Nastupa, izgleda, neko novo doba. SAD najavljuju povlačenja vojske iz Sirije, raste nacionalna svest građana članica EU, Vašington i Peking ulaze u pregovore, Kina, Rusija i Indija se na svetskoj sceni etabliraju prema potencijalima mimo zidina finansijskog poretka, ukrajinski pučisti bezidejno srljaju… Kao da je na izmaku politika neoliberalnog globalizma.
Neoliberalnim globalističkim (klintonističkim) režimima širom sveta ostao je, koliko se vidi, samo jedan odgovor – sila. Na ulicama Pariza, na primer, režim neoliberalnog globalističkog fanatika izveo je 89.000 pripadnika aparata sile pod oružjem umesto da razgovara sa ljudima koji su digli glas protiv surovih „neoliberalnih“ reformi i evrocentrističke diktature. Ne bune se samo Francuzi, niti samo oni odbijaju veće takse da bi njihovi režimi nemilice trošili na „evropeizaciju“. Demonstrante tuku i hapse u Holandiji, protestuje se u Belgiji…
Problem klintonizma generalno je ignorisanje podele vlasti. Izvršne vlasti umesto poslanika nameću zakone i uzurpiraju liderstvo nauštrb institucionalnog odlučivanja. Problem je što je taj umišljeni elitizam dostigao limit. Ideja o predodređenim vođama nije nova. Ona potiče od Platona, a industrijsko doba je prihvata kroz Maltusov diskriminatorni odnos prema siromašnima, zatim kroz Hitlerovu praksu, i konačno neoliberali model, koji svet deli na one koji zavređuju dobrobit i ostale kao „nižu vrstu“. U te svrhe se koriste obrasci estetike. Istrebiti javnost zabavom je sistem koji elitisti oduvek nastoje da sprovedu. Kad zabava prestane da deluje, ispoljava se srdžba elitista.
PRETPOSLEDNjA LINIJA ODBRANE
Sistem čine institucije, a institucije čine procedure i kadrovi. Kadrovi su izraz unutrašnje suštine sistema. Današnji neoliberalni globalistički sistem se već nekoliko decenija gradi po obrascu angloameričkog establišmenta u senci. Radi se, kako se ispostavlja, o ljudima koji nemaju granicu u podlosti, laganju, bezosećajnosti i podmuklosti. Ova stvorenja degenerišu institucije u koje se uzdaju civilizovana društva i urušavaju pravni poredak kao pretposlednju liniju odbrane ljudskog dostojanstva, iza koje ostaje samo sila.
Lažljivost i podlost ovih stvorenja razobličena je na američkom sudu. Slučaj počinje aktivnošću, uobičajenom za savetnika za nacionalnu bezbednost bilo kog nastupajućeg šefa izvršne vlasti Sjedinjenih Država. General Majk Flin je, u okviru priprema dolazećeg predsednika, komunicirao sa ambasadorom druge nuklearne sile, Rusije. Ovi razgovori bili su zakoniti, planirani i prikladni. Nacionalni kontraobaveštajci (Savezni istražni biro, FBI) su ih rutinski presretali, analizirali i evidentirali u okviru nadzora koji vrše nad stranim diplomatama (posebno ruskim). Da je bilo ičega spornog po interese bezbednosti, kao organ uprave su imali obavezu da o tome obaveste šefa izvršne vlast – dolazećeg predsednika, u čijem je timu general bio.
Majkl FlinFBI, međutim, nije postupio po zakonu, niti po demokratskoj i državnoj logici. Oni su presretnute razgovore predsednikovog savetnika iskoristili kao povod za informativni razgovor koji su pristalice poražene stranke na izborima – predvođeni politički imenovanim direktorom i njegovim politički pristrasnim saradnicima i specijalnim istražiteljem – zloupotrebili da iskonstruišu priču protiv generala Flina, u cilju fabrikovanja osnova za podrivanje izabranog predsednika. Nije više tajna da je mrežu spašavanja klintonizma još ranije počela da plete Centralna obaveštajna agencija Sjedinjenih država (CIA) u saradnji sa partnerskom britanskom službom, ali oni imaju opravdanje. Od njih se više i ne očekuje istina, nego konstrukcije, tako da niko ne proverava šta dostavljaju, nego se njihove bajke direkno koriste za političke svrhe. Ali od istražne agencije (FBI) se očekivalo da se bar drži zakona.
MEKEJBOVA ZAMKA
Dve godine je medijskim naklapanjima američka i svetska javnost ubeđivana u postojanje navodnog ruskog uticaja na Trampovu izbornu pobedu. Korporativni i globalistički mediji su prenosili spekulacije o zvaničnim kontaktima predsednikovog savetnika, inače bivšeg vrhunskog vojnog obaveštajca. U sudskom postupku se saznalo kako špijunske birokrate koriste obmane, laži i trikove ne zarad istine, nego da uništavaju ljude koje ne vole. Da li su ti ljudi nešto zgrešili ostaje irelevantno.
Pod komandom politički instaliranog direktora FBI, Džejmsa Komija, zamenik direktora FBI Endru Mekejb poslao je dva agenta u Belu kuću da obave razgovor sa generalom Flinom o presretnutoj komunikaciji. Jedan je bio antitrampovski ekstremista Piter Strok. FBI je imao snimljeno šta je Flin govorio ruskom ambasadoru, sa kojim se sastao u okviru obavljanja svog posla, odnosno po zahtevu predsednika. Komi i Mekejb, dakle, nisu imali potrebu da dodatno istražuju njegove potpuno legalne i legitimne razgovore sa ruskim ambasadorom. U krajnjoj liniji, oni bi trebalo da rade u funkciji politike izabrane vlasti.
Nije se, međutim, radilo ni o sprovođenju zakona niti o nacionalnoj bezbednosti. Operativci uzidani u obaveštajno-bezbednosni sistem bili su u misiji. Presretnuti razgovori su im poslužili da postave zamku heroju sa čijim profesionalnim zaslugama ne mogu da se mere. Mekejb je sam objasnio da general nije sumnjao u njihove namere: “… [general Flin]… je pristao da se sastane sa agentima nasamo.” Agenti FBI (pomoćnik direktora FBI Piter Strzok i drugi agent) su u svom izveštaju naveli da je general bio “opušten i šaljiv”.
Piter Strzok neposredno uoči svedočenja pred Kongresom, Vašington, 13. jul 2018.To što je bio opušten i što je želeo da im pomogne ispostavilo se kao greška. Agenti ga nisu upozorili da u stvari žele da istražuju njega, odnosno nisu ga, kako u takvim slučajevima nalaže zakon, upozorili na odgovornost za lažnu izjavu, ni tokom ni nakon razgovora. Oni su, kako se vidi iz izveštaja jednog od agenata, sledili instrukcije svog rukovodstva. Naime, pre razgovora sa generalom Flinom, Mekejb i drugi zvaničnici FBI ,,odlučili su da agenti tokom intervjua neće upozoriti Flina da je laganje krivično delo jer su želeli da se Flin opusti…” Takođe su odlučili da ,,ako Flin kaže da se ne seća nečega za šta su znali da je rekao, da upotrebe tačno reči koje je Flin koristio… kako bi pokušali da ga podsete. Ako Flinn i dalje ne bi potvrdio ono što je rekao… ne bi se suočili sa njim niti razgovarali o tome.“
CILj OSTVAREN, META UNIŠTENA
Flin, doduše, nije ni imao nameru da laže (bio bi glup da jeste, jer je sigurno znao da se razgovori sa ruskim ambasadorom nadziru). Jedan od agenata je izjavio da je general Flin bio ,,bez garda „tokom intervjua i da je ,,očigledno doživljavao agente FBI kao saveznike”, piše u izveštaju o informativnom razgovoru od 22. avgusta 2017. godine. Danas je poznato da je zamenik Mekejb napomenu operativnih radnika u kojoj su izrazili utisak da je general bio iskren neposredno ispravio u ,,da nisu stekli utisak da je lagao“. Osim toga, već je sad očito da je izveštaj datiran sedam meseci nakon razgovora, što se može videti na stranama 7-9 ovog dokumenta.
Rezultat je poznat. FBI je lansirao tezu da je general „lagao“ zato što mu se nije svaka reč poklopila sa onim što je snimljeno. Još gore, pokrenut je postupak potpuno nevezan za kampanju u kojem se generalu uzima za zlo što su njegovi saradnici lobirali za interes Turske da se izruči Fetula Gulen, bez obaveštenja Sekretarijatu pravde. To što se radi o minornom delu i što nema veze sa ruskim mešanjem ni sa Trampovom kampanjom nije bilo bitno. Cilj je bio slomiti čoveka.
U centru neoliberalnog globalizma (SAD) za onoga koga nacilja odmetnuti deo obaveštajno-bezbednosnog aparata kazna je sam postupak. Kao rezultat hapšenja i optužbe, Flin je morao da proda svoju kuću i imovinu da plati troškove odbrane. Komi, Mekejb, Strok i Milerov tim su ostvarili svoj cilj – patnju i finansijsko uništenje mete. Izložen troškovima, general je ostao bez imovine i bio prinuđen da prihvati saradnju u postupku za lobiranje. Javnosti je, međutim, insinuirano kako on ima nešto da svedoči protiv Trampa, čime se posredno podstiče stav da ima indicija o ruskom mešanju.
ŠIRA POUKA
Sudbina generala Flina, savesnog službenika i lojalnog patriote čiji je jedini greh što nije prihvatao klintonizam (neoliberalni globalizam), podseća na sudbinu zlosrećnog Džulijana Asanža, objektivnog novinara bez mrlje u novinarskom poslu čije je istinito informisanje razobličilo sistemsku beščašće i neljudskost globalističkog sistema.
Ako zasedu koju su nekome kalibra Flina postavile špijunske birokrate posmatramo kao presedan njihove pokvarenosti i bestijalnosti, postavlja se pitanje kakvi se ljudi primaju u te službe. I zašto bi se bilo ko žrtvovao za rad u takvoj državnoj službi? Ako više nije bezbedno da državni službenici razgovaraju jedni s drugima bez prethodnog angažovanja advokata, kako da verujemo da bilo ko od činovnika u takvom poretku izvršava državne poslove, a ne političke ciljeve?
Memorijalni zid u sedištu CIA-e u LenglijuTužni, odvratni, užasni i očigledni odgovori na ove i slične dileme biće trajno nasleđe sistema u kome se hladnokrvno i bezdušno uništavaju ljudi od ugleda i maltretiraju obični pojedinci od strane onih koji uzurpiraju moć kako bi produbili nelegitimnu političku agendu. Bolest je dobila razmere epidemije. Tako je, na primer, raskolnička Ukrajinska pravoslavna crkva dodelila orden Sv. Andreja Džeku Divajnu, bivšem pomoćniku direktora CIA (a pre toga i princu neoliberalnog globalizma Džonu Mekejnu) uz zahvalnicu na kojoj piše: „hvala vam na našoj nezavisnosti“. Ako se širenje i tolerantnost prema bolesti globalizma ne zaustavi, svet i obične ljude čeka ozbiljno zlo
Dr Miroslav Stevanović je vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Megatrend i na Akademiji za nacionalnu bezbednost u Beogradu. Eksluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
