Jedna smrt je ovih je dana zaokupila pažnju medija širom sveta, čak i dok je bila u statusu, rečju Kusturice, „neprovjerene glasine“, zbog višednevnog odsustva zvanične potvrde. Kako i ne bi, kada je 23. avgusta u avionskoj nesreći nedaleko od ruskog grada Tvera poginuo vlasnik čuvenog „Vagnera“ – Jevgenij Prigožin.
A svih ovih godina je svaki detalj iz života kontroverznog Jevgenija Prigožina privlačio pažnju svetskih medija, naročito onih na Zapadu. Stoga je bilo očekivano da će već prva glasina o njegovoj smrti postati vest broj jedan u najprestižnijim zapadnim medijima. Pritom, mogao se predvideti i način na koji će ovi mediji komentarisati Prigožinovu smrt. Algoritam za tumačenje uzroka Prigožinove pogibije definisan je ulogama koje su zapadni mediji već za života dodelili Prigožinu u okviru scenarija o Rusiji kao „orijentalnoj despotiji”, čiji je siže napisan još u 19. veku zajedničkim trudom zapadnoevropskih liberala i marksista.
Zaključivanje po silogizmu
Tako je Prigožin u zapadnim medijima, te u njihovim ruskim propagandnim filijalama, od nekadašnjeg „Putinovog šefa kuhinje” dospeo početkom ukrajinskog rata do uloge klasičnog rusofobskog negativca – opričnika Vladimira Vladimiroviča kao novog Ivana Groznog (ovde). Potom mu je 23. juna dodeljena nova i još jedna klasična uloga rusofobskog pozitivca – kneza Kurbskog (ovde). A valja se podsetiti da je Kurbski prešao put od glavnog vojskovođe Ivana Groznog u ratu protiv tevtonske Livonije do vodećeg opozicionara onog vremena i azilant na neprijateljskom poljskom dvoru.
Samo nekoliko časova posle avionske nesreće, zapadni mediji su izašli sa gotovim scenarijem za epizodu Prigožinove smrti, koji je napisan s obzirom na poslednju Prigožinovu ulogu glavnog „Putinovog kritičara”, a u skladu sa celokupnim scenarijem filma Rusija kao „orijentalna despotija”. Tako je britanska „slobodna” štampa odmah i jednoglasno zaključila da je Prigožinova pogibija nesumnjivo delo Putinove osvete (ovde).
Jevgenij Prigožin i Vladimir Putin na večeri sa novinarima, 11. novembar 2011. (Foto Reuters/Misha Japaridze/Pool/File Photo/Scanpix/Leta)Za takvu tvrdnju ogromna većina zapadne publike i ne traži nikakve sudsko-medicinske dokaze, jer su takvi dokazi drugorazredni u odnosu na aksiomatske „istine” proistekle iz drevnih zapadnih stereotipa o pravnoj prirodi ruske države, koji su arhetipski nataloženi naročito u svesti prosečnog Anglosaksonca. Shodno tome, o pogibiji Prigožina ogromna većina ne samo Anglosaksonaca, već i današnjih Evropljana, zaključuje isključivo po silogizmu: Rusija je „orijentalna despotija”, a u „orijentalnoj despotiji” vladar nasilno uklanja svoje konkurente, iz čega sledi da je Putin jedini mogući organizator Prigožinove pogibije.
Cui bono
U jednodimenzinalnoj svesti, koja je zarobljena takvim stereotipom, nema mesta za pitanje kako je „šefu kuhinje” jednog „orijentalnog despota” uopšte pošlo za rukom da postane najozbiljniji vladarev politički rival. Kao što se prosečni Evropljanin ne zapita ni zašto bi Putin napravio sebi takav politički „luksuz” da usred rata, a nakon dvomesečne uspešne političke i bezbedonosne neutralizacije posledica „vagnerovske” pobune, ubije Prigožina u „nameštenoj” avionskoj nesreći na ruskoj teritoriji i nedaleko od politički uvek preosetljive prestonice, a ne, primera radi, trovanjem u nekoj afričkoj zabiti, gde je inače šef „vagnerovaca” bio neposredno pre avionske nesreće.
Zapadni mediji se u sinhronizovanom propagandnom napadu na Putina i ne bave motivima potencijalnih izvršilaca pretpostavljene likvidacije. A i zašto bi, kada je kolektivni Zapad, kao i u slučaju srpskih političkih i vojnih rukovodilaca iz 1990-ih godina, doneo presudu i pre izvođenja dokaza? Jednostavno, onaj koji je Zapadu bacio rukavicu u lice mora biti kriv za sve – pa i za Prigožinovu smrt. A ona za kolektivni Zapad danas ima isti značaj kakav su imale i brojne nerazjašnjene smrti u Srbiji pre 5. oktobra 2000. godine, ili još ranije u carskoj Rusiji uoči Februarske revolucije 1917. godine: da u sadejstvu sa čitavim nizom drugih činilaca politički destabilizuju rusku vlast i da, s tim u vezi, pre svega podriju autoritet predsednika Rusije. Pritom, pažnja koju je Zapad poklonio pogibiji čelnika „Vagnera”, jasnije od bilo čega pokazuje da SAD i njeni sateliti dobro znaju – da je jedina bitka koju Putin i Rusija mogu da izgube ona na polju unutrašnje politike.
Tako dobijamo odgovor na pitanje ko je mogao imati motiv da nasilno eliminiše Prigožina u avionskoj nesreći, koja se dogodila dan uoči obeležavanja nezavisnosti Ukrajine, a u toku, sada se već može zaključiti, istorijskog samita BRIKS-a. Jedini kome je Prigožinovo ubistvo u tom trenutku bilo preko potrebno – bio je opskurni reditelj filma Rusija „orijentalna despotija”. Jer, da bi Putin delovao strašnije od Ivana Groznog, savremeni Kurbski je morao, za razliku od njegovog istorijskog uzora, da završi život u saobraćajnoj nesreći koju je organizovao Kremlj. S tim u vezi, kriminalisti se još od starog Rima u istrazi vode maksimom – kome zločin koristi, taj ga je i počinio (Cui prodest scelus, ist fecis).
Izbor mete
Za poslednju ulogu Prigožin se kod opskurnog zapadnog reditelja kandidovao neuspešnom pobunom od 23. i 24. juna. Naime, antisistemske ili samo nesistemske ruske patriote u konkurenciji sa antisistemskim liberalima ili sistemskim patriotama i sistemskim liberalima deluju sa stanovišta političkog Zapada kao znatno poželjnije mete, jer se u uslovima rata njihova ubistva mogu neuporedivo efektnije iskoristi za uvećavanje i zaoštravanje raskola između ruskog društva i vlasti. Kada se iz tog ugla ocenjuje, primera radi, skorašnje lišenje slobode Igora Strelkova, tada ono deluje kao preventivna mera zaštite ne samo državne, već i njegove lične bezbednosti.
Jednom rečju, patriote koje u uslovima rata zauzimaju poziciju suprotnu od pozicije onih na vlasti, sami sebe pozicioniraju u visokorizičnu „sivu zonu” „ničije zemlje” – i tu postaju laka, ali itekako poželjna i upotrebljiva meta za unutrašnju političku destabilizaciju zemlje. Upravo u takvu poziciju je dospeo Prigožin, kada je 5. maja ove godine emitovao snimak leševa ruskih vojnika poginulih, navodno, zbog krivice čelnih ljudi Ministarstva odbrane i Vojske Rusije, Sergeja Šojgua i generala Gerasimova.
Ruski ministar odbrane Sergej Šojgu (levo) i general Valerij Gerasimov na sastanku Ministarstva odbrane Rusije (Foto: Sputnik/Gavriil Grigorov)Imajući to u vidu, poznati ruski patriota Konstantin Malofejev smatrao je važnim da u intervju 25. avgusta posebno istakne kako, s jedne strane, patriotsko herojsko „delo Prigožina neće umreti”, ali da, s druge strane, ruske patriote, koje su „ocrkovljeni ljudi”, „nikada neće učiniti, niti drugome dozvoliti da počini Prigožinovu grešku”. „U svemu što se tiče civilne i vojne pozicije, mi se potpuno s njim slažemo” (nosiocem vrhovne vlast, tj. Putinom), zaključio je Malofejev u razgovoru o Prigožinu koji je vođen na televiziji Carigrad, a u kome je drugi sagovornik bio blizak saradnik Malofejeva – Aleksandar Dugin (ovde).
Kako se Rusiji dogodio „Vagner”?
Ako analiza motiva za organizaciju likvidacije čelnika „Vagnera” pokazuje da je od Prigožinove pogibije kolektivni Zapad jedini mogao nesumnjivo da profitira – tada se otvara pitanja koje je možda i važnije od otkrivanja neposrednog organizatora moguće likvidacije čelnika „Vagnera”. Kako je današnja Rusija uopšte došla u situaciju da joj u uslovima rata za opstanak izbije vojna pobuna jedne neformalne privatne vojne kompanije, a da dva meseca nakon toga u nerazjašnjenim oklnostima poginu vođi ove pobune, te da od svega toga potencijalnu korist može, naravno, izvući samo neprijatelj?
Već samo postavljanje ovog pitanje upućuje u sferu odnosa vojne i političke organizacije jednog društva. A odavno je već uočeno da izumi nove ratne tehnike iniciraju promene u organizaciji vojske, te da promene u organizaciji vojske posledično dovode do promena u političkoj i privrednoj organizaciji države. Korelacija u odnosima vojne i političke organizacije, koja ima karakter društvene zakonitosti, može se uočiti u istoriji brojnih država starog, srednjeg i novog veka, nezavisno od toga kojoj civilizaciji ove države pripadaju.
Sledstveno tome, masovna pojava vojnih privatnih kompanija nakon 1990. godine itekako ima veze sa političkim, pravnim, ekonomskim i tehnološkim promenama koje su se zbile u svetu počev od poslednje decenije 20. veka pa sve do danas. U svim tim novinama čini se da je za masovnu pojavu privatnih vojnih kompanija ključan bio trend ubrzane desuverenizacije države i posledične suverenizacije multinacionalnih kompanija, pravdan razlozima privredne i tehnološke globalizacije, te hilijastičkim proglašenjem „kraja istorije” i „kraja ideologije”.
Pripadnici ruske privatne vojne kompanije „Vagner” postavljaju svoju zastavu na najvišu tačku u Bahmutu, 20. maj 2023. (Foto: Ivan Rodionov/Sputnik)Privatne vojne kompanije su izraz privatizacije prvorazredne državne funkcija – funkcije odbrane. Umesto da traže zaštitu svoje bezbednosti od država na čijim teritorijama posluju, finansijski moćne multinacionalne kompanije počele su da osnivaju svoje vojne jedinice, koje raspolažu sopstvenim sistemima veze, logistike i transporta, obaveštajnim i kontraobaveštajnim službama i moćnim naoružanjem svih vidova. Glavni naručioci usluga vojnih privatnih kompanija su države. Nasuprot tome, 1990-ih godina prošlog veka pokrenut je opšti trend masovnog smanjenja broja vojnika i oficira u vojskama skoro svih zapadnih i postsovjetskih država.
Pojavi privatnih vojnih kompanija pogodovale su i brze tehnološke promene u oblasti naoružanja, kojima su se znatno brže i lakše prilagođavale male grupe dobro plaćenih specijalista u privatnim kompanijama, nego okoštali birokratski veliki sistemi unutar državnih vojski. Tako se došlo do toga da je početkom 1990-ih godina u svetu jedan najamnik dolazio na 50 regularnih vojnika, dok je već 2012. taj odnos bio 10:1. SAD i države kolektivnog Zapada masovno su koristile privatne vojne kompanije u svojim invazijama na Irak i Avganistan. Tako je, primera radi, u Iraku u periodu od 2003. do 2010. bilo angažovano oko 200.000 najamnika iz 400 privatnih kompanija, dok ih je u Avganistanu 2009. godine bilo 104.000 (ovde).
U takvim uslovima Rusija počinje 2013. godine da aktivno radi na obrazovanju sopstvenih privatnih vojnih kompanija. Privatne vojne kompanije se u Rusiji stvaraju na temelju istih onih političkih i privrednih pretpostavki koje su omogućile njihovu pojavu i procvat na savremenom Zapadu. Reč je o konceptu tzv. minimalne liberalne države i neoliberalnog privrednog sistema koji je instaliran u Rusiji nakon razbijanja SSSR-a i koji je svoje osnovne konture sačuvao i tokom dve decenije Putinovih suverenističkih reformi. Mimo ovih institucionalnih pretpostavki nije moguće razumeti pojavu „Vagnera” u Rusiji.
Zahvaljujući delovanju kompanija kao što su „Vagner”, „Vega” i druge, Rusija je vrlo brzo povratila izgubljene političke, vojne i ekonomske pozicije u čitavom nizu zemalja: Centralnoafrička Republika, Mali, Mozambik, Sudan, Libija i Venecuela. Naročito je „Vagner” uspešnim akcijama u Africi i na Bliskom istoku potvrdio bogato viševekovno iskustvo Velike Britanije sa najamnicima, koje pokauje da brojni rizici od najamnika jedino ne postoje kada se najamnici koriste van matične državne teritorije. Nakon uključivanja ruskih privatnih vojnih kompanija u ratna dejstva u Ukrajini njihov rad je potpuno obelodanjen, što je odmah stavilo pod znak pitanja njihovu buduću upotrebu van teritorija Rusije, makar pod istim imenom i sa poznatim licima.
Iskustvo rata
Rat u Ukrajini je, s jedne strane, potvrdio efikasnost privatnih vojnih kompanija, naročito „Vagnera” i njihovih dobro obučenih i dobro opremljenih profesionalaca, u uslovima ne previše masovnog mrežnocentičnog rata, koji zahteva dobru komunikaciju između različitih vidova jedinica i masovnu upotrebu tehničkih sredstava, kao što su, primera radi, bespilotne letilice, sredstva elektronskog otkrivanja i ometanja. S druge strane, tokom prethodnih ratnih meseci postalo je više nego jasno da je delovanje privatnih vojnih kompanija potpuno nespojivo sa resuverenizacijom ruske države. To se prvi put jasno videlo kada su u novembru prošle godine pripadnici „Vagnera” na najsuroviji način pred kamerama ubili svog bivšeg pripadnika koji je prebegao neprijatelju i koga su potom „vagnerovci” zarobili.
Tada su svoj glas protiv ovakvog čina podigli komandant jedinice „Vostok” i zamenik načelnika Nacionalne garde Rusije za DNR, Aleksandar Hodakovski, i glavni urednik Ruske narodne linije Anatolij Stepanov, upozoravajući da se radi o opasnom presedanu prelaska državne funkcije primene sile i prava države na pravosuđe u ruke privatnih lica (ovde). Jer, pravo na izricanje smrtne kazne može imati samo državni sud, svako drugo rešenje ne predstavlja ništa drugo nego povraćaj samopomoći, koja je bila svojstvena predržavnoj plemenskoj organizaciji društva. A onda se 23. juna dogodila Prigožinova pobuna, koja je pokazala, nezavisno od mogućih pozitivnih namera nekih njenih učesnika, koliko je postojanje privatnih vojnih kompanija na matičnom državnom tlu opasno za državu koja ima nameru da se resuvrenizuje u punom obimu i to ne u miru, već tokom rata.
Vagnerove snage u tenkovima nakon ulaska u Rostov na Donu, 24. jun 2023. (Foto: Roman Romokhov/AFP)Imajući sve to u vidu, potpisnik ovih redova je još 27. maja, u izlaganju na naučnom skupu Rat i civilizacija u organizaciji Andrićevog instituta (ovde) ukazao, da će ukupna resuverenizacija ruske države u velikoj meri zavisiti od uspeha ruskih vlasti da, s jedne strane, sačuvaju resurse privatnih vojnih kompanija, a da, s druge strane, ovaj nesuvrenistički institut iz sfere odbrane preuzet sa Zapada preformatiraju shodno svojoj vojnoj i političkoj tradiciji, a u skladu sa resuverenizacijom kao ključnim ciljem Putinove politike. Kao što je, uostalom, tokom istorije Rusija uspevala da modifikuje i neke druge institute recipirane sa Zapada. Uspešno restruktuiranje „Vagnera” pokazalo bi da ruske vlasti imaju političke snage da postupno i u duhu resuverenizacije restruktuiraju i neke druge vitalne sisteme u državi, koji još uvek funkcionišu u nesuvrenističkoj neoliberalnoj formi kao izraz tzv. minimalne države.
Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Mihail Mecel/TASS
BONUS VIDEO:
