Svi bi da budu „Sveti Sava“, samo ne srpski

Svečano obeležavanje i proslavljanje 850. godišnjice rođenja Svetog Save bilo je, kao svaki Savindan, pa i uzbuđenije nego obično, povod za preispitivanje istorijske uloge utemeljivača srpske crkvene samostalnosti, državnosti i kulture, a još više savremenog smisla i zračenja svetosavlja.

Naravno, u nekim Srbima komšijskim sredinama, ponovo su odapete otrovne strele protiv tog „pravoslavlja na srpski način“, poistovećenog sa zločinačkim velikosrpskim nacionalizmom i hegemonističkim ekspanzionizmom, štaviše i nekakvim navodnim srpskim fašizmom i nacizmom, pri čemu su se mutni talasi raspomamljene verbalne agresije i razobručene mržnje u nekim slučajevima prelili preko svih granica razumske kontrole i dobrog ukusa.

Ništa novo, uostalom… Reklo bi se, čak, da su moći svetosavlja od Srba svesniji vazda bili, a i danas su, srpski dušmani, pa su na sve načine nastojali da mu zatru ishodište i iskrive smisao. Nije slučajno Sinan paša odlučio da spali Savine narodonosne mošti. Danas se na mestu za koje se verovalo da se na njemu taj svetogrdni čin odigrao dižu kupole najvećeg novoizgrađenog pravoslavnog hrama na Balkanu.

Ima li u tome neke pouke? Za neke, izgleda, beznadženo nema… Zanimljivo je primetiti da su ovoga puta, verovatno usled unutrašnjepolitičke prenadraženosti srpske javnosti i raspolućenosti srpskog društva dubokom ideološkom polarizacijom, krajnje jednostrani i ostrašćeni negativni sudovi o svetosavlju izrazito apodiktički iznošeni i od onih (nominalno) srpskih aktera društvenih raspri, koji u odanosti zaveštanju Svetog Save vide štetno i retrogradno zastranjivanje u odnosu na poželjno prilagođavanje duhu (post)modernih vremena.

Duhovnik blage reči, patrijarh srpski Porfirije eufemistički je ukazao na nastavljanje prakse „diskreditovanja“ Svetog Save, a o kakvom je „diskreditovanju“ reč neka nam kao ilustracija posluže tri primera obrušavanja na hilandarskog monaha kraljevskog roda i na obrazac hrišćanskog života i delanja, koji je on ostavio u nasleđe svome rodu i duhovnom potomstvu. Odabrana su tri paradigmatična uzorka antisvetosavske histerije, po jedan iz muslimanske/bošnjačke, katoličke/hrvatske i „montenegrinske“ sredine, tako da se ni o koga ne ogrešimo.

Izlivi mržnje

Evo, recimo, kako je svojevremeno u Matici crnogorskoj svetosavlje odredio jedan od ideologa protivsrpskog „montenegrinstva“ Danilo Radojević:

„Ideologija svetosavlja, nastala prije više od stoljeća i po, a između dva svjetska rata, iz srpskoga crkvenoga vrha proklamovana u obliku političkoga modela imperijalnoga etnofiletizma, oslonjenoga na lik jednoga nacionalnoga sveca, kamuflažno je zadržavana u okvirima hrišćanske dogme, da bi trajnije i jače djelovala. Ta ideologija postala je oprobano sredstvo asimilatorskoga plavljenja svijesti kod pravoslavnih dijelova (Srbima okolnih) naroda koji su se, poslije Prvoga svjetskoga rata, našli u granicama Kraljevine SHS. Po svojem karakteru svetosavlje se naslanja na ideju o ‘izabranom narodu’ što ga svrstava među ideologije rasizma. Istovremeno sa učvršćivanjem svetosavlja, u okviru SPC rađeno je i na stvaranju fikcije o njegovome ekumenskome karakteru, kroz promovisanje pojma – sabornost“.

Izvesni Zlatko Pinter na Braniteljskom portalu, pozivajući se, nažalost, i na neke srpske „autoritete“, piše, između ostalog, da je „radikalna klero-nacionalistička ideologija zvana ‘svetosavlje’ (nastala 30-ih godina prošlog veka u krilu srpskog fašizma – sa Nikolajem Velimirovićem i Dimitrijem Ljotićem kao vodećim ideolozima), glavni duhovni pokretač svih zala koja se rađaju i izviru iz današnje Srpske pravoslavne crkve“.

Iako uvek valja imati na umu staru istinu: nije šta ti kaže, nego ko ti kaže, pred ovakvim opsesivnim antisvetosavnim ideološkim harangama nije dopušteno ostati nem i bez odziva. Jer, reč je o živim, opasnim namerama onih koji su i najuzornijeg hrišćanina i neodstupnog svetosavca, blagopočivšeg patrijarha Pavla bili spremni da optuže kao ratnog huškača. Greh mu je, po svoj prilici, bio u tome što je u tragičnim ratnim iskušenjima stao uz svoj narod, kao što je to SPC uvek činila. Da li se, možda, očekivalo njegovo pastirsko priklanjanje dušmanima srpstva?

Pomenuti Pinter se ne uzdržava i pušta na volju imaginaciji zakrvavljene mržnje: „ Patrijarh ne vidi reke krvi koje teku oko njega i ne stidi se masovnih klanja i zla koje su njegovi sunarodnici činili i čine, niti o tome govori“. A naš patrijarh je neumorno govorio: „Budimo ljudi!“ i „Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema tog interesa, ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi“. Ni jednostavnijeg, ali ni zahtevnijeg svetosavskog amaneta za svako vreme i za sve vremena – uspeti, i u dobru, a pogotovo u zlu, biti i ostati čovek.

Rekao je čestiti patrijarh Pavle i da neće ne veliku, nego ni najmanju Srbiju, po cenu zločina. Mrziteljima ni to nije bilo dovoljno…

Reč je o opasnim namerama onih koji su i najuzornijeg hrišćanina, blagopočivšeg patrijarha Pavla bili spremni da optuže kao ratnog huškača

Muslimane (islamiste?), pak, hronično vređa praznovanje školske slave Svetoga Save u nacionalno mešovitim sredinama, a ne tako davno je reis-ul-ulema Islamske zajednice u BiH Husein Kavazović upozorio na to da se radi stvaranja povoljnog ambijenta za nekakve navodne zlikovačke nakane protiv Bošnjaka, „veličaju ratni zločinci i njihovi politički rezultati, promovira svetosavska ideologija (kurziv-DT) i donekle ustašizacija kulturnog, obrazovnog i medijskog prostora“.

Postavljanje svetosavlja u istu ravan sa ustaštvom i njegovim povampirenjem nije samo skandalozno, već i moralno monstruozno. Šta bi još trebalo navesti? Sapienti sat! A mogle bi se desetine i desetine stranica ispuniti citiranjem ovakvih i sličnih apsurdnih tvrdnji o endemskoj zloćudnosti svetosavlja.

Od toga ne bi bilo nikakve koristi, jer je, s jedne strane, reč o stereotipnim izlivima mržnje suženih svesti, a sa druge, zapravo iste, jasno je da je bespredmetno na takve tendenciozne dijatribe dežurnih klevetnika odgovarati racionalnim argumentima.

Posledice presedana

Postoji, međutim, i jedna pojava koja ove godine privlači i zaslužuje izvesnu pažnju. Baš u vreme približavanja Savindanu obnovljene su ideje o poželjnosti stvaranja nacionalnih pravoslavnih crkava – hrvatske, crnogorske, čak, koliko mi je znano po prvi put, i bosanske (!). Svi bi da budu savremeni „Sveti Save“, samo nikako srpski. A poznato je da se na ikonostasima pravoslavnih crkava, i to ne samo srpskih, svetitelj iz roda Nemanjića naziva „Sveti Sava srpski“. Jer, u hrišćanstvu ima nekoliko svetitelja toga imena.

U Judejskoj pustinji postoji, tako, Lavra Svetog Save Osvećenog, jedan od najznačajnijih manastira Svete zemlje, čija je istorija duža od 1500 godina, a koji je naš Sveti Sava pohodio prilikom svog putovanja na Istok. Prema živom predanju, sveti Sava Osvećeni beše ostavio zaveštanje da se posle njegove smrti njegov žezal preda arhijereju carskog roda i istoga imena, kad bude došao u manastir.

U trenutku kada je Sveti Sava stupio u crkvu manastira Svetog Save Osvećenog dogodilo se čudo: žezlo Osvećenog, koje je na jednom tronu stajalo punih 700 godina, samo od sebe je palo. Sutradan se, po ulasku Save srpskog u katolikon desilo isto, pa se monasi setiše zaveštanja Save Osvećenog, te mu poklone žezlo. Žezlo se danas čuva u Kareji.

Bratija istog manastira poklonila mu je i dve ikone: „Mlekopitateljnicu“, koja je u Savinoj isposnici u Kareji, i najčuveniju hilandarsku ikonu, „Trojeručicu“. Dakle, Sveti Sava Srpski neposredno je povezan sa ranohrišćanskim predanjem o Svetom Savi Osvećenom, čijom su lavrom srpski monasi čak i upravljali tokom XVI/XVII veka.

Ozbiljna stvar. A sad bi neki, koji nemaju nikakvog dodira sa bilo kakvom svetošću, da poput prvog srpskog arhiepiskopa, ali plastičnim političkim žezlima ustanovljavaju nove crkve na telu Savine, ali samo da ne budu srpske. Kad u današnjem svetu ozbiljno poremećenog sistema svih (tradicionalnih) vrednosti, pogotovo na sluđenom Balkanu, takve pretenzije, iako, nadajmo se, bez stvarnog izgleda na uspeh, ne bi bile potencijalno destruktivne i opasne, doživljavale bi se samo kao komične.

Priznavanje autokefalnosti raskolničke Ukrajinske pravoslavne crkve (2019) od strane Vaseljenskog patrijarha Vartolomeja podgrejalo je ambicije, koje nisu od juče, da se i na bivšem jugoslovenskom prostoru primeni proizvoljno načelo da se granice crkvene jurisdikcije u pravoslavlju moraju poklapati sa državnim međama.

Još od osnivanja 1942, u Pavelićevoj NDH, efemerne Germogenove Hrvatske pravoslavne crkve, ideja o uspostavljanju takve tvorevine nije potpuno zamrla, a sada se o njoj ponovo otvorenije govori na hrvatskoj kleronacionalističkoj desnici. Zasad bez ikakvog efekta.

Međutim, samoproklamovana Crnogorska pravoslavna crkva, koja je u Đukanovićevoj eri uživala taktički doziranu, ali evidentnu podršku podgoričkih vlasti, iako je u Crnoj Gori u svakom pogledu marginalna, ne miruje i vidi svoju šansu u logici i praksi papoidnog tumačenja kanonskog poretka svetskog pravoslavlja, za koju se opredelila Vaseljenska patrijaršija.

Postavljanje svetosavlja u istu ravan sa ustaštvom i njegovim povampirenjem nije samo skandalozno, već i moralno monstruozno

Kad je nadavno, svakako u kontekstu specijalnog i propagandnog rata, Spoljna obaveštajna služba Ruske Federacije žestoko napala patrijarha Vartolomeja, optuživši ga da, u saradnji za britanskim i drugim tajnim službama sistematski radi, ne samo na slabljenju Ruske pravoslavne crkve, već i na razaranju vaskolikog pravoslavlja, ukazujući na njegovu nameru da prizna cetinjsku CPC, duhovi na Balkanu su se dodatno uznemirili, a strasti uzburkale. Indirektno je na nekim ekstremnim portalima „prozivan“ čak i mitropolit Joanikije!

Vaseljenska patrijaršija je, očekivano, ovakve nagoveštaje izričito demantovala, uključujući i izjavu uticajnog mitropolita Haldikonskog Emanuila, suštinski fanarskog (i fanariotskog) „ministra spoljnih poslova“, u kojoj je istakao da Vaseljenska patrijaršija nikada nije kontaktirala sa predstavnicima CPC.

Svojevremeno je i sâm patrijarh Vartolomej u jednom značajnom intervjuu beogradskoj Politici, neposredno posle davanja tomosa Ukrajinskoj crkvi, naglasio da nema nikakve kanonske analogije između statusa Ukrajinske i Makedonske pravoslavne crkve, a kamoli tek tzv. Crnogorske pravoslavne crkve.

Peticija Fanaru

Nije, inače, baš sasvim tačno da arhijereji Vaseljenske patrijaršije nisu imali nikakvih kontakata sa samozvancima iz CPC, o čemu svedoče i izjave, date jednom urajinskom unijatskom portalu, „mitropolita Borisa“ (Bojovića), koji je na čelu CPC pokušao i delimično uspeo da smeni Miraša Dedeića.

Bojović je, inače, završio Kijevsku bogoslovsku akademiju i za raskolničke rabote je svakako pogodnije kadrovsko rešenje od višestruko diskreditovanog raspopa Dedeića. Ipak, bez obzira na fanarske nedoslednosti i dvostruke igre, iz više razloga nije realno očekivati da Vaseljenska patrijaršija u dogledno (poslelitijsko) vreme planira iskorak ka davanju tomosa o autokefalnosti tzv. CPC. Ali, koga su zmije ujedale…

Kako bilo da bilo, sadašnje fluidne i nepredvidljive političke prilike i kretanja u našem regionu, odraz starih sukoba i velikog prestrojavanja u globalnim razmerama, navele su da se posle upozorenja iz Moskve, oglase svi lovci u mutnom, čak i oni čije samo oglašavanje teško kompromituje ideje za koje se zalažu i nastoje da ih nametnu.

Među onima koji su pohitali da istrče na teren koji im (više) ni po čemu ne pripada, dva su groteskna lika – pomenuti „poglavar CPC“ Miraš Dedeić i bivši reis-ul-ulema Islamske zajednice BiH Mustafa Cerić. Hteli bi da budu „Sveti Save“ naših dana. Dedeić se, kako tvrde (nedemantovani) medijski izvori, 18. januara svojevrsnom peticijom obratio vaseljenskom patrijarhu Vartolomeju, pružajući svesrdnu podršku njegovoj politici i odbrani od „podlih i perfidnih napada“ na Vaseljensku patrijaršiju. Istovremeno, zalaže se za to da se povede „ozbiljan, kanonski i istorijski zasnovana dijalog“ o crnogorskom crkvenom pitanju, radi vraćanja autokefalnosti CPC i njegove lične pastirske rehabilitacije.

Naravno, optužio je SPC za „velikosrpski svetosavski etnofiletizam“, kao političko sredstvo „nasilne asimilacije“.

Kome nije poznata koloritna i problematična biografija ovog čoveka, mogao bi mu možda i poverovati. Bez ulaženja u pojedinosti, a u skladu sa našom temom, valja reći samo da je on, svojevremeno sveštenoslužitelj u SPC i u Vaseljenskoj patrijaršiji, kad mu je to odgovaralo, veličao Svetog Savu i Vidovdan, ali je potom usled nemorala raščinjen u obema tim pravoslavnim crkvama i postao raskolnik.

Potpisnik ovih redova dobro se seća kakvim mu je epitetima u neformalnom razgovoru devedestih godina patrijarh Vartolomej dočaravao Dedeićev ćudoredni lik. Starešina Fanara je, nažalost, pokazao na šta je sve spreman, ali je neki njegov salto mortale u Dedeićevom slučaju ipak teško zamisliti.

Cerićeva maštanja

A onda, Mustafa Cerić! I on bi da stvori još jednu pravoslavnu crkvu – bosansku! U autorskom tekstu, a i u nekim drugim prilikama, ovaj u svakom pogledu bivši muslimanski verski poglavar koji sa time nikako da se pomiri, predlaže obnavljanje autokefalnosti autohtone pravoslavne crkve u Bosni, gde je ona, po njemu, u srednjem veku postojala.

Prema navodu u Slobodnoj Bosni, Cerić obrazlaže da bi „Obnova ‘Bosanske crkve’, u obliku autokefalne ‘Bosanske pravoslavne crkve’, bila čin vraćanja ravnoteže – između vere i države, između tradicije i savremenosti, između identiteta i suživota. Ona bi simbolizovala prekid s monopolima i tutorstvima koja Bosnu decenijama drže u tuđim narativima, i povratak principu da se bosanska duhovnost oblikuje u Bosni, za Bosnu i u lojalnosti bosanskoj istorijskoj državnosti“.

Zaboravlja Cerić da je bogumilska Crkva bosanska bila jeretička zajednica protiv koje su se žestoko borili pravoslavni, a i katolički verski poglavari i vladari, a on bi da njegova priželjkivana „Bosanska pravoslavna crkva“ bude vaskrs te srednjovekovne!

U nekim medijima se tvrdi, mada bez pozivanja na izvorna dokumenta, da je, poput Dedeića, i bivši reis uputio pismo podrške vaseljenskom patrijarhu i pohvalio njegovu misiju u službi „verskih sloboda za sve narode“, što ne bi bilo iznenađujuće, s obzirom na Cerićev manir da se neposredno pismima obraća značajnim političkim i verskim liderima, kakvim očigledno i sebe smatra, i visokoparno im saopštava svoje mudre misli, pa bi bilo sasvim u duhu takvog neprimerenog ponašanja da i Fanaru prenese svoju originalno sumanutu zamisao o poželjnosti ustanovljavanja nekakve bosanske pravoslavne crkve.

Možda bi on mogao i da joj bude patrijarh! Međureligijsko vjeće BiH osudilo je Cerićev istup kao štetnu provokaciju koja ugrožava međureligijski saživot, a i Islamska zajednica se od njega ogradila, iako joj ni SPC ni Sveti Sava osvedočeno nisu prirasli za srce. Veoma oštro reagovali su i pravoslavni arhijereji u BiH, episkop bihaćko-petrovački Sergije i mitropolit zvorničko-tuzlanski Fotije.

„Ne zna gospodin Cerić i nikad neće znati da se Crkve ne osnivaju u stranačkim kabinetima, jer ovo nije ni Nezavisna Država Hrvatska niti kabinet ukrajinskog predsednika, pa da se Crkve osnivaju kao što se osnivaju kulturno-umetnička društva“, poručio je, pored ostalog, episkop Sergije.

Uostalom, i sâm Cerić je položaj reis-ul-uleme bio osvojio pučem. Normalan i uravnotežen čovek mora se zapitati otkuda to da se čak i u tako devijantnim i naopako usmerenim umovima poput Dedeićevog i Cerićevog mogu roditi toliko nekritički opadačke tvrdnje o svetosavlju i o samom Svetom Savi.

Možda i nema mesta čuđenju. Evo šta je povodom Savindana našla za shodno da u televizijskoj emisiji izjavi jedna mlađa profesorka istorije u Srbiji: „Ja imam mali problem sa time šta je školska slava. Da se mi još uvek gradimo na tim nekim temeljima svetosavlja. Stalno se vraćamo u prošlost, nikako da izađemo iz te prošlosti i da krenemo ka budućnosti. Sveti Sava je bio tipičan čovek svog vremena, on je bio karijerista (kurziv –DT), s tim da je njegova karijera bila u crkvi“.

Mali problem?! E, pa kad tako nesuvislo i budalasto zbori i prosuđuje jedna istoričarka u Beogradu, šta očekivati od raznih savremenih katoličkih, muslimanskih i „montenegrinskih“ karijerista koji bi da se danas uspešno društveno i politički ostvare na dalekom tragu Svetoga Save, zaboravljajući kakvo je savremeno, bezvremeno i svevremeno žezlo on nosio u svetačkoj ruci – pravoslavno hrišćansko i srpsko?

Pravo i jedino važno jeste pitanje koliko Srba deli istoričarkin pogled na Svetog Savu i na svetosavlje. Realistično je shvatiti da ih nije malo, ali i da ih je svake godine ipak sve manje.

Naslov, lektura i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: Sve o Srpskoj

Naslovna fotografija: mitropolija.com

BONUS VIDEO: