Kada je sredinom 2020. godine objavljena knjiga Klausa Švaba i Tijeri Malerea „Kovid 19: veliki reset”, širom sveta pokrenuta je žustra intelektualna i politička debata koja ne prestaje ni do danas. Malo je primećeno da su inspiraciju za ideju o „velikom resetu” dvojica autora pronašla u manifestu Zbignjeva Bžežinskog „Između dvaju epoha” koji je objavljen 1970. godine.
***
Sedamdesetih godina 20. veka dogodile su se tektonske promene u međunarodnoj politici. Pod uticajem kolapsa svetskog privrednog sistema i demonstracija iz 1968. godine došlo je do izvesnog otrežnjenja u vladajućim krugovima obe tadašnje supersile. Svest o mogućnosti totalnog nuklearnog uništenja podstakla je traganja za novim formama međusobne saradnje čija je suština bila u naglasku na „tehnološkoj revoluciji”, koja je relativizovala ideološke i geopolitičke podele i nametnula potrebu izgradnje drugačijeg ekonomskog, političkog i društvenog sistema.
Uz to, Amerika je tada bila pogođena traumatičnim „vijetnamskim sindromom”, uz porast rasnih i socijalnih tenzija koje su dodatno destabilizovale središte svetskog kapitalizma. Bžežinski je izlaz iz ovakvog stanja video u radikalnom preispitivanju dotadašnjih pravaca američke politike, a što je obrazložio u knjizi Između dvaju epoha. Američka uloga u tehnotronskoj eri (1970).
Oslanjajući se na radove katoličkog jezuite De Šardena, on je tadašnja dešavanja definisao kao proces brisanja razlika između unutrašnje i spoljne politike. Sa formalne strane, politika je i dalje delovala kao u prošlosti, ali je unutrašnja snaga tog procesa modelirana delovanjem onih snaga čiji uticaj objektivno prevazilazi nacionalne granice. Po njegovom mišljenju, američko društvo ušlo je u novu razvojnu fazu koja se bitno razlikovala u odnosu na „svog industrijskog prethodnika”. Pod uticajem tehnologije i elektronike formiralo se „novo tehnotronično društvo” koje se kulturno, psihološki, socijalno i ekonomski razlikuje u odnosu na prethodno.
U takvom društvu, automatika i kibernetika zamenile su mašinu kojom je upravljao pojedinac, a dogodila se i promena društvenog liderstva koje je s plemićko – aristokratske elite prešla na novu urbano-plutokratsku elitu. U tehnotroničnoj eri desio se fenomen „depersonalizacije ekonomske moći”, a slobodan protok ljudi, roba i kapitala postali su temelj nove globalne ekonomije. Uopšteno, stvoren je jedan nov odnos „između čoveka i njegove globalne realnosti”. U takvim okolnostima Bžežinski uočava potrebu za temeljnim prestrukturiranjem svetskog poretka.
Preuzimanje države
Ono što je nagovestio u knjizi Između dvaju epoha, Bžežinski je kasnije nadograđivao u svom praktično-političkom delovanju. Pomenuta knjiga bila je svojevrsni teorijski predložak za program Trilaterale, jedne od organizacija koja je vremenom stekla epitet neformalne „svetske vlade u senci”. Njen osnivač (1973) bio je jedan od najbogatijih Amerikanaca Dejvid Rokfeler, a razlog za osnivanje bio je podstaknut očiglednim usponom Evrope i Japana u svetskoj ekonomiji.
Sa formalnog stanovišta pravni status Trilaterale teško je precizirati, jer ona nije klasična međunarodna organizacija, ali nema ni status klasične nevladine organizacije. Pre bi se moglo reći da je reč o privatnoj inicijativi koja vodi računa o interesima „korporativne elite” i kao takva nastoji da „nevidljivim nitima” usmerava tokove zvanične politike. Od momenta formiranja do danas, uticaj Trilateralne komisije na donosioce strateških odluka u SAD je ogroman, a izvesne teorije po kojima je njena uloga u posthladnoratovskom razdoblju oslabila treba oprezno tumačiti. Pre bi se moglo govoriti o prilagođavanju njenog delovanja u novim okolnostima, a nikako o gubitku uticaja. Uostalom, da je to zaista tako svedoče i danas aktuelne programske postavke koje je Bžežinski ugradio prilikom pisanja osnivačkog akta naslovljenog kao Iskaz o ciljevima.
Izveštaj Trilateralne komisije pored knjige Semjuela Hantingtona „Kriza demokratije” (Foto: Ken Kobayashi)Tako je u pomenutom aktu izričito istaknuto da je smisao osnivanja Trilateralne komisije uspostavljanje „novog svetskog poretka” i „jedinstvene svetske vlade” uz postojanje prelazne faze do realizacije ovog dugoročnog cilja, a koja je naznačena kao „period tranzicije”. U tako zamišljenom prelaznom periodu „diplomatiju država treba da zameni diplomatija korporacija, a nacionalnu lojalnost treba da zameni lojalnost multinacionalnim kompanijama”. U dokumenta Trilaterale ugrađena je ideja o postepenom preuzimanju nadležnosti države od strane multinacionalnih korporacija, posebno u pravnonormativnoj sferi.
Naš ugledni prof. Smilja Avramov (autor studije o Trilaterali; prim. autora) ukazivala je na istorijski paradoks koji se dogodio u eri globalizacije, a to je proces „odumiranja države” koji je svojevremeno proklamovan kao vrhunski marksističko-lenjinistički idel. Za razliku od ideološkog optimizma marksista koji su odumiranje države predviđali na određenom stepenu razvoja proizvodnih snaga i posledično proizvodnih odnosa, u procesima globalizacije (o kojima piše Bžežinski) država odumire tiho i bez pompe, uz postepen prenos tipično državnih nadležnosti na transnacionalne činioce, tj. logikom koju nameće krupni kapital. Stratezi Trilateralne komisije su predviđali otpore ostvarenju ovakvog scenarija pa su veliku pažnju posvetili ulozi medija koji treba da „pasiviziraju mase”, ali i savremenim tehnologijama koje su u stanju da obezbede efikasan nadzor nad svakim pojedincem, što deluje kao ostvarenje orvelijanske vizije budućnosti čovečanstva.
Elitistička kontrakultura
U „tehnotroničnoj eri”, u skladu sa radikalnom izmenom odnosa pojedinca i društva, menjaju se i tradicionalne predstave o pojmovima slobode i demokratije. Sa stanovišta interesa korporacija pojam slobode se svodi isključivo na „ekonomsku slobodu” koja počiva na principima privatizacije, deregulacije i potpune slobode medija, ali na način koji definišu stratezi Trilaterale. Ugledni ekonomski analitičar Danilo Tvrdišić u izvanrednoj studiji Globalizacija bezumlja (2008) uočava da, osim ovladavanja određenim prirodnim i ekonomskim resursima, multinacionalne korporacije teže i da ustanove kontrolu nad kulturnom i medijskom matricom u državi koja je objekat njihove eksploatacije. Tvrdišićevo opažanje urušava ranije važeće teorije o kapitalu koji je isključivo zainteresovan za profit i nikakav drugi uticaj.
Da bi se ostvarile bazične modifikacije društvenog života, Trilaterala je pribegavala jednoj perfidnoj tehnici institucionalizovane krivice, ekonomske represije i inženjeringa konsenzusa koji se podvode pod tzv. „demokratsku tranziciju”. U takvim okolnostima menjala se i uobičajena predstava o demokratiji koja se proglašava za „skup eksperiment” koji „podstiče nerealna očekivanja ljudi”, posebno u radnoj sferi. Zbog toga se insistira na jednoj vrsti „unutrašnjeg konsenzusa lokalnih političkih elita”, čime se postiže sigurnost za „transnacionalni kapital” nezavisno od ishoda izbora koji se na taj način pretvaraju u političku farsu.
Sedamdesetih godina 20. veka dogodila se radikalna promena dotadašnjeg društvenog obrasca koja se, između ostalog, ispoljila u prihvatanju određenih obeležja kontrakulture od strane zapadnih elita. Podsetimo, u sociološkoj literaturi kontrakultura je označena kao društveni pokret koji se u Americi pojavio sredinom 1960-ih godina 20. veka. Mada nije egzistirala kao unison pokret, nema sumnje da su u kontrakulturi bile uočljive dve tendencije: prva koja je proklamovala ideju o potrebi uspostavljanja „nove levice”, i druga koja je kroz tzv. hipi-kolonije promovisala alternativni životni stil i kao takva predstavljala kritiku tradicionalističkog načina života američke srednje klase.
Sastanak Trilateralne komisije u Briselu, jun 2024. (Foto: Printscreen/X/Carl Bildt @carlbildt)Mada su razlike između pomenutih tendencija bile prilično jasne (prva je okrenuta kolektivizmu, a druga se obraćala individui; prim. autora) njihova zajednička obeležja bile su težnje ka idejama bunta i oslobađanja. Zanimljivo je da su u krugovima zapadne elite ideje kontrakulture označene „kao infantilne” ali je, po svemu sudeći, procenjeno da bi njihova promocija kroz masovne medije (eng. mainstream media; radio, televizija, film, popularna rok muzika) mogle da budu višestruko korisne za interese elitističkih krugova, kao svojevrsna zamena za demokratiju koja je još tada bila u dubokoj krizi. U tzv. duhovnoj ravni najpotpuniju podršku ideologiji „nove kontrakulture” pružao je tzv. pokret „Novo doba” (OVDE).
Mada nema preciznih dokaza o njegovim operativnim strukturama, nema sumnje da je reč o pokretu koji deluje u širokom društvenom spektru (politika, privreda, kultura, nauka i obrazovanje, masovni mediji). Pristalice ovog pokreta se npr. bave ekološkim temama, zatim klimatskim promenama, problematikom navodne prenaseljenosti planete, potom globalnim migracijama, ali i akušerstvom u skladu sa prirodom, zdravom ishranom ili psihotreningom. Uprkos različitim praksisu, unutrašnje jedinstvo pristalica pokreta zasnovano je na naročitom „mističnom odnosu prema životu, koji se hrani kontaktima sa natprirodnim silama”.
Merilin Ferguson, autor poznate knjige Zavera vodolije, naglašavala je da se pod uticajem procesa globalizacije dogodio svojevrstan paradoks: umesto očekivanog trijumfa racionalizma, elementi misticizma opstali su „kao najstabilnija i najperspektivnija forma svesti“. Zanimljivo deluje i opažanje o tome da su devedesete godine prošlog veka bile samo etapa u istorijskom procesu „globalizacije svesti američke elite“ čija je jedna od temeljnih karakteristika „mistični zanos, koji čak i ako se jednom javi, potresa čitavu ličnost i njegovu svest”. Ova svojstva američke političke i društvene elite posebno su došla do izražaja u svim krizama od 11. septembra 2001. godine do danas.
Ka velikom resetu
Kada je sredinom 2020. godine objavljena knjiga Klausa Švaba i Tijeri Malerea Kovid 19: veliki reset, širom sveta pokrenuta je žustra intelektualna i politička debata koja ne prestaje ni do danas. Razloge za ovoliki nivo zainteresovanosti za jednu knjigu nije teško objasniti. Naime, i Švab i Malere su članovi Svetskog ekonomskog foruma (SEF) u Davosu, organizacije koja poslednjih godina važi za kreatora ključnih globalnih društvenih, ekonomskih i političkih tendencija i jednu vrstu neformalne svetske vlade u senci. Ne ulazeći ovom prilikom detaljnije u sadržaj ove knjige (koja je napisana na oko 200 stranica; prim. autora), nema sumnje da je ideja o „velikom resetu” očekivano podelila svetsku javnost.
Proponenti, a reč je uglavnom o proglobalistički nastojenim medijima i ličnostima, u sadržaju ove knjige uočavaju „novi humanistički manifest za 21. vek” koji detaljnije razrađuje koncepcije izložene u nekim već ranije objavljenim dokumentima globalne elite, poput Agende UN 2030. Izvesne, u osnovi beznačajne razlike koje primećuju pažljiviji čitaoci, poput sintagme o budućem „inkluzivnom kapitalizmu” (dosadašnji kapitalizam je, valjda, bio ekskluzivan?; prim. autora) ne dovode u pitanje suštinske futurološke ciljeve koje je uticajna zakulisa zacrtala još pre nekoliko decenija, 1960-ih i 1970-ih godina prošlog veka.
Holandski političar i lider parlamentarne stranke „Forum za demokratiju”, Tjeri Bode drži knjigu „COVID-19: Veliki reset” tokom protestne šetnje na trgu Malieveld u Hagu, 16. maj 2021. (Foto: Patrick van Katwijk/dpa/Alamy)Slično svom intelektualnom uzoru Bžežinskom – koji je knjigu Između dvaju epoha pisao pod uticajem krize iz 1968. godine – tvorci „velikog reseta” koriste se izgovorom globalne pandemije COVID-19, koja je nametnula potrebu za uspostavljanjem nove društvene, političke, moralne i ekonomske paradigme. Interesantno je da novi globalisti ne vide ništa sporno u primeni pandemijskog koncepta zaključavanja i u budućnosti, posebno ako je reč o sprečavanju emisije štetnih gasova i rešavanju problema životne sredine. Tu su svakako i teme automatizacije, robotizacije i ekologizacije proizvodnje, bez objašnjenja autora o „velikom resetu” o tome kolike bi bile socijalne i ekonomske posledice jednog takvog eksperimenta. Model neoglobalizma ima i svoju ne toliko eksponiranu geopolitičku dimenziju, koja se ipak u suštini svodi na oživljavanje novog hladnog rata, u okviru kojeg se svet manihejski deli na „savez demokratija” koje predvode SAD i ostatak država koje karakteriše „autoritarni” model društvenog i političkog vladanja (Rusija i Kina).
Švab i Malere – kao i Bžežinski svojevremeno – ambijent krize tumače na svoj način i predlažu uspostavljanje „svetske vlade” koja bi funkcionisala na načelima Velikog koncepta za 21. vek, čime bi se izbegla potencijalna neslaganja velikih sila i stvorile pretpostavke za manje formalno i efikasnije rešavanje opštesvetskih problema. Tu su predlozi o uključivanju megakorporacija u proces upravljanja svetskim društvom i privatizaciji javne sfere. Sve to podrazumeva transformaciju društvene svesti na jedan viši nivo, uz napomenu da bi ovim procesima upravljala jedna „prosvetljena elita”.
Za kraj nešto i o kritičarima koji upozoravaju da neostvarivost utopija zakonomerno vodi stvaranju totalitarne države. U shvatanju sledbenika ideja „velikog društvenog reseta” – od Bžežinskog do Švaba – izvor totalitarizma je u mističnom verovanju u novo doba koje treba da nastupi kao rezultat „duhovne revolucije” čovečanstva. Takva isključivost neminovno otvara i poglavlje o kontrarevolucionarima, koje treba uništiti, pritom je sasvim svejedno da li „silama kosmičke energije” ili drugim, pre svega, vojnim sredstvima.
Milorad Vukašinović je srpski novinar i publicista. Autor je knjiga „Suočavanja-izabrani razgovori” (2003), „Trenutak istine” (2006), „U tamnom srcu epohe” (2010), „Rat za duše ljudi” (2011) i „Misliti prostorno” (2021). Ekskluzivno za Novi Standard.
________________________________________________________________________________
LITERATURA:
- Smilja Avramov, Trilateralna komisija. Svetska vlada i svetska tiranija?, LDIJ, Veternik 1998;
- Milorad Vukašinović, Rat za duše ljudi, autorsko izdanje, Novi Sad 2011;
- Aleksandar Gajić, Veliki reset. Pokušaj reanimacije globalizma, neobjavljena verzija, Novi Sad 2021;
- Milorad Vukašinović, Misliti prostorno, SAJNOS, Novi Sad 2021.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Rijdende Redactie/Shutterstock
BONUS VIDEO:
