O političkim uzrocima i istorijskim okolnostima koji su doprineli tome da “bauk etnofiletizma” postane jedan od najčvršćih argumenata u liberalizaciji, odnosno rasrbljavanju savremene srpske teologije, a sledstveno, srpskog društva i naroda, ali i o samom etnofiletizmu detaljno je i briljantno, sa bogoslovskog stanovišta, u više navrata pisao Darko Đogo i njegovim uvidima nije potrebna bilo kakva dopuna.
Međutim, možda nije sasvim besmisleno uključiti u analizu ovog fenomena, koji vremenom u našoj javnosti nije izgubio na značaju i zamahu, već naprotiv, postaje samopodrazumevajuće opšte mesto, još jednu perspektivu, koja bi se fokusirala na samu prirodu odnosa nacionalnog i religijskog, na etnološki, kulturni aspekt važnosti tradicijske osnove, kontinuiteta i nacionalne samosvesti u očuvanju celovitosti identiteta, koja svakako podrazumeva i versku odrednicu, u okviru samopercepcije zajednice ali i života svakog pojedinca koji je sačinjava.
Sve češće, kao deo humanističko-globalističkog “Veruju”, ne samo u javnom medijskom prostoru, već i u privatnim razgovorima, diskusijama na društvenim mrežama, izriču se stavovi koji konfrontiraju nacionalno i religijsko. Podjednako učestalo, sagovornici koji misle ili osećaju drugačije, smatrajući ih koherentnim, nisu kadri da artikulišu svoje odgovore – između ostalog i zbog toga što je naspram autoriteta apostola Pavla čije se reči najčešće u ovom kontekstu citiraju, najpametnije zaćutati.
“Nema više Jevrejina ni Grka, roba ni slobodnjaka, nema više muškoga ni ženskoga, jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu, a kad ste vi Hristovi, onda ste seme Avraamovo i naslednici po obećanju.” Problem sa ovim citatom je to što on uopšte ne govori ono što globalistički agitatori žele, jer bismo se u slučaju prihvatanja ovog nedoslednog i bukvalnog tumačenja morali odreći i svojih polnih identiteta i svih praksi (uključujući i razmnožavanje) koje iz njih proizilaze, te bi se ispostavilo da je zapravo moda hermafroditstva i “transdženderizma” u stvari posledica hrišćanskog učenja, prema kome više nema ni muškoga ni ženskoga nego su svi jedno.
Iz tog razloga, verovatno, citat se najčešće i ne upotrebljava kao smislena celina već tendenciozno i proizvoljno skraćuje. Kada Hristos kaže: “Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan, i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan” – On uspostavlja poredak, a ne ukida kategorije.
Ljubav prema bližnjima smešta u okvir hrišćanske ljubavi formirajući hijerarhiju smisla i spasenja. Jasno je, dakle, da se na ideološkoj fragmentaciji biblijskog teksta i intelektualno nepoštenim tumačenjima ne može zasnovati bilo koje uverljivo stanovište.
Smisao poruke
Vraćajući se poslanici Galatima, razumećemo da je upravo poslednja rečenica navedenog citata od najvećeg značaja za ovu temu – apostol tvrdi da je pripadanje Hristu jedini uslov nasleđivanja Carstva, i tako, pre svega, ukida ideju o prvenstvu Jevreja nego sve hrišćanske narode proglašava narodima Božijim, kao što je prethodno učinio i sam Hristos.
To je tačka u kojoj istorijska sudbina svakog pojedinca koji je pripadnik određenog naroda postaje nedeljiva od perspektive tog istog naroda u večnosti: svi narodi konačno stiču pravo da se smatraju Božijim.
Da bi se razumela logika ove veze, naravno, neophodno je poznavati neke osnovne pretpostavke nauke o narodima i o kulturama. Na prvom mestu, treba odbaciti predstavu o društvu kao mehanizmu sastavljenom od mnogo sitnih šrafova: daleko je primerenije zamisliti bilo koju zajednicu, a naročito tradicionalnu, kao biološki organizam koji se takođe sastoji od raznorodnih delova, koji, međutim, nisu zamenljivi kao što je slučaj sa mašinom.
Čak i pri transplantaciji organa, uvek postoji velika verovatnoća da će telo odbaciti presađeni organ. Pripadnik bilo koje tradicionalne zajednice, u ovom slučaju govorimo o narodu, nije indivudua koja samostalno pluta u datom društvenom prostoru sudarajući se sa drugima, već nezamenljiva ćelija čvrsto povezana sa svim drugim ćelijama organizma.
Njen lični život određen je vrednostima zajednice i formulisan sabornim ugovorom o dobrobiti svih – i njena sloboda, u tom smislu, projavljuje se kao kapacitet da se ispuni sopstvena svrha, a ne da se pronađe hipotetičko i samodovoljno “ja”, tobož izgubljeno u univerzumu opšteg i zajedničkog, ali suštinski, uvek usmereno protiv njega.
U prošlosti antropologije i sociologije bilo je mnogo pokušaja da se ospori organicistički pogled na društvo, no ponuđene alternative nisu bile mnogo ubedljivije, naročito stoga što su došle na ideološkom talasu kritike rasnih teorija.
Sa druge strane, ni insistiranje na identičnosti principa po kojima funkcionišu priroda i društvo nije sasvim plodonosno, potrebno je uvažiti činjenicu da u svetu ne postoji još jedan takav fenomen kao što je ljudsko društvo, ili zajednica koja nas ovde konkreto zanima: narod.
U ovom tekstu izbeći ću da detaljno tematizujem razliku između pojma naroda i nacije, iako je u širem smislu i za drugu perspektivu ona značajna za razumevanje etnofiletizma, zbog toga što se konkretan srpski identitet u istoriji pojavljuje isključivo kao narodni: Srbima je pojam nacije suštinski nov, relativno je slabo upotrebljiv i suvišan, pre svega zbog toga što se u slučaju srpskog identiteta etnički, politički i kulturni aspekt praktično u potpunosti preklapaju.
Srbi već gotovo hiljadu godina poseduju svest o tome da su narod. Artikulacija te svesti koincidira otprilike sa momentom krštenja i utemeljenjem hrišćanske države Nemanjića. Ono što je još važnije, kada govorimo o hrišćanstvu, jeste činjenica da Srbi sebe prepoznaju kao zavetni narod.
To znači da su, upravo prema uputstvu apostola Pavla, prihvatajući Hrista za Boga, sa Njim uspostavili trajni kolektivni savez. Svetosavski zavet ispunjava se u kosovskom: teška istorijska sudbina našeg naroda, čiji tragizam dostiže vrhunac u dvadesetom veku, gubitku sopstvene države i jasenovačkom stradanju u tom smislu, predstavlja krstonosni hod, kontinuirano uspinjanje sa Hristom na Golgotu, čijim se zaobilaženjem niko ne može spasiti. Jasno je, dakle, da eshatološku sudbinu srpskog naroda određuju njegovi izbori u istoriji.
Možda ključna tačka u osporavanju “etnofiletističkog argumenta” jeste antropološko objašnjenje odnosa u kome se nalaze pojedinac i zajednica, u ovom slučaju narod.
Preciznije, treba postaviti pitanje kako se Srbi spasavaju izvan hrišćanskog okvira sopstvene kulture i zašto je uopšte potrebno negirati i remetiti prirodno harmonične odnose između hrišćanskih ideala i srpskog nacionalnog bića, ukoliko je konačni interes spasenje svakog pojedinačnog čoveka kao vrhunske vrednosti u Univerzumu?
Identitetski kontinuitet
Na ovom mestu korisno je, pored pojma kulture uvesti jedan još operativniji termin čije je ispravno razumevanje u ovom slučaju neophodno.
Ako pod kulturom podrazumevamo sve ono od čega se sastoji svakodnevica jednog društva: skup običaja, uverenja, životnih praksi, vrednosti, prava, znanja i tako dalje, kako bismo razumeli sveprožimajuć karakter uzajamnih odnosa sabornog i ličnog govorićemo o tradiciji, kao istorijskom kontinuitetu vrednosti i kulturnog identiteta. Zavet je uslovljen postojanjem tradicije. On jeste, u slučaju srpskog naroda, tradicija sama.
Razumevajući važnost koju identitetski kontinuitet ima u očuvanju duhovne i političke vitalnosti naroda, Crkva nije insistirala na ukidanju zatečene slovenske kulture, već je težila metamorfozi i ponovnom kodiranju kulturnih značenja.
Bez obzira na važnost ličnih izbora i pregnuća pojedinca, njegov kapacitet jednostavno nije dovoljan, ukoliko za sobom ne ostavlja predanje
Najpopularnija legenda o nastanku krsne slave, bez obzira na njenu autentičnost, ukazuje upravo na činjenicu da je narod prepoznao i pozdravio ovo najstojanje pripisujući svoju današnju kulturnu specifičnost sinkretističkim kapacitetima svetosavske doktrine i samoj ličnosti autoriteta kog smatra svojim duhovnim ocem, Svetog Save. Crkva je, dakle, sačuvala najdublje slojeve predhrišćanske tradicije umesto da ih odbaci, dajući im nova značenja i mesto u novom verskom poretku i kulturi, obračunavajući se samo sa onim aspektima stare vere i načina života koje nije bilo moguće prilagoditi hrišćanstvu.
Danas paralelno sa nastojanjem da se nacionalno obespravi u verskom kontekstu, ali na naoko sasvim drugom koloseku, postoji i težnja da se minimizuje značaj krštenja ili čak kritikuje hristijanizacija Srba, kao tobožnji projekat potčinjavanja mnogobožačkog naroda slobodnih Slovena koji su i pre Nemanjića samosvesno postojali na istorijskoj sceni.
Bez namere da na ovom mestu diskutujem sa ovakvim stavovima, konstatovaću objektivno da je, bez obzira na naše želje i versko opredeljenje, srpski identitet već vekovima neodvojiv od srpske crkve i od Hrista, što važi i za samu srpsku državnost.
Postavka „Slava“ u Etnografskom muzeju u Beogradu (Foto: Wikimedia commons/BuhaM/CC BY-SA 4.0)Materijalna i nematerijalna kultura Srba, praktično celokupno istorijsko nasleđe utemeljeno je u hrišćanstvu kao celina. Nije potrebno niti, u smislu prostora ekonomično, navoditi taksativno sve primere koji kroz istoriju ilustruju snažan uticaj Srpske Pravoslavne Crkve na stepen nacionalne samosvesti, koja je u uslovima ropstva i okupacije bila, između ostalog, uslov biološkog opstanka. Biti, odnosno ostati hrišćanin, značilo je sačuvati nasleđen identitet, to jeste ostati u okrilju svoje, pre svega porodične, ali i nacionalne tradicije. Zašto je to važno koliko i fizički opstanak?
Tradicija predstavlja kolektivno, odnosno saborno sećanje zajednice. Kao što čovek kada oboli od amnezije postaje dezorijentisan, prestravljen i identitetski ugrožen, tako i društvo koje nema trajno uporište ili izgubi živu vezu sa minulim vremenom, vrednostima i kulturom predaka, postaje konfuzno i neartikulisano u formulaciji svojih interesa, između ostalog, i u geopolitičkom smislu.
Sećanje je agens tradicije. Zašto je ono toliko važno? Zato što nijedan stabilan društveni sistem ne može da se formira i utemelji u jednoj generaciji, između ostalog i zbog kratkog trajanja čovekovog zemnog života. Bez obzira na važnost ličnih izbora i pregnuća pojedinca, njegov kapacitet jednostavno nije dovoljan, ukoliko za sobom ne ostavlja predanje: sistem vrednosti, ideja, nematerijalni i materijalni okvir, odnosno kulturu, koja će narednoj generaciji predstavljati ključni orijentir samoidentifikacije i samoodržanja.
Ne samo istorija, već i praistorija čovečanstva svedoči o snažnoj potrebi čoveka da iza sebe ostavi svedočanstvo o svome vremenu i svetu. Svest ili barem instinktivno razumevanje važnosti tih memorabilija stara je verovatno koliko i čovečanstvo. S obzirom na to da je čovek istovremeno biće koje se seća, i socijalno biće, osim ličnih uspomena, nužno postoje i kolektivne, kao trag zajedničkog trenutka u vremenu. Što je saborno pamćenje vitalnije, i seže dalje u prošlost, to je identitet temeljniji i zajednica, u tom smislu, stabilnija.
Složena pojava
Ovde je nužno da zastanemo na trenutak i posvetimo se samom složenom pojmu identiteta. Bilo da se govori o individualnom ili društvenom identitetu, najvažnije je uvek imati na umu nesposobnost ljudskog bića, ukoliko je psihički razvijeno do nivoa samosvesti, i zajednice sastavljene od takvih pojedinaca, da postoje izvan nužnosti (samo)određenja.
Hjum to prezicira, smatrajući da je identitetska relacija svojstvena svakom biću koje ima trajanje. Utoliko više, ovo važi za kolektivne identitete. Svest o pripadnosti nekoj grupi, uz razumevanje karakteristika te grupe i prepoznavanje u njenim vrednostima proističe iz činjenice čovekove društvenosti.
Savremena politička teorija, ali i antropologija sa njom, uložila je velike napore da ospori prirodnost narodnog odnosno nacionalnog identiteta, no ova stremljenja treba posmatrati pre svega u ključu ideološkog, političkog i ekonomskog pritiska globalizma i imperativa da se obračuna sa suverenim nacionalnim državama.
Na nivou pojedinca, odnosno ličnosti, moguće je pratiti identičan trend. Identitet je najveći problem posthrišćanskog društva: on predstavlja težnju, čežnju osobe da bude Ja okruženo drugim Ja koje prepoznaje. To predstavlja prepreku trajnom obezličenju čoveka kome je u posthrišćanskom sistemu zadato da bude samo šraf u proizvodnji i povodljivi konzument.
Žena na ulici, ilustracija (Foto: Pixabay)Industrijsko liberalno društvo ne trpi tradiciju zbog njenog izraženog osećaja za ličnost, iz istog razloga, teži da ukine i koncept naroda koji je uvek, nužno, zajednica ličnosti koje, osim krvi i tla i čvršće od njih, povezuje istovetna kultura odnosno: način života i pogled na svet, te isti interes naspram drugih, ne nužno neprijateljskih naroda.
Ukoliko prihvatimo hrišćansko uverenje da je afirmacija suštinskog Ja, prema načelu trojične ljubavi kao apsoluta ličnog postojanja, nemoguća izvan odnosa sa drugim, postaje jasno da kolektivni i individualni identitet ne mogu postojati jedan izvan drugog upravo stoga što su odnosi ljubavi istovremeno odnosi pripadanja, istovetnosti ili srodnosti.
Ovo je ideja zahvaljujući kojoj je hrišćanstvo uspelo prirodnu zajednicu pojedinaca koji imaju zajedničke srodnike, jezik, kulturu i uverenja: ukratko, istorijski narod, da preobrazi u zavetnu zajednicu okupljenu oko Crkve. U prošlosti, srpski narod to jeste bio.
Primedbe koje teže ovakve uvide da prikažu kao romantizovanje i idealizaciju prošlosti nisu zasnovane na etnološkim činjenicama već upravo na ideološkoj potrebi da se slika prošlosti modeluje spram zahteva za modernizacijom.
Kada kažemo da je hrišćanstvo jezgro srpske tradicijske kulture, to ne znači da je svaki pojedinačni član zajednice o kojoj govorimo bio moralno besprekoran ili bogoslovski obrazovan, niti da u njenim okvirima nisu postojale i opstajale ustanove drugog porekla ili funkcije: ne postoje monolitna društva: radi se o tome da je upravo taj široki okvir bio hrišćanski, da je raznolikost života njime bila omeđena i u najvećoj meri kontrolisana. Kulturni kod nosio je dominantni otisak kulture hrišćanskog života.
Značaj pravoslavlja
U takvom ambijentu, dakle, nastajao je i prilagođavao se istorijskoj stvarnosti srpski narod. Selo dugo ostaje obredna zajednica, ali običajni kalendar usaglašava se sa godišnjim krugom hrišćanskih praznika. Usmeno predanje, definisano sećanjem na ključne tačke kolektivnog istorijskog iskustva (vreme Nemanjića i kosovsku epiku), tamo gde čak ni sveštenstvo nije u potpunosti pismeno, bez problema održava vitalnom autentičnu srpsku tradiciju.
Veličanstvene zadužbine srpskih kraljeva snagom jezgra trajno deluju kao središnje mesto ne samo duhovnog već i života naroda uopšte. Tako nekadašnji mali Srbin, odmah po rođenju, usvaja pravoslavlje kao jedan od ključnih i neupitnih aspekata svog ličnog identiteta, ali i integralni deo svoje svakodnevice i životnog kruga. Srbi se odvajkada pozdravljaju međusobno pozdravom “Pomaže Bog.”
Društvo koje nastoji da se oslobodi imperativa identitetskog određenja, osim što nužno prekida kontinuitet sa prošlošću, ima problem da definiše sebe u budućnosti
Srpstvo i hrišćantvo ne samo da se ne nalaze u koliziji, nego zajedno čine logičnu identitetsku celinu. To ne predstavlja neki kulturnu specifičnost našeg slučaja: svaka tradicija jeste sveobuhvatan i sveprožimajuć metafizički sistem na kome se zasniva artikulacija racionalnih potreba pojedinca i zajednice, kako bi, u harmoniji duhovnog i materijalnog, one mogle da budu ispunjene.
Naime, ličnost se formira u okviru zajednice uređene i definisane kulturom. Roditeljski par, ukoliko se identifikuje sa svojom zajednicom, vaspitavajući dete, prenosi mu vrednosti koje njihovo društvo smatra ispravnim, ali osim toga, šira zajednica sama, čim dete stupi iz prvobitne porodične izolacije “u svet” uspostavlja sa njim jedan ravnopravan odnos u kome se uzajamno izgrađuju.
Socijalizacija, dakle, nije tek puka interakcija između različitih jedinki već svojevrsna kultivacija prirodnog čoveka: formiranje moralnog i duhovnog ličnog habitusa. Zajednica koja ne poseduje jasne predstave o vrednostima, logično neće posedovati kapacitet da ispravno socijalizuje pojedinca.
Manastir Gračanica, zadužbina kralja Milutina Nemanjića podignuta u 14. veku (Foto: Mihailo Bratić/Novi Standard)Zajednica koja nije hrišćanska neće ni težiti da odgaja nove hrišćane. U njoj je, u najboljem slučaju, pojedinac stavljen pred veliki broj različitih izbora koje posthrišćanska i antitradicionalna kultura ne rangira na skali smisla ili vrednosti, jer ispred dobrobiti pojedinca drži umišljeni ideal, odnosno politički konstrukt ideala njegove slobode.
Iz ove naopake i infantilne perspektive koja slobodu čoveka svodi na model izbora u supermarketu, sve zastupljeniji obrazac vaspitanja koji podrazumeva odbijanje roditelja da detetu “bilo šta nameću” crpi subjektivni osećaj moralne superiornosti, iako u realnosti uzrokuje sve ozbiljnije probleme kod mladih generacija koje suočene sa odsustvom usmerenja i vaspitanja razvijaju brojne neuroze i identitetske krize usled kojih hipertrofira nestrukturisano nasilje.
Jednostavno, društvo koje nastoji da se oslobodi imperativa identitetskog određenja, osim što nužno prekida kontinuitet sa prošlošću, ima problem da definiše sebe u budućnosti a svoje članove u sadašnjosti.
Gubeći tako ne samo ključna obeležja nego i funkcije koje ljudska zajednica po prirodi stvari ima, takvo se društvo suštinski odriče samog sebe, pokušavajući naglaskom na individuu da se samoukine, ostavljajući pojedinca da pluta u socijalnom i kulturnom limbu iz čije bi bogate ponude raznorodnih sadržaja trebalo sam da odabere – ono što mu se dopada po kriterijumu koji nema dublje i moralnije utemeljenje od trenutnog ličnog osećaja i afiniteta.
Osim što pretpostavlja iracionalnu veru u “dobro u čoveku”, koja nikada i ničim u istoriji nije opravdana, neku vrstu moderne verzije prosvetiteljskog mita o plemenitom divljaku, ovaj pristup relativizuje značaj vaspitanja, učenja i brige o psihološkom i duhovnom biću čoveka. Prepuštanje pojedincu “slobode” da sam bira šta će da bude, čak i ako, kao u slučaju ideološkog pojma roda to podrazumeva negiranje biološke stvarnosti, u ovakvom društvu smatra se najuzvišenijim činom i principom humanosti.
Pitanje trajanja
Na najudaljenijoj tački kulturološkog spektra, u odnosu na ovaj liberalni koncept, nalazi se tradicionalno društvo zasnovano na idealima nacionalnog, dakle slojevitog i trajnog kolektivnog identiteta i sistema vrednosti. Nacionalna zajednica funkcioniše kao proširena tradicionalna porodica u kojoj osećaj za opšte nadilazi značaj individualnog.
Čuvajući iskustvo mnogih generacija, budući entitet dugog trajanja, ona poseduje praktično sve potrebne mehanizme za odgajanje zdravog i funkcionalnog pojedinca. Odgajanje novih naraštaja u njenom okviru ne predstavlja eksperiment sa neizvesnim ishodom nego ustaljeni metod sa potvrđenim rezultatima, razume se, uvek uz postojanje graničnih izuzetaka jer je svaki čovek psihološki izuzetan.
Tokom istorije, srpstvo je bilo jedini kontekst iz koga su Srbi crpeli svoje hrišćanstvo
U takvim uslovima, umesto da ostane zaglavljen u lavirintu beskonačnih “izbora” pojedinac ima mogućnost da uzrasta u punom kapacitetu svoje ličnosti, koja se prirodno podiže iz tla (bukvalno i metaforično) na kome stasava, u njemu pronalazeći sve što je čoveku kao biću duha i zajednice potrebno.
Jednu od najdubljih potreba u tom smislu svakako predstavlja odnos sa Bogom. A humus tradicije srpskog naroda bez svake sumnje bogat je hrišćanskim elementom, ako ne odemo toliko daleko da ustvrdimo kako je pravoslavlje njegov najvažniji deo.
Nacionalni identitet zapravo nije ništa drugo do pripadnost nacionalnoj kulturi. Budući da je srpska tradicijska kultura temeljno i u kontinuitetu hrišćanska, postavlja se logično pitanje: kako srpski nacionalni identitet i hrišćanstvo uopšte mogu da se tretiraju kao antagonistički par. Odgovor je vrlo jednostavan: ne mogu, izuzev u fantazmagorijama liberalnih teologa.
Patrijaršijski dvor u Beogradu (Foto: Wikimedia commons/Djordje Stakić/CC BY-SA 3.0)Na prvom mestu, to uopšte nisu fenomeni istog reda. Pretpostavka da se nacionalno suprotstavlja religijskom potiče iz, spontanog ili tendencioznog previđanja činjenice da je kultura, u antropološkom smislu, fenomen širi od religije iako religija, u srpskom, ali i brojnim drugim slučajevima, može biti ključni kod konkretne tradicije.
Borba za srpski nacionalni identitet, odnosno srpski nacionalni prostor, u fizičkom, istorijskom i metafizičkom smislu, predstavlja borbu za rekonstrukciju kulturnog ambijenta u kome je težnja pojedinca da se spase kao član Crkve društveno podržana a ne, u najboljem slučaju modernog modela, zakomplikovana i relativizovana.
Tokom istorije, srpstvo je bilo jedini kontekst iz koga su Srbi crpeli svoje hrišćanstvo. Sa preciznijim definisanjem ideje svetosavlja, koja tokom prvih decenija dvadesetog veka prodire u srpsku teologiju, pravoslavlje biva obogaćeno kulturno specifičnom perspektivom jednog, nesumnjivo pravoslavnog naroda, mišlju njegovih najvećih savremenih bogoslova i duhovnika, a ne ugroženo nacionalističkim pretenzijama srpske političke države, kako jugoslovenski, liberalni i levičarski, ali u novije vreme i određena struja bogoslovskih narativa, žele da prikažu.
Da li je svetosavska ideja pomogla Srbima da steknu jasniju svest o svom identitetu i geopolitičkim interesima? Nažalost, spletom složenih društvenih okolnosti, ne u kapacitetu koji je imala. Da je njen uticaj bio snažniji i da je uobličena ranije, recimo već sa nastankom moderne srpske države, moguće je da bi naša istorijska sudbina bila drugačija, i da bismo izbegli brojne tragedije koje su nas u dvadesetom veku zadesile.
Postoji li nešto u težnji jednog naroda da izbegne Jasenovac što se suprotstavlja hrišćanstvu? Ili se hrišćanstvu zapravo suprotstavlja jasna namera da se ukloni jedina karika koja povezuje srpskog čoveka današnjice sa hrišćanskom tradicijom koju su stvorili njegovi preci, između ostalog, upravo radi njega.
Hrišćansko i nacionalno
Nacionalne države i nacionalna ideja, odnosno kultura, principijelno ne stoje u nesaglasju sa hrišćanstvom. To nisu zamene za njega niti, sa druge strane, omogućavaju uspostavljanje savršenog poretka, kakvog na Zemlji i ne može biti, razumljivo je da pate od mnogih nedostataka koji su inherentni svakoj ljudskoj tvorevini, ali mondijalistički model, začet već Francuskom revolucijom, koji danas na zapadnoj strani sveta stiče svoje finalno obličje, pokazao se kao opasna i antropofobna alternativa koja teži da ukine sve identitete: kako nacionalne, tako i religijske, ukidajući, na koncu, čoveka samog.
U velikoj meri, ovaj se naum uspešno ostvaruje akulturacijom. Nakon kulturocida koji je naše društvo doživelo po dolasku komunista na vlast, izloženi smo, kao i veliki deo sveta, istinskom kulturnom teroru globalističke medijske, popkulturne hidre.
Posledica je urušavanje i nasilno redefinisanje našeg originalnog kulturnog obrasca. U tom haotičnom ambijentu strani i domaći liberalni teolozi pojam etnofiletizma koriste kao izgovor za delovanje u interesu preovlađujuće ideologije posthrišćanskog sveta.
Stoga ne treba da nas začudi ako nam uskoro, pozivajući se takođe na reči apostola Pavla već citirane na početku ovog teksta, preporuče da se nakon odricanja od nacionalne kulture odreknemo i polne identifikacije, pošto je apostol “jasno naglasio” da nakon krštenja u Hristu više nema muškog i ženskog.
Nakon nacije, na red odmah dolazi porodica, čini se da još samo najnaivniji nisu uvideli logiku de(kon)strukcije. Posle razbijanja porodice, ostaje još jedino sam čovek: ljudska ličnost, ali njeno urušavanje prirodna je posledica gubitka različitih identiteta koji je podržavaju.
Ideja koja zvuči maksimalistički, kao pokušaj potpunog ostvarenja hrišćanskog ideala na Zemlji, zasnovana na premisi da je moguće i potrebno da čovek bude isključivo hrišćanin, i da sva druga (samo)određenja ugrožavaju njegov religijski identitet i spasenje u stvari je ideološka diverzija i intelektualna manipulacija koja za svoju egzistenciju ima da zahvali potpunom ignorisanju antropoloških činjenica.
Iako su svi ljudi pozvani da budu sveti, činjenica je da najveći broj njih kroz istoriju nije uspeo u tome, naprotiv, bila im je potrebna podrška kulture, zajednice zasnovane na vrednostima, da ne bi degradirali u zveri. Sa druge strane, i oni koji su ostvarili svetost, odrekavši se sveta u potpunosti, nisu se odrekli odnosa ljubavi sa svetom, a za hrišćanina, nadam se, svet nije bezlična humanistička poštapalica nego svaki konkretni čovek, sa njegovim konkretnim identitetom, svaki narod, kultura, jezik: potvrda diverziteta Božije tvorevine i dokaz da je čovek i sam, budući sazdan po liku Tvorca, sposoban da stvara.
Sa istom upornošću kojom je rušio, čovek je upravo tokom čitavog trajanja svoje vrste na zemlji gradio šansu da postane bolji: filosofija, umetnost, drevni mitovi, plesovi i običaji, ratovi u kojima je morao da potvrdi vrednost svega što je načinio i da sačuva svoj svet za buduće naraštaje, verujući da je to najbolji svet koji može da im ostavi: sve je to istorija koja negira izmišljenu potrebu ljudskog bića da živi u ambijentu relativnih vrednosti.
Pošto je zamišljen kao Ja, a ne bilo šta, čovek je predodređen da bude subjektivno biće. Subjektivni svet srpskog čoveka jeste njegova autohtona kultura: viševekovna duhovna građevina na koju polaže apsolutno pravo. To je utvrđenje u kome se moli Bogu.
„Slatkorečiva lukavost“
Postoje li Srbi koji nacionalni identitet smatraju važnijim od religijskog? Sasvim sigurno da postoje: to je posledica kulturnih devijacija koje su prodrle u naš narod sa idejama prosvetiteljstva, ateizma, masonerije, i na koncu, komunizma. Ali to nije originalna poruka i autentični kod srpske kulture.
Zato ima mnogo više smisla pregnuće da se rekonstruiše naš originalni kulturni model nego da se, već načet i deformisan, zameni obrascem nametnutim spolja, od strane sila čiji je krajnji cilj politički: konačni obračun sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom kao temeljnim stubom srpske nacionalne samosvesti.
Zato ne treba da nas čudi što istovremeno sa formulacijom “Crkva Srbije” sa svih strana žubore besede levičarskih teologa o jeresi etnofiletizma, kojoj su Srbi, navodno, skloni kao nijedan drugi narod. Sulude intelektualno-ideološke kontrukcije koje hoće da dokažu kako pripadanje srpskom narodu pojedincu otežava da bude totalni hrišćanin imaju toliko veze sa stvarnošću koliko i ideja da nas naša porodica, ime, prezime i ljudi koje volimo sprečavaju u tome.
Treba li, dakle, ostaviti sve i poći za Hristom? Svakako, da. No jesmo li svi mi danas spremni na to? Kada odbacimo svoju nacionalnu kulturu, svoje narodno i porodično ime, svoje prezime i svoje bližnje, kada prepustimo svoje svetinje narodima koji ih koriste kao nužnike, kada postanemo “oni” umesto muško i žensko, hoćemo li se zaputiti u pustinje ovog sveta i danonoćno moliti Bogu?
Božićna liturgija u Hramu Svetog Save u Beogradu (Foto: Wikimedia commons/Andrija12345678/CC BY-SA 4.0)Ili ćemo ostati da prebivamo u svetu kao čipovani konzumenti, posunovraćeni u blud, jer bez Ja nije moguće ostvariti ljubav, pa ni spasenje u Hristu?
Ukoliko znamo da ovaj svet počiva na milosti Božijeg snishođenja, onda je jedino razumno da prihvatimo i čuvamo svoju nacionalnu kulturu, nacionalni identitet, kao jedno od pomagala koje smo dobili na putu prema Carstvu Nebeskom. Niti je naša narodna tradicija savršena, jer iz eshatološke perspektive ništa na ovom svetu nije, niti smo mi, kao Srbi, dosegli meru koja nam je zadata, ali je vekovima srpstvo bilo jedina tvrđava čije su zidine, dozidavane i rušene i dozidavane iznova, branile naše pravo da budemo hrišćani.
Slatkorečiva lukavost propovednika posthrišćanske ideje čoveka ne treba da nas pokoleba čak ni kada se izliva sa usana teologa i odmetnutih sveštenika, jer svi znamo šta se dogodi kad se kapije utvrđenja otvore pred hordama neprijatelja.
Dok ne ponude adekvatniji socijalni ambijent za ostvarivanje spasenja, od onog koji nudi srpska tradicijska kultura, teško da će, sa svojim dubinskim nerazumevanjem društvene dinamike i antropologije, ostvariti značaj uspeh, međutim, treba imati na umu da je višedecenijsko posramljivanje Srba zbog toga što su Srbi već doprinelo razvijanju brojnih kulturnih kompleksa i potrebe za stalnim preispitivanjem prava na identitet i postojanje.
Zato ovaj pseudohrišćanski tok u okviru projekta rasrbljavanja našeg naroda treba shvatiti veoma ozbiljno. Ukoliko ubede Srbe koji istinski veruju u Boga, da treba da se odreknu svog srpstva, više neće ostati niko ko je spreman da brani Srpsku Pravoslavnu Crkvu. Sudbinu našeg naroda, i u istoriji i u eshatonu, bez Srpske Crkve, uznemirijuće je i zamisliti, mada nam stvarnost već pruža neke nagoveštaje te mračne perspektive.
Tekst je originalno objavljen u časopisu „Bokatin Dijak“, broj 25
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Novi Standard
Naslovna fotografija: Mihailo Bratić/Novi Standard
BONUS VIDEO:
