Pre mesec i po dana sam, u tekstu koji je objavljen ovde, u dva pasusa napisao šta će se deseti u Republici Srpskoj. Molim uvažene čitaoce da uporede ono što sam tada napisao sa onim što su bile najave i stavovi rukovodstva u Banjoj Luci, i da vide gde smo sada i ko je bio u pravu u najavama. Kakogod, što je najvažnije, razlog zbog koga sam se oglasio je opravdan. Izbegli smo scenario sa severa Kosmeta.
No, ove nedelje kucamo na vrata zaboravljenih asova i pitamo se seća li se neko priče o evropskim integracijama takozvanog Zapadnog Balkana? Povod za ovaj tekst je prošlonedeljna konferencija koju je u Beču na Modul univerzitetu organizovao Centar za evropske studije budimpeštanskog Em-si-si-ja.
Vrlo vredna ekipa iz ovog centra je valjda poslednji bastion zagovaranja ulaska ovdašnjih država u EU, i u tome je Mađarska potpuno usamljena u okviru Unije. Ideološko ludilo koje vodi Brisel danas, posle 2022. godine, je donelo odluku da se nekadašnja politika Istočnog partnerstva Evropske unije preko noći menja u punu politiku integracije tih zemalja u EU. Tako su pre svega Ukrajina i Moldavija dobile status kandidata, a Jermenija i Gruzija su po njima takođe potencijalni članovi.
Time je cela priča o evropskim integracijama balkanskih država potisnuta u drugi plan i de fakto skinuta sa dnevnog reda. Većina običnih ljudi u članicama EU danas ni ne pomišlja na bilo kakvo stvarno proširenje i teško da bi na referendumu u nizu zemalja prošla neka ideja tog tipa. Mađarska naravno ima sopstveni interes za borbu protiv prioritetizovanja učlanjenja Ukrajine, ali ima i vrlo važne argumente protiv zapostavljanja i zanemarivanja Balkana.
Crnogorski slučaj
Na panelu su učestvovali potpredsednik vlade Crne Gore Filip Ivanović, pomoćnik ministra za evropske integracije Srbije Miroslav Gačević, doktor Marija Ristevska iz Skoplja i nižepotpisani. Skup je bio sušta suprotnost standardnim skupovima za propagiranje Brisela i pretvorio se u ozbiljnu sadržajnu i na momente polemičku raspravu o tome šta se stvarno dešava sa pričom o EU integracijama ovde, koje traju već više od 25 godina. Da se podsetimo, prva tura istočnoevropskih članica primljena je 2004. godine, nakon samo 14 godina od pada komunizma i početka tzv. tranzicije.
Ideološko ludilo koje vodi Brisel je donelo odluku da se nekadašnja politika Istočnog partnerstva EU menja u punu politiku integracije
Podsetili smo da je od Solunskog samita na kome je formalno svima obećano članstvo, prošlo već 22 godine, te da je u međuvremenu Turska, koja je od 1963. na neki način bila u procesu integracija, de fakto odustala od toga. Takođe, da je pre desetak godina počeo reverzibilni proces sa Ujedinjenim Kraljevstvom i da se spekuliše da bi i neke druge članice mogle da krenu u tom pravcu.
Crnogorski ministar spoljnih poslova Filip Ivanović na konferenciji o evrointegracijama Z. Balkana u Beču, oktobar 2025. (Foto: MCC)Učesnici su dali pregled dešavanja u vezi sa svojom državom, a ja sam probao da dam neki opšti pregled i razloge zbog čega smo tu gde jesmo i zbog čega je u Srbiji podrška ulasku na oko 33 procenta.
Na kraju smo se uglavnom složili da je Crna Gora, u kojoj danas verovatno jedino postoji neki evro-entuzijazam, test slučaj za čitav proces evropskih integracija ovog prostora i da ako za pet godina ni nju ne prime, biće jasno da od integracije ovog prostora nema ništa, u šta sam recimo lično odavno ubeđen.
Podgorica ima kampanju „28 u 2028“ i njihov glavni argument je da je to toliko mali prostor i mala populacija da se zaista može progutati i svariti bez većih problema. Država je inače poslednjih desetak godina ostala bez oko 100.000 svojih stanovnika koje je zamenilo 100 000 Turaka, Rusa i Ukrajinaca, tako da se suočava sa novim izazovima u oblasti obrazovanja npr. No sve to zajedno sa nivou EU toliko zanemarljivo, da će zaista na njima biti pokazano da li je ovaj prostor uopšte u planu ili nije.
Ucena i poniženje
Iskoristio sam mogućnost da citiram izjavu Čedomira Jovanovića (što je u međuvremenu završilo i kao scena u Bebinoj Sablji) o tome kako je Šreder njemu i Đinđiću prilikom poslednje posete Berlinu 2002. rekao da treba da dignu ruke od evrointegracija jer Srbija tamo nikada neće biti primljena. To je po Šrederu klub za rimokatoličke i protestantske zemlje. Dodajmo i za one pravoslavne koje su strateški na granici sa Rusijom i hoće da ratuju sa njom.
Svoje izlaganje sam započeo citatom nedavne izjave predsednika ove države u kome je eksplicitno upotrebljena reč poniženje kao termin za uslove koje u procesu integracija treba da ispunimo. Dakle, kako se i zašto od visoke podrške ulasku u EU posle 2000, stiglo dotle da je podrška na nivou ispod trećine, a da se o procesu pristupanja govori u terminima poniženja.
Za nas je, naravno, pitanje šta uopšte tražimo kao narod i država u procesu gde je očigledno da za ovih 25 godina ništa ne radimo nego se ponižavamo, gubimo teritoriju, razaramo podsisteme i da evropske integracije uglavnom služe kao okvir za naše geopolitičke ustupke i samorazaranje. Kao što je poznato, Srbija već četiri godine nije otvorilo nijedno poglavlje niti klaster pre svega zato što jedini u Evropi nismo uveli sankcije Rusiji. Tek tada su setili da postoje i poglavlja 23 i 24 i da tu možda nije sve kako treba. Dok se predavalo Kosovo, vladavina prava ih nije nešto tangirala…
Zastave Evropske unije i Srbije (Foto: ec.europa.eu)Podsetili smo se da je presedan primanja Kipra koji ne kontroliše veliki deo svoje kategorije na nivou Brisela iskorišćen ne da se kaže kako bi i Srbija mogla tako, nego upravo obrnuto, da EU više neće primati države koje nisu rešile svoje probleme sa otuđenim delom teritorije.
Primer Makedonije je odličan pokazatelj da se ovaj recept ne primenjuje samo prema Srbima, nego i prema svima drugima osim onog naroda na jugu koji nije slovenskog porekla. Nesrećna Makedonija je ispunila sve što su je naterali, promenila ime, ušla u NATO uprkos neuspešnom referendumu, prihvatila de fakto federalizaciju sopstvene države i teritorije, gde Albanci polako dobijaju status naroda koji ima jednaka prava kao i Makedonci i opet sve to nije pomoglo.
Nesrećna Makedonija je ispunila sve što su je naterali, i opet sve to nije pomoglo
Posle Grka sad su ih se dohvatili Bugari koji im faktički kao uslova za napredak u integracijama postavljaju zadatak da svoj jezik nazovu dijalektom bugarskog i da ukupno na nivou identiteta prihvate da su deo bugarskog naroda. Od nas to još ne traže, ali traže od Srba u Srpskoj, gde je uslov za napredak ono što se upravo dešava, a to je da Srpska koja po Dejtonu ima svoju imovinu, na traženje Visokog predstavnika mora da je prebaci na federalni nivo jer je „efikasno upravljanje imovinom“ neophodan uslov za evrointegracije. Kao što znamo konačni cilj je da se Srbi posle vojske, policije, imovine, simbola, praznika odreknu i identiteta i da se po Kalajevom metodu zarad evrointegracija BiH ponovo formira „bosanska nacija“.
Sekuritizacija procesa
Upozorio sam na to da je kod nas osim pitanja Kosmeta i činjenice da je de fakto priznavanje Kosova kroz poglavlje 35 postalo uslov za ulazak, veoma važan argument protiv ona vrsta džender politike koju Brisel gura kroz istanbulsku deklaraciju i slične projekte.
No najvažniji proces na koji sam probao da ukažem je takozvani proces sekuritizacije integracija na prostoru Balkana. Radi se o tome da su procesi evrointegracija zamenjeni guranjem ovih država u NATO, i da je to, naravno, osnovni razlog zbog čega se i one četiri zemlje na istoku Evrope i na Kavkazu po ubrzanoj priči guraju u Uniju.
Od evrointegracija naših država nema ništa, ali su Crna Gora i Makedonija ugurane u NATO, a bojim se da su i Srbija i BiH debelo na putu ka tamo, o čemu nas je nedavno izvestila Đorđa Meloni. To se sve uklapa u opštu strategiju pripreme Evrope za rat sa Rusijom kroz dokument ReArm Evropa o čemu sam ovde nedavno pisao.
Dr Miša Đurković na konferenciji o evrointegracijama Z. Balkana u Beču, oktobar 2025. (Foto: MCC)Konačno, ukazano je na to da velike evropske države, a pre svega Nemačka, kao uslov za prihvatanje proširenja na Balkan traže reviziju osnivačkih ugovora EU. Traži se ukidanje prava veta na Evropskom savetu i Savetu ministara i gubitak prava država da svaka ima svog komesara. Male države to naravno nikako neće prihvatiti, pa Evropska komisija već sada primenjuje nasilne i zaobilazne strategije, kao nedavno kad su izignorisali mađarski veto na kandidaturu Ukrajine.
Mađarski argumenti s pravom ukazuju da Evropa počinje da gubi svoj uticaj na ovom prostoru jer ulaze drugi igrači. Takođe, demografsko opadanje prostora pre svega zbog evropske ideologije i odliva stanovništva ka zapadnim zemljama, počinje da stvara Evropi bezbednosne probleme, jer ispražnjeni Balkan može da se napuni neevropskim stanovništvom, što se zapravo već i dešava.
U sklopu čitave ove priče ukazao sam domaćinima u Beču i na to da očekujem sve ozbiljnije pritiske i na Austriju da se odrekne neutralnosti koja je zakucana ustavom. Već imaju i prvu političku partiju, NEOS, koja se otvoreno zalaže za napuštanje neutralnosti.
Suštinski, osim sekuritizacije koja napreduje, i geopolitičkih igara, priča o evrointegracijama Balkana svodi se na već ustaljenu frazu: „Oni se prave da nas hoće, a mi se pravimo da hoćemo tamo da uđemo.“
Miša Đurković je direktor Centra za geopolitiku na Školi za međunarodne odnose budimpeštanskog Matija Korvin Kolegijuma. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
Naslovna fotografija: MCC
BONUS VIDEO:
