Има нечег прикладног у расулу у којем се нашла Демократска странка, неке језиве симетрије у сада напетом односу између председника Бајдена и његових успаничених пријатеља и колега.
Господин Бајден је успешан зато што је наметање партијске линије учинио својим животним делом. Као и сваки политичар гигантског ега и патуљастих талената, попео се клизавом лествицом тако што је робовски послушно пратио своју странку куда год је она водила. Током 1970-их и 1980-их, демократе су биле странка поствијетнамских мировних активиста који теже релаксацији односа са СССР у иностранству и ублажавању економског пада код куће. И Џо Бајден је био један од њих.
Константни прелетач
Када је то дискредитовано кроз три узастопна изборна пораза, демократе су постале нове демократе и Џо Бајден је поново био један од њих, залажући се за реформу социјалне помоћи, чврсту руку према криминалу и мачо став према постхладноратовским непријатељима Америке. Након 11. септембра 2001, странка је неко време стајала иза Џорџа Буша Млађег, и наравно, господин Бајден је био и ту – предводећи из златне средине, подржавајући рат против тероризма и инвазију на Ирак – све док ово није почело да пропада па је, у условима у којим је његова партија дезертирала, и наш константни прелетач учинио исто.
Коначно – или смо макар сви помислили да је то било коначно с обзиром на његове поодмакле године – у чину ултимативне партијске сервилности, постао је потпредседник Барака Обаме, што је врхунско достигнуће за једног неспособног али лојалног човека, врх каријере савршеног такојевића. Његова једина улога била је да подмеће потпис своје елоквенције на достигнућа свог шефа („Ово је је*ено велики споразум!”) или да даје савете који се безбедно могу игнорисати („Немојте убити Осаму бин Ладена”).
Барак Обама са Џозефом Бајденом после победе на председничким изборима 2008. (Фото: Scott Olson/Getty Images)Али онда, баш када је био спреман да отплута у удобну и добро заслужену непознатост, његовој странци је затребао фронтмен – једно познато и безазлено лице за рушење непопуларног председника. Тражили су лојалну и поуздану фигуру, заставу погодности (енг. flag of convenience – поморски термин који означава случај у којем се брод региструје у држави у којој власник нема седиште, ради стицања одређених привилегија, прим. прев.) под којом би брод прогресивизма могао да уплови у најзабаченије кутке америчког живота, проносећи јеванђеље етатизма, климатског екстремизма и самораздируће освешћености. Лојалнијег и прикладнијег средства од Џоа Бајдена није било.
Разоткривена превара
Али сада, након 42 месеца (и 81 године), све је кренуло потпуно наопако. Добром делу сопствене странке више није потребан. Очајнички покушавају да га се реше и да га – у чину изузетног цинизма и луткарске безосећајности – замене неким кориснијим за њихову идеју. Део мене сматра да не би требало да им буде допуштено да се извуку с тим. Долазим у бизарну ситуацију да желим да навијам за јадног муцавог Џоа у интензивним – и претпостављам понешто једностраним – разговорима који се морају одржати ове недеље у Кемп Дејвду и унутар Беле куће.
Може се рећи да се читава демократска машинерија френетично мобилише против њега. Али неће моћи тако. Не можете нас обмањивати, завађати и годинама ложити како је овај човек бриљантно компетентан за свој посао, те да представља исцељујућу силу националног јединства, само да бисте нам сада – када је ваша превара разоткривена – рекли како је „Бонзу време за спавање” (алузија на легендарну америчку комедију из 1950-их са шимпанзом Бонзом у главној улози, прим. прев), да му се треба захвалити и кренути даље.
Амерички председник Џо Бајден у председничкој дебати у студију CNN у Атланти, 27. јун 2024. (Фото: Justin Sullivan/Getty Images)Ми гласачи смо они који би требали да донесу пресуду о последње четири године, а не гомила превазиђених кадрова, бирократа и масних донатора. Ми смо они који би требали да имају прилику да кажу шта мисле о странци и председнику који су – попујући нам четири године о значају искрености и светости демократије, били уплетени у пролонгирани чин обмане – који сам по себи представља пуки презир према демократском процесу.
Презир према демократији
То је оно што толико иритира у спектаклу којем смо посведочили од како се обмањивачки експеримент демократа распао под тежином сопственог срама у једном телевизијском студију у Атланти прошлог четвртка. Све док читав свет није увидео истину за коју су до тада тврдили да је „лажна вест”, очигледно су сматрали да ће моћи да се провуку са промоцијом фикције Бајденове компетентности. У пролонгирању те фикције такође су открили и свој презир према бирачима и самој демократији.
Колико је демократски тражити од нас да гласамо за човека за ког знају да није у стању да заврши реченицу, а камоли да заврши нови мандат? Шта тачно бирамо у новембру ако гласамо за господина Бајдена? Годину или две администрације у којој би неизабрани саветници, партијски кадрови, завереничке породице и произвољни пиони доносили критичне свакодневне одлуке о рату, миру, саставу судства и границама државног ауторитета, након чега би наступила председница Камала Харис, чија неспособност нема изговор старости?
Бивши потпредседник Џо Бајден показује на Камалу Харис током другог круга друге дебате демократских примарних избора у сезони председничке кампање 2020. (Фото: Jim Watson/AFP/Getty Images)Презир који све ово открива према демократском процесу готово да се може поредити са покушајем крађе избора. Толико о моралној висини на коју се демократе позивају. Догађаји од прошле недеље изложили су дубину преваре демократа, као и њихов немаран однос према демократији. Нехотице откривајући њену хипокризију, господин Бајден је неочекивано својој странци учинио последњу услугу. Услугу коју странка можда не жели, али је држави била преко потребна.
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор: Волстрит џорнал
Насловна фотографија: Brian Snyder/Reuters
БОНУС ВИДЕО:
