Efekat Epstin i Trampova spoljna politika

Epstinova senka metastazira i postaje žarište duboko ukorenjenog otuđenja vladajućih slojeva od naroda. Javnost je nevoljno počela da prihvata činjenicu da njihovi „vladaoci“ rutinski lažu i kradu, ali ipak su (posebno unutar MAGA frakcije) počeli da shvataju da unutar svega možda postoji porok koji smatraju toliko odvratnim da ga ne mogu ni zamisliti. Ljudima je postalo jasno da je Tramp, na ovaj ili onaj način (čak i kao pasivni posmatrač), bio povezan sa tom celom izopačenom kulturom.

Ovo verovatno neće lako proći – a možda neće nikako. Tramp je izabran da prekine sve te zamršene mreže – međusobno isprepletene oligarhije, različite strukture moći i obaveštajne službe koje deluju u korist nevidljivih interesa. To je ono što je obećao – Amerika na prvom mestu.

Skretanje pažnje sa Epstina verovatno neće uspeti – zloupotreba, nasilje i uništavanje života nebrojene dece u potrazi za moći, bogatstvom i đavolskom razvratnošću pogađaju u samu srž moralnog bića. To ne može biti potisnuto tako što će se prst upirati u druge odvratne igre elite – novčane ili političke. Zlostavljanje (i gore od toga) koje je naneto deci stoji izdvojeno – u sopstvenoj, paklenoj kategoriji.

Tramp može reći da nije učinio ništa protivzakonito – ali stvar je u tome što je sada ozbiljno kompromitovan. Zbog toga možda ulazi u fazu „slabog predsednika“ – osim ako se ne desi nekakvo deus ex machina čudo, dovoljno snažno da skrene pažnju javnosti.

Geopolitička opasnost

Da budemo jasni – u Trampovoj prirodi je da žestoko odbija ulogu „slabog predsednika“. I upravo tu leži geopolitička opasnost. Trampu su potrebna velika skretanja pažnje – i potrebne su mu „pobede“.

Ali Tramp je sada u slabijoj poziciji – bezbednosne službe i njihovi ljudi u Kongresu počinju da preuzimaju sve veću kontrolu. Istovremeno, mnogima koji su povezani kroz poslove i obaveštajne veze u SAD, Britaniji i Izraelu – uključujući političare i zvaničnike – nikako ne odgovara da se otkrije šta su radili. Neki pojedinci, poput Gislejn Maksvel koja je u zatvoru, mogu postati opasni – kao čovek koji se davi pa u panici povuče i drugog sa sobom.

Trampov tim za spoljnu politiku, prilično ograničenih pogleda, zatvorio je predsednikove inicijative u kavez – a prečke tog „kaveza“ zovu se „arogancija“ i „sujeta“. Kad je reč o Ukrajini, Tramp je Moskvi dao, u suštini, 50 dana da prihvati primirje po Kelogovom ultimatumu – ili će se suočiti sa posledicama (kasnije smanjeno na 10 dana; prim. prev).

Kina je odbila da prihvati oštre sankcije koje uglavnom pogađaju njihov i indijski uvoz energije iz Rusije. Verovatno će isto uraditi i Indija. Međutim, Tramp će osećati pritisak od tvrdokornih „jastrebova“ u Kongresu da nešto uradi i nanese štetu Rusiji. Problem je u tome što je ratni fond prazan. Ni SAD ni Evropa nemaju značajne zalihe oružja za ovaj sukob. Čak i da sada plate i naruče rakete ili drugo oružje, prošlo bi dosta vremena dok ne stignu. A Trampu ipak trebaju brze pobede i skretanje pažnje.

Pošto nemaju značajne zalihe oružja, Tramp može efikasno da pojača pritisak samo korišćenjem raketa velikog dometa koje ciljaju Moskvu ili Sankt Peterburg. U američkom arsenalu nalaze se Tomahavk rakete dometa oko 2.000 km (o čemu je izveštavao Dejvid Ignjatijus i o čemu je tim Donalda Trampa već razgovarao).

Afera Epstin verovatno neće lako proći – a možda uopšte neće proći

A šta ako ruske snage lako obore te stare Tomahavk rakete? Onda nastaje praznina. Ozbiljna praznina. Jer između pošiljke simboličnog oružja (nekoliko Patriot raketa) i američkih taktičkih nuklearnih bombi koje mogu da budu lansirane sa borbenih aviona smeštenih u Britaniji – ne ostaje više ništa. Takve okolnosti bi gurale Trampa ka velikom ratu sa Rusijom.

Postoji li plan „B“, pitate se? Pa, postoji. To je ponovno bombardovanje Irana kao alternativa eskalaciji prema Rusiji.  Iranci smatraju da je još jedan napad na njihovu zemlju veoma verovatan, a Tramp je kazao da će to možda i uraditi. Zato se Iran u potpunosti priprema za takav scenario.

Eskalacija na Bliskom istoku

Vrlo je moguće da je Tramp dobio izveštaje da bi posledica velikih udara na Iran bila ta da Izrael ostane bez raketnih kapaciteta – što bi imalo duboke posledice i na američku političku scenu i na čitav region. Verovatno je i to da Tramp ignoriše takve izveštaje – jer više voli da vidi kako  Izraelu „dobro ide“ (kako je uzviknuo dok je izraelski iznenadni napad na Iran, 13. juna, bio u toku).

A šta se trenutno dešava na Bliskom istoku? Izgleda da Netanjahu vuče konce za Trampa. Gaza je već veliki skandal – skandal ratnog zločina, i postoje svi znaci da će se situacija još pogoršati.

Maks Blumental navodi da „kada je Taker Karlson tvrdio da Epstin ima veze sa izraelskom obaveštajnom službom [i da to objašnjava] zašto Tramp prikriva [slučaj Epstin], Izraelci su očigledno bili uplašeni. Naftali Benet, bivši izraelski premijer, bio je pozvan da izjavi da je svaki dan sarađivao sa Mosadom i da Džefri Epstin nije radio za Mosad niti je bio izraelski agent. On je potom zapretio Karlsonu rečima: „To nećemo tolerisati“. Izraelski ministar za dijasporu takođe je osudio Takera Karlsona. Blumental sugeriše da se odnosi između konzervativnog pokreta u SAD i Izraela zbog Epstina raspadaju.“

Netanjahu verovatno oseća da se stvari lome po Izrael unutar SAD. Mnogi mladi Amerikanci i deo MAGA pokreta počinju da se okreću protiv Trampa. Vide ga kao nekoga ko je izdao princip „Amerika na prvom mestu“ – jer je stao uz masakr u Gazi, podržao rat u Siriji, bombardovao Iran i dozvolio uništavanje Libana.

Ankete pokazuju da 81 odsto Amerikanaca želi da svi dokumenti vezani za Epstina budu objavljeni. Dve trećine – uključujući 84 odsto demokrata i 53 odsto republikanaca – veruje da vlada prikriva dokaze o njegovoj „klijentskoj listi“ i smrti. Trenutno, 53 odsto ljudi ne podržava Trampa.

Netanjahu je (možda baš zbog svega toga) krenuo u brzu i agresivnu kampanju nametanja ideje „Velikog Izraela“. Kažemo „nametanja“ jer su prvobitni Avramski sporazumi navodno bili dogovor o normalizaciji odnosa sa Izraelom. Danas, pod vojnom pretnjom, arapske države se primoravaju da prihvate izraelske uslove – i potčine se Izraelu.

To je potpuno izopačenje nekadašnje izraelske ideje o „savezu manjina“. Danas se te manjine (a ponekad i podeljene većine) namerno okreću jedne protiv drugih. SAD i Izrael su ponovo uveli ISIS 2.0 na Bliski istok. Posledica toga su pogubljenja Alavaita, hrišćana i šiita u Siriji.

Perspektiva je Bliski istok u ruševinama – gde samo zalivske monarhije ostaju kao poslušna ostrva, okružena širim prostorom unutrašnjih ratova, etničkog čišćenja i razbijenih, podeljenih država.

Da li je to neki Novi Bliski istok?

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: strategic-culture.su

Prevod: Mihailo Bratić/Novi Standard

Naslovna fotografija: Adam Gray/Getty Images

BONUS VIDEO: