog nisu u stanju da se ovome suprotstave, jer im pored čvrstog svetonazornog utemeljenja nedostaje i lična hrabrost, dakle obe komponente bez kojih se ne može ni misliti o vođenju kulturnog rata, a još manje o pobedi.

Njima je Antifa možda neprijatna, ali budući da nisu sposobni da se izmaknu iz perspektive antifašizma nastavljaju da se jogune zbog posledica ne pitajući za uzroke. Isto važi za sve koji pokušavaju da načine razliku između loše Antife i navodno dobrog antifašizma. Zoček može biti neprijatan sa svim svojim bagažom, ali se njegove početne pozicije prećutno prihvataju i u njih se ne zalazi.

Dobrim „konzervativcima“ tako u najboljem slučaju preostaje da zahvaljujući parališućem strahu od prokazane desnice bespomoćno posmatraju razvoj događaja ili da kao Vajmer pokušavaju da pronađu neko nemušto opravdanje, dok zadržavaju pozu konzervativizma prigodnim deklamovanjem o potrebi očuvanja „konzervativnih vrednosti“. Za takvo držanje demohrišćanskog ministra može se upotrebiti i jedna druga reč: licemerje.

Onaj koji na papiru brani određene vrednosti opravdava nagrade koje se o državnom trošku dodeljuju onima koji te vrednosti žele da dignu u vazduh. Ipak, od apstraktnih vrednosti se ne živi, dok je ministarska stolica, ipak, nešto konkretno. Takvo ponašanje uporedivo je sa onim članova srpske vlade koji još jedino umeju da pred odabranom publikom pročitaju svoje domaće zadatke na temu suverenizma, dok u stvarnosti svesno nastavljaju da sprovode politiku koja ukida i poslednje ostatke srpske države na Kosovu i Metohiji ili da sve masovniju imigraciju iz afričkih i azijskih zemalja pokušavaju da opravdaju halucinacijama o dinamičnom tržištu rada u Srbiji.

Oportunistički okupatori ministarskih fotelja ne misle ozbiljno ono što izgovaraju. I u Nemačkoj kao i u Srbiji politika gde se jedno govori, a drugo čini sa sobom nužno donosi katastrofalne posledice, nažalost ne samo za one koji se tako ponašaju nego za narod i državu.

Dr Dušan Dostanić je saradnik Instituta za političke studije. Ekskluzivno za Novi Standard

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: Quelle:picture alliance/Geisler-Fotop

BONUS VIDEO: