Da je Adolf Hitler, umesto što je izvršio samoubistvo u berlinskom bunkeru, odlučio da pobegne u Argentinu – kao što pojedinci tvrde – mogao bi sa visoravni Patagonskih Anda, zagledan u modre talasaste vode planinskog jezera Nahuel Huapi, u grozničavim mislima da nasluti kako se raspada njegov „hiljadugodišnji“ Treći Rajh.
I da je nakon rata taj „prebegli i preživeli“ Hitler dobio ćerku Ursulu sa Evom Braun – kako tvrde britanski istraživači Danstan i Vilijams, kao i argentinski pisac Basti – mogao bi kao izolovani i skrajnuti starac da se seća kako je nekada bio najveća uzdanica čitavog zapadnog sveta, a kako je tada, dok bi mu se misli haotično odbijale od potiljka, bio prinuđen da zameni goli život za doživotni izgon prepun ćutanja i ništavila.
A da se onda, ta „migranska i doseljenička“ ćerka Urslula nazvana iz milošte „Uši“, kada se kasnije sa majkom preselila u najveći patagonski grad Neuken, udala kao argentiska državljanka i dobila decu – kako takođe tvrde isti istraživači – mogla bi dok podiže Hitlerovu i Evinu unučad, da gleda kako ponovo oživljava veliki san njenog oca o ujedinjenoj Evropi.
I na kraju bi se krug zatvorio, Ušina deca – rođeni Argentinci – mogla bi sa okeanskih daljina da spoznaju kako se na evropskom kontinentu rađa Četvrti rajh, samo što se ovoga puta ne bi zvao „nacional-socijalizmom“, već „liberalnom demokratijom“. Verovatno bi pomislili, dok slušaju evropskog komesara na maternjem jeziku kako govori o „uređenoj evropskoj bašti i džungli van njenih granica“, kako njihov deda nije živeo uzalud, i kako je njegova ideja o rasnoj i kulturnoj supremaciji evropskog čoveka preživela sve istorijske orkane, i opet postala poklič ujedinjene Evrope.
Ratne zastave
A kako bi tek bili ponosni na savremenu Nemačku, koja ponovo maše ratnim zastavama i šalje tenkove „Leopard“ na front u Ukrajinu, kao nekada njihov deda Adolf, da pucaju na Ruse. Možda bi na stvari gledali drugim, „neevropskim“ i „nenemačkim“ očima, osećajući kroz istorijski etar smrad trulih leševa iz Staljingradske i Kurske bitke, kao i opori miris gareži i ruševina u Berlinu – odakle je njihov deda Adolf, navodno, pobegao pred samu kapitulaciju?
Verovatno bi morali da pomisle kako se lično sam đavo poigrao sa sudbinom njihovog dede „firera“, kada su ga Evropljani i zapadnjaci naoružali slavom i granatama da osvoji te nepregledne ruske stepe – slične ovim njihovim rodnim u prostranoj Patagoniji – i kada su ga kasnije ti isti prezreli i odbacili, nakon što se zaledio u ruskoj zimi.
Nije proteklo mnogo povesnih voda evropskim kontinentom da bi se vratila nemačka ideja o srodnosti evropskih nacizama
Da je Adolf Hitler izvršio samoubistvo u berlinskom bunkeru te 1945. godine – kako kaže zvanična istorijska nauka – da li bi time i ideja o današnjoj Evropskoj uniji kao Četvrtom rajhu bila samo obična uobrazilja i zabluda, kao što su, verovatno, pogrešna i novija istraživanja koja tvrde da je Adolf Hitler preživeo rat i odselio u Argentinu?
Nažalost, nije tako. Ne morate biti potencijalni krvni naslednik nekadašnjeg firera Trećeg Rajha i ne morate verovati da je on preživeo Drugi svetski rat bekstvom u Južnu Ameriku, da biste videli kako danas u Evropskoj uniji direktni potomci nekadašnjih sledbenika Adolfa Hitlera oživljavaju delove nacističkog pogleda na svet.
Vođa nacističkog Trećeg Rajha, Adolf Hitler sa oficirima, 1942. (Foto: Wikimedia commons/Bundesarchiv/CC BY-SA 3.0 de)Za razliku od njihovih bioloških i ideoloških predaka – nacista, čija ideologija je bila zadojena slepom mržnjom prema Jevrejima i prvoslavnim Slovenima (posebno Rusima) zbog koje su surovo pobili nekoliko desetina miliona duša – današnji evropski vrh je svu pokretačku energiju usmerio u patološku mržnju prema ruskoj državi i ruskom narodu.
Ovo je centralni tok evro-unijatske političke misli, sve ostalo su samo njene političke pritoke i rukavci. I za ovakvu ideologiju najveća podrška Evropljanima stiže od njihovog otcepljenog i po mnogim drugim političkim pitanjima nesaglasnog ostrva, gde je rusofobija već vekovna tradicija kao plemićki zamkovi, popodnevni čaj i kriket. Naravno, radi se o Velikoj Britaniji, koja postaje sve veća u mržnji, a sve manja u teritorijama.
Nije proteklo mnogo povesnih voda evropskim kontinentom da bi se vratila nemačka ideja o srodnosti evropskih nacizama, bar kada se radi o ukrajinskom frontu. Tamo ratuju zbratimljeni nacisti svih zemalja i naroda, na njihovim mišicama postoji veći broj tetovaža kukastih krstova nego što se regrutuje ukrajinskih dobrovoljaca. Nemački politički vrh uveliko prednjači među evropskim partnerima u količini oružja i municije koju isporučuje Ukrajini, kao i po finansijskim uplatama.
Kao da ovim potezima oni grozničavo žele preko mesa ukrajinskih mladića da se revanširaju Rusima za teške istorijske poraze. Nameće se logični zaključak da nemačka politička elita ovakvom praksom pokušava da osveti i opravda naciste, koji nisu uspeli u misiji vojne i kulturne okupacije ruskih stepa. I kao da opet Nemačka pokušava da regrutuje internacionalnu vojsku za Istočni front, sa slovenskim narodima kao udarnom pesnicom.
Spremna podrška
Nemačka Vilija Branta bi se ježila od nacističkih zastava u Ukrajini kojima mašu njihovi ovovremeni saveznici iz Azova, Krakena i Desnog fronta. Bundestag njegove epohe ne bio imao nikakvih dilema da je Stepan Bandera odgovoran za masovne zločine. Danas Šolcova Nemačka namiguje nacizmu u Ukrajini, a Mercova vlada se već sprema da razvuče još širi osmeh podrške.
Ipak su oni, svi redom, biološki unuci vojnika Vermahta, ali i ideološki sinovi nemačkog ekonomiste Klausa Švaba: sve ih je na krilu multi-kulture ljuljao Džordž Soroš. Zato je lažna dilema da li usvojena deca „davoskih“ korporacija poput Analene Berbok, Fridriha Merca ili Olafa Šolca, mogu voditi politiku u nemačkom interesu ako je takva politika u suprotnosti sa interesima „davoske sekte bogataša“.
Ne mogu. Da mogu, nikada ne bi dozvolili da im politički saveznici dignu u vazduh „Severni tok 2“ – najveći energetski motor u nemačkoj privredi; nikada ne bi napunili državu migrantima koji im urušavaju bezbednost, tradiciju i običajnost; nikada ne bi dopustili propadanje nemačkih kompanija i recesiju u privredi.
Radnici nakon završetka poslednjeg dela Severnog toka 2 u nemačkim vodama Baltičkog mora, 6. septembar 2021. (Foto: Axel Schmidt/Handout)Ali, zato sve jače uzvikuju borbene parole i veličaju ideje rata i militarizacije, u nadi da će ih ova inercija odvesti što dalje od ponora poraza, u koji su zbog iste prakse i zbog iste ideologije upali njihovi preci. I na putanjama te iste, bezsadržajne i jalove inercije, nemačka politička elita predvodi čitav evropski kontinent. Oni euforično kliču u glas „Rusija ne sme da pobedi“, ali niko ne kaže šta će biti ako Rusija, ipak, odnese ratnu pobedu. Sa svakim novim kvadratnim kilometrom koji osvoji ruska vojska, samo se povećava evropska ratna graja: šta li bi tek radili kada bi Rusija stvarno bivala poražena?!
U isto vreme dok drži moralne pridike na Balkanu, Nemačka ne odustaje ni za milimetar od kolonijalnih pretenzija na našem poluostrvu, kao i na čitavom Globalnom jugu. Dok ponovo maršira nacističkim korakom i drži zastave sa Banderinim likom – onim istim simbolima pod kojima je streljala decu u Šumaricama i koji su krasili zloglasni logor u Jasenovcu – Nemačka sponzoriše Rezoluciju o Srbima kao genocidnom narodu.
Članica sada već vladajuće CDU u Nemačkoj i prva dama Evrope u pantalonama, predsednica EK Ursula fon der Lajen, osumnjičena je za najveći korupcionaški skandal u istoriji
Ona opravdano kritikuje korupciju i stanje u medijima u Srbiji, ali na sopstvenom primeru nemačka politička elita radi sasvim suprotno. Članica sada već vladajuće CDU u Nemačkoj i prva dama Evrope u pantalonama, predsednica EK Ursula fon der Lajen, osumnjičena je za najveći korupcionaški skandal u istoriji!
I da sve bude mnogo mračnije nego što se čini na prvi pogled, radi se o mahinacijama prilikom nabavke vakcina, koje su same po sebi veoma sporne i često su dovodile do smrtonosnog ishoda! U Nemačkim medijima postoji neshvatljiva cenzura u vezi ukrajinskog rata, a stranke koje ne podržavaju briselski narativ, poput Alternative za Nemačku (vodeća po poslednjim anketama!) i stranke Sare Vegenkneht, ne postoje u nemačkim medijima osim kada se o njima govori najgore.
Poljska računica
Istorija se reprizira sa nekim mutacijama, vidimo da se ponovo baltičke i skandinavske zemlje posebno ističu u podršci ukrajinskom režimu, sa istom histerijom i posvećenošću kao što su nekada podržavale Treći rajh. Visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Kaja Kalas, koja dolazi iz Estonije – države koja je tokom rata imala najveći broj koncentracionih logora po broju stanovnika!– takođe je direktni potomak naciste.
Sama po sebi ova činjenica, naravno, nije njena krivica, ali njena patološka mržnja prema Rusiji je njen personalni žig. Ona svakodnevno preti sa briselske govornice liderima koji imaju nameru da putuju u Moskvu za Dan pobede, dok se u njenoj matičnoj državi, kao i u susednoj Letoniji i Litvaniji, podižu obeležja nacistima i ruše spomenici oslobodiocima od nacizma. Slično govore i pokazuju i ostali baltički lideri, pa se stiče snažan utisak kako se već nude za novi Istočni front protiv ruskog naroda.
Poljska ima svoju separatnu računicu kroz „Inicijativu tri mora“ koja često podriva evropsko jedinstvo i napada parcijalne interese drugih država; Poljska snažno podržava ukrajinsku integraciju u EU po hitnom postupku, mimo svake političke logike, kao i nauštrb evropskog ekonomskog blagostanja. I poljska retorika stiže uz sve jaču ratnu grmljavinu, samo nije do kraja jasno da li bi se poletni marš poljske armije prema Ističnom frontu već završio u Zapadnoj Ukrajini, gde bi trajno ostali da predahnu: ili bi ih slepa mržnja prema Rusima, ipak, odvela u istorijski lavirint bez povratka.
Poljski premijer Donald Tusk u poseti vojnicima na granici sa Rusijom u Dabrovki, 30. novembar 2024. (Foto: NurPhoto/Getty Images)Poljska ne vidi Zapadni Balkan kao prioritet dok predsedava Evropskom unijom, posebno njegovu integraciju u ovu zajednicu. U isto vreme, iz iste briselske kuhinje dolaze sve učestalija uveravanja u skoriju integraciju država zapadnog Balkana u „veliku uređenu porodicu evropskih naroda“. Logično je, dakle, pomisliti da EU nedostaje mlado meso za „ruski mlin“ na budućem ratištu.
Kada se satre biološki potencijal ukrajinskog sveta – a na nesreću ukrajinskog naroda događaji se velikom brzinom odvijaju u tom pravcu – evropskoj eliti će trebati novo meso za Istočni front, gde će se ponovo ratovati protiv Rusa. A to meso, po planovima „davoske“ i briselske elite, treba da daju manji narodi i „niže civilizacije“ sa evropskog kontinenta. U istom ratu na Istočnom frontu, „veći narodi“ bi dali mozak: oni će snabdeti front municijom, tehnologijom, logistikom, specijalcima i ponekim visokim oficirima.
Uz neke nužne istorijske mutacije, repriziralo bi se povesno iskustvo iz Drugog svetskog rata. Ovoga puta sa nadom briselske elite u veliku pobedu zapadog sveta, za razliku od ondašnjeg poraznog ishoda na Istočnom frontu. U tim istorijskim okolnostima, kada je Srbija imala kolaboracionu vladu Milana Nedića, nije dala nijednog jedinog vojnika Vermahtu za Istočni front!
I po tome je bila izuzetak od svih ostalih evropskih naroda, koji su se utrkivali da dokažu lojalnost Hitleru! Čak je Dimitrije Ljotić, koji je ideološki bio mnogo bliži sa okupatorom nego Nedić, odbio da pošalje svoje ljude da ratuju protiv Rusa (iako se tada formalno ratovalo protiv „Sovjeta“)! Povodom sve učestalije retorike koja dolazi iz Brisela o „ubrzanoj integraciji u EU“, političke elite svih država na čekanju, a posebno srpsko rukovodstvo, morali bi da se prisete one naše narodne poslovice: „Ne zovu ćurana na svadbu da se veseli…“
Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija”. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
Naslovna fotografija: Sean Gallup/Getty Images
BONUS VIDEO:
