Američka filmska akademija nominacije za Oskara objavljuje gotovo u isto vreme kada žiri za dodelu Ninove nagrade za roman godine saopštava ime laureata. Čini se kako su ove godine proglašavanjem romana „Karota“ Darka Tuševljakovića zadovoljni kako ona najšira čitalačka, tako i stručna javnost.
Što se Oskara tiče, i publika i kritičari su se našli zatečeni saznanjem da se među glumcima nominovanim u kategoriji naslovne muške uloge nije našao Rasel Krou, koji je u filmu „Nirnberg“ Džejmsa Vanderbilta tumačio lik Hermana Geringa.
Suđenje nacističkim glavešinama pred Međunarodnim sudom u Nirnbergu i ranije je privlačilo filmadžije. Prvo je 1961. snimljen „Nirnberški proces“ Stenlija Kramera, u kome su, između ostalih, igrali Spenser Trejsi, Bert Lankaster, Ričard Vidmark, Marlen Ditrih i Montgomeri Klift. Četrdeset godina kasnije snimljen je dvodelni televizijski film „Nirnberg“, u kom je Hermana Geringa igrao Brajan Koks, koga je najširi auditorijum zapamtio po ulozi Logana Roja u TV seriji „Naslednici“.
Obe dramatizacije nastale su na osnovu obimne arhivske i dokumentarne građe posvećene sudskom procesu kojim su saveznici i pravno stavili tačku na Drugi svetski rat. Siže Vanderbiltovog filma o suđenju u Nirnbergu zasnovan je na knjizi Džeka El Haija „Nacista i psihijatar“, u kojoj je prikazan odnos sudskog psihijatra i Hermana Geringa.
O Nirnberškom procesu su sem samih aktera i stručnjaka najrazličitijih profila pisali i oni koji su se tu našli ili iz čiste radoznalosti, ili po novinarskom zadatku. Među njima su bili Rebeka Vest i Oskar Davičo. O onome što je na suđenju i u gradu u kome se ono odvijalo video i doživeo, Davičo je ostavio nekoliko spisateljski i dokumentarno vrednih zapisa, koji su se nakon objavljivanja u tadašnjim jugoslovenskim glasilima kasnije našli među koricama knjige eseja i članaka „Novine nevino“.
Ničeg od toga ne bi bilo da dr Albert Vajs, jedini član jugoslovenske delegacije koji je Nirnberški proces na licu mesta pratio od početka do kraja, u jednom od svojih izveštaja Beogradu nije podvukao kako bi bila velika greška ako naša štampa „ovde ne bi bila predstavljena do samog završetka procesa, a ovo tim pre jer sve ostale zainteresovane zemlje takođe stalno održavaju svoje novinarske ekipe“.
Ideja o sudu
O načinu na koji će se po završetku rata postupati prema nacističkim glavešinama odgovornim za masovne ratne zločine, saveznici su ozbiljno počeli da razmišljaju još krajem 1942. godine. Tada je britanski ambasador u Moskvi ser Arčibald Klerk Ker ministru inostranih poslova SSSR-a Vjačeslavu Molotovu preneo stav Vinstona Čerčila da bi sve ratne zločince trebalo likvidirati po kratkom postupku, jer će to biti mnogo efikasnije i bolje od vođenja bilo kakvih procesa.
Ta argumentacija postala je poznata pod nazivom „Ti takođe“, a u potpunosti ju je prihvatio i američki predsednik Ruzvelt. Molotov je u razgovoru sa britanskim ambasadorom izrazio određene rezerve, rekavši da će ipak biti potrebne „određene formalnosti“.
Te formalnosti su se na kraju pretvorile u Staljinovo odlučno odbijanje da pristane na Čerčilov i Ruzveltov predlog. Likvidiranje nacističkih zločinaca bez održavanja suđenja moglo bi, po Staljinu, da i njega i ostalu dvojicu lidera slobodnog sveta suoči sa eventualnom optužbom da su Hitlera i sve ostale ubili iz želje za ličnom osvetom.
Tako je sa približavanjem kraja rata sazrela ideja da najvišim vojnim i civilnim funkcionerima Trećeg rajha bude suđeno pred međunarodnim sudom, oformljenim isključivo za tu priliku. Na kraju su se saveznici saglasili da suđenjem predsedava Sudsko veće koje će činiti po jedan sudija iz SAD, SSSR-a, Velike Britanije i Francuske. Po istom principu formirano je i tužilaštvo, dok će okrivljenima biti omogućeno da ih zastupaju branioci, advokati sa spiska koji su takođe sastavili saveznici.
Na kraju je još samo trebalo odrediti mesto gde će ovaj proces biti održan, a izbor je pao na Nirnberg iz više razloga. Pre svega, bio je to grad u kom su nacisti za vreme svoje strahovlade održavali masovne manifestacije, a tu su doneti i zloglasni rasistički zakoni. Nirnberg je tokom završnih ratnih operacija porušen gotovo do temelja, ali je Palata pravde ostala skoro neoštećena. Poslednji, ali nipošto nevažan razlog bila je činjenica da se Nirnberg po nemačkoj kapitulaciji i podele zemlje na savezničke okupacione zone nalazio pod američkom jurisdikcijom.
Saveznici su se prvo nosili mišlju da se suđenje Geringu, Rudolfu Hesu, Ribentropu, Kajtelu, Rozenbergu, Franku i ostalim nacistima održi u pozorišnoj dvorani. Od toga se brzo odustalo, pa je velika sudska sala u Palati pravde preuređena ne bi li u njoj bilo mesta kako za sudije, tužioce, branioce i okrivljene, tako i za brojne predstavnike zemalja koje su pod nacističkom okupacijom pretrpele velike ljudske gubitke, te sve zainteresovane predstavnike štampe.
Među zemljama na čijoj su teritoriji nacisti počinili mnoge ratne zločine bila je i Federativna Narodna Republika Jugoslavija. Za vreme okupacije u našoj zemlji poginulo je preko milion i četiri stotine hiljada civila i preko tri stotine hiljada boraca, a rat je za sobom ostavio i preko četiri stotine hiljada invalida.
U Holokaustu su u logoru na Sajmištu stradali Vajsova majka Mari, njegova supruga Piroška, sin Jovan i još petnaest članova njegove porodice
Da bi se sva nepočinstva okupatora popisala i dokumentovala, već je u Jajcu, tokom Drugog zasedanja AVNOJ-a, 30. novembra 1943. formirana Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. I upravo su članovi te Komisije bili u sastavu delegacije koja je prisustvovala Nirnberškom procesu.
Na čelu delegacije nalazio se predsednik Državne komisije, profesor dr Dušan Nedeljković. Uz njega su krajem 1945. u Nirnberg stigli dr Albert Vajs, pravni referent Državne komisije, Mihailo Olenjin, prevodilac za nemački jezik, te daktilografkinja i vozač. U aprilu 1946. delegaciji se priključio i novinar TANJUG-a Milivoj J. Suđić.
Pošto će profesor Nedeljković u Nirnberg dolaziti nakratko u nekoliko navrata tokom tih devet meseci, glavnina obilnog posla pašće na pleća dr Alberta Vajsa. Upravo će ovaj vrsni pravnik tokom trajanja procesa iz Nirnberga u Beograd poslati preko dve stotine izveštaja, predloga, pisama, dopisa, prikaza, osvrta i komentara.
Zahvaljujući toj obimnoj građi, čije je najvažnije delove u svojoj knjizi o doktoru Vajsu objavila dr Jelena Đ. Lopičić Jančić, mi i danas možemo da osetimo ne samo atmosferu u kojoj se ovo jedinstveno suđenje odvijalo, već i da vidimo na koji način su se prema nama ponašale sile koje i danas kroje sudbinu sveta.
Deo oje osvete
Kažu da se ubica vraća na mesto zločina, ali u slučaju dr Vajsa na poprište stradanja vratila se žrtva! Vajs je, naime, u Aprilskom ratu zarobljen kao rezervni oficir Jugoslovenske kraljevske vojske kod Kosovske Mitrovice i sa preko tri stotine hiljada naših vojnika, podoficira i oficira transportovan u nemačke zarobljeničke logore. Tako je dospeo u oficirski logor u Nirnbergu.
Nepunih pet godina kasnije, Vajs se vratio u Nirnberg da bi se suočio sa onima koji su osmislili i u delo sprovodili plan da sa lica zemlje bude zbrisan narod kome je pripadao. U Holokaustu su u logoru na Sajmištu stradali Vajsova majka Mari, njegova supruga Piroška, sin Jovan i još petnaest članova njegove porodice. Sada je bio u prilici ne samo da prisustvuje suđenju njihovim ubicama, nego da neke od njih i sasluša.
U svoj nirnberški dnevnik je zapisao kako se priprema da sasluša bivšeg nemačkog generalobersta Varlimonta. „Ovo će“, zabeležio je Vajs, „posle Lera biti drugi nemački generaloberst koga saslušavam. I to je deo moje osvete…“
Albert Vajs je rođen u Zemunu trećeg oktobra 1905. godine. Otac Herman je bio uspešan i imućan trgovac žitom i predsednik zemunske Jevrejske opštine. Umro je kada je Albertu bilo dvanaest godina. Vajs je u rodnome Zemunu završio osnovnu školu i gimnaziju. Zvali su ga Abo, a on je pasionirano čitao, i to najviše knjige sa društvenom tematikom, istorijske monografije i filozofske rasprave. Voleo je i književnost, pisao je i pesme, ali je na gimnazijskom književnom kružoku svojim drugovima održao predavanje o Kapitalu Karla Marksa.
Širokih interesovanja, studirao je na ekonomskim i pravnim odsecima univerziteta u Berlinu, Parizu, Beogradu i Zagrebu, gde će diplomirati prava 1929. godine. Potom će do 1934. raditi kao advokatski pripravnik u Zrenjaninu, Bečeju, Titelu i Beogradu. U prestonici je 1933. položio sudsko-advokatski ispit sa ocenom „jednoglasno“, a tu je 1935. otvorio svoju advokatsku kancelariju i stekao ugled stručnjaka za privredno i krivično pravo. U međuvremenu se oženio advokatskom pripravnicom iz Bečeja Piroškom Grin, sa kojom je 1938. dobio Jovana.
Vajs je kao deklarisani antifašista u više navrata pred sudovima branio optužene levičare i komuniste, a bio je i aktivan što u Jevrejskom omladinskom pokretu, što u Jevrejskoj opštini, gde je 1938. bio izabran za potpredsednika te organizacije.
Tokom školovanja i sve do okupacije Vajs se bavio i pisanjem, te držanjem predavanja. Do 1930. je objavio desetine pesama, a potom se usredsredio na pisanje rasprava, članaka, prikaza i osvrta. Govorio je nemački, engleski, ruski, francuski, mađarski, a znao je dobro i latinski.
Vajs nije klonuo duhom ni u nemačkom zarobljeništvu. Tako je u logoru u Barkenbrigeu sa piscem Srpske trilogije Stevanom Jakovljevićem i Simom Karaoglanovićem uređivao logorski list Dvanaesti čas. Karaoglanović je u svome tekstu objavljenom u spomenici posvećenoj dr Albertu Vajsu zabeležio i kako je ovaj u nirnberškom logoru zarobljenicima održao mnoga predavanja iz oblasti društvenih nauka i međunarodnog prava.
Vajsovo zdravlje je tokom četvorogodišnjeg ropstva usled loših životnih uslova, hladnoće, gladi i maltretiranja znatno narušeno. Zato je po povratku iz ropstva u martu 1945. morao da ode na lečenje, koje će potrajati tek dva meseca.
Već polovinom maja on je počeo da radi u Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina i njihovih pomagača kao pravni referent i vršilac dužnosti načelnika. Krajem te iste godine vratiće se u Nirnberg, gde će ostati do izricanja presuda okrivljenima.
U jednoj dnevničkoj belešci iz tih meseci i dana napisao je kako bi bar na nekoliko dana hteo da ode kući, u Beograd:
„Tamo su moje tuge i moji grobovi. Tamo su moje nade i rad. Nisam ‘displaced person’, i ako je u meni toliko toga ‘displaced’. Spadam nekuda. Pripadam nekome. Pripadam zemlji i narodu u kome sam se rodio. Pripadam velikom i novom stremljenju jedne zemlje i toga naroda. I okvir za ličnu sreću, kojoj se ipak još nadam jednom u životu…“
Davičo o Nirnbergu
Oskar Davičo je bio jedan od najagilnijih glasnogovornika tog „novog stremljenja jedne zemlje“. Došao je u Nirnberg, u kome se nacističkim glavešinama sudilo već dva i po meseca. Njegov zadatak bio je da svojim rečima Jugoslovenima prenese atmosferu iz sudnice i sa ulica.
„Kružeći nad Nirnbergom pred spuštanje“, Davičo će zapisati u svojim beleškama, „videli smo pod sobom grad s raskomadanim kućama bez krova“. A dole, na zemlji, u sporednim, još neraščišćenim ulicama, deca se igraju rata:
„Ruševine su im dobrodošle. Njine majke, koje bi s vremena na vreme izvirivale iz podruma pod ruševinama, nisu ih grdile. Nijedna nije rekla: ‘Dosta je ove večite igre rata’. Ni ljudi koji su prolazili nisu zamerali ništa deci. Izgledalo je da su zadovoljni što su sami živi.“
Bili su ti Nirnberžani koji, piše Davičo, „nisu dali velike vojskovođe ni prvom ni drugom ni poslednjem Rajhu, ali su njegovi majstori kovali bavarskim i pruskim ratnicima prvoklasne pancire i čuvene mačeve“.
Davičov zadatak bio je da svojim rečima Jugoslovenima prenese atmosferu iz sudnice i sa ulica
„Oni nisu“, nastavlja, „pronašli pušku, ali su prvi stavili nišan na njenu cev. Iako su tu živeli i Hans Saks i Direr, Štob i Melanhton, Nirnberg je poznat i kao grad čiji su majstori pronašli čelično pero, džepni sat i puščicu na vazdušni pritisak. Kompas i optičke sprave, pravljeni tu, bili su nadaleko čuveni. Prvi globus, delo nirnberškog građanina i moreplovca Behajma, pronalazača malih Azorskih ostrva, datira nekoliko godina pre Kolumbovog puta.“ „Od septembra 1933“, poentira jedan od najmlađih naših nadrealista, „u Nirnbergu su se održavali nacionalsocijalistički kongresi.“
Samo mesto gde se sudi nacističkim vođama naziva kavezom. Prvo opisuje pored koliko stražara je morao da prođe i pokaže dokumenta pre nego što je stigao do sudnice. A potom nastavlja:
„Otvorio sam vrata i ušao, osećajući da bledim. Niska rešetkasta pregrada od orahovine delila je svom širinom sudnicu na dva nejednaka dela. Veća polovina, galerija i parter, sa sedištima kao u pozorištu, bili su već puni publike koja je s pažnjom pratila raspravu. Mnogi su kroz durbin posmatrali sudije i optužene, kao što se u pozorištu gledaju glumci. Drugi, sa slušalicama na ušima, beležili su u blokove ono što im je izgledalo značajno ili neobično.“
Potom opisuje sudije i tužioce, a onda prelazi na okrivljene:
„U levom uglu, tačno licem u lice sa sudijama, sedeli su optuženi na niskim klupama. Utisak koji su ostavljali bio je poražavajući. Činilo mi se da sam prevaren, iako ne bih odmah znao da kažem zašto. U gomili, jedan uz drugog kao na hrpu bačene stvari, kad se pri ulazu još izdaleka ugledaju, delovali su nediferencirano uplašeno, neprovetreno i podbulo, njihove kose ili ćele imale su sve odreda istu, plavičastosivu boju buđi, a njihova tela, pod civilnim ili vojničkim odelima, tako su se čudno spihtijano držala da se moralo pomišljati da su već ležali pod zemljom, gde su se napili truleži i vlage.“
Davičo zapaža kako svi optuženi nose crne, zatamnjene naočare. Navodno su ih nosili da bi se zaštitili od jakih svetala reflektora, ali i sudije su provodile dane pod istom svetlošću, pa ih ni oni ni tužioci nisu nosili.
„Zašto su nacisti tražili naočare?“, pita se Davičo. „Šta su želeli da sakriju crnim staklima? Grižu savesti? Pomanjkanje kajanja? Ili možda su hteli, ‘štiteći oči’, da stave sudu do znanja da su uvereni u nemogućnost smrtne presude? Je li to odbrambeni manevar? Ili potreba da, razgolićeni optužnicom, ne otkriju panični strah koji je priznanje grehova? Naivnost, u svakom slučaju.“
Potom prelazi na opisivanje optuženika i Geringu posvećuje nekoliko stranica:
Gering se odmah prepoznaje. Pre rata, po kioscima našim s neizbežnim nemačkim ilustrovanim žurnalima, viđali smo ga kako žovijalno otvara poljoprivredne izložbe, stoji na podijumu pred kadetima, inspicira rursku ratnu industriju uz zakusku i polaže bezbrojne kamene temeljce tako spretno kao da to ne razmazuje mistrijom malter po cigli nego srebrnim nožićem – buter po hlebu. Ali sad od njegovog slavnog kasarnskog vicmaheraja – ni traga.
Ipak, kad ne sedi skljokan u napadu apoplektične depresije, on jedini još nalazi drskosti da stavi pokoju neučtivu primedbu na račun optužbe. Smršao je dosta, ali lice mu nije izgubilo zadriglost, ni pokreti – brzinu. S nečim od vepra u besnim pogledima koje baca na sve oko sebe, on često, nalakćen na ogradu koja deli optužene od branilaca, hvata glavu u ogromne šake.
No nikad ne ostaje dugo u jednom položaju. Uz trzaj, on se zavaljuje i debela hrastova klupa dugo škripi pod njim. Ubrzo se uspravlja, nadima široka prsa, onda se opet vrpolji. Često zavlači kratki kažiprst, debeo kao safalada, u široki okovratnik dolame, kao da ga i on davi. Obučen je u svoju sasvim svetlu luftmaršalsku uniformu, koja bez širita, ordenja, oznaka, čina i lenti podseća na malo uprljanu kuvarsku bluzu.
Ne znamo da li je u isto vreme kada i Davičo u nirnberškoj sudnici bila i Rebeka Vest. Ona je u svome tekstu o suđenju zapisala kako je Gering bio mešavina blefiranja i kukavičluka. Uporedila ga je sa debelim ženama koje su se u kasnim jutarnjim satima mogle videti u dovracima stepenastih marsejskih ulica kako glade svoje debele mačke.
Vajs na Nirnberškom procesu
U svom izveštaju sastavljenom u Nirnbergu drugog aprila 1946, dr Albert Vajs javlja predsedniku Državne komisije i jugoslovenske delegacije Dušanu Nedeljkoviću kako je Geringovo saslušanje počelo 13. marta posle podne. Vajs prvo po danima i temama nabraja šta su sve Geringa pitali pojedini tužioci i primećuje da su njegovi iskazi „sa naše tačke gledišta povoljni“.
Potom daje suštinu Geringove odbrane:
U svojim vrlo dugačkiom izjavama, on je u glavnim crtama izneo skoro ceo istorijat nemačkog fašizma. Više puta je naglasio da je pored Hitlera, on bio najodgovorniji čovek Rajha pod nacističkim režimom i da prima punu odgovornost za svoj rad, kao i za rad njemu podređenih organa i ustanova, bez obzira da li je on lično za taj rad u svakom slučaju znao ili ne.
On je sa svedočkoga mesta u sudu još i sada pokušao ne samo da brani nacističku politiku i njene akcije, već da je još više glorificira, služeći se propagandnim i govorničkom obratima i smicalicama. Istakao je svoju odanost Hitleru do kraja, mada su odnosi između njega i Hitlera počeli od ’43. naovamo da se pogoršavaju i najzad su se srušili Geringovim hapšenjem. On o ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti, od kojih su mnogi činjeni i od njemu direktno podređenih organa, tvrdi da ništa ne zna, odnosno da do samoga suđenja nije znao.
Na kraju Vajs zaključuje kako je prosekucija sa Geringom imala „dosta tešku borbu, ali je svakako ipak u punoj meri uspela da ga prikaže u pravom svetlu“.
Vajs se u svojim izveštajima kad kod je u prilici usredsređuje na one delove procesa koji su se direktno ticali nacističkih zločina počinjenih na tlu Jugoslavije. On vrlo jasno razjašnjava i sve proceduralne zavrzlame suđenja i uočava kakvog to uticaja ima na materijal koji je prikupljala Komisija.
Iz njegovih izveštaja jasno se vidi da se naš položaj u odnosu na velike sile nimalo nije promenio od Berlinskog kongresa ili Versajske konferencije. Iako smo i u Drugom svetskom ratu podneli velike žrtve i, za razliku od mnogih drugih okupiranih evropskih zemalja, sve vreme vodili oružanu antifašističku borbu, naš glas u sudnici se ne čuje direktno. Jedino se možemo uzdati u dobru volju četiri tužioca.
Tako sovjetski tužilac pri ispitivanjima pojedinih optuženika u potpunosti ignoriše sve naše podnete mu dokaze i ne postavlja niti jedno pitanje koje se tiče Jugoslavije. Nenadano, britanski ili američki tužilac priupita ponekog okrivljenog o događajima u Jugoslaviji iako mu Vajs prethodno nije predočio prikupljene dokaze.
Vajs zaključuje kako je prosekucija sa Geringom imala „dosta tešku borbu, ali je svakako ipak u punoj meri uspela da ga prikaže u pravom svetlu“
Vajsovi izveštaji tiču se i tehničkih problema sa kojima se suočavao kao faktički šef naše delegacije u Nirnbergu. Odmah po dolasku u Nirnberg, samo što se predsednik delegacije Nedeljković vratio u Beograd, Vajs u izveštaju od osmog janura 1946. javlja kako se situacija „znatno pogoršava, jer ostaje(m) tu sam, a sa ogromnim nesvršenim poslom“:
„Sve ostale zainteresovane delegacije, čiji materijal dolazi sad na red, dovele su posle sudskih ferija velika pojačanja ekipa i rade punom parom, a naša delegacija spala je baš u najvažnijem momentu i u punom jeku najvećeg posla na jednog čoveka… Najmilije bi mi bilo, da što pre dođete ovako, da s nekim podelim odgovornost, koju ni za jednu drugu delegaciju ne nosi jedan čovek sam.“
Na kraju izveštaja navodi: [ni] „novčano pitanje takođe nije rešeno. Krparim.“
Ipak, nakon nekoliko meseci, Vajs u svoj nirnberški dnevnik zapisuje kako ga, uprkos želji da što pre ode kući, raduje što će u Nirnbergu ostati do kraja procesa. „Sve više sazreva u meni knjiga o procesu“, zapisuje u dnevnik. „I čini mi se da mi je gotovo dužnost da tu knjigu napišem, kao jedini Jugosloven koji sam gotovo ceo dosadašnji tok procesa pratio na licu mesta.“
To je bio napor…
Dr Vajs nije uspeo da objavi knjigu o Nirnberškom procesu jer je, usled posledica koje je na njegovo zdravlje ostavilo vreme provedeno u nemačkim logorima, preminuo 1965. godine.
Dvadeset poslednjih godina života je ispunio vrednim radom na više polja. Prvo je radio na Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu, da bi se potom posvetio profesuri na Pravnom fakultetu u Beogradu, a nastavio je i svoju aktivnost u jevrejskim organizacijama. Tokom 1955. boravio je u SAD, gde je radio na izručenju Andrije Artukovića Jugoslaviji. Bio je i vredan saradnik izraelskih sudskih organa kada je u Jerusalimu suđeno Adolfu Ajhmanu.
Sem brojnih stručnih radova, iza sebe je ostavio i obimnu studiju Razvitak civilizacije. Reč je o prikupljenim predavanjima koje je Vajs držao studentima na Visokoj školi političkih nauka u Beogradu od 1960. do 1964. godine. Njegovi učenici su Vajsova predavanja snimali na magnetofonskoj traci i onda ih sistematizovali u vrednu knjigu, koja je objavljena neposredno nakon njegove prerane smrti.
Umesto knjige o Nirnberškom procesu, za Vajsom su ostali njegovi iscrpni izveštaji sa suđenja nacističkim vođama. Većina njih je na procesu osuđena na smrt vešanjem. Među njima je bio i Herman Gering, koji je pre izvršenja smrtne kazne izvršio samoubistvo.
Četiri dana nakon što je izvršena smrtna kazna nad desetoricom nacističkih zločinaca, u novinama američke armije objavljen je intervju sa čovekom koji ih je obesio.
Prezivao se Vuds i novinaru je rekao da je obesio te naciste i da se time ponosi, a sam posao je obavio valjano. Sve je, rekao je, išlo kao po loju, nikad nije doživeo da je neko izvršenje kazne bolje prošlo. Jedino mu je bilo žao što nije bio u mogućnosti da obesi Geringa, na koga se, kako je rekao, bio posebno naoštrio. Na kraju je Vuds rekao kako se raduje što je dovršena nirnberška stvar. To je, prema njegovom mišljenju, bio napor.
Naslov, lektura i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RTS OKO
Naslovna fotografija: Wikimedia commons/Charles W. Alexander/Public domain
BONUS VIDEO:
