Novi „Nosferatu” – feministički film?

Već na početku želim da zaštitim ovaj osvrt od mogućih zamerki, koje bi mogle proisteći iz pogrešne pretpostavke da je zamišljen kao filmska kritika: istina je da nisam veliki obožavalac filmske umetnosti po sebi, pa shodno tome ni poznavalac filmske istorije, različitih izraza i tehnika, značajnih biografija, referenci i međusobnih uticaja…

Film je za mene jedan od mnogih jezika kojima čovek progovara o sebi i svetu, te moje interesovanje za određeni film uvek proističe iz konkretne teme kojom se bavi. U tom smislu, vampir kao metafora i kao etnološki fenomen predstavlja trajnu fascinaciju, a samog “Nosferatua”, kao dragoceni derivat Stokerove priče, smatram jednom od najznačajnijih i najuzbudljivijih fantazija evropske kulture uopšte: u srcu iskonske strave odvija se intimna drama, sudar nagona koji su gotovo potpuno nedokučivi našem racionalnom aparatu.

Postoje, naravno, filmovi i knjige koji preispituju ove teme birajući druge žanrove, no čini se da u čvrstom zagrljaju straha, seksa, askeze, ekstremnog bola i ekstremnog zadovoljstva prirodno nastaje horor, i da jedino u tom ambijentu ova priča dobija zamah da prevaziđe stereotipe, okvire društveno prihvatljivog i sunovrati se u ponore potisnute stvarnosti.

Remek-delo

Pošto je i na “Vikipediji” moguće pročitati solidan članak o srećno nesrećnim okolnostima koje su se udesile da, ekranizujući Stokerovog “Drakulu” Fridrih Vilhelm Murnau stvori “Nosferatua”, ovom prilikom neću prepričavati ovu filmsko-sudsku ali i ideološku sagu sa ishodom gotovo fatalnim po Murnaovo remek -delo.

O samom filmu možda najbolje govore ocene koje on danas, 103 godine od svog nastanka ima na svim relevantnim filmskim sajtovima. Iako glas naroda i nije baš uvek glas Božiji, činjenica je da nemi film suštinski nije preživeo ni otkriće tonskog, a kamoli dolazak hiperaktivnih i vazda željnih još boja, buke, uzbuđenja, generacija ovog veka.

“Nosferatu: simfonija užasa” izuzetak je od tog pravila: ne samo što je i dan danas očigledno vrlo gledljiv, nego ga nemali broj gledalaca, među koje ne spadaju samo sofisticirani poznavaoci horora, smatra najboljim filmom o Drakuli, pa čak i najboljim od svih koje je žanr dao.

Osim Murnaove nesporne genijalnosti, ubedljivost filma svakako podstiče utisak da je zapravo u pitanju autentičan video-zapis, deo magije koju novi filmovi rađeni u najsavremenijim produkcijama nikada neće uspeti da otmu od “starih.”

I verzija Vernera Hercoga iz 1979. kao i ova najnovija, Egersova, zapravo su rimejkovi Murnaovog filma. Hercog je uspeo, uprkos upečatljivosti originala, da stvori jedan novi, autentičan i stravičan svet u kome se poetika smrti i užasa još suptilnije dotiče sa aspektima žudnje, želje, lepote i bola, pa je bilo logično, mada optimistično, očekivati da Egers može, kao promišljen autor mlađe generacije koju smo možda prerano, ali nipošto bez razloga potcenili, barem neznatno da pomeri stvari dalje u tom pravcu.

Murnau je imao nesreću da mu, osim Stokerove udovice, za vrat zasednu i cenzori ideološke provenijencije, kako je nemački film iz 1922. uopšte mogao da prođe bez nalepnice “antisemitizam”, ali i pored silnih tumačenja koja se bave mahom fenomenom “drugosti” i straha od drugoga u ovom filmu, nemoguće je ne opaziti da između Nosferatua i Elen postoji nešto više od straha i gladi, a ako ne postoji, onda taj strah i ta glad znače nešto više i dublje od onoga što obično podrazumevamo kao značenje tih reči.

Kod Hercoga ovaj nagoveštaj postaje već jasni obris: junakinja (ikonična Izabela Ađani kao Lusi Harker) ispoljava simptome nerazumljive zanetosti. Njen poslednji susret sa Nosferatuom, fatalan po oboje, ostavlja neporeciv utisak da se radi o dvoje ljubavnika.

Ideološke niše

U legendarnom Kopolinom “Drakuli” nema mnogo nejasnoća po ovom pitanju, ali je samim tim intriga izvučena iz mraka ljudske podsvesti i racionalizovana i kultivisana do tačke gde prestaje da znači više od onoga što vidimo na ekranu kao ljubavnu dramu: sporedni lik Minine prijateljice Lusi zapravo “služi” da se čačne i malo dublje nego što bi to učinila Džejn Ostin – scena u kojoj devojka u zanosu izlazi u vrt kako bi je zver obljubila predstavlja, po mom subjektivnom viđenju naravno, najvažniji i najbolji deo filma, koji bi, da nema nje (i nešto malo palacanja jezikom Monike Beluči i njenih posestrima) bez problema mogao da se emituje u školskom programu kao horor za decu i omladinu.

No, ova dramatizacija postavlja grofa Drakulu i Minu u ljubavni odnos, dok nam i Murnau i Hercog sugerišu da je u pitanju nešto sasvim drugo.

Već sam nagoveštaj da Egers za protagonistu bira Elen a ne grofa Orloka raspalio je maštu feministkinja i feminista, koji pitanje ženske želje i ženskog seksa odvajkada teže da instrumentalizuju suprotstavljanjem patrijarhatu, zatvore u svoje uske ideološke niše i upotrebe u političke svrhe.

Monopolizovanje teme žene značajno je redukovalo raznolikost perspektiva, time ugrožavajući ne samo autentičnost autorskog pristupa, već i samu mogućnost da se sazna nešto više od onoga što nam svaka feministička brošura nudi već na prvim stranicama.  Takođe, šire uzevši, već smo se mnogo puta suočili sa ideološkom rigidnošću savremenog “vouk” Holivuda (podrazumevajući pod Holivudom zapravo čitavu visoku produkciju sedme umetnosti danas).

Šta može Robert Egers i  da li uspeva da “pomeri granice” izbegavajući da upadne u zamke savremenih ideoloških zahteva? Naravno da sam pre gledanja filma pročitala  recenzije koje sam smatrala donekle relevantnim, i naravno da je prva među njima objavljena na sajtu našeg doktora za horor, Dejana Ognjanovića.

Već sam nagoveštaj da Egers za protagonistu bira Elen a ne grofa Orloka raspalio je maštu feministkinja i feminista

Pored toga što sam obogatila svoje znanje kao i uvek pri poseti ovom blogu, izgubila sam deo nevinog entuzijazma, koji realnost savremenog filmskog stvaralaštva ionako uporno ubija u pojam. No, srećom, pročitala sam i vrlo korisne komentare, koji nam preporučuju jedno malo drugačije čitanje uvodeći Lakanov koncept jouissance kao ključan za razumevanje Egersove zamisli.

Iako ovde nema dovoljno prostora da se detaljno pozabavimo samom idejom zadovoljstva/bola kod Lakana, ispostaviće se da trag nije vodio na stranputicu. Tako sam, ponovo ohrabrena ovom perspektivom, kao i Egersovim priznanjem da je nadahnuće pronašao i u Kadijevićevoj “Leptirici” i autentičnoj balkanskoj atmosferi folklorne strave, konačno odgledala film.

Novi vizuelni egzotizam

Iako sam na početku naglasila da ovo nije pokušaj filmske kritike, načiniću kratak subjektivni osvrt: meni se film kao celina nije dopao. Daleko od toga da je Egers loš reditelj i da je sam njegov “Nosferatu”, loš. Dosadan je.  Nije problem u tome što priču već znamo, jer Hercogovu verziju znam napamet, pa mi nikada nije dosadna, jer atmosfera filma, od prvog kadra, svaki put podjednako ubedljivo vraća gledaoca u taj svet u kome zaboravlja sve drugo.

Ovde to nisam doživela. Uloženi su talenat, znanje, ljubav i trud, omaži uzorima su prepoznatljivi i ako niste veliki filmski znalac, ali nije nam dato više od onoga što smo već videli – osim u onom kontekstu koji mene najviše zanima i kojim se ovaj tekst i bavi. U tom smislu ne mogu da budem razočarana, ali nažalost, uprkos tome, ostaje utisak da je ovo ipak, kao horor, najlošiji Nosferatu do sada i da nije prevazišao skeptična očekivanja.

Razumem Egersovu težnju, koju je Ognjanović temeljnije objasnio, da vampiru vrati njegov autentični kulturni i vizuelni identitet, ali ovo rogobatno brkato stvorenje (Ognjanović ga poredi sa Nikolom Đuričkom, mene je asociralo na nekakvo uštavljeno obličje Miše Kovača ili na Musu Kesedžiju koji po ledini skače) koje neprekidno stenje na oba jezika, jednostavno ne kupujem.

Možda će ova promena prijati anglosaksonskim gledaocima i uneti novu notu egzotizma u priču o rumunskom grofu – vampiru, ali što se mene tiče, Klaus Kinski ostaje najpromišljenije stilizovan Nosferatu: njegovu finu, premda užasavajuću pojavu nikada nisam doživela kao potrebu da se Orlok humanizuje (kao što se dešava sa Kopolinim Drakulom), već naprotiv, da se dematerijalizuje stavljanjem akcenta na njegovu demonizovanu prirodu.

Premda svi znamo da vampir nije nematerijalni entitet, upravo je ključ njegovog identiteta to što vuče sa sobom svoje mrtvo i smrću  unakaženo telo, insistiranje na robusnoj građi i velikim brkovima deluje ipak pomalo banalno. Istovremeno, uprkos trudu da se što približnije uklopi u etnološke opise vampira, novi Nosferatu je neobično depersonalizovan.

To što se slabo pojavljuje u filmu ne smeta, zapravo je opravdan postupak kada snimate horor pa ne želite da vam glavna avetinja defiluje kroz kadrove kao maneken, ali sa druge strane, on previše priča, dahće, žargonski rečeno – smara. Barem kod mene, ne izaziva strah niti onu finu jezu koje bi samo prisustvo jednog suštinski onostranog bića, trebalo da izazove. Sve vreme je prisutan više kao metafora, zato film suštinski ne funkcioniše baš najbolje kao horor. Ali, na jednom drugom nivou ostavlja utisak i otvara prostor za diskusiju.

Uprkos nedostižnoj lepoti i senzualnosti Izabele Ađani, koja je kao Lusi nezaboravna, Lili Rouz Dep na mene je ostavila bolji utisak u ovoj ulozi – možda upravo stoga što to nije ista uloga. I napokon smo tu gde smo želeli da stignemo.

Greške feminističkih kritičara

Egersova Elen uspeva u velikoj meri da verbalizuje ono što joj se dešava. U tom smislu, ako bismo bili maliciozni, rekli bismo da je ovo “Nosferatu” za one sa jeftinijim ulaznicama odnosno manjim kapacitetom za razumevanje, jer je već Murnau, premda majstorski suptilno, svojoj Elen dao dvostruku prirodu, ulogu i nagone,

Hercog je to podvukao, genijalnim plesom poetičnog i užasnog, žudnje i straha, čineći sliku lepotice u smrtonosnom zagrljaju strašnog vampira toliko ubedljivom i romantičnom da oni na njoj izgledaju kao savršen i potpun par.

Kada sam od Egersa očekivala da osvetli, objasni, da otvori Elen, nisam želela da se to dogodi na način koji je odabrao, ali se ipak dogodilo. Nadala sam se da će ambijent, nagoveštaj, sveden ali precizan scenario, celokupna atmosfera i nekakav originalni rediteljski zaokret da nam otkriju ono što je, nažalost, u krajnjoj realizaciji, Elen morala da ispriča.

Ona to ne čini neubedljivo. Čini se da je Depova ozbiljno shvatila zadatak. Iako (verovatno) nije vanredna lepotica poput nekih drugih holivudskih zvezda, njeno lice odgovara unutrašnjoj drami koju slika, patnja je uvek vidljiva na njemu, istovremeno, u njoj ima nežnosti koja pridobija i traži da bude zaštićena i spasena. Njeno okruženje upravo pokušava to da učini.

I to je mesto na kome se feministički kritičari uporno sapliću. Dok, u odsustvu njenog supruga, doktori i prijatelji pokušavaju da izleče misterioznu boljku čije histerične epizode sve više ugrožavaju Elen, podsećajući na simptome demonske posednutosti, da li zapravo, pod izgovorom izlečenja, njena iskonska priroda, njena ženskost, od strane (predstavnika) patrijarhata biva osujećena u svojoj težnji da se oslobodi racionalnog i društvenog te da dosegne celovitost u prevazilaženju propisane granice zadovoljstva, da doživi jouissance, u sjedinjenju sa samom smrću?

Drugo pitanje se nameće samo: da li u tom slučaju ženska želja, ženski seks, kao pojmovi na koje feminizam želi da svede ovu dramu, uopšte treba da budu oslobođeni? Mi vidimo strašne posledice njenog odnosa sa Orlokom, i još strašnije posledice njegovog dolaska u Nemačku: zar nam u tom ključu film zapravo ne poručuje da žena jeste opasna, i da vezivanje za krevet i postavljanje dijagnoza nisu odraz patrijarhalne paranoje i, već legendarnog, straha od ženske seksualnosti, nego upravo jedini prirodan i konstruktivan odgovor društva na rušilačku i samodestruktivnu čežnju za smrću, bolom i zadovoljstvom koje obični život i obična ljubav ne nude, ali zabranjuju.

Njen konačni zagrljaj sa smrću, najlepši Egersov doprinos ovoj temi, kao da priziva ranohrišćanske freske i prikaze grešnika u paklu

Elen je zaista bolesna. Niko se ne boji njene nesputane seksualnosti, nego mračnog naličja tog nagona, koji je prisutan, u različitom kapacitetu, u svakom čoveku. I ženi. Tomas, kao suprug, svakako predstavlja sve ono što donose kultivisanje nagona i potiskivanje žudnje za jouissance: njega Elen istinski voli, i on ostaje uz nju do samog kraja. Reklo bi se da taj prikaz patrijarhalnog muškarca nije nimalo feministički.

Sa druge strane, samo gledano površno, ispunjavajući hrišćansku ideju (ovo je sasvim slobodna analogija) da je kroz ženu smrt ušla u svet, i da će žena biti kapija spasenja, Elen se žrtvuje za svoj grad, ali daleko od toga da je to čistokrvna žrtva i da je treba posmatrati kao iskupljenje: predavanje grofu za nju nije samo prinuda savesti: Elen želi Orloka, dakle, iako je sav svet spasen njenim padom u taj poljubac, ona nije spasena.

Umire u nekoj vrsti paradoksa. Njen konačni zagrljaj sa smrću, najlepši Egersov doprinos ovoj temi, kao da priziva ranohrišćanske freske i prikaze grešnika u paklu, ali bez sumnje, ima mnogo istinski potresnog u načinu na koji njeno telo prihvata Orlokovu lešinu, praktično ga primajući u sebe, kao što poljubac kojim ga je ispratila u smrt predstavlja drastični iskorak u odnosu na sve prethodne verzije.

Žudnja i smrt

Očigledno je dakle, idiotski limitirano svoditi ovu priču na nekoliko scena u kojima neki muškarci vrše “represiju” nad očigledno rastrojenom ženom, pre svega zato što nagon za zadovoljstvom/bolom nije rezervisan za žene. Treba, dakle, uzeti u obzir specifičnost ženske osećajnosti i načina na koji je iracionalni i (samo)destruktivni aspekt  ženske prirode kultivisan kroz istoriju, ali ne treba smetnuti sa uma da od ove žudnje pati čitavo čovečanstvo od početka istorije.

Egers je u velikoj meri razumeo žensku prirodu i njegova Elen u svojoj patnji ostaje uverljiva od početka do kraja. No ona uprkos tome ne funkcioniše u filmu kao žrtva ili hipnotisani zombi: istovremeno je nesrećna ljubavnica i nežna supruga, ali je sve vreme svesna svog unutrašnjeg života, i suštinski, svoje mračne preljubničke želje da zameni život smrću.

To jeste jedno od specifičnih određenja ženske žudnje za bolom i umiranjem: ona je vezana za emotivno, za seksualno, žene vrlo često samouništenje traže i pronalaze u ljubavi, a muškarci u borbi sa neprijateljem. Ovo tvrđenje odavno nije revolucionarno, a odskora se valjda ne smatra omalovažavajućim ili mizoginim.

Ušli smo u 2025. godinu i više se ne ide u zatvor zbog konstatacije da se muškarci i žene razlikuju. Da li, dakle, u ženskoj prirodi postoji tajni, (auto)destruktivni, često romantizovani nagon za smrt, žudnja da se u ljubavi, seksu, orgazmu pređe granica uobičajenog zadovoljstva i doživi bolni izlazak iz sebe?

Da. Dobro došli (natrag) u stvarnost složeniju od Kosmopolitena. Da li je patrijarhat, između ostalog, pokušavao da je, podjednako brutalno kao i muškarca, zaštiti od toga? Jeste. Da li je trebalo to da čini? Procenite sami.

Tako, sumirajući utiske, dolazim do zaključka da bi bio greh ne preporučiti ovaj film, ne toliko ljubiteljima horora kojima novi “Nosferatu” nudi uglavnom već viđeno, nego pre svega onima koji smatraju da o dinamici erosa i tanatosa u čoveku (pa i ženi) još uvek nije sve rečeno. Jer zbilja, Egers na tom planu uspeva najviše da kaže i to onda kada likovi više ne govore: umrla Elen, čiju ruku celiva suprug, dok joj na golim grudima leži upokojeni vampir nije slika koju treba brzo da zaboravimo.

Tajana Poterjahin, rođena 1987. godine u Beogradu, diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana „Mučitelj” (Novi književni krug, 2012), „Varoška legenda: Prvi sneg” (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021),  „Varoška legenda: Đavolji tefter” (Dereta, 2021), „Varoška legenda: Neman” (Dereta, 2022) i „Vukovi i pastiri” (Dereta, 2023). Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: Wikimedia commons/Dobre Cezar/CC BY-SA 3.0

BONUS VIDEO: