Emir Suljagić i problem opštinskog genocida

Direktor Memorijalnog centra Potočari, Emir Suljagić, spavao je snom pravednika tog sedmog oktobra, a onda, kada se probudio i video „snimak pripadnika Hamasa kako sede na polugolom telu Šani Louk u zadnjem delu kamioneta, taj prizor vratio (ga je) tri de­cenije unazad”. Ovako je ovaj pregalac na urezivanju „geno­cida” u Srebrenici u istoriju svoje iskustvo opisao za izra­elski list Harec.

Naravno, to ga nije podsetilo na napade 28. divizije tzv. Armije BiH pod vođ­stvom Nasera Orića na srpska sela u okolini Srebrenice. Nije ga podsetilo na Kravicu, Skelane i mnoga druga mesta u okolini Srebrenice, gde su počinjeni užasni zločini svojom brutalnošću uporedi­vi s onim kako Izrael, Kolek­tivni zapad, pa i sam Suljagić predstavljaju napade Hamasa na kibuce u blizini Pojasa Gaze. Nije ga podsetilo ni na napad na selo Voljevici kod Bratunca u kojem je 24. decem­bra 1992. godine, kao Orićev navodni borac, poginuo i njegov otac Suljo Suljagić, kojeg je, inače, sahranio na mezarju u Potočarima kao žrtvu srpskog „đenosajda”.

Beskrupulozna kampanja

Podsetilo ga je na ulazak srpskih sna­ga u navodno de­militarizovanu enklavu i ono što je usledilo. Ali kako? Suljagić tada nije mogao videti zločin koji su počinile srpske snage, jer mu je, kako je na­pisao u svojoj knji­zi Razglednice iz groba – prevedenoj, kažu, na devet jezika – tog kob­nog jula u Srebrenici život poštedeo lično i personal­no general Ratko Mladić. Ni manje, ni više. Ne kaže da li je i njemu, pošto je u to vreme imao već 20 godina, dao bom­bonu kao drugoj srebreničkoj deci.

Dobro, takva su sećanja ovog doktora za „srpsku kampanju etničkog čišćenja u bivšoj Jugoslaviji”. Baš kao što i oca više voli da se seća kao žrtve „genocida”, a ne borca koji je tri godine pre Srebrenice učestvovao u (ne)deli­ma nalik ovim Hamasovim od sedmog oktobra. To bi bilo sve u redu ako bi praktikovao samo u svoja četiri zida, sam ili eventualno s nekom „fantom­skom Radicom” koja je prija­vljena na njegovoj adresi bez njegovog znanja (bez kokaina, naravno).

Čak i kada to radi u okviru četiri zida svog mezarja u pratnji, ne Radice nego britanskog izaslani­ka Stjuarta Piča, koji nam, tim povodom, poručuje da ne smemo „negirati genocid i istoriju” koju su oni napisali. U toj istoriji, isto tako, bri­tanska kraljevska porodica više nije Saks-Koburg i Gota, što je izvorno nemačko ime dinastije, nego Vindzor, što zvuči „britanskije”.

Problem, međutim, nastaje kada se u praksu sprovede neka druga stvar koju je opisao u svojoj knjizi i koju primenjuje od kako znamo za njega – be­skrupuloznost. „Od dječaka koji je prije rata bio stidljiv i povučen, postao sam agresi­van i surov (…) postao sam sko­ro beskrupulozan. Prepao sam se onog što sam video, ali sam jednako brzo shvatio da je to pitanje opstanka”, rekao je on.

Podrška Izraelu

Danas, u okviru te beskrupulo­zne borbe za opstanak, Sulja­gić mora svim sredstvima da se bori za zaštitu digniteta svog opštinskog „genocida” koji ugrožavaju nemili doga­đaji u Pojasu Gaze, pa je preko izraelskog dnevnika apelo­vao na Izraelce i Palestince da mu ne skrnave „đenosajd” i da se suzdrže od međusobnog optuživanja za genocid, na­vodeći da, iako se taj izraz olako koristi, „ge­nocid se doka­zuje na sudu (…) a ne na Iksu i Fejsbuku”.

Hajdemo redom: Suljagić Izraelce upozorava da reč „genocid” ne koriste „olako”. Pa poljski advokat Ra­fael Lemkin je tu reč i izmi­slio na kraju Drugog svetskog rata – zbog stradanja Jevreja (i svojih sunarodnika). Suljagić upozorava Palestince, koji­ma je u poslednjih mesec dana borbi ubijeno više od 6.000 dece (kako navodi Human rights watch), da se ne koriste „olako” tu njemu svetu reč. A mnogi su do sada pozivali upravo Su­ljagića i njegovu ekipu da to ne čine. Podsetimo sada samo na izjavu predsednika Hrvatske, Zo­rana Milanovića: „Ako je u Srebrenici bio genocid, za stradanje Jevreja u Drugom svetskom ratu morala bi biti iz­mišljena nova reč”.

Druga stvar je njegovo poziva­nje na sud, a ne na Iks. Da li Emir Suljagić zaista misli da je samo ono što je, prema nje­govim rečima, „dokazano” na sudu genocid i ništa drugo? Da bi bilo tako, „morali bismo”, parafraziraću Milanovića, „da izmislimo neki novi sud, jer na ovim međunarodnim, koje smo do sada imali prilike da osetimo na svojoj koži – pravde nema i neće je ni biti”.

Tako se na tim sudovima dokazati mogu samo politički korektni genocidi – a oni drugi se moraju zaboraviti. Na primer, onaj nad iračkim narodom – ubistvo 500.000 dece za koje je Madlen Olbrajt rekla da je cena koja vredi ostvarivanja američkih interesa.

Suljagić se, vidimo, nije na­šao u šizofrenoj situaciji, kao većina njegovih sunarod­nika, da se pita koga u aktuel­nom sukobu treba da podrži. Njemu je situacija potpuno jasna – on neće žrtvovati svoj „đenosajd” „u ime Hamasove agende”. Neće to, ni po cenu da ga nazovu „bošnjačkim cioni­stom”.

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor Novosti onlajn

Naslovna fotografija: Wikimedia Commons/Lucignolobrescia/CC BY-SA 3.0 DEED

BONUS VIDEO: