Radnici okupljeni u Sindikat ujedinjenih auto-radnika (United Auto Workers Union), i zaposleni u tri velika automobilska proizvođača sa sedištem u Detroitu, otpočeli su, polovinom septembra, štrajk kako bi isposlovali bolje finansijske uslove. Prema izveštaju „Asošijeted presa” (AP), svaki 10. američki radnik automobilske industrije i član sindikata štrajkuje – prvi put u štrajk su istovremeno stupili radnici „Dženeral motorsa”, „Forda” i „Krajslera”.
Ovo nije jedini štrajk koji je poslednjih nedelja privukao veću pažnju javnosti: štrajkovale su i holivudske filmadžije – posebno se odužio štrajk pisaca scenarija – a preko Pacifika štrajk australijskih radnika u energetici poslao je kratkotrajni neugodan signal tržištu tečnog naftnog gasa. Australija je, naime, veliki snabdevač ovim energentom ogromnih istočnoazijskih tržišta.
Američko-kineska utakmica
Štrajk radnika automobilske industrije ima posebnu važnost. On dolazi u vreme kada na Zapadu, posebno u SAD, sve veći politički značaj ima industrijska politika. Ova pažnja je izazvana dvostrukim geopolitičkim razlozima. S jedne strane, od kada je počeo rat u Ukrajini – zapadne vlade su polagano shvatale da su za vođenje rata, pa i onog preko posrednika, potrebne stvari, čvrsti predmeti koji se drže u ruci i prenose kamionima i viljuškarima, da nisu dovoljni brojevi koji iskaču po ekranima i koje razumeju samo inicirani. Ili barem kažu da ih razumeju. S druge strane, zaoštravanje odnosa s Kinom i težnje ka rastavljanju dve ekonomije upućuju da se to ne može izvesti ni brzo ni lako.
U februaru ove godine, britansko-američki istoričar Nil Ferguson – pouzdan vodič kroz mišljenja i more transatlantskog establišmenta – pisao je o neadekvatnosti američke industrijske baze da se takmiči s kineskom proizvodnjom. Povrh ovoga, usledila je i vest iz auto-industrije: Kina je ove godine pretekla Japan i postala je najveći svetski izvoznik automobila.
Prodavačica predstavlja model L7 SUV kineske kompanije „Li Auto” posetiocu na sajmu automobila u Čengduu, avgust 2023. (Foto: Cao Yingying/China Daily)Da li štrajk američkih radnika u automobilskoj industriji ukazuje na izvesne pukotine u ekonomskoj politici Bajdenove administracije – akronimski nazvane „Bajdenomika”? U čemu se sastoji Bajdenova ekonomska politika, te zbog čega veliki broj Amerikanaca veruje da ne stoje dobro, iako podaci na gorespomenutim grafikonima deluju sasvim solidno? I, na kraju, da li nezadovoljstvo američkih radnika, u ikoničnoj industriji američkog 20. veka, upućuje na unutrašnja politička prestrojavanja koja će uticati na izbore 2024. godine?
Razlozi štrajka radnika
„Ne zarađujemo dovoljno”, citira Vašington post Petruna Vilijamsa, 58-godišnjeg radnika „Forda”. „Ljudi bi trebalo da mogu da kupe svoje sopstvene kuće, ali sada to nije moguće.” Objašnjenja koja su radnici dali izveštačima deluju jednostavno. Kevin Evald, „Fordov” zaposleni sa 23 godine radnog staža, navodi da želi da njegove nove kolege budu plaćene bolje – oni rade posao od kojih „pucaju leđa”, rekao je vašingtonskom listu.
Radnici zahtevaju da njihove naknade – u vreme velikih profita kompanije – budu značajno uvećane. Tvrde da zarade ne prate inflaciju. Sindikat zahteva povećanje naknada od 36% tokom naredne četiri godine. Na početku pregovora, zahtevali su povećanje od 40% – ukazujući na slična povećanja zarada rukovodilaca. Prema pisanju gorepomenutog lista, radnik koji radi puno radno vreme ima satnicu između 18 i 32 dolara. Sindikat zahteva i da se ukine sistem koji raspoređuje radnike po različitim „redovima” – zbog kojeg novozaposleni radnici imaju manje plate i manje privilegije. Kompanije odgovaraju da su spremne da ponude znatnija povećanja nego ranijih godina, ali da ne mogu da izađu u susret svim zahtevima štrajkača.
Članovi i pristalice Sindikata ujedinjenih auto-radnika protestuju ispred objekta Dženeral motorsa u Pensilvaniji, 22. septembar 2023. (Foto: Matt Rourke/AP photo)Izveštači Vašington posta Loren Čarli i Rejčel Lerman napravile su kroz seriju vinjeta sondažu raspoloženja i briga američkih radnika. Mnogi rade dodatni posao. Žale se na inflaciju. 38-godišnja Amanda Robins navodi da je pre pandemije planirala da kupi ford rendžer – „Ali mi koji radimo u ‘Fordu’ ne možemo da priuštimo da vozimo automobile koje proizvodimo”. Vremešni Majk Kanovski, 67-godišnjak koji od 18. godine radi u „Fordu”, žali se na položaj novozaposlenih kolega. „Kada sam počeo da radim 1970-ih godina, nakon 90 dana dobijao sam iste uslove kao i oni koji su već bili zaposleni na neodređeno. Sada je ljudima potrebno četiri do šest godina da dobiju isto to. Nije pošteno”, izjavio je Kanovski.
Sećanje na fordizam
Sadašnji položaj radnika „Forda” u potpunosti je suprotstavljen središnjoj viziji američkog kapitalizma sa početka 20. veka – masovnog potrošačkog društva koje zavisi od kupovne moći radnika, te od stabilnih zarada koje omogućuju međugeneracijsku društvenu pokretljivost.
Fordizam – kako su evropski posmatrači nazvali način organizovanja proizvodnje u fabrici u Mičigenu – utemeljio je američku automobilsku industriju i proizveo je u jedan od stubova američke premoći tokom velikog dela 20. veka. „Fordove” fabrike postale su mesta hodočašća evropskih inženjera. Ključna reč ovog načina proizvodnje koji je iz korena izmenio američki – i posledično globalni – način života bila je masovnost. A zatim i pristupačnost cena. Kvalitet je, neko vreme, još uvek bio drugde. Ko god bi početkom 20. veka hteo da kupi najbolji motor, otišao bi u Italiju, Nemačku ili, naravno, u Veliku Britaniju. Ali ko bi hteo da kupi jeftin, uputio bi se u SAD. Ili bi ga poručio preko složene mreže distributera koji su dobacivali i do Kraljevine Jugoslavije.
Teško je proceniti koliko je masovna automobilska proizvodnja bila određujući činilac američke moći i bogatstva polovinom 20. veka. Procenjuje se da su se 1950. godine – kada su već prevaziđene najteže posledice razaranja u Drugom svetskom ratu – tri od četiri automobila proizvodila u SAD. Generalni direktori u automobilskoj industriji bili su otprilike ono što su sada čelnici velikih informatičkih kompanija. Istoričar Adam Tuz podseća da su ministri odbrane trojice američkih predsednika – Dvajta Ajzenhauera, Džona Kenedija i Lindona Džonsona prošli kroz rukovodeće karijere u ovoj industriji – Čarls Vilson i Robert Maknamara.
Adam Tuz objašnjava, pozivajući se na rad ekonomskog istoričara Stefana Dž. Linka „Forging Global Fordism”, da fordizam nije bio samo model masovne proizvodnje već i oblik društvenog ustrojstva, središnja tačka društvenog ugovora čiji je ravnotežni položaj određivao odnos između vođa industrije u Detroitu i organizovanog rada. Ovaj odnos se dramatično menjao od 1930-ih godina. Prema podacima koje citira Fajnenšel tajms, plata prosečnog radnika u auto-industriji 1935. godine bila je 900 dolara mesečno, nešto preko polovine iznosa potrebnog za izdržavanje četvoročlane porodice.
Članovi Sindikata ujedinjenih auto-radnika protestuju ispred Fordove fabrike za montažu delova u Vejnu, Mičigen, 26. septembar 2023. (Foto: Matthew Hatcher/AFP)Ključni štrajk koji je izmenio stvari odigrao se krajem 1936. i početkom 1937. Tom prilikom radnici su preuzeli kontrolu nad nekoliko fabrika „Dženeral motorsa”. Druga prekretna tačka bio je Sporazum iz Detroita sklopljen između sindikalnog vođe Valtera Rojtera, tada na čelu Sindikata ujedinjenih auto-radnika, i „Dženeral motorsa”. Sličan dogovor postignut je i sa „Fordom” i „Krajslerom”.
Dugoročni ugovorni odnos poništio je potrebu za štrajkovima svake godine. Radnici su tim sporazumom dobili različite pogodnosti oko zdravstvenog i penzijskog osiguranja, garantovanog odmora i prilagođavanja visine plate rastu troškova života. Ukupno, ovi uslovi su značili da je položaj američkog radnika u auto-industriji bolji nego položaj radnika u drugim proizvodnim delatnostima. Postao je poslovično dobar i siguran posao koji garantuje uspon ka srednjoj klasi.
Međutim, potonje decenije su označile velike globalne strukturne promene, te i promene položaja američke automobilske industrije u svetskoj ekonomiji. Broj proizvedenih automobila u SAD ustalio se na oko 10 miliona jedinica godišnje. Rast svetske proizvodnje odigravao se drugde: u Kanadi i Meksiku zahvaljujući investicijama iz Detroita i Evrope, a potom i u Zapadnoj i Srednjoj Evropi i nadasve u Japanu. Tržišni udeo „velike trojke iz Detroita” naglo je opao usled naftnih kriza 1970-ih godina.
Sindikalci su 1970-ih uspevali da osiguraju poštovanje odredaba ranijih sporazuma. Međutim, pokretanje novih proizvodnih pogona drugih proizvođača, posebno u južnjačkim državama neraspoloženim prema sindikalnom organizovanju, poremetio je uspostavljenu ravnotežu. Od 1980-ih američko preimućstvo u automobilskoj industriji počelo je da opada. Na svom vrhuncu 1979. godine „Dženeral motors” je zapošljavao 618.365 radnika u SAD. Bio je najveći privatni poslodavac. No, 2022. godine imao je svega 167.000 radnika. Američke administracije 1980-ih pritiskale su Japance – kako bi smanjile uvoz vozila – ali su ovi reagovali pokretanjem proizvodnih pogona u SAD.
Američka industrija pretrpela je dodatno, znatno restrukturiranje i decentralizaciju usled trgovinskih sporazuma s početka 1990-ih godina – Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (skraćeno na engleskom NAFTA). Druga decentralizacija usmerila je američke proizvođače prema Kini.
Nadmetanje Trampa i Bajdena
Američka kupovina automobila odvija se duž ustanovljenih linija fronta kulturnog rata. Istraživači tržišta ukazuju da je udeo konzervativnih Amerikanaca, najčešće glasača Republikanske stranke, među kupcima terenskih vozila osam puta veći od njihovih liberalnih zemljaka. Početkom 2000-ih kupovina hibridnog vozila „Tojota prius” bio je materijalni izraz liberalne uverenosti u moralnu superiornost.
Sindikat koji je stupio u štrajk okuplja oko 150.000 radnika i prvi put tokom 88-godišnje istorije radnici sva tri proizvođača istovremeno štrajkuju. Većina radnika u američkoj automobilskoj industriji ne radi u fabrikama u Detroitu, niti za američke kompanije. Svetska struktura proizvodnje automobila temeljno je promenjena a posebno je nove promene unela sve veća rasprostranjenost električnih vozila. U sindikate je učlanjeno oko 16% američkih radnika u auto-industriji, što je znatno više u odnosu na udeo sindikalno organizovanih radnika u SAD u celini, koji je negde oko 10%.
Posle Svetske finansijske krize 2008. godine, „Dženeral motors” je 2009. proglasio bankrot. Predsednička administracija Baraka Obame nedeljama je razmatrala da li da da spasonosne zajmove kompaniji. Vaganje je potrajalo daleko duže nego u slučaju zajmova za posustale banke, a uslovi koji su nametnuti kompaniji bili su daleko teži. Splet političkih odluka i ekonomskog prestrojavanja vodio je ka vrhuncu nezadovoljstva – predsedničkim izborima 2016. godine. Tada je, neočekivano, Donald Tramp pobedio na izborima u „pojasu rđe”, nekoliko deindustrijalizovanih država na severu SAD. Džozef Bajden je ovde uzvratio udarac, a sada se obojica potencijalnih kandidata upinju da ponovo osiguraju većinu glasača u ovim državama.
Članovi Sindikata ujedinjenih auto-radnika SAD štrajkuju ispred fabrike Dženeral motors u Bartonu, Mičigen, 22. septembar 2023. (Foto: Dieu-Nalio Chery/Reuters)Klupko američke političke ekonomije koje se do krajnosti upetljalo Svetskom finansijskom krizom pokušavaju, na dva različita načina, da raspetljaju ključni delatnici sa suprotstavljenih strana političkog spektra – Trampov desni populizam unutar Republikanske stranke i odgovor establišmenta kroz dodatnu, veliku fiskalnu ekspanziju usmerenu ka novom zasnivanju industrijske politike.
Dok je Tramp nastojao da svoju politiku pozicionira kao preispitivanje trgovinskih sporazuma iz 1990-ih, nasleđa Klintonove administracije, te navodno nepovoljan trgovinski položaj SAD proistekao iz kineske nelojalne konkurencije, sadašnji establišment, mešavina levih liberala Demokratske stranke i neokonzervativaca, nastoji da svoju politiku ugnezdi u zelenoj tranziciji i geopolitičkom odmeravanju prema Kini.
Falinka u srži bajdenomike
Bajden se u Detroitu našao na neželjenoj teritoriji. U Filadelfiji, u govoru povodom Dana rada, predsednik SAD je rekao da „nije zabrinut u vezi sa štrajkom”, te da ne očekuje da se on desi. To je izazvalo snažno nezadovoljstvo među sindikalnim vođstvom. Šon Fejn, vođa Sindikata ujedinjenih auto-radnika, privatno je izrazio nezadovoljstvo Bajdenovim gledištem, preneo je portal Politiko. Prema proceni Meta Stolara, američkog ekonomskog analitičara, Bela kuća očito ne ume da se nosi sa ovakvom situacijom. Kao što smo naglasili, konvencionalni ekonomski pokazatelji deluju prilično dobro: neki trendovi čak prate putanju na kojoj bi trebalo da budu da se nije desila kriza 2008. godine (participacija u radnoj snazi, među njima).
Prema Stolerovim rečima, Bela kuća očito raspolaže lošom ekonomskom metrikom – ono što mere nije ono što se zapravo dešava. Drugo, i važnije: ne postoji jasna Bajdenova ekonomska politika, već je to skup različitih, često međusobno suprotstavljenih, fragmenata. Moglo bi se reći da nekoherentna ekonomska politika odražava raznovrsnost Bajdenove izborne koalicije iz 2020. godine: jedna mera zelene energetske tranzicije, pola mere podsećanja na slavnu industrijsku prošlost, te na kraju prstohvat novog Hladnog rata.
Američki predsednik Džo Bajden sa rukom preko očiju na konferenciji za štampu u Beloj kući, 6. novembar 2021. (Foto: Samuel Corum/Getty Images)Bajdenovoj administracija, pojašnjava Stoler, nedostaje energičnost i usredsređenost da sprovede ono što je naumila – kada se dve različite struje unutar establišmenta nađu na suprotstavljenim stranama, nema nikoga ko bi presekao pat-poziciju. Stvari se svedu na pasivno odugovlačenje i beskrajne administrativne procedure.
Bajdenov govor štrajkačima je predstavljao sanaciju štete i potpuno atipičan događaj: nijedan američki predsednik nije se za svog mandata tako otvoreno svrstao na stranu štrajkača.
Republikanska radnička stranka
U isto vreme, veliki broj republikanskih prvaka, uključujući i verovatnog predsedničkog kandidata Donalda Trampa, obratio se ili podržao radnike automobilskih kompanija. Senator iz Misurija Džoš Holi govorio je pred štrajkačima u fabrici „Dženeral motorsa” u Ventzvilu. Kongresmen Džon Džejms iz Mičigena, izabran u okrugu koji obuhvata predgrađa Detroita i snažno uporište Reganovih demokrata, poslužio je štrajkače kafom. Dž. D. Vens, republikanski senator i trampovski populista iz Ohaja, takođe je podržao radnike u štrajku.
U pitanju je, kako beleži Politiko, deo šireg trenda prekomponovanja unutar Republikanske stranke, a ne prkos nekoliko njenih istaknutih političara. Prema istraživanju među 1000 republikanskih glasača, koje je sprovela agencija za istraživanje javnog mnjenja „JuGov”, 41% njih saglasno je da su „sindikati pozitivna snaga koja pomaže radnicima i umanjuje korporativnu moć”, dok je 57% ispitanika reklo da „investitori sa Volstrita postaju bogatiji radeći stvari koje slabe našu ekonomiju.”
Američki republikanski senator iz Misurija, Džoš Holi, u poseti štrajkačima Sindikata ujedinjenih auto-radnika na protestu ispred fabrike kamiona Dženeral motorsa u Ventzvilu, 25. septembar 2023. (Foto: Robert Cohen, Post-Dispatch)Oren Kas, ekonomski savetnik u kampanjama Mita Romnija za predsedničke izbore 2008. i 2012. godine, sada vodi nevladinu organizaciju „Ameriken kompas”. Cilj organizacije je da pruži „novu viziju američkog kapitalizma”. Prema njegovim rečima, „nema više povratka na pretrampovski konzervatizam iz 1980-ih godina”. „On jednostavno ne može da kaže ništa korisno o aktuelnim pitanjima iz treće decenije 21. veka”, zaključuje. Ocenjuje da je tekuće prestrojavanje „povratak ka istinski konzervativnoj stranci, nasuprot čudnoj mešavini hiperlibertarijanske ekonomije, koja podržava kapital, bez obzira na njegov cilj, globalizaciju i otvorene granice, kao i gradnju nacija u drugim delovima sveta.”
Političke procene značaja ovog štrajka, Bajdenove podrške i republikanskog proradničkog prestrojavanja očekivano se veoma razlikuju. Levoliberalni komentator, Erik Levic, smatra da američki radnici vide ko ih zaista podržava, a ko samo projektuje populističku sliku dok usmerava radničko nezadovoljstvo prema spoljnim činiocima koji nisu njihovi poslodavci.
Očekivano, sa ovakvom procenom ne bi se složila otprilike polovina američkih birača, koji u nekontrolisanoj migraciji, (polu)otvorenim granicama, te trgovinskim ugovorima koji su izmestili proizvodnju iz SAD vide uzroke svog nepovoljnog položaja. Nastavlja se borba za narativ. Nastavlja se i borba za glasove.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor Pečat
Naslovna fotografija: AP Photo/Paul Sancya
BONUS VIDEO:
