Moja jednonedeljna poseta Teheranu u junu prošle godine u cilju posmatranja predsedničkih izbora bila je pravo otkrovenje. Osetio sam da je, bez ikakve sumnje, Iran bio na pragu dubokih promena. Zemlja, koju profesionalno poznajem decenijama, još od Islamske revolucije 1979. godine, bila je ispunjena velikim očekivanjima radikalne promene kursa.
Najsigurniji znak za to bilo je prećutno ohrabrenje vrhovnog lidera ajatolaha Hamneja za kandidaturu reformiste Masuda Pezeškijana. Jedan od kolosalnih neuspeha zapadne politike prema Iranu oduvek je bilo njihovo stereotipno poimanje te zemlje, što je najočiglednije u nevoljnosti da se pravilno ceni uloga Ali Hamneja.
Hamnej shvata da zemlja prosto vapi za promenama. Suština je u tome da je Iran, s jedne strane, skoro u rangu velikih sila kada je reč o razvijenosti domaće vojne tehnologije (što pokazuju njegovi dometi u tehnologiji, istraživanju, inovacijama i sposobnosti masovne proizvodnje), ali, sa druge strane, ekonomija je u očajnom stanju. Obični ljudi suočavaju sa stalnim padom kupovne moći i kvaliteta života.
Potrebne reforme
Vrhovni vođa je, dalje, zaključio da je došlo vreme za mirnu i disciplinovanu tranziciju unutar islamskog sistema, koja zahteva nacionalno jedinstvo. U Pezeškijanu je Hamnej video političara sa besprekornom reputacijom u javnom životu i snažnim ubeđenjima. Poreklom iz azero-kurdske porodice, Pezeškijan vrlo dobro razume „alhemiju“ koja je neophodna u upravljanju „jedinstvom različitosti“, što je nužno u jednom pluralističkom društvu poput Irana.
Pre svega, on je duboko religiozan čovek, učitelj Kurana i znalac „Nahdž al-balage“, ključnog teksta za šiitske muslimane, koji je posvećen islamskom sistemu „Velajat-e fakih“, zasnovanom na principu starateljstva islamskih pravnika. Hamnej je u njemu video retkog političara koji može premostiti političke podele između reformističkih i konzervativnih frakcija i, samim tim, najbolju nadu za oživljavanje islamskog sistema i obnovu njegove podrške u narodu.
Predsednik Islamske Republike Iran Masud Pezeškijan (Foto: Reuters)Kasnovečernje ”tok-šou” televizijske emisije su izuzetno popularne u Iranu, posebno tokom žustrih izbornih kampanja, jer iznose na površinu raznolikost političkih mišljenja. I ja sam bio pozvan da u njima učestvujem gotovo svakog dana. Glavne ideje koje su činile izbornu platformu vodećeg kandidata Pezeškijana mogu se rezimirati na sledeći način:
- Najviši prioritet je poboljšanje ekonomije, što se najbolje može postići ukidanjem zapadnih sankcija.
- Preduslov za takav pravac je rešavanje nuklearnog pitanja kroz pregovore sa SAD, što je sada izvodljivo s obzirom na to da je Iran „na pragu statusa nuklearne sile“ sa impozantnim raketnim kapacitetima koji već deluju kao sredstvo odbvraćanja za potencijalne agresore.
- Iz toga proizilazi da Iran treba da stupi u dijalog sa Zapadom, prilagođavajući spoljnopolitičke pravce i nacionalnu strategiju kako bi povećao uzajamno poverenje.
- Predsedništvo Donalda Trampa biće „iks“ faktor. Ali, ipak, njegovi prioriteti ovog puta mogu biti različiti i, u svakom slučaju, Iran treba da bude otvoren za pregovore sa Vašingtonom.
- Narod zahteva socijalne reforme, a kontroverze kao što je obavezno nošenje hidžaba najbolje je izbeći da ne bi stvorile tenzije i podele u društvu koje mogu otvoriti vrata za stranu intervenciju. Sve to uz toleranciju, strpljenje i neophodni protok vremena, dok je uplitanje državne vlasti radi nametanja socijalnih normi neopravdano.
- Ekonomski oporavak zahteva prelazak na tržišnu ekonomiju, a za podsticanje trgovine i privlačenje stranih investicija potrebno je sveobuhvatno otvaranje u oblastima kao što su internet, vizni sistem i slično.
- Bivši predsednik Ebrahim Raisi stavljao je akcenat na zemlje Persijskog zaliva kao „prvi krug“ saradnika Teherana u spoljnoj politici, što je bila strateški ispravna odluka čije sprovođenje bi trebalo nastaviti. Posebno je važno nastaviti podsticanje napretka u odnosima nakon pomirenja sa Saudijskom Arabijom, što se poklapa sa istorijskim promenama u saudijskim regionalnim strategijama, koje su obuhvaćene „Vizijom 2030“. Ova vizija je usmerena na razvoj ekonomije, napuštanje korišćenja ekstremističkih džihadističkih grupa kao geopolitičkog alata na Bliskom istoku i implementaciju socijalnih reformi radi modernizacije Saudijske Arabije.
Poslednja tačka je izuzetno važna u trenutnom kontekstu, s obzirom na to da je Teheran posvećen pomirenju sa Saudijskom Arabijom, koje je svojim uslugama posredovanja omogućila Kina. Ovo pomirenje ne samo da je smanjilo bilateralne tenzije i sukobe interesa (najnoviji primeri su saglasnost Teherana sa promenama u strukturi moći u Siriji i Libanu, gde je primetan sunitski uspon), već je podstaklo Saudijce da „diverzifikuju“ svoju spoljnu politiku i izađu iz orbite Sjedinjenih Država.
Strateški gledano, Iran dobija na značaju jer se fokus saudijske regionalne politike promenio, a višedecenijska američko-izraelska strategija izolacije Teherana više ne funkcioniše. Države Persijskog zaliva nastoje da uvere Iran u svoju neutralnost u bilo kakvom potencijalnom sukobu sa Izraelom. Takođe, normalizacija odnosa Irana sa Egiptom svedoči o njegovoj sve većoj prihvatljivosti kod velikih sunitskih država.
Preventivni rat
Regionalna harmonija u Persijskom zalivu i sve veća nemogućnost okupljanja sunitskih arapskih država protiv Irana nesumnjivo su uznemirile administracije Bajdena i Netanjahua. Najbolji primer je vest koju je drugog januara objavio Axios, otkrivši senzacionalnu priču da je odlazeći savetnik za nacionalnu bezbednost Bele kuće, Džejk Salivan, nedavno na tajnom sastanku predstavio predsedniku Džou Bajdenu opcije za moguće američke napade na iranska nuklearna postrojenja pre inauguracije Donalda Trampa.
Axios je citirao izvore koji priznaju da „sastanak nije bio izazvan novim obaveštajnim podacima“ i da Bajden još uvek nije doneo „konačnu odluku“. Izvor Axios-a nazvao je sastanak delom „promišljenog planiranja budućeg scenarija“.
Drugim rečima, nije bilo obaveštajnih podataka ili bilo kakve hitne situacije koja bi opravdala napad na Iran, a Bajden je preventivno „testirao teren“ – kao što je često činio u slučajevima odluka od velikog značaja, poput odobrenja za isporuku Ukrajini borbenih aviona F-16, raketa ATACMS ili pristanka na udare po ruskoj teritoriji.
U ovom slučaju, ne postoji razlika u stavovima između Bajdena i njegovog tima, koji je prepun tvrdokornih neokonzervativaca – od Džejka Salivana do državnog sekretara Entonija Blinkena, dvojice „superjastrebova“ odgovornih za bezrezervnu američku podršku premijeru Benjaminu Netanjahuu u sprovođenju njegovog užasnog rata na Bliskom istoku, koji se proteže od Gaze, Libana i Sirije pa sve do Jemena.
Američki predsednik Džo Bajden i izraelski premijer Benjamin Netanjahu u Tel Avivu, oktobar 2023. (Foto: Miriam Alster/Pool/Reuters)Netanjahu već dugo sanja o preventivnom napadu kako bi zaustavio uspon Irana kao regionalne sile. Ali, taj san ostaje nedostižan bez direktnog učešća Sjedinjenih Država. Sasvim je moguće da je Salivan, koji gotovo slepo sledi Netanjahuove želje, delovao po njegovom direktnom nalogu, a verovatno je i sam Bajden bio svestan toga.
U svakom slučaju, u još jednom izveštaju od šestog januara, Axios se osvrnuo na istu temu, nastojeći da podigne tenzije tvrdnjom da je vojna opcija protiv Irana postala „realna mogućnost.“
Džejk Salivan je predstavio predsedniku Bajdenu opcije za moguće američke napade na iranska nuklearna postrojenja
Zanimljivo je da je u izveštaju navedeno kako je, nakon sastanka sa Trampom u novembru, izraelski ministar za strateška pitanja Ron Dermer, bliski poverenik Netanjahua, stekao utisak da postoji „velika verovatnoća da bi Tramp ili podržao izraelski vojni udar na iranska nuklearna postrojenja – što Izraelci ozbiljno razmatraju – ili čak naredio američki napad“.
Izraelci su vešti manipulatori, i takvo pripisivanje ratnih namera Trampu bilo je faktički neosnovano, s obzirom na njegovu poznatu averziju prema vođenju ratova. Jednostavno rečeno, to je bila bela laž i gruba „psihološka operacija“ usmerena na stvaranje pogrešnih percepcija.
Treba reći da je Axios je u svom izveštaju ponudio „korektiv“, navodeći da postoji i „druga strana gde oni bliski Trampu očekuju da će on nastojati da postigne dogovor pre nego što uopšte razmotri napad“ (na Iran, prim. aut.).
NASTAVIĆE SE…
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: indianpunchline.com
Prevod: Mihailo Bratić/Novi Standard
Naslovna fotografija: Pixabay
BONUS VIDEO:
