Prvi put otkad postoje pregovori između Srbije i Evropske unije(EU) predstavnici Srbije nisu otišli na samit EU–Zapadni Balkan, ali je zato u dokumentu od 20 tačaka najviše prostora posvećeno nama – cela jedna tačka – 18, odnosi se isključivo na Srbiju. Upravo se taj dokument može tumačiti kao razlog odluke predsednika Vučića da ne ode u Brisel.
„Prvi put u poslednjih 13 ili 14 godina ni ja, ni bilo ko drugi, nećemo otići na tu međuvladinu konferenciju. Niko neće predstavljati Republiku Srbiju, tako da će Zapadni Balkan biti bez Republike Srbije“, rekao je on za RTS, dodatno pojasnivši: „Bez obzira na to što znam da će ova odluka izazvati kritike, i u Briselu i kod onih koji uvek kritikuju, i onda kada ne znaju šta tačno kritikuju. Ovim štitim Republiku Srbiju i njene interese“, rekao je predsednik, ali je istakao da smo i dalje na evropskom putu.
Pa ipak, ova odluka nije bila iznenađenje za sve. Mađarski premijer Viktor Orban je na svom Fejsbuk nalogu kritikovao način rešavanja pitanja pristupanja Srbije EU i objasnio da je Samit EU-Zapadni Balkan pripreman tako da predsednik Srbije Aleksandar Vučić čak nije ni došao u Brisel, piše mađarski list Hirado.
On je primetio da to i nije iznenađujuće, jer su četiri godine obmanjivani Srbi, kandidati za članstvo od 2012. godine, ali Brisel nije učinio nikakav napredak u vezi sa njihovim pristupanjem EU, pozivajući se na probleme vladavine prava, ujedno povlačeći paralelu sa težnjama Ukrajine ka članstvu, gde, kako je istakao, briselski revizori takve probleme nisu istakli.
Slično je reagovao i njegov kolega, slovački premijer Robert Fico, poručujući iz Brisela, sa ovog samita, da je srpski predsednik Aleksandar Vučić dobro postupio što nije učestvovao na ovom skupu, navodeći da dugo najavljivani samit nije dobro počeo. „Srbiji se stalno postavlja sve više uslova za pristupanje EU kako bi se njen ulazak što duže odložio, iako je Srbija među najbolje pripremljenim zemljama“, ocenjuje Fico.
Briselske packe
A u Briselu, lideri EU i njenih država članica, uz konsultacije sa partnerima sa tzv. Zapadnog Balkana, usvojili su zajedničku Deklaraciju, kojom se nastavlja insistiranje na tradicionalnim zahtevima — priznanje nezavisnosti tzv. Kosova i uvođenje sankcija Ruskoj Federaciji. Evropska unija je ocenila da je Srbija tokom prethodne godine usporila reformske procese, zabeležila nazadovanje u oblasti slobode izražavanja i ostvarila vrlo ograničen napredak u pravosuđu, uz upozorenje da bez suštinskih pomaka u vladavini prava i normalizaciji odnosa sa „Kosovom“ neće biti ubrzanja evropskog puta.
Srbija je ušla u proces evrointegracija koji formalno traje, ali čiji ishod nije ni vidljiv ni siguran. Ove integracije nisu samo politički proces – one su ogledalo odnosa između prava, politike i geopolitike na tzv. Zapadnom Balkanu. Od prvih koraka 2000. godine do danas, Srbija je prolazila kroz niz uslova, lomova i zamrzavanja procesa koji otkrivaju suštinsku dinamiku EU prema regionu.
Orban je na svom Fejsbuk nalogu kritikovao način rešavanja pitanja pristupanja Srbije EU
Sve je počelo sa saradnjom sa Haškim tribunalom. Srbija je bila pravno obavezana da izruči optužene za ratne zločine, uključujući Miloševića, Karadžića i Mladića. Ovde je EU samo potvrdila ispunjenje već postojeće međunarodne obaveze – uslov je bio jasan, merljiv i mogao je da se ispuni. Kada su poslednji optuženi izručeni, formalno je postavljena tačka završetka.
Sve što je usledilo, međutim, bilo je drugo poglavlje i potpuno druga priča.
Prvi stvarni lom nije bio formalan, već politički i dogodio se u periodu 2015-2016. godine kada je EU prestala da tretira proširenje kao strateški projekat, a Srbiju kao „buduću članicu“, i počela da je posmatra kao pitanje upravljanja krizama. Kriza unutar same EU zbog migranata, Bregzita, rasta evroskepticizma i straha od „uvoza nestabilnosti“ učinili su da proširenje više nije politički prioritet. EU Srbiju počinje da posmatra kao tampon-zonu za migracije, faktor regionalne stabilnosti i partnera za bezbednost, dok se članstvo pomera u drugi plan.
Kosovo postaje uslov svih uslova. Od 2015. normalizacija odnosa postaje de facto preduslov za sve, a bez napretka u vezi sa pitanjem „Kosova“ nema napretka ni u jednom poglavlju. Tako tehnička poglavlja gube smisao, a pregovori gube karakter prava i postaju politički.
Briselski sporazum 2013. godine i pitanje Zajednice srpskih opština stavili su Srbiju u poziciju da mora da ispunjava beskonačan i asimetričan uslov – formalno učestvuje u dijalogu, ali nikada ne može da zna kada je uslov „ispunjen“. Fokus se pomera sa sporazuma na „sveobuhvatnu normalizaciju“, što u praksi predstavlja zahtev da Srbija de facto prihvati državnost Kosova bez formalnog zahteva za de iure priznanjem.
Jednostavno, umesto statusnog pitanja „Kosovo” je pretvoreno u „tehničko pitanje”. Još pre otpočinjanja pregovora, Srbija ima jak međunarodno-pravni argument – Rezoluciju 1244, zbog kojeg svaka odluka zahteva politički konsenzus, a tu je problem sa onih pet država EU koje ne priznaju nezavisnost „Kosova“. Zato EU uvodi „statusno neutralni tehnički dijalog“ koji se svodi na tehnička pitanja (tablice, dokumenta, policija, sudovi, energetika) koji, u stvari, postepeno proizvode državnost Kosova. Rezultat je da se status nikad ne rešava direktno, ali se rešava posledicom rešenja tehničkih pitanja.
Zajednica srpskih opština (SZO) je najbolji primer manipulacije procedurom: formalno dogovorena, proceduralno potvrđena ali nikad nije implementirana, po naški rečeno – oživotvorena. EU, jednostavno, nema mehanizam prinude prema „Kosovu“, ali ima proceduralni pritisak prema Srbiji. Ponašanje Prištine se toleriše, dok se Srbiji nameće proceduralna obaveza. ZSO je jedini element koji je formalno dogovoren i koji Srbija nije smela da pusti bez uslova, gde bi svaki dalji korak vezala za prethodnu implementaciju ZSO.
Slično je i sa članstvom u međunarodnim telima: „Kosovo” ulazi u sportske saveze, finansijske institucije, regionalne inicijative… jer „to nije priznanje državnosti, već tehničko članstvo”, dok u realnosti svaki „tehnički” ulazak jača šiptarsku državnost.
Prihvatanje bez rezerve
Očigledno je najveći propust Beograda bio prihvatanje „tehničkog dijaloga” bez pisane, obavezujuće statusne rezerve u svakom dokumentu, gde je statusna neutralnost ostala politička fraza, ne i pravna obaveza. Recimo, Briselski sporazum prihvaćen bez pravne forme nije proglašen međunarodnim ugovorom, niti je ratifikovan u Skupštini i nije objavljen kao zakon.
Dok ga EU tretira kao obavezujući, Srbija nad njim nema mehanizam ustavne kontrole. A mogla je insistirati na ratifikaciji ili izričitom navođenju da je „politička deklaracija”. Ovako je dobila najgoru kombinaciju, obavezu bez pravne zaštite. Ključna greška Srbije bila je u propuštanju institucionalne odbrane kod Ustavnog suda. Odluka Ustavnog suda bi stvorila unutrašnju „crvenu liniju” i dala pregovarački štit prema EU.
Sledeći uslovi, poput reforme sudstva, borbe protiv korupcije i medijskih sloboda, kao i usaglašavanja spoljne politike sa EU, postaju trajni politički testovi. Za razliku od Haga, ovi zahtevi nemaju konačnu tačku i mogu se uvek proširivati. U suštini, EU je prešla od pravnog, merljivog uslova, ka političkom instrumentu kontrole Srbije.
Najveći propust Beograda je bio prihvatanje „tehničkog dijaloga” bez pisane, obavezujuće statusne rezerve u svakom dokumentu
Drugi lom je usledio u periodu 2021-2022. godine, kada postaje očigledno da EU više ne očekuje da će Srbija ući u članstvo u dogledno vreme, a Srbija više ne računa na članstvo kao realan ishod. Od tog trenutka obe strane formalno održavaju proces, ali sa različitim stvarnim ciljevima. Proširenje prestaje da bude obećanje, postaje alat disciplinovanja.
Proces pristupanja Evropskoj uniji zasniva se, barem formalno, na jasnim pravilima, transparentnim kriterijumima i pravno utemeljenim uslovima. Upravo zato Poglavlje 35 u pregovorima Srbije sa Evropskom unijom predstavlja izuzetak koji sve više liči na pravilo. Njegova tajnost, nejasna pravna priroda i politička funkcija čine ga ključnom tačkom razumevanja zašto je proces evropskih integracija Srbije ušao u fazu trajne neizvesnosti.
U klasičnoj strukturi pristupnih pregovora, Poglavlje 35 nosi naziv „Ostala pitanja” i služi za rešavanje specifičnosti pojedine države kandidata. U slučaju Srbije, međutim, ono je redefinisano u sveobuhvatni mehanizam političke kontrole, usmeren pre svega na normalizaciju odnosa sa Prištinom.
Za razliku od ostalih poglavlja, ono nema jasno definisan pravni okvir, ne oslanja se na direktive i regulative, niti ima precizne, merljive kriterijume za zatvaranje. Taj nedostatak pravne standardizacije omogućio je da Poglavlje 35 postane „natpoglavlje” – uslov koji u svakom trenutku može uticati na napredak ili zastoj u svim drugim oblastima. Upravo u tome leži njegova suštinska moć, ali i pravna problematičnost.
Jedno od ključnih pitanja jeste: zašto sadržaj Poglavlja 35 nikada nije u potpunosti javno objavljen? Odgovor leži u činjenici da bi njegova transparentnost ogolila političku prirodu uslova koji se postavljaju Srbiji. Iako se formalno izbegava termin „priznanje Kosova”, unutrašnji kriterijumi i očekivani ishodi podrazumevaju upravo efekte takvog priznanja: omogućavanje članstva Kosova u međunarodnim organizacijama, demontažu srpskih institucija i prihvatanje pravne realnosti nastale jednostranim aktima.
Javno objavljivanje ovakvih zahteva dovelo bi u pitanje zvanični narativ Evropske unije da je dijalog Beograda i Prištine statusno neutralan. Istovremeno, unutar Srbije bi otvorilo ozbiljna ustavna i demokratska pitanja, jer bi se pokazalo da se ključne odluke državnog suvereniteta donose izvan javne rasprave.
Poglavlje 35 uvodi i strukturnu nejednakost u procesu pregovora. Dok su obaveze Srbije precizno definisane i kontinuirano nadgledane, druga strana – „Kosovo” – nije obuhvaćena istim mehanizmima odgovornosti. Ne postoji simetričan sistem sankcija niti jasno definisane posledice za neispunjavanje obaveza. Još problematičnije je to što Poglavlje 35 nema jasnu završnicu. Čak i u slučaju ispunjenja svih tehničkih i političkih zahteva, ne postoji garancija da će ono biti „zatvoreno“. To ga pretvara u proces bez kraja, u kome se uslovi mogu redefinisati u skladu sa trenutnim političkim prioritetima unutar same Evropske unije.
Tajna Poglavlja 35
Iako se često predstavlja kao spoljni pritisak, tajnost Poglavlja 35 odgovara i Briselu i Beogradu. Evropskoj uniji omogućava fleksibilnost i izbegavanje unutrašnjih sporova oko statusa Kosova, dok srpskim vlastima pruža prostor da održe unutrašnju političku stabilnost i izbegnu direktno suočavanje javnosti sa obimom ustupaka koji se očekuju. Tajnost, međutim, ima svoju cenu. Ona podriva poverenje građana u evropski proces i stvara utisak da je reč o političkoj trgovini, a ne o pravno uređenom putu ka članstvu.
Poglavlje 35 nije tajno zato što sadrži tehničke detalje, već zato što predstavlja suštinsku političku anomaliju u sistemu evropskih integracija. Ono simbolizuje transformaciju proširenja iz pravno zasnovanog procesa u instrument geopolitičkog uslovljavanja.
Dok god njegov sadržaj ostane van javnog uvida, evropske integracije Srbije ostaće proces bez jasnog cilja, vremenskog okvira i demokratske kontrole. Srbija nikada nije formalizovala šta tačno ne može da prihvati, u kom pravnom aktu i sa kojim posledicama. A bez toga, procedura jede politiku. Srbija nije poražena jednom odlukom, već nizom prihvaćenih procedura bez ugrađenih pravnih kočnica.
Više od dve decenije evropske integracije predstavljaju centralnu političku paradigmu Srbije. Taj cilj je vremenom prestao da bude sredstvo modernizacije i postao je sam sebi svrha. U tom procesu, kritičko preispitivanje je sve češće proglašavano za „antievropejstvo“, dok je svaka alternativa tretirana kao jeres. Upravo zato postavljanje pitanja o alternativama EU nije znak izolacionizma, već nužan izraz političke zrelosti.
Ipak, politička elita je nastavila da evropski put predstavlja kao jedinu racionalnu opciju, često ignorišući činjenicu da se sama Evropska unija suočava sa unutrašnjim krizama, zamorom od proširenja i rastućim evroskepticizmom. Srbija je u procesu koji formalno traje, ali čiji se ishod nikada ne završava – od Haga do beskonačnih uslova Kosova. Srbiji je potrebna strategija u kojoj je evropski put jedna od opcija a ne jedina dogma. Tek kada Evropa prestane da bude religija i postane partner, Srbija će moći da vodi suverenu i predvidivu spoljnu politiku.
Naslov, lektura i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Pečat
Naslovna fotografija: European Union
BONUS VIDEO:
