„Nastavno na otkrivanje spomenika vođi četničkog pokreta Dragoljubu Draži Mihailoviću u Beogradu, Ministarstvo vanjskih i evropskih poslova ističe kako su takvi postupci apsolutno neprihvatljivi, zabrinjavajući te u potpunoj suprotnosti s onim što Srbija deklarativno navodi kao svoj strateški cilj, a to je članstvo u EU. Nažalost, ovaj događaj samo je zadnji u nizu onoga što u Srbiji traje već godinama – proces rehabilitacije četničkog pokreta pa i samog njegovog vođe Draže Mihailovića.
Hrvatska osuđuje ovaj čin te izražava očekivanje od Republike Srbije i njenih institucija da odbace politiku relativiziranja i veličanja zločina. Prekrajanje prošlosti, kao i glorifikacija ratnih zločinaca suprotno je evropskim vrednostima, predstavlja vređanje žrtava – kao i svih pripadnika naroda koji su bili žrtve onih koji se sada rehabilituju. Naglašavamo kako se odnosi mogu graditi samo na iskrenom odnosu prema prošlosti, pomirenju i rešavanju otvorenih pitanja. Hrvatska očekuje konkretne poteze Srbije u rešavanju sudbine nestalih, pitanju nadležnosti za procesuiranje ratnih zločina i svim drugim otvorenim pitanjima”, navodi se u saopštenju hrvatskog Ministarstva vanjskih i evropskih poslova, što su preneli svi mediji u regionu 19. septembra ove godine.
Dok sam u prepunom autobusu gradskog prevoza na povratku s posla na mobilnom na portalu jednog hrvatskog lista čitao ovaj tekst, a znajući da su spomen-soba Mihailoviću i spomenik na ulici pred njom otvoreni masovnim skupom dva dana ranije u privatnom prostoru u beogradskoj opštini Zvezdara, najpre pomislih da se radi o marketinškom triku urednika tog lista. Toliko mi se svidela ova novinarska kozerija da sam se naglas nasmejao, što me je izložilo ljubopitljivim pogledima nekolicine obližnjih putnika.
No, kad sam uočio da tu vest prenose svi portali medija u celom regionu, uključujući i one najuticajnije i najtiražnije, shvatio sam da vest nije ni trik, ni vic, ni kozerija – već sušta stvarnost. Shvativši da iza te vesti zaista stoji hrvatsko Ministarstvo vanjskih i evropskih poslova, druga pomisao mi je bila da je autor teksta/saopštenja pronašao tekstove „Veritasovih” saopštenja koja pune tri decenije pišemo i upućujemo raznim autoritetima širom sveta, s tim što su reči „Hrvatska” zamenili za „Srbija”, ustaše za četnike, a đenerala Dražu Mihailovića sa Antom Pavelićem, njegovim ministrom vera i nastave Miletom Budakom, ustaškim vikarom Alojzijem Stepincem…
Ako negde „cveta” rehabilitacija, relativiziranja, veličanja zločina i glorifikacija ratnih zločinaca zlog vremena iz Drugog svetskog rata, onda je to baš – u Hrvatskoj. Za takvu tvrdnju mogu navesti bezbroj primera. Evo nekih sa državnog i političkog vrha:
Prvi predsednik „moderne” Hrvatske Franjo Tuđman (1990-1999) od Titovog generala i antifašiste preobratio se u fašistu, o čemu svedoče njegove reči izgovorene u aprilu 1990. na predizbornom skupu u Dubravi: „Sretan sam da mi žena nije Židovka ni Srpkinja.” Posećivao je ustaše i njihove potomke po svetu, omogućio im povratak u Hrvatsku, uvodio je u hrvatski službeni jezik reči iz perioda NDH, vratio valutu i tolerisao upotrebu amblema iz tog vremena, kao što su grb s početnim belim poljem na šahovnici i pozdrav „Za dom spremni”, koje su u ratu 1990-ih koristili pripadnici HOS-a (Hrvatske obrambene snage).
I njegov naslednik Stjepan Mesić (2000–2010), pre nego što je postao predsednik države (pre toga je bio predsednik hrvatske vlade, predsednik Predsedništva SFRJ i predsednik Sabora), „koketirao” je s ustašama. Jedna od njegovih najviše eksploatisanih izjava je ona koju je dao 1992. u Australiji: „Mi nemamo pred kim što klečati! Mi smo dva puta pobedili, a svi drugi samo jednom. Mi smo pobedili 10. aprila – kad su nam Sile osovine priznale hrvatsku državu, i pobedili smo jer smo se našli posle rata – opet s pobednicima, za pobedničkim stolom.”
Prva predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović (2015-2020) na inauguraciju je pozvala i Tomislava Merčepa, osuđenog ratnog zločinca za zločine počinjene u ratu 1990-ih nad Srbima, a za vreme svog mandata stekla je slavu tvrdnjom kako je „Za dom spremni” stari hrvatski pozdrav, koji je „nažalost, kompromitiran u vreme ustaškog režima” i javno govorila: „Obožavam da slušam Tompsona, a slušala sam ga često u automobilu s decom dok su bila mala.”
Za one koji ne znaju, Tompson je nadimak hrvatskog pevača Marka Perkovića kojem su zbog veličanja ustaštva u svojim pesmama (najpoznatije „Jasenovac i Gradiška Stara” i „Čavoglave”) zabranjivani koncerti u više zemalja Evrope, dok je u Hrvatskoj držao koncerte na najznačajnijim državnim događajima – kao što je i proslava zločinačke „Oluje”.
Aktuelni predsednik Hrvatske, Zoran Milanović, koji je pre toga bio na funkcijama predsednika SDP-a, jedne od dve najjače političke stranke u Hrvatskoj i predsednik hrvatske vlade (2012-2016), svrstavao se u antifašiste sve do predizborne parlamentarne kampanje 2016, kada se počeo „hvaliti” dedom ustašom. Pošto mu dedu ustašu nisu našli – izbore je izgubio.
I aktuelni hrvatski premijer Andrej Plenković, iako „dete komunizma”, u svom sedmogodišnjem predsedavanju, nije daleko odmakao u otklonu od ustaštva od svojih predsednika. Nakon što je Jasenovcu 2017. postavljena spomen-ploča poginulim pripadnicima HOS-a u „domovinskom ratu”, na kojoj je bio uklesan i ustaški pozdrav iz vremena NDH „Za dom spremni” – osnovao je veće sa glavnim zadatkom da vladi, u roku od godinu dana, predloži sveobuhvatne preporuke usmerene na suočavanje hrvatskog društva s posledicama vladavine nedemokratskih režima od Drugog svetskog rata do proglašenja nezavisnosti. I to veće se „proslavilo” preporukom da se dozvoli „striktno ograničena upotrebu pozdrava ‘Za dom spremni’ zbog okolnosti vezanih za domovinski rat”. Taj izuzetak pretvorio se u pravilo, tako da se taj ustaški pozdrav, a sa njim i ostale ustaške insignije – kao što se i moglo očekivati – koriste u svim (ne)prilikama.
U Hrvatskoj, dakle, posebno od njenog ulaska u EU, ponovo eskalira rehabilitacija ustaštva: ustaški pozdrav „Za dom spremni”, često praćen i ustaškom ikonografijom, redovno se čuje na sportskim terenima, koncertima, proslavama i protestima; objavljuju se knjige i snimaju dokumentarci koji falsifikuju istorijske činjenice; rehabilituju se osuđeni zločinci iz vremena NDH, društvene mreže su preplavljene fotografijama Pavelića i ostalih ustaških zločinaca; širom Hrvatske niču spomenici ustaškom vikaru Alojziju Stepincu; fasade zgrada i drugih javnih površina prekrivaju grafiti sa ustaškim simbolima i pokličima, u Kninu svake godine početkom avgusta – na dan proslave progona i pogroma Srba – marširaju HOS-ovci u ustaškim uniformama sa ustaškim grbom i pozdravom „Za dom spremni” i to u prisustvu celog državnog rukovodstva…
Saopštenje hrvatskog Ministarstva vanjskih i evropskih poslova sa početka ovog teksta, Frojd bi nazvao projekcijom – to je odbrambeni mehanizam kad neko (u ovom slučaju država Hrvatska) drugima pripisuje vlastite, neprihvatljive misli, emocije ili impulse. To je ono ponašanje (stanje duha) za koje narod ima izraz: „U tuđem oku vidi trun, a u sopstvenom ne vidi balvan”.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor Politika
Naslovna fotografija: Wikimedia commons/Petar Milošević/CC BY-SA 3.0
BONUS VIDEO:
