Neophodno je postupno ali neodložno menjati sebe i zatečeno stanje koje je veoma loše – od nasleđenog sistema unutrašnje okupacije i verovanja u uvezene diskurse koji su ga opravdavali, pa do katastrofalne kadrovske politike i očajnih političkih i društvenih elita
Povod za razgovor za Pečat sa Aleksandrom Sašom Gajićem, fakultetskim profesorom, naučnim savetnikom na Institutu za evropske studije, doktorom pravnih i političkih nauka, publicistom i književnikom bio je njegov novi roman Ključ prevrata u kom rasvetljava niz aspekata u vezi sa famoznim Petim oktobrom 2000. godine, koji je za mnoge „Dan D“ novije srpske istorije, a za njega isključivo prevrat.
Gajić je ovim svojim delom uradio ono što, čini se, niko pre njega nije: u pozadinu velikih promena stavio je mnogo šire zavere i okultne radnje koje su dovele do sloma sistema u Srbiji i dugotrajnog kolonijalnog statusa.
Ako je romanom Kremanska straža, objavljenim pre nešto više od tri godine zagolicao maštu javnosti stavljajući nikad do kraja istražen fenomen Kremanskog proročanstva u kontekst smutnih i krvavih političkih zbivanja vezanih za Peti oktobar, onda je njegovim nastavnikom – romanom Ključ prevrata u potpunosti izbacio čitalačku publiku iz inače opasne zone komfora, nudeći delo koje, iz koga god ugla političkog spektra da se ocenjuje, zaslužuje da bude čitano, proučavano i da se o njemu javno diskutuje.
Novi roman, kao drugo Gajićevo delo na polju beletristike, predstavlja spoj autorovog naučno-istraživačkog angažmana i njegovog književnog talenta koji ne mogu da ospore ni oni koji se ne slažu sa njegovim političkim tumačenjima.
Ključ prevrata dolazi tri godine nakon Kremanske straže čiji je nastavak. Da li ste sa ova dva romana zatvorili krug po pitanju vašeg odnosa prema događajima koji su kulminirali Petim oktobrom, ili se mogu očekivati treći i četvrti nastavak?
– Ključ prevrata, iako se može čitati samostalno, predstavlja, u hronološkom smislu, nastavak Kremanske straže. U pitanju je jedna priča o potrazi, sa istim protagonistima. U idejnom smislu, Ključ prevrata tematizuje čitav niz stvari koje Kremanska straža nije obrađivala. Roman je brži, dinamičniji, pun obrta, fokusira se više na širu društvenu sliku, sa više likova upletenih u ne tako davna političko-istorijska dešavanja i sa mnogo više prisustva mističnih i natprirodnih fenomena nego što je to bilo u slučaju prethodnog romana.
Sa Ključem prevrata jedna priča koja se završava sa petooktobarskim dešavanjima je ispričana. U toku je rad na trećem nastavku koji će biti jedna posebna, potpuno drugačija priča, ali sa istim glavnim protagonistima. Javljaju se ideje i za naredne priče, ali o tome je prerano govoriti.
Da li je bilo teško pisati ovaj roman, pre svega uklopiti fikciju sa realnim i bliskim istorijskim događajem?
– Nije bilo teško. U stvari, jasan razvoj priče obrađene u Ključu prevrata imao sam još pre četiri godine, kada sam radio na Kremanskoj straži. Budući da sam naučnik, istraživač, trebalo je samo posvetiti vreme za proučavanje dostupne literature o petooktobarskim dešavanjima (stručne knjige, memoari itd.) kako bi pripovedačka fikcija mogla da se uklopi u tadašnje (što je moguće više) realno opisane okolnosti.
Zapaljena zgrada Savezne skupštine tokom petooktobarskih demonstracija 2000. (Foto: Wikimedia commons/WagingNonViolence/Viktor Sekularac/CC BY 4.0)
Budući da i sama fikcija, u svom većem delu počiva na verodostojnim saznanjima o društvenim procesima i akterima te iskustvima iz miljea u koje je smeštana, odnosno – da fikcija polazi iz pretpostavki koje su moguće da se dese – nije bilo teško smestiti ovakvu priču u stvarne istorijske okolnosti. Kako se u prevratničkim procesima zaista često upliću – uz obaveštajne strukture – i kriminalne, verske i okultne grupe, te tajna društva – trebalo je samo istorijska saznanja o tome fikcionalizovati i prebaciti u ne tako davnu stvarnost.
Napisali ste veliki broj naučnih radova i publikacija u okviru kojih ste se bavili političkim temama i njihovim istorijskim kontekstom. Koliko vam beletristika nasuprot nauke pruža jedan drugačiji okvir da prenesete poruku koju imate?
– Beletristika pruža veću slobodu da se pretpostavke i kreativnost otisnu od fakticiteta, dalje od dokazivih hipoteza, i usmere u onim pravcima koje naučna metodologija ne dopušta, a koje imaju jednu drugačiju saznajnu perspektivu i domet.
Naime, naučni rad treba da ostane čvrsto uz činjenice, uz njihovo tumačenje i vrednovanje, pogotovo kada ima ne samo deskriptivni, već i objašnjavajući i prognostički karakter. Književnost može i treba da ide dalje, slobodno, u razne smerove – tražeći smisao i objašnjenje ne samo događaja i činjenica, već i karaktera, odnosa, moralnih izbora, njihovih duhovno-vrednosnih dometa i mogućih novih horizonata koji se pred njom otvaraju.
Glavni lik romana je major kontraobaveštajne službe, Sokol Filipović. Zašto ste se odlučili da događaje o kojima je reč gradite baš oko ovog fiktivnog lika? Da li je Sokol Filipović, u stvari, paradigma nečega?
– Svaki pripovedač teži da izgradi svog glavnog protagonistu u skladu sa potrebama priče koju teži da ispriča. S obzirom na temu mojih priča, jasnu smeštenost u žanrovski roman (triler) koji se teži nadići (poštujući, u početku, njegove osnovne uzuse) – major Filipović, takav kakav je prikazan, se nametnuo kao logičan izbor.
Sa Ključem prevrata ispričana je jedna priča koja se završava petooktobarskim dešavanjima
On je zamišljen da na prvi pogled deluje kao samo još jedan tipski, žanrovski junak, ali da ga tok priče stalno obogaćuje, daje mu nijanse stvarnog, trodimenzionalnog karaktera. Major Sokol je, dakle, istovremeno paradigmatični žanrovski junak sa svim potrebnim osobinama i kvalitetima, ali i manama našeg mentaliteta i našeg doba; čovek je od profesionalnosti, hrabrosti i iskustva, koji se sreće i suočava sa pojavama koji ga nadilaze, i koji, postupno, pronalazi u sebi sposobnost da se menja i razvija.
Mnogi vaši čitaoci ističu da u svojim romanima donosite važne, čak i ključne istorijske i političke istine, ali podjednako ukazuju i na vaš književni talenat. Često se apostrofira kombinacija velike istine i velike poruke u vašim delima sa pripovedačkim darom i sposobnošću da ih prenesete uz izuzetan opis karaktera, događaja i mentaliteta. Da li vam ove dve vrste komplimenata podjednako znače?
– Procene i ocene onoga što se u mojim romanima nalazi ostavljam čitalaštvu i kritičarima. Za mene je pisanje, bilo ono stručno/naučno ili literarno, traganje za istinom u različitim vidovima i na različitim nivoima. U tom pogledu – ako opisi karaktera, mentaliteta i događaja odišu verodostojnošću, a ono što je napisano bar malo doprinese dubljem rasvetljavanju međuljudskih, društvenih i istorijskih tokova, onda nisam skrenuo sa željenog puta.
Knjige, ilustracija (Foto: Pixabay)
U samom naslovu romana pominje se „prevrat“. Za vas očigledno ne postoji dilema šta je zapravo Peti oktobar bio?
– U stručnoj javnosti postoje kontroverze kako kvalifikovati petooktobarsku promenu vlasti u Srbiji. Da bi nešto bilo državni udar – mora ga izvršiti neko iz vrha političke vlasti; da bi nešto bilo puč – moraju ga izvršiti vojska i/ili drugi naoružani organi iz državnog aparata.
Budući da je u našem slučaju, u postizbornim uslovima, vlast oborena uz nasiljem praćeno demonstriranje opoziciono nastrojenog dela građanstva i istovremeno otkazivanje poslušnosti ključnih državnih struktura dotadašnjem režimu, a sve to uz obilatu podršku stranog faktora – mislio sam da je pojam prevrat, dovoljno širok i dovoljno jasan, najpogodniji da se razume ono što smo pre više od dve i po decenije videli svojim očima.
Ključ prevrata na jedan poseban i zanimljiv, ali pre svega na istinit način rasvetljava našu blisku prošlost. Ipak, da li je „ključ“ ignorisanja romana od strane nekih subjekata u izdavaštvu i među medijima upravo taj što je „neko“ odredio da Peti oktobar zvanična istoriografija mora da zapamti drugačije od onoga kako ga vi tretirate? Shodno tome, da li je Peti oktobar još uvek neka vrsta tabu teme?
– Razumevanja petooktobarskog prevrata, osim kod nekoliko izuzetaka, kreću se u zadatim medijskim narativima onih koji su, nakon ovih događaja, preuzeli vlast. Postojeći narativ „zaključan“ je tumačenjem o „demokratskoj promeni vlasti na ulici“ nakon neuspele izborne krađe te selektivnom faktografijom kojom se jedan složen proces i njegovi akteri crtaju u crno-beloj tehnici.
Mene je, međutim, zanimala i šira činjenična celina i njena pozadina bez koje ovakvi događaji ne mogu da prođu – a koja je počela tek na mahove da iskrsava u nekim od svedočenja učesnika ili pisaca o samom prevratu, najviše u Igri senki Tima Maršala. Odatle je, kao od odskočne daske, mogla da krene fikcija: izmišljena, ali sasvim moguća, koja se odvija istovremeno sa „stvarnim dešavanjima“ koji na nju utiču baš kao što i ona, u romanu, utiče na „stvarna dešavanja“ ali o kojoj gotovo niko ne zna i ne želi da zna.
U romanu se pominje uticaj mnogih grupa i političkih struja za koje se manje više zna da su imale svoj udeo u tim događajima. Misli se pre svega na uticaj stranog faktora i domaćih kriminalnih i navijačkih organizacija. Međutim, vi radite ono što pre vas na ovaj način, čini se niko nije – otvarate pitanje uticaja okultnih grupa i sekti na petooktobarske događaje. Kako bi ukratko to objasnili čitaocima?
– Istorijat velikih političkih revolucija prepun je uticaja tajnih društava, verskih grupa i harizmatičnih pojedinca. Kako se sve ove grupe prepliću sa obaveštajnim miljeom koji ih, neretko, koristi za ostvarenje svojih političkih ciljeva, i kako su se ovakvi slučajevi često dešavali i na našim prostorima – lako je bilo zamisliti hipotetički scenario njihovog učešća i u nedavnim istorijskim događajima.
Vanredno izdanje lista „Politika“ za 6. oktobar 2000. (Foto: Wikimedia commons/Fair use)
Ne zaboravimo da su sekte po pravilu i odličan regrutni izvor: mormoni su najpouzdaniji regruti za CIA već dugi niz decenija i paravan za operativno delovanje u drugim zemljama, jednako kao i okultizmu okrenuti pojedinci, na primer Kaljostro uoči i tokom Francuske revolucije, deklarisani satanista Alister Krouli o kome se danas pišu ozbiljne, arhivski potvrđene studije, koji je praktično tokom cele svoje okultne karijere bio agent Intelidžent servisa pod šifrovanim imenom „agent 666“.
Odakle ideja da rušenje Miloševića povežete sa okultizmom?
– Kremanska straža se bavila odnosom vlasti i njene želje da sazna svoju budućnost, to jest da pronađe skrivene delove proročanstva Tarabića o događajima koji slede. Ključ prevrata tematizuje skrivene uticaje na politička dešavanja u prelomnim istorijskim momentima, na mestima koja su svojom geomorfnom i istorijsko-duhovnom ulogom težišne tačke preloma, sudara – a Kalemegdanska hrid, graničnik imperija i „ruža ratova“, to sigurno jeste.
Istorijat velikih političkih revolucija prepun je uticaja tajnih društava, verskih grupa i harizmatičnih pojedinca
Fikcija je pošla od premise koja je potvrđena stvarnim svedočenjima da je Mira Marković, pored zaklinjanja u „dijalektički materijalizam“, imala i izražene sklonosti ka guruima, okultnom, vidovnjacima, horoskopima i sličnom. Datum izbora iz 2000. godine, 24. septembar, nije bio slučajno izabran, pošto se radilo o trinaestogodišnjici od Osme sednice, kojom se trebao završiti jedan istorijski ciklus i započeti novi, još uspešniji.
Budući da je ova logika ima jasnu okultnu dimenziju – roman je samo razradio scenario kako je strani faktor, infiltriravši ezoterike u okruženje vrha tadašnje vlasti, istu iz potaje gurnuo u prerano raspisivanje izbora i ubeđenost da će ih lako dobiti, dok se iza pozadine radilo na potpuno drugačijem ishodu. Dalje je fikciju bilo lako razraditi sledeći žanrovska pravila i saznanja o delovanjima tajnih društava i okultnih grupa sa svojim nesumnjivim bezbednjačkim vezama.
Ipak, i mimo moguće čak i okultne pozadine događaja, vi ne dovodite u sumnju da se Peti oktobar ne bi desio bez ključnog uticaja stranog faktora?
– Da Petog oktobra ne bi bilo bez stranog faktora potvrđuju svedočenja manje-više svih učesnika prevrata i pripadnika naredne vlasti. Tu su instrukcije i novac primani u Budimpešti, uloga pukovnika Roberta Helvija („mastermajnda“ obojenih revolucija), pa pregovori naših i stranih obaveštajaca u Laktašima neposredno pred Peti oktobar. Bivši ambasador SAD Montgomeri se neretko hvališe svojom presudnom ulogom u objedinjavanju tadašnje opozicije. Već sada, čak i bez otvaranja arhivske građe, to su istorijske činjenice.
Danas 25 godina kasnije, da li sa sigurnoćšu možemo da kažemo: da primarni cilj u ovom slučaju Zapada, nije bio samo pad Miloševića već građanski sukob širih dimenzija i stvaranja diskontinuiteta sa svim što istorijski Srbija jeste. Drugim rečima: pad Miloševića bez krvi nije bio dovoljan? Da li je onda Peti oktobar ostao dužan svojim nalogodavcima?
– To ne možemo sa sigurnošću da znamo: vidljiva je bila, i među pripadnicima državnih struktura ali i ozbiljnijeg dela opozicije (Čović, Koštunica itd), težnja da se spreči ovakav razvoj događaja. Sa druge strane, postoje brojne jadikovke onih koji su želeli krvavi revolucionarni ishod sa rasturom državnih institucija i stvaranjem potpunog političkog diskontinuiteta, za čije nerealizovanje glavnim krivcem smatraju – Koštunicu. Sve to daje osnov za ozbiljnu hipotezu da je neko težio upravo haotičnom ishodu i u prilog tome može se priložiti dosta jaka argumentacija.
Kako iz ovog ugla gledate na lik Slobodana Miloševića i na njegovu istorijsku ulogu?
– Kao na poslednjeg državnika jedne slobodne, suverene zemlje. Iako je on bio produkt svog vremena i okruženja, sa svim vrlinama i manama (po principu „kakav narod – takva vlast“), radilo se o ozbiljnom političaru i značajnoj istorijskoj ličnosti koja je učinila dosta toga i dobrog i lošeg.
Ako bismo njegov istorijski učinak od početka njegove vlasti do smrti podelili u četiri faze, mogli bi smo doneti ovakvu ocenu: prvi period (1988-1991) je doneo pretežno pozitivne stvari; drugi, ratni period (1991-1995) i dobre i loše stvari; treći period (1996-2000) u vreme zajedničkog vladanja sa JUL-om, pretežno loše stvari, dok je četvrti period tamnovanja u Hagu (2001-2006) najsvetliji deo njegovog života koji ga je u velikoj meri rehabilitovao nakon niza promašaja i poraza koje smo svi pretrpeli.
Poslednjih godinu dana imamo vrlo nestabilnu situaciju u zemlji. Česte su paralele sa Petim oktobrom i sa događajima neposredno pre. Povremeno se priziva i novi Peti oktobar, ili neki famozni „šesti oktobar“ koji se nikad nije desio. Šta vi mislite o tome?
– Mislim da su to medijski, propagandno plasirani fantazmi koji su potpuno neadekvatni u jednoj značajno drugačijoj društvenoj i istorijskoj situaciji. Njihov jedini cilj je raspirivanje iracionalnih, destruktivnih strasti prema sopstvenoj državi i njenom institucionalnom poretku, ma kakav odnos imali prema aktuelnoj vlasti.
Iako nismo marksisti, Marksova teza da se „istorija dešava prvi put kao tragedija, a drugi put kao farsa“ pogađa „u sred srede“ šta bi se desilo kada bi se ove neadekvatne, izmaštane analogije pokušale ostvariti u sadašnjici. Davno izbegnuta tragedija neminovno bi se pretvorila u svoju farsičnu reprizu.
Kakva je po vama politička perspektiva Srbije – naša unutrašnja situacija pritisnuta raznim realnostima od čestih regionalnih tenzija do rata u Ukrajini?
– Naša perspektiva danas izgleda kao „provlačenje kroz iglene uši“, a potom i „hod po žici“ kako bi se izbeglo da nas uvuku u svetsku tuču koja je na pomolu. Ipak, moguće je da ćemo uspeti da se provučemo, što bi bio uspeh sam po sebi. Pored toga, neophodno je postupno ali neodložno menjati sebe i zatečeno stanje koje je veoma loše – od nasleđenog sistema unutrašnje okupacije, verovanja u uvezene diskurse koji su opravdavali ovakvo stanje, katastrofalne kadrovske politike, očajnih političkih i društvenih elita, visoke korupcije, nepotizma i sličnog.
Vratiću se još jednom za kraj na vaš roman i na Peti oktobar i ono što mu je prethodilo. Da li se tada desilo nešto što bi mogli nazvati „obojena okupacija“ pod plaštom demokratizacije i slobode?Zapravo, da li se mi od tada nalazimo u nekom obliku svesne ili nesvesne borbe za povratak suvereniteta koji je tu izgubljen, a da od neke pobede u toj borbi nismo ni blizu?
– Neokolonijalna okupacija kao posledica petooktobarske proto-obojene revolucije (prve tog tipa u savremeno doba) je naša istorijska stvarnost. Uvezena forma demokratizacije služila je samo kao mreža da se u nju uhvate i država i narod, od koga je oduzet svaki vidi samostalnosti, čak i privida (osim retoričke) suverenosti. Težnja da nam se vrati država i njen suverenitet, svesno i nesvesno, opstaje. Do povratka suverenosti put je dug i mi smo još daleko od toga da mu se približimo. Da bi to postalo moguće – potrebno je da budemo znatno bolji i duhovniji narod, svi mi, kao ličnosti, nego što smo to sada.
