Nemačko ujedinjenje – naknadno iščitavanje

Bilo je to iznenađenje ravno političkoj senzaciji. I ne bez razloga, s planetarnim od‌jekom. Prvi put je jedna vlada (u ovom slučaju nemačka) još u vreme mandata, publikovala, znatno pre uobičajenog, zakonskog roka, tajna dokumenta o izuzetno provokativnoj i nadasve delikatnoj temi: šta se, iza kulisa, u tajnim razgovorima državnika, zbivalo i govorilo u kontekstu ponovnog nemačkog ujedinjenja.

Učinjeno je to 1998. godine, očigledno politički smišljeno, nekoliko nedelja pred parlamentarne izbore, na kojima je Helmut Kol, posle šesnaest godina neprekidne vladavine, jurišao na osvajanje petog kancelarskog mandata.

Specijalna edicija koja je sadržala obilje dotad nepoznatih, dokumenata, transkripte tajnih telefonskih razgovora, beleške, telegrame, pisma iz 1989/90, trebala je da dodatno izglanca ikonu „kancelara ujedinitelja“ i potvrdi njegovu odlučujuću, presudnu ulogu, u tom, ne samo za Nemačku, prelomnom istorijskom trenutku.

Kol je očigledno bio uveren (i ne samo on) da u izbornu arenu, kao kandidat vladajućih konzervativaca, ulazi sa dobitnom, (pre)jakom kartom. Usledilo je iznenađenje: crveno-zelena koalicija, predvođena Gerhardom Šrederom i Joškom Fišerom poslala je „večitog kancelara“ (niko od njegovih prethodnika nije vladao tako dugo, to će, kasnije, poći za rukom još Angeli Merkel) u političku penziju.

Publikovanje internih, tajnih dokumenata, o tako intrigantnoj temi činilo je, međutim, svoje: sve do danas je gotovo presudno uticalo na to i određivalo sadržaj publicističke i istorijske literature o nemačkom ujedinjenju.

Helmut Kol (kancelar) i Hans Ditrih Genšer (šef diplomatije) predstavljeni su, dobrim delom i na osnovu ovih dokumenata, kao akteri koji su presudno uticali na tok i ishod procesa posve neočekivanog nemačkog ujedinjenjenja.

Poricanje mita

Novinari uticajnog nemačkog nedeljnika Špigl imali su, nedavno, uvid u originalna dokumenta o kojima je ovde reč (čuvaju se u Saveznom arhivu u Koblencu) i došli su do neočekivanog otkrića: ostalo je, naime, dosta toga skrivenog u onome što je 1998. godine predstavljano kao neupitna i potpuna senzacija.

Usledila je, uz spominjanje više intrigantnih, a precrtanih i retuširanih detalja reska konstatacija i iznenađujući zaključak: tadašnje nemačko rukovodstvo je u svemu bilo manje odlučujući akter (kako se, inače, dugo verovalo), a više „lopta“ u rukama velikih sila. Pre svega, Sjedinjenih Američkih Država i (tada još postojećeg) Sovjetskog Saveza.

To, međutim, ne umanjuje diplomatsku veštinu koju je, u takvim okolnostima i odnosima, uspešno demonstrirao tandem Kol – Genšer. Navešćemo samo jedan primer. Posle pada Berlinskog zida (jesen 1989) Amerikanci su signalizirali da će podržati nemačko ujedinjenje uz jedan uslov: ujedinjena Nemačka mora ostati NATO članica.

Zvanična Moskva je to, međutim, u to vreme, kategorički odbijala. Kolov savetnik za spoljnu politiku Peter Hartman je, procenjujući situaciju, sročio belešku u kojoj je upozoravao da onaj ko insistira na „prelivanju“ zapadnog vojnog saveza na teritoriju koju je pokrivala (tada još postojeća) Istočna Nemačka, suštinski blokira nemačko ujedinjenje.

U ediciji obnarodovanoj 1998. godine ovo je izostavljeno: nije bilo politički oportuno upirati prst u Vašington kao kočničara ujedinjenja. U „igru“ je uskočio (lukavi) Genšer. „Korigovao“ je Hartmana. Obznanio je, kako bi „smekšao“ protivljenje Moskve, da bi ujedinjena Nemačka mogla biti NATO članica, uz garanciju da se vojna Alijansa nipošto neće širiti na istok ka granicama Sovjetskog Saveza.

Ubrzo je odleteo u Moskvu da to još jednom, direktno i neposredno, potvrdi. I da se doda eksplicitno: države kao što su Poljska i Mađarska neće ući u NATO. Za teritoriju Istočne Nemačke Genšer je, tokom posete Kremlju, predviđao (i garantovao) neki „poseban status“.

Na pitanje da li Ukrajina može da postane nezavisna država, Kol je bio kategoričan: baltičke zemlje bi to u jednom trenutku mogle, Ukrajina ne

Sve vreme se, inače, verovalo da kancelar Kol, za razliku od Genšera, nikad nije bio tako izričit u pitanju širenja zapadnog vojnog saveza na istok. Još jedan „mit“, konstatuje Špigl. Nedeljnik podseća na kancelarov razgovor (15. februar 1990. godine) sa francuskim predsednikom Fransoa Miteranom, neposredno posle Genšerovog povratka iz Moskve. Trebalo bi, rekao je Miteran, zvanično saopštiti (i obavezati se) da se NATO neće širiti prema istoku. Kol se bespogovorno saglasio s tim.

NATO takvo saopštenje, međutim, nikad nije obnarodovao, s dramatičnim posledicama koje su usledile i koje traju do danas, a prvenstveno se tiču rata u Ukrajini. Skrećući pažnju čitaocima na neke „pogrešne procene“ bivšeg (i počivšeg) kancelara (čega, smišljeno, nema u onome što je „senzacionalno“ objavljeno 1998. godine) Špigl spominje primer Ukrajine i – Vaclava Havela.

Pitanje Ukrajine

Na pitanje da li Ukrajina (tada još deo Sovjetskog Saveza) može da postane nezavisna država, Kol je bio kategoričan (jedan njegov saradnik je njegovu prognozu „notirao“ u februaru 1990. godine): baltičke zemlje bi to u jednom trenutku mogle, Ukrajina ne, ona je „srce zemlje“, misleći na Sovjetski Savez.

A što si tiče Havela. U razgovoru (opet) s Miteranom, januara 1990, Kol kaže da mu je „rukovodstvo u Pragu veoma simpatično“. Procenjivao je, međutim, da se predsednik tadašnje Čehoslovačke „ne razume u politiku“. I bio je uveren da će to biti samo „prelazno rešenje“.

Dakle, pogrešno je procenio, Vaclav Havel je i posle raspada dvojne federacije sa Slovačkom, 1993 godine, bio predsednik Češke Republike do 2003. Kol je, podseća Špigl, tada već bio politički penzioner.

Iza scene, dok su trajali sudbonosni pregovori o „spoljnim okolnostima nemačkog ujedinjenja“ u formatu „dva plus četiri“, dve (još postojeće) nemačke države i četiri sile ratne pobednice (u čijoj nadležnosti je još bila podeljena zemlja), beleženi su i pojedini intrigantni detalji. Američki predsednik Džordž Buš (stariji) ismevao je, pred nemačkim sagovornicima, Gorbačova, njegovo „totalno nepoznavanje tržišta i tržišnih odnosa“.

Ostalo je i zabeleženo i da se tadašnji italijanski ministar spoljnih poslova Đani de Mikelis bunio pred Genšerom što i njegove zemlje nema za pregovaračkim stolom o nemačkom ujedinjenju. Nemac mu je odbrusio: „Vi niste deo te priče“.

Italijanski šef diplomatije se američkom predsedniku žalio na „takav (nadmeni) ton“ nemačkog kolege. Ovaj je intervensao kod Kola. Kancelar nije, kako se očekivalo, uzeo u odbranu Genšera, s kojim je godinama „skladno i tesno sarađivao“. Konstatovo je da to Genšerovo ponašanje prema De Mikelisu ne odgovara načinu na koji se „treba odnositi među saveznicima“.

I pre najnovijeg Špiglovog otkrića o onome što se „skrilo iza skrivanog“, nemačka javnost mogla je da se suoči sa malo drugačijom verzijom od one koja im je „senzacionalno“ sugerisana 1998. godine. Jedan broj važnih inostranih aktera na političkoj sceni iz onih „prelomnih vremena“, koja su prethodila nemačkom ujedinjenju, objavio je svoja memoarska svedočenja o tome šta se, zaista, iz njihovog ugla, zbivalo iza javne scene.

Neka od tih svedočenja bila su neposredna reagovanja na jednostrani poduhvat Kolovog ureda s preuranjenim obelodanjivanjem tajnih dokumenata: Nemci nisu tražili saglasnost za citiranje njihovih reči, telefonskih razgovora i pisama…

Naslov, lekutra i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: RT Balkan

Naslovna fotografija: 

BONUS VIDEO: