U knjizi Zapadni samoprezir: oikofobija u opadajućim civilizacijama (2022), Benedikt Bekeld daje drugačiju analizu pojma oikofobije.
Termin oikofobija u psihologiji označava averziju prema domaćem okruženju, odnosno vezuje se za strah od objekata koji mogu izazvati smrt u domu. Bekeld, proširuje pojam oikofobije, formulacijom filozofa Rodžer Skrutona, i tumači ga kao mržnju ili strah prema sopstvenoj kulturi, predstavljajući oikofobiju kao dijagnozu zapadnog propadanja.
Za Bekelda, oikofobija nije savremena politička devijacija, niti fenomen karaterističan samo za zapadnu civilizaciju, nego, pre svega, ponavljajući fenomen koji se javlja u poznim fazama svake velike civilizacije.
Pojava oikofobije označava zamor kulturnog duha. Društva koja su nekada slavila sopstvenu snagu počinju da se odriču sebe u ime moralnog samoporicanja. On, tumačeći antičku oikofobiju, prati proces kako se samospoznaja pretvara u samoprezir. Kroz komparativnu analizu grčke i rimske civilizacije, Bekeld oblikuje cikličnu viziju istorije u kojoj se intelektualna zrelost pretvara u moralni relativizam, a razum, oslobađajući čoveka od mita, razara temelje kulture.
U antičkoj Grčkoj
Bekeld svoje istorijsko razmatranje započinje Grcima. U arhajskom periodu, grčka kultura, poput „prolećne faze“ kod Špenglera, bila je obeležena junaštvom i mitom. Život je bio kratak i slavan, određen delovanjem, a ne mišlju. Grčki svet bio je ujedinjen u osećaju samopouzdanja, u onome što Bekeld naziva „izvornim stavom naroda“, ranom ksenofilijom i samopotvrđivanjem lišenim ikakve sumnje u sopstveni identitet.
Prvobitna proto-oikofobija u helenskoj kulturi javlja se, po Bekeldu, kod Jonskih Grka. Većinski, Jonci su živeli na centralnoj obali današnje Anadolije i bili su mnogo više, od drugih Grka, u kontaktu sa stranim kulturama i civilizacijama poput Persije i Vavilona. U tim kontaktima rađa se prva pukotina u mitskom jedinstvu helenske kulture. Jonci su počeli da preispituju svet, a samim time i sebe. Upravo u tom preispitivanju nastaje filozofija.
Presokratovci su prvi prekinuli vezu sa mitopoetskim načinom mišljenja. Oni su kosmos počeli posmatrati ne kao živo biće puno bogova, već kao strukturu podložnu razumu. Tales, Anaksimandar, Anaksimen, Heraklit, Pitagora, Parmenid i Demokrit, tražili su u prirodi opšti zakon, a ne božansku volju. Njihov preokret označava početak racionalnosti, ali i početak kraja organskog jedinstva koje je mit nudio čoveku. Racionalizacija sveta, ispostaviće se, prvi je korak ka oikofobiji.
Kako je zapazio Epiktet, „poreklo filozofije leži u opažanju sopstvene slabosti i nemoći“. Ona je, prema tome, ne izraz snage, već nemoći. Sve dok čovek oseća sklad između sebe i kosmosa, nema potrebe da postavlja pitanje o smislu života. Misao se javlja onda kada taj sklad nestaje. Stoga je i nastanak filozofije u Grčkoj, po Bekeldu, znak početka duhovnog raspada mitskog pogleda na svet.
Od Talesa do Sokrata proteže se put kojim mit bledi, a čovek postaje mera svih stvari. Sokratova filozofija, kako je primetio Niče, predstavlja „dekadentni“ obrt u helenskom duhu. Niče u svom delu Sumark idola posebno ističe Sokratovu rečenicu: „živeti znači dugo biti bolestan“, kao dokaz duboke melanholije i iznurenosti od života.
Sokratizam, za Ničea, usmeren je na uništenje mita. Sokrat je taj koji je presekao vezu sa učenjima svojih prethodnika, odbacujući kosmogonijska pitanja o smislu Univerzuma kao nebitna, fokusirajući se, potom, na pitanje kako voditi najbolji mogući život. Sumnja i analiza zauzimaju mesto vere i mita. Sa Sokratom, kako primećuje Bekeld, počinje moralna i intelektualna samorefleksija koja će postati duhovna osnova oikofobije.
Sa pojavom filozofije i tragedije, Grci počinju da sebe posmatraju kao objekat istraživanja. Kada jedan narod postane samosvestan, on počinje da opaža stvari van sopstvene kulture. Oni su, postepenim osvešćivanjem sebe, ostavili mitsku prošlost iza sebe, počeli da racionalizuju svet, ostvarili velike vojne pobede, stekli moć, znanje i posebnost, da bi onda vremenom, počeli sve to da analiziraju i dovode u pitanje.
Bekeld prelazi sa istorijskog na filozofski nivo i definiše oikofobiju kao oblik kulturnog relativizma. On u relativizmu prepoznaje intelektualnu manifestaciju civilizacijskog zamora, uverenje da su sve kulture jednake i da stoga nijedna nije vredna odbrane. Sofistička maksima „čovek je mera svih stvari“ predstavlja, u njegovoj interpretaciji, prelomni trenutak. Kada se odbace objektivna istina i moralna hijerarhija, društvo gubi sposobnost da opravda sopstveno postojanje.
Kraj i kosmopolitizam
Pored filozofije, odličan prikaz promene misli, već osvešćenog Helena, omogućava i grčka tragedija. Kod Eshila još uvek vladaju bogovi i kosmički poredak: Persijanci su delo koje veliča helensku pobedu, ali i saoseća sa poraženim neprijateljem. Počinje preispitivanje samog pojma neprijatelja.
Kod Sofokla božanski poredak ustupa mesto ljudskoj volji: čovek postaje centar moralne drame. A kod Euripida bogovi se već ismevaju; njegovi junaci su rastrzani i psihološki pocepani. On se fokusira na iracionalne strasti koje obuzimaju njegove junake. Otkrivajući ljudsku dušu, Euripid, prikazuje i njenu tamnu stranu. Za Euripida, borba se odvija u čoveku, a ne izvan njega. Presudan uticaj na čovekov život nemaju bogovi, već čovekova iracionalna priroda.
Od Talesa do Sokrata proteže se put kojim mit bledi, a čovek postaje mera svih stvari
Ako bismo se poveli za Osvaldom Špenglerom, zapaža Gatalica o Euripidovim dramama, pa biomorfološki uporedili tragediju sa živim organizmom, mogli bismo konstatovati da je njeno telo bilo mlado sa prvim velikim tragičarem, zrelo sa drugim, a trošno i staro sa poslednjim. Eshil je svojim veličanstvenim delima kartografisao mitski kosmos. Sofokle je napravio rodoslovno stablo tragedije, a Euripid opisao njenu smrt.
Posle tragedije, dolazi komedija. Aristofan je kao komediograf kritikovao one društvene izopačenosti koje će na kraju dovesti i do potpunog sloma Atine. On je u demokratiji kritikovao demagogiju, u sofistici prazno dokazivanje, kod Euripida rušenje tradicionalnog morala, ne nudeći neki bolji zauzvrat. Kritikovao je i orijentalne kultove koji su sa Istoka pronašli svoje mesto u grčkom društvu. Nešto što će se kasnije ponoviti u Rimu, kao i na današnjem Zapadu. Odlično je detektovao sve boljke helenskog društva, i jedino što je mogao da uradi jeste da se nasmeje.
U istoriografiji se isti proces ogleda u delima Herodota i Tukidida. Herodot još uvek vidi jasnu granicu između Evrope i Azije, između grčke slobode i istočnog despotizma. Tukidid, međutim, više ne veruje u božansku pravdu ni u istorijsku izuzetnost Helena, za njega, kako Bekeld zapaža, istorija je borba ljudskih strasti i interesa. Racionalnost je pobedila mit, ali i uništila veru u sopstvenu misiju.
Bekeld uočava da se u kasnom klasičnom dobu pojavljuje jasna oikofobna elita: Antifon negira razliku između Helena i varvara; Teodor iz Kirene odbacuje ideju žrtvovanja za otadžbinu; Diogen Kinik sebe proglašava „građaninom sveta“. Kosmopolitizam postaje dominatni kulturni izraz. Otadžbina postaje tamo gde je dobro, a obrazac s kojim se prvo upoznajemo u antičkoj Grčkoj, ponavljaće se kroz vekove unutar civilizacija.
Pod plaštom tolerancije i kosmopolitizma, intelektualne elite preoblikuju svoje razočaranje sopstvenom civilizacijom u moralnu vrlinu. Ono što počinje kao samokritika, postepeno se pretvara u samoprezir. Rana vitalnost teži apsolutizmu, a pozna relativizmu. Stoga oikofobija nije izuzetak, već predvidljiva faza u ciklusu civilizacije.
Od mita do filozofije, od junaka do skeptika, od vere do relativizacije, organski ritam sumnje i samouništenja, javlja se kao arhetip misaonog kraja svake civilizacije.
Rimsko ogledalo
Vreme Diogena i Aleksandra pripada helenskom cezarizmu, ali istorija melje stare oblike i na Zapadu se rađa novi vitalni narod. Rimska kultura se u početku razvija pod snažnim grčkim uticajem, ali u trenutku kada Rim postaje svestan sebe, počinje odbacivanje Helena i izgradnja sopstvenog identiteta. Konzervativne figure poput Katona Starijeg simbolizuju tu rimsku samosvest i antipatiju prema „dekadentnoj“ grčkoj kulturi.
Rani Rim bio je obeležen jednostavnošću, dužnošću i građanskim jedinstvom. Vrline pietas i gravitas, poštovanje tradicije i disciplinovana odgovornost, držale su Republiku u moralnom poretku. Ali sa širenjem carstva, bogatstvo i kosmopolitizam potkopavaju te vrline. Rimska elita, opijena luksuzom i tuđim uglađenim običajima, počinje da prezire sopstveno nasleđe.
Taj moralni zaokret posledica je dubokih strukturnih procesa koje je samo širenje Rima pokrenulo. Osvajanja nisu menjala samo rimsko samopoimanje, već i svakodnevni život, ekonomske odnose i društvene hijerarhije. Vrline na kojima je Republika počivala bile su neraskidivo vezane za malog zemljoposednika, građanina/vojnika i određenu društvenu ravnotežu. Kada je materijalna osnova počela da nestaje, nestalo je i moralno tkivo koje ju je održavalo. Ono što se u kulturi ispoljavalo kao oikofobija i prezir prema tradiciji, u stvarnosti je bilo odraz raspada starog društvenog poretka.
Rimski vojni uspesi doveli su do masovnog priliva robova i stanovništva u centar Republike. Dugotrajni ratovi uništili su slobodno seljaštvo: zemljoradnici su bili odsutni sa imanja, zemlja je propadala, a porodice padale u dugove. Aristokratija je to iskoristila da otkupljuje posede i zameni slobodne seljake robovskom radnom snagom. Tako nastaju latifundije, a prezaduženi građani se slivaju u Rim kao nezaposlena gradska masa, budući felasi. Politika se sve više svodi na upravljanje i manipulaciju plebsom, a republikanski poredak postepeno gubi svoju društvenu osnovu.
Raspad republikanske društvene osnove nije vezan samo za ekonomiju i politiku, nego se preneo i u sferu duha, kulture. Kada je građanin-vojnik ustupio mesto gradskoj masi, a javni život postao pitanje upravljanja gomilom, nestala je i zajednička moralna perspektiva iz koje je nekada nastajao ep o zajednici i kolektivnoj sudbini.
Književnost, koja zaista ume da detektuje društvene promene, počinje da odražava taj gubitak unutrašnjeg jedinstva. Od epova koji grade mit o rimskom poreklu i veličini, do kasnijeg zaokreta ka ličnom, intimnom, hedonističkom (Katul, Ovidije, Propercije) i filozofskom preispitivanju tradicije (Lukrecije), jasno se vidi promena rimskog svetonazora.
Satiričari poput Lukana i Juvenala opisuju moralni pad, istočnjačke kultove i površni individualizam. Dok, na primer, Petronije pokazuje ambivalentan odnos prema svom svetu, ismeva ga i istovremeno uživa u njegovoj dekadenciji. Pozni rimski intelektualac postaje kosmopolita koji se stidi svoje domovine, kako ističe Bekeld. Divi se stranom upravo zato što nije rimsko. Oikofobija se tako ispoljava kao estetski i moralni samoprezir.
Tako Rim prolazi put od vitalne, samosvesne kulture do kosmopolitskog cezarizma u kojem sopstveni identitet postaje problematičan i predmet kritike.
Rimski primer pokazuje, po Bekeldu, kako isti mehanizmi koji stvaraju imperiju, bogatstvo, raznolikost, razmena, podrivaju njene temelje. Kada narod u potpunosti usvoji univerzalnost svojih ideala, gubi volju da ih brani.
Ciklizam samoporicanja
Putevi kojim su hodali Heleni i Latini, Grci i Rimljani, slični su. Preispitivanje se odbijalo u filozofiji, retorici, poeziji, književnosti i politici. I jedni i drugi su u svom usponu tražili sebe, svoj identitet, a onda su, pronašavši ono što su tražili, počeli da ga dovode u pitanje. Generacija za generacijom, krnjila je deo sebe kako bi sopstvo učinila drugačijim, posebnim.
Rim prolazi put od vitalne, samosvesne kulture do kosmopolitskog cezarizma u kojem sopstveni identitet postaje problematičan i predmet kritike
I kod Grka i kod Rimljana, preispitivanje odnosa prema svetu i sopstvenom identitetu javlja se u poeziji i prozi, u trenutku kada spoljni neprijatelji postepeno nestaju. Epske borbe ostaju u prošlosti, a sećanje na žrtve predaka bledi. Na njihovo mesto dolaze raskoš, luksuz i unutrašnje rascepljivanje društva. Umnožavanje elite produbljuje podele i vodi ka građanskim ratovima, posle kojih svaka borba gubi viši smisao i svodi se na interes. Pesništvo, lišeno zajedničkog mita, poprima dekadentan ton. Ljudi nastavljaju da žive u senkama mrtvih bogova, prezirući ono što su postali, sa bolnim saznanjem da se više ne mogu vratiti mitu iz kojeg su ponikli.
Svaka civilizacija ima sopstveni oblik samoporicanja. Taj proces je cikličan i trajan, ali se u svakom istorijskom krugu ispoljava na drugačiji način, u skladu sa unutrašnjom logikom kulturne forme. Samoprezir nikada nije puka imitacija tuđih obrazaca, već organski proizvod kulture koja je iscrpela sopstveni mit i počela sebe da dovodi u pitanje.
LITERATURA:
Benedict Beckeld. Western Self-Contempt: Oikophobia in the Decline of Civilizations. (2022). Northern Illinois University Press.
Naslov, lektura i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Arheofutura
Naslovna fotografija: kirbyc on Pixabay
BONUS VIDEO:
