Odluka CIK-a BiH da poništi prevremene izbore za predsednika Republike Srpske na 136 biračkih mesta u 17 gradova i opština je, moglo bi se reći, bila očekivana. Što, naravno, ne znači da je bila legitimna ili ispravna. Jednostavno, zapadnoj dubokoj državi i njenim političkim eksponentima nije strano ponavljanje procesa izjašnjavanja naroda ako rezultat ne ispunjava njihova očekivanja ili potrebe. EU i pro-EU političke snage su tu metodologiju odavno apsolvirale. Sve u ime ”evropskih vrednosti”, razume se.
Evropska „demokratija“
Evo nekih primera kako se to radi u ”demokratskom svetu”:
Slučaj Irske
Za razliku od ostalih članica EU, Irska je zakonski obavezna da stavi ugovore na glasanje pre nego što mogu da budu sprovedeni jer treba da promeni svoj ustav. Ali, pošto ugovori EU moraju da budu jednoglasno usvojeni u celoj EU, glas „ne“ takođe znači da ugovor ne može da stupi na snagu bilo gde drugde. Irski glasači su dva puta odbacili ugovore EU.
Godine 2001, to je bio Ugovor iz Nice – kojim je izmenjen Mastrihtski ugovor i koji je trebalo da pripremi institucije EU za očekivano proširenje. Zatim je, sedam godina kasnije, došao red na Lisabonski ugovor, koji je bio pokušaj da se EU učini funkcionalnijom.
Samo 35 odsto glasača je izašlo na glasanje o Ugovoru iz Nice 2001. godine, od kojih je 54 odsto glasalo „ne“. Godine 2008, sa Lisabonskim sporazumom, izlaznost je bila veća i iznosila je 53 odsto. Međutim, Irci su ponovo odbacili promenu sa 53,4 odsto prema 46,6.
Ipak, u oba slučaja, referendumi su ponovljeni.
U oktobru 2002. godine, više od 62 odsto glasalo je za podršku Ugovoru iz Nice, uz izlaznost od skoro 50 odsto. Promena mišljenja je došla kao rezultat intenzivne medijske kampanje i amandmana kojim se obećalo da će Irska biti izuzeta od bilo kakvih budućih zajedničkih evropskih odbrambenih snaga, kao i da će svako dalje glasanje o Sporazumu iz Nice ići putem parlamentarnog glasanja, a ne referenduma.
A 2009. godine, samo 16 meseci nakon prvog pokušaja – sa izlaznošću većom za pet odsto – 67 procenata irskih glasača je podržalo Lisabonski sporazum, pošto su lideri EU – želeći da na svaki način održe sporazum u životu – dodali neke važne zaštitne mere koje su umirile irske glasače.
Slučaj Francuske
Skoro 55 odsto Francuza je u maju 2005. odbacilo predloženi ustav EU, uprkos tome što se vladajuća politička elita zalagala za glasanje „za“. Pošto su i holandski glasači odbacili novi ustav, briselski trust mozgova se reorganizovao i smislio Lisabonski ugovor, koji je bio dosta sličan predloženom ustavu EU. Međutim, umesto da zameni prethodne ugovore, bio je to amandman.
Ipak, francuska vlada je rešila da ne rizikuje sa drugim referendumom. Umesto toga, odlučeno je da o tome glasaju francuski poslanici i senatori, na posebnom kongresu u Versaju u februaru 2008. godine. Dobijen je željeni rezultat – 560 glasova za i 181 protiv, uz brojne uzdržane glasove.
Slučaj Danske
Danci su dva puta glasali za Mastrihtski sporazum 1992. Prvi put su ga odbacili sa 50,7 odsto protiv, uz izlaznost od 83,1 odsto. Onda je unet niz amandmana, uključujući i izuzeće od usvajanja evra, pa je održan i drugi referendum. Ovog puta je, sa izlaznošću većom za više od tri odsto, 56,7 procenata Danaca glasalo za sporazum.
Međutim, pošto su francuski i holandski glasači odbacili novi ustav EU 2005. danske političke elite su rešile da ništa ne prepuste slučaju, pa referenduma nije ni bilo – ni o ustavu EU ni o Lisabonskom ugovoru, nego je stvar poverena u ”sigurne ruke” danskog parlamenta, koji ga je većinski usvojio.
(Za ovaj gornji pregled dugujemo zahvalnost Bi-Bi-Si-ju, iz vremena kada su se britanske političke elite poigravale sa idejom ponavljanja Bregzit referenduma iz 2016 – naravno nezadovoljne iskazanom narodnom voljom da se napusti EU. Ipak se na kraju nisu usudili da je sprovedu.)
Zapadnoj dubokoj državi i njenim političkim eksponentima nije strano ponavljanje procesa izjašnjavanja naroda ako rezultat ne ispunjava njihova očekivanja
No, nije ponavljanje izbora, odnosno referenduma, jedini način da se prekraja volja evropskih birača. Imamo i mnogo skorije primere brutalnih zabrana nepodobnim političarima ili političkim grupacijama da se kandiduju – poput Đorđeskua u Rumuniji ili Evgenije Gucul i proruskih partija Velika Moldavija i Srce Moldavije u Moldaviji.
U Nemačkoj sada već najpopularnija stranka AFD funkcioniše pod Damoklovim mačem stalnih pretnji zabrane, dok se u Francuskoj politički sistem redovno mobiliše u drugom krugu izbora da bi sprečio pobedu Marin le Pen i njenih političkih saveznika. A da ne zaboravimo i na, srećom neuspeli, atentat na slovačkog suverenističkog premijera Fica i permanentnu briselsku hajku na Viktora Orbana.
Ista matrica
Zašto povezujemo gornje evropske primere sa CIK-ovim poništavanjem rezultata predsedničkih izbora u Srpskoj? Da bismo ukazali na sličnost rukopisa. S tim što se to u BiH radi mnogo sirovije, bez stila. Jer to je ipak deo Boreljove džungle izvan EU ”bašte”.
Nije, dakle, ovo ekskluzivno delo političkog Sarajeva, kao što to nije ni projekat uklanjanja Dodika sa političke scene. To je, njihovim jezikom govoreći, udruženi zločinački poduhvat obračuna i sa Dodikom i sa politikom čiji je on nosilac, a koju je na ovim izborima predstavljao Siniša Karan.
Suštinu te politike je nedavno opisao Jurij Pilipson, direktor Drugog evropskog departmana Ministarstva spoljnih poslova Rusije, u intervjuu TASS:
”Građani Republike Srpske su napravili svoj izbor – pobeda Siniše Karana, bliskog saradnika Milorada Dodika, svedoči o podršci biračkog tela političkoj liniji iza koje stoji patriotska koalicija. Kako je Siniša Karan izjavio neposredno nakon izbora, kontinuitet ovog kursa, uključujući i razvoj višestrane saradnje sa Ruskom Federacijom, biće održan”, podsetio je Pilipson, dodajući da Moskva visoko ceni prijateljsku prirodu odnosa sa Republikom Srpskom i spremna je da sarađuje u širokom spektru oblasti.
U ovoj izjavi ruskog zvaničnika je sažet glavni problem koji i političko Sarajevo i zapadna duboka država imaju sa Miloradom Dodikom i njegovim političkim saveznicima i nastavljačima.
A ujedno se nameće i pitanje za one koji su, pošto su Dodiku i još 48 pravnih i fizičkih lica krajem oktobra skinute američke sankcije, tvrdili da je Dodik ”žrtvovao” ili čak ”prodao” Republiku Srpsku zarad svojih ličnih interesa.
Da li bi do ovako brutalnog pokušaja poništavanja izborne pobede Siniše Karana došlo da su Dodik, Karan ili njihovi politički saveznici obećali, na primer, ulazak BiH u NATO (jedna od najčešćih tvrdnji) ili faktičko ukidanje Srpske?
Pitanje je retoričko, jer je odgovor više nego jasan. Kao i odgovor na pitanje da li bi se zvanična Moskva na ovakav način oglasila da je bila ”nezadovoljna” načinom na koji je rukovodstvo Srpske uspelo da skine američke sankcije.
Možda će sada, na 136 mesta gde će se izbori ponoviti – biti (još) jasniji izbor koji se glasačima u Srpskoj nudi. A vredi podsetiti i kako je prirodu tih izbora ocenio ruski diplomata Pilipson:
”Prevremeni predsednički izbori u Republici Srpskoj, održani 23. novembra, bili su sami po sebi rezultat kampanje pokrenute pod pritiskom zapadnih zemalja da se lider Srba u BiH, Milorad Dodik, nezakonito ukloni sa vlasti. Uprkos nametnutoj logici, Milorad Dodik je doneo odgovornu odluku – dobrovoljno je podneo ostavku kako bi sprečio dalju destabilizaciju u Republici Srpskoj i BiH u celini.”
Pametnom dosta.
Naslov, lektura i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Sve o Srpskoj
Naslovna fotografija: Fejsbuk/Milorad Dodik
BONUS VIDEO:
