Da li će Vučić otići na samit BRIKS-a?

Pitanje iz naslova je zapravo retoričko pitanje, pošto je potpuno izvesno da Vučić neće pozitivno odgovoriti na Putinov poziv na samit BRIKS-a, koji će se održati u Kazanju od 22. do 24. oktobra. Pritom je odavno jasno da Vučić neće otići na kazanjski samit BRIKS-a, a ne tek od onog dana kada je predsednik Srbije napravio, rečju Igora Pšeničnikova, „drski ispad“, poručivši Putinu da baš tih dana ima „gužvu u šesnaestercu“, pošto ga čekaju razgovori sa „važnim gostima iz inostranstva“ (OVDE).

Razloge za ovaj Vučićev „drski ispad“, u kome je neimenovanim gostima iz inostranstva javno dao prednost u odnosu na Putinov, takođe, javni poziv, ne bi trebalo direktno dovoditi u vezu sa nedavnom posetom Beogradu direktora CIA Vilijama Barnsa (OVDE). Upravo takav zaključak je nedavno izvukao pomenuti ruski politički analaitičar i inače dobar poznavalac srpskih prilika, Igor Pšeničnikov (OVDE).

Pre će biti da su i Vučićev „drski ispad“ prema Putinu i iznenadna poseta Barnsa Srbiji, samo rezultati političkih procesa znatno dužeg trajanja. Iz ugla tih procesa, Vučićevi spoljnopolitički prioriteti izrečeni u formi „drskog iskaza“ nisu neočekivani, kao što nisu neočekavani ni efekti Barnsove posete. Međutim, i jedno i drugo je tek samo posledica političkih i društvenih procesa koji već dugo traju na našem prostoru.

Dugotrajan proces

Onima koji Srbiju više od dve i po decenije „zavode za Goleš planinu“ u potpunosti odgovara da fokus javnosti bude na Vučiću, koji pred televizijskim kamerama levantinski zajedljivo odbija Putinov poziv, kao i na prvom američkom obaveštajcu, koji na Balkanu holivudski demonstrira moć američkog intelidžens servisa, jer je u stanju da jednom posetom izmeni godišnju spoljnopolitičku agendu balkanske kolonije.

Sledstveno tome, javnost sa takvim pomernim fokusom može na jedan paradoksalan način da istovremeno percepira Vučića kao mnogo samostalnijeg nego što on stvarno jeste, ali i da šefu CIA pripiše veću moć od one koju on stvarno ima. Takva paradoksalna, a politički neupotrebljiva percepcija, potpuno odgovara postmodernističkom diskursu, prema kome nema istine, već je sve interpretacija.

Ono što javnosti, čija je pažnja usmerena na ličnost, redovno izmiče iz vidokruga, a što pomaže Kolektivnom zapadu da i dalje nesmetano kontroliše situaciju, to su politički i društveni procesi dugog trajanja, kao i činioci u tim procesima, koji su učinili da, između ostalog, i Vučićev odgovor na Putinov poziv bude odavno izvestan.

Pritom se javnost, kojoj je u fokusu ličnost, a ne društveni i politički procesi, nalazi u stanju svojevrsne hibernacije, jer od iznenadnih odluka pojedinaca stalno iščekuje nekakvo čudo u budućnosti, ne bi li je to čudo izvuklo iz samrtnog sna. Međutim, u politici se čuda sasvim retko dešavaju i vezana su za istorijski izuzetnu pojavu, Karlajlovom rečju, „heroja“.

Stvari se u politici, nasuprot tome, uglavnom odvijaju prema određenim zakonitostima. Rusi bi rekli – šine su postavljene odavno, čeka se samo da voz prođe.

Bratsko razumevanje

Upravo tako razmišlja politikolog i profesor Sanktpeterburgškog univerziteta Natalija Jeremina, kada u nedavnoj izjavi za Izvestiju pokušava da pronađe razloge za, rečju novinara ovog prestižnog ruskog glasila Ksenije Loginove, „neočekivanu hladnu reakciju Vučića na Putinov poziv“ (OVDE).

Jeremina ističe da „nije sasvim jasno kako će Beograd da bude uzajamno povezan sa BRIKS-om“. „Srbiji je jednostavnije da sada sarađuje sa pojedinim državama (članicama BRIKS, prim. aut). Moskva ne može po tom pitanju da pokazuje nezadovoljstvo prema Beogradu, zato što 90-ih godina nije bila u stanju da podrži Srbiju. Nakon toga se Beograd i našao u škripcu“, zaključuje ruski politikolog.

Pristup ovom problemu koji pokazuje profesor Natalija Jeremina, a koji je svojstven i najvišim ruskim zvaničnicima, odlikuje snažna samokritka i puno razumevanje za situaciju u kojoj se nalaze Srbija i srpski narod. Takav pristup uopšte nije svojstven velikim državama, posebno ne njihovoj balkanskoj politici, pa je još jedan dokaz duboke bratske vezanosti Rusa i Srba.

Istorijska kontekstualizacija sadašnje spoljnopolitičke pozicije Srbije i njenog odnosa prema BRIKS-u, nije, međutim, samo lep pokazatelj bratske solidarnosti. Ona je neophodna zvaničnoj Moskvi, kako bi u nimalo lakoj, a po težini možda istorijski jedinstvenoj situaciji (ni u vreme Napoleonovog napada nije sav Zapad bio u ratu protiv Rusije), mogla da donosi racionalne spoljnopolitičke odluke u geopolitički važnom regionu Balkana.

Ma koliko pristup koji pokazuje Jeremina i brojni ruski zvaničnici bio metodološki ispravan i bratski pošten, on ipak samo delimično objašnjava kako se došlo u situaciju da Vučićevo „drsko“ odbijanje Putinovog poziva za samit BRIKS-a ne bude nikakvo iznenađenje, već samo zakonita posledica jednog procesa dugog trajanja.

Naime, zaključak Jeremine je tačan, ali samo delimično, zato što se između 90-ih, kada je srpski narod pružao otpor globalistima, a Rusija bila na kolenima i 2024. godine, prostire period od dve i po decenije, koji je prepun važnih događaja, a najčešće su to bili, već sada se može reći, i prelomni istorijski događaji.

Ti događaji, a naročito s njima povezani procesi, presudni su za određivanje sadašnjeg spoljnopolitičkog kursa Srbije, mnogo više nego događaji i procesi iz 90-ih. Pre svega zbog činjenice da je međunarodni okvir u kome su se posle 2000-ih (a naročito posle 2010. g) odvijali procesi koji presudno opredeljuju sadašnju spoljnopolitičku poziciju Srbije, potpuno drugačiji od međunarodnog okvira iz 90-ih.

Bratski solidaran i samokritičan pristup Jeremine i pojedinih ruskih zvaničnika, koji sadašnji srpski spoljnopolitički kurs objašnjavaju isključivo greškama i nemoćima Rusije iz 90-ih, problematičan je i zbog toga što implicira da je Srbija zapravo samo objekt u međunarodnim odnosima, te da kao takva posle 2000-ih, a naročito posle 2010. nije mogla ni u izmenjenim međunarodnim okolnostima da utiče na političke procese pokrenute 90-ih.

Iako je tačno da subjektivitet (ne formalni međunarodno-pravni, već politički) jedne države u međunarodnim odnosima zavisi od brojnih materijalnih kriterijuma (npr. broj stanovnika, veličina teritorije, ekonomska snaga), kao i da su nepovoljno istorijsko nasleđe i međunarodne okolnosti dodatni ograničavajući faktor tog subjektiviteta, ipak se ne može prihvatiti teza da jedna politička zajednica, ako je uopšte država, u periodu od četvrt veka nije mogla da bude subjekt u međunarodnim odnosima i da je istorijska neminovnost da njena spoljna politika bude puka inercija isključivo određena negativnim istorijskim nasleđem.

Ako išta „overava“ trajnu okupaciju srpskih zemalja od strane Kolektivnog zapada i, s tim u vezi, unapred abolira svaki oblik veleizdaje pojedinih kompradorskih falangi, to je upravo teza da Srbija nema kapaciteta i mogućnosti da na bilo koji način pravovremeno utiče na pravac sudbinski važnih političkih i društvenih procesa.

Ostrva otpora

Politički i društveni procesi koji presudno utiču na sadašnju spoljnopolitičku poziciju Srbije, opredeljeni su sledećim setom činjenica. U spolja dirigovanom procesu razbijanja Jugoslavije i rasparčavanja srpskog etničkog i državnog prostora, srpski narod se sam suprotstavio Kolektivnom zapadu, i to u jeku njegove globalne dominacije.

Iako, bez pasioniranog političkog vođstva (sa izuzetkom Republike Srpske), sa mutnim duhovno-identitetskim predstavama i bez nacionalne strategije, srpski narod je, zahvaljujući žilavom otporu, uspeo da spreči Kolektivni zapad da do kraja realizuje svoj cilj potpune apsorpcije prostora bivše Jugoslavije u svoje bezbedonosne, privredne i druge strukture.

Pritom ključni ciljevi balkanske politike Kolektivnog zapada već više od dva veka definisani su iz ugla njegove politike prema Rusiji. Osnovni cilj te politike već dva veka je izolacija Rusije, sa njenim odbacivanjem iz crnomorskog basena, Podunavlja i Balkanskog poluostrva.

Cilj izolacije je posledična unutrašnja politička destabilizacija i dezintegracija ruske države. Imajući u vidu tako postavljeni cilj, a znajući da je Zapad uvek tretirao Srbe kao, Ekmečićevom rečju, „konjovodce ruskih kozaka na tople vode Mediterana“, postaje jasno zašto se Kolektivni zapad, posle odluke da razbije Jugoslaviju koja je izgubila geopolitičku svrhu iz vremena „hladnog rata“, odlučio da politički partikularizuje etničke i istorijske teritorije srpskog naroda i prepusti ih procesima identitetske konverzije.

Glavna dobit srpskog naroda od otpora stranom diktatu iz 90-ih godina sastojala se u tome da Kolektivni zapad, pred kraj unipolarnog poretka i početak dugog i mukotrpnog procesa formiranja globalnog multipolarnog poretka međunarodnih odnosa, nije uspeo da do kraja realizuje svoje zamisli u pogledu srpskog etničkog prostora.

Kao „ostrva otpora“ u moru NATO okupacije Balkana, dočekale su programski Putinov minhenski govor od 2007. godine – Republika Srpska, iako osakaćena za brojne otete nadležnosti, Kosovo i Metohija sa institucijama države Srbije koje su sprečavale potpunu suverenizaciju tzv. Republike Kosovo, i, najzad, nerešeno srpsko nacionalno pitanje u Crnoj Gori, a samim tim i „nezatvoreno“ pitanje identiteta države koju je Zapad u cilju trajne identitetske konverzije Srba formirao 2006. godine.

Geopolitička vrednost Srbije, u uslovima novog multipolarnog poretka u nastajanju, bila je proporcionalna vrednosti ovih „ostrva otpora“ na srpskoj zemlji, koja su dovodila u pitanje dominaciju Zapada na ovoj važnoj evroazijskoj kopči. Ova „ostrva otpora“ istovremeno su bila resursi koji su omogućavali Beogradu da vodi multivektorsku spoljnu politiku.

Postepena pacifikacija

Zvanični Beograd se umesto toga odlučio da nakon Putinovog minhenskog govora, od 2008., a naročito od 2012. godine, postepeno pacifikuje nasleđena „ostrva otpora“, sledeći pritom agendu koju je Brisel izdiktirao Srbiji u procesu pridruživanja EU. A u februaru 2008. godine moralo je biti jasno, da će proces pridruživanja EU Srbiju trajno lišiti Kosova i Metohije, naterati je da pomogne formiranju funkcionalnije BiH i sprečite je da prema Crnoj Gori vodi nacionalno odgovornu i ozbiljnu politiku.

Od vremena ratifikacije protivustavnog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, od Srbije je ne samo svakim danom dalje Kosovo, nego i sve međunarodne organizacije i forumi, koji predstavljaju alternativu zapadnom kolonijalnom poretku, kao što je BRIKS.

Očekujući 2000-ih godina da joj EU pozitivno odgovori na ponudu jedinstvenog evroazijskog bezbednosnog i privrednog prostora od Lisabona do Vladivostoka, Moskva se dugo pozitivno odnosila prema opredeljenju Srbije za pristupanje EU. U međuvremenu je svima postalo jasno da se EU, po meri transformacije Rusije iz zapadne kolonije 90-ih u sadašnju veliku silu, i sama po nalogu SAD transformisala iz pretežno ekonomske u dominantno vojno-ideološku organizaciju.

Sledstveno tome, bilo bi ravno čudu, da Srbija posle više od petnaest godina pacifikacije i apsorpcije u bezbedonosne, ideološke, političke i finansijske strukture Kolektivnog zapada kroz „bezalternativni“ proces pristupanja EU, u Kazanju bude predstavljena šefom države.  Eventualni niži nivo predstavljanja Srbije na samitu BRIKS-a ne bi bio izraz multipolarnosti spoljne politike Srbije, nego bi jedino služio domaćoj upotrebi pred dominatno patriotskim i rusofilskim biračkim telom.

Bez velikog, a samim tim rizičnog iskoraka iz procesa koji su u Srbiji na starom nasleđu pokrenuti 2008. godine, iluzorno je danas očekivati mutipolarnu spoljnu politiku od Srbije. Sledstveno tome, takav iskorak bi bio ravan čudu koja u istoriji dešavaju retko, ali se ipak dešavaju. Srpska politička elita očigledno nije moralno spremna za takvo čudo.

Ostaje pitanje da li je spreman srpski narod?

Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard

Naslovna fotografija: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll

BONUS VIDEO: