Mnogo je bitno to što su stvaraoci Republike Srpske Krajine i Republike Srpske udarili temelje državnosti ovim srpskim zemljama upravo o velikim svecima. Time se u burnom vremenu konačno raskrstilo sa komunizmom i ateizmom, ujedno i sa agresivnim sekularnim jugoslovenstvom i, u povratku izvornom srpskom stanovištu, krenulo prema jedinim istinskim temeljima. Ortodoksnim.
Republika Srpska Krajina proglašena je 19. decembra 1991. godine. Na Svetog Nikolu. A Sveti Nikola je za Srbe toliko značajan: gotovo kao u onoj ruskoj pričici iz vremena duhovne obnove da su za njih Sveta Trojica „Bogorodica, Hristos i Sveti Nikola“.
U staroj pesmi koju je zabeležio Vuk Karadžić, Sveti Nikola spašava od brodoloma 300 kaluđera koji hodočaste na Svetu Goru. Vuk je ovu pesmu, koju je štampao 1844, smestio u kategoriju “junačkih, najstarijih“ koje su se uz gusle pevale među Srbima.
U nekim narodnim pripovetkama, svetac je obilazio srpske zemlje zajedno sa Svetim Savom, najvećim prosvetiteljem i reformatorom srpske crkve.
Prema jednom naučnom tumačenju, njemu su u srpskom verovanju pripisana i ranija slovenska verovanja u božanstvo mrtvih, odnosno da je božanski brodar i gospodar vode, koji pored svih zasluga ima i jednu izuzetnu: da prevozi duše usnulih na “onaj svet“.
Istorijski značaj
Svetom Nikoli je Stefan Nemanja posvetio svoju prvu samostalnu zadužbinu u Toplici, župan Vukan crkve u Dabru i Vranjini, kraljica Jelena zadužbinu pokraj Skadra, kralj Milutin crkvu u Kožlju kraj Pčinje, kralj Stefan Dečanski manastir Gorioč u Metohiji, visoke velmože srpskih careva, poslednjih Nemanjića, Rajkovu crkvu u Prizrenu i Psaču pored Krive Palanke.
Tako je bilo samo u nemanjićkoj državi, a ovom spisku treba dodati još brojna imena srpskih vlastelina i zadužbinara, uključujući i znamenite crkve u Lipljanu i Prištini, a Svetom Nikoli je posvećen i manastir Morača.
Do danas se procenjuje da je Svetom Nikoli posvećeno i do 1.300 manastira i crkava, na svim meridijanima dokle dopire srpska kultura. Nije mnogo teško odgonetnuti zašto je Sveti Nikola bio toliko slavljen među Srbima. Upravo je ovaj svetac iscelio očinji vid zatočenom kralju Stefanu Dečanskom. Obrenovićima je bio slava, patron i zaštitnik.
Manastir Svetog Nikole u Kuršumliji, najstarija zadužbina Stefana Nemanje građena između 1159. i 1166. godine (Foto: Wikimedia commons/Gavrilović.R/CC BY-SA 4.0)A kada je u XX veku došlo do velikog svetskog rata, srpski vojnici – zemljoradnici i ratnici sa kopna – kolektivno su se molili zaštitniku putnika i u pesmi o spasonosnoj francuskoj lađi horski zapevali: “Svi mole Svetog Nikolu, jedinu silu na moru…“ I to je posebno važna dimenzija slavljenja nekadašnjeg episkopa mir-likijskog među Srbima – on je zaštitnik brodolomnika, i u stvarnom i u prenesenom značenju, pomoćnik slabima i ugroženima.
I revnitelj: ne zaboravimo na čuvenu epizodu sa šamarom na Prvom vaseljenskom saboru, danas često prepričavanom, koja se odigrala kada je tadašnji episkop Nikola pokušao da dozove razumu svog savremenika, jeretika Arija. Nije li istina da upravo sa tim, toliko vekova kasnije, mogu da se poistovete njegovi srpski duhovni potomci koji, kako u anegdoti prepriča jedan episkop, ponekad nisu najrevnosniji, niti najbolje razumeju crkvene dogme, ali su spremni da se za slatko pravoslavlje žrtvuju – i njima posvete celoživotnu borbu?
Deveti januar
Sa Svetim Stefanom i Republikom Srpskom stvar je jednako jasna. Srpski narod u Bosni i Hercegovini, koji je i 1918. i 1945. mnogo žrtvovao zarad Jugoslavije, a to mnogo podrazumevalo je preživljeni genocid i potiskivanje istorijskog sećanja na genocid, u vremenu raspada Jugoslavije odlučio je da preuzme sudbinu u svoje ruke. Da spreči da mu se ponovi genocid i da se samostalno integriše, uz istorijski iskorak prema Istoku.
Umesto ranijih iskoraka prema Zapadu, kao što su i u Karađorđevo i u Karađorđevića vreme, započinjali istorijski iskoraci ka ujedinjenju.
Izdvojena od Sarajeva, Skupština srpskog naroda u BiH prvo je na dan Svetog Arhanđela Mihaila 1991. proklamovala princip o stvaranju srpskih autonomnih oblasti. A onda, na najavu da će protivno ustavu BiH Sarajevo raspisati referendum o nezavisnosti i odvajanju od Jugoslavije, skupština je devetog januara 1992. proglasila ujedinjenje postojećih autonomnih oblasti u Republiku srpskog naroda u BiH (tek kasnije će, posle dve verzije koje nisu zaživele, doći i ime Republika Srpska).
Proslaviti Svetog Stefana u Republici Srpskoj i danas je poseban doživljaj
I opet se to desilo na dan svetitelja čije je žitije toliko blisko istoriji srpskog naroda. Sigurno delimično voljom koja je nastala “odozdo“ – od srpskih političkih predstavnika, ali i onom voljom, i sa blagoslovom, koji su došli “odozgo“. Zna se od koga.
Da je tako pokazuje žitije i ovog sveca. Sveti arhiđakon Stefan je zbog svog ispravnog života i nepokolebljivog svedočenja istine bio najpre oklevetan i gonjen, pa lažno suđen i na kraju kamenovan. Među onima koji su ga mučili, jer je on mučio njihovu savest, nalazio se i srodnik, sa kojim je delio iste pretke. A kad mu je pod kišom kamenica klonulo telo, dušu mu nisu ubili.
Freska Svetog Prvomučenika Stefana u manastiru Visoki Dečani (Foto: Blago fond)Vaskrsao je. Njegova sudbina, simbolično, kao da je postala i sudbina svog naroda Republike Srpske. I Sveti Stefan je bio slavljen i poštovan u svim srpskim krajevima, a po narodnom predanju u Hercegovini se ovaj praznik slavio kao “Šćepandan“. To govori koliko su ga još stare generacije Srba prisvojile, i u ljubavi “posrbile“.
Proslaviti Svetog Stefana u Republici Srpskoj i danas je poseban doživljaj. Uprkos svim razmiricama i teškoćama svakodnevice, ovaj dan kao da ponovo pomiri sve uznemirene duhove i sabere, od Banja Luke do Ljubinja, kao što se to dogodilo i 1992. godine. Malo je među Srbima preostalo nacionalnih praznika koji u toj meri bude solidarnost i entuzijazam.
Potpisnik ovih redova, koji je odrastao u vreme kada je o borbi našeg naroda preko Drine u Beogradu vođena prljava i sistematska kampanja, za Republiku Srpsku je prvi put čuo kao osnovac, neposredno po NATO bombardovanju Srbije 1999. godine. U đačkom listu tada je stajalo pismo podrške učenika iz neke varošice iz Srpske, uz njihov skroman novčani prilog svojoj braći u Srbiji da lakše prebrode prve posleratne dane.
Davanje svoje “dve lepte“, u vremenu kada su se tek vidale rane od sopstvenih stradanja, dirnulo je u srce svakog đaka i nastavnika koji su tada čitali pismo podrške iz Republike Srpske, iako u šumadijskoj varoši tada nije bila previše rasprostranjena ideja o srpskom svetu. “To su naša braća“, samo je kratko i toplo objasnio nastavnik istorije…
Opstanak i trajanje
U međuvremenu, susreti i prijateljstva sa mnogim ljudima iz Gacka, Trebinja, Bileće, Banjaluke, Bijeljine, Srebrenice i Bratunca, Modriče, Brčkog, Srpskog Sarajeva, Šamca, Broda… samo su ovu lekciju iz ranog detinjstva potvrdili.
Uz te ljude naučili smo da se ne posipamo pepelom i da nema “Srba iz regiona“ ili ne daj Bože nekakvih “Bosanaca“. Kao i onu koliko je Sveti Stefan zaživeo u dubini svake srpske duše. Kao nekakav novi Vidovdan – ne njegov pandan, nego produžetak na izmaku 20. veka.
“Republika Srpska je priznata u vrijeme kada je Rusija bila na strani SAD, zvanična Srbija nam držala blokadu na Drini, a Slobo (nakon što je „pustio niz vodu“ krajiške Srbe) Harisu Silajdžiću poklanjao dijelove Srpskog Sarajeva kao da su igračkice iz kinder jajeta. Postojanje Republike Srpske 33 godine, u ovakvim geopololitičkim okolnostima, ravno je biblijskom čudu!“, piše neki dan Danijel, koji je izgubio zavičaj pokraj Sane, ali je novi dom našao u granicama Srpske.
Zvanična delegacija Republike Srpska polaže cveće na Spomenik palim borcima Vojske RS (Foto: Vlada RS)„Srbima iz BiH je bilo jasno da moraju izboriti slobodu i budućnost za svoju decu. Mom ocu su predlagali da dezertira i spasi se, kao uostalom i mnogi drugi koji su danas najveće patriote u miru. Moj otac je rekao, tako mi bar majka priča, jer sam bila zaista mala da zapamtim mnoge stvari: ‘Ja neću da moja deca imaju kukavicu za oca.’ S tim rečima i rečima da neće nevinu osobu taći, otišao je. Od čoveka koji je bio kraj njega u njegovim poslednjim trenucima, saznali smo da su mu poslednje reci bile ‘šta će moja deca?’ On i u poslednjim trenucima nije mislio na sebe, nego na nas. I stoga smatram da je moj otac, iako sam odrastala bez njega, uz mene bio mnogo više nego neki očevi koji su bili uz svoju decu fizički. Priča o mom ocu je priča o hiljadama i hiljadama heroja palih za Republiku Srpsku“, piše Jovana iz Rudog.
Njen zavičaj je u ratu odbranjen, ali je kuća bila obeležena crnim barjakom. Tako danas govore deca Srpske, prva generacija stasala u njoj. Za kraj, citiraću i reči čika Rala iz Rudog, koji je pak bio stvaralac Srpske. I kao momčić, tek, na bojnom polju izgubio obe noge. Pa onda preživeo i mnoge nepravde, kao što su i mnogi, zapisani i nezapisani, u nekim savremenim nastavcima priče Sve će to narod pozlatiti.
Skupio sam smelosti da tog junaka pri upoznavanju upitam žali li za žrtvom koju je lično platio za stvaranje države. “Ja sam dao noge, a ne bi mi bilo žao ni život da dam ni onda ni sad za našu Republiku Srpsku“, kazao je uz osmeh koji mi je ostao u neizbrisivom sećanju.
I kao podsetnik kakvi su diskretni heroji stvarali Srpsku 1992-1995. godine, ali i kao opomena koliko je njihov podvig veliki, a tri decenije kasnije neretko zaboravljen ili zapostavljen.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Sve o Srpskoj
Naslovna fotografija: Getty Images
BONUS VIDEO:
