Republici Koreji predstoje predsednički izbori, zakazani za treći jun. Oni su posledica neustavnog pokušaja smenjenog lidera države Jun Suk Jola da suspenduje parlament i političke partije i trebali bi, u izvesnom smislu, doprineti stabilizaciji prilika u zemlji.
Već sada je izvesno da će se, od momenta kada se posle tih izbora konstituiše nova vlada, Seul naći pod pritiskom Vašingtona da se ponovo uključi u geostrateške aktivnosti SAD širom sveta – verovatno snabdevanjem vojske SAD – posredno i Ukrajine – municijom i daljim opremanjem evropskih članica NATO-a tenkovima, haubicama, višecevnim bacačima raketa, te drugim naoružanjem. Takođe, očekuje se da će Vašington od nje tražiti i da poveća finansijska izdvajanja za nove nabavke oružja i municije za potrebe sopstvene armije.
Južnokorejski mediji ovih dana naročito pišu o, za njih zastrašujućoj, mogućnosti da vlada novog američkog predsednika Donalda Trampa, vođena isključivo svojim, kako se navodi, sebičnim interesima, u sklopu paradigme „Amerika na prvom mestu“, ne zanemari odbranu njihove zemlje od severnog suseda i posveti se isključivo pariranju Kini, što je za Vašington prioritet broj jedan.
Konkretno, reč je problemu takozvane „strateške fleksibilnosti“ američkih snaga u Južnoj Koreji, odnosno, želji Vašingtona da svoje trupe stacionirane u toj zemlji koristi za odvraćanje NR Kine i, moguće, čak za učešće u eventualnom ratu za Tajvan.
Američka fleksibilnost
Strateška fleksibilnost podrazumeva formiranje jedinica čija bi svrha bila i intervencija van Južne Koreje i prebacivanje dela američkih snaga u druge države i regije. Sve to praktično znači da bi odbrana južne polovine Korejskog poluostrva u većoj meri bila prepuštena domaćoj vojsci, što jeste dobitak u smislu suvereniteta, ali bi predstavljalo slabljenje ukupnih kapaciteta za odbranu zemlje.
Seul će se ponovo naći pod pritiskom Vašingtona da se uključi u geostrateške aktivnosti SAD širom sveta
Sama ideja o strateškoj fleksibilnosti, naravno, nije nova i korejski novinari navode kominike koji su 2006. godine objavili tadašnji ministri inostranih poslova Kondoliza Rajs i Ban Ki Mun, u kojem stoji da Republika Koreja u potpunosti razume potrebu za strateškom fleksibilnošću američke vojske na njenoj teritoriji, dok SAD prihvataju da Republika Koreja neće učestvovati u regionalnom konfliktu u severoistočnoj Aziji ukoliko do njega dođe prilikom realizacije te strateške fleksibilnosti.
U to vreme, međutim, „strateška fleksibilnost“ se, pre svega, odnosila na transfer američkih vojnika iz Južne Koreje u Irak i Avganistan, odnosno, borbu protiv ustanika i terorističkih grupa u tim zemljama.
Američki marinci na vojnim vežbama u Pohangu, Južna Koreju, mart 2025. (Foto: Son Dae-sung/Yonhap/AP)Kao konkretan primer skorašnjeg prebacivanja američkih snaga sa Korejskog poluostrva u druge delove sveta, međutim, južnokorejski mediji sada navode privremeni transfer baterije protivraketnog i protivavionskog sistema „patriot“ na Bliski istok, zbog pretnje po američke baze i Izrael, koja dolazi iz Irana i Jemena.
Upravo su angažovanje Amerikanaca na Bliskom istoku i njihove ogromne isporuke oružja Ukrajini ono što kratkoročno i srednjeročno brine vojni i politički vrh u Južnoj Koreji, dok su američke ambicije za vojno zauzdavanje Kine u cilju održavanja sopstvene hegemonije u indopacifičkom regionu za njih potencijalno još dublji problem.
Naravno, američke birokrate i tink-tenk analitičari (npr. list Korea herald, koji se poziva na Brusa Beneta iz Rand korporacije) požurili su da naglase kako je obuzdavanje kineskih snaga i pariranje Narodnooslobodilačkoj armiji Kine generalo u interesu samog Seula jer Kina „želi da dominira celim regionom“, uključujući tu i Južnu Koreju.
Budućnost saveza
Još jedna briga za buduću vladu u Seulu je da bi Tramp od nje mogao tražiti povećanje vojnog budžeta i, istovremeno, povećanje davanja za američke trupe stacionirane u zemlji.
Zapravo, ta zabrinutost dolazi iz iskustava prvog Trampovog mandata i postojala je još pre predsedničkih izbora u SAD. Shodno tome, Seul je, prošlog novembra, vrlo lukavo i domišljato postigao dogovor sa odlazećom administracijom Džoa Bajdena o finansiranju američkih trupa u periodu od 2026. do 2030. godine i tako izbegao potrebu da pregovara sa agresivnijim Trampom.
Tramp bi mogao da ukloni ekonomske sankcije protiv Pjongjanga i prizna Severnoj Koreji pravo da poseduje nuklearno oružje
Međutim, da strahovanja o pritiscima u vezi novca imaju osnova potvrdio je i pomenuti Benet, koji je južnokorejskim novinarima kazao da bi Tramp mogao tražiti od Seula povećanje izdvajanja za domaću armiju, kako bi kroz nabavke savremenog naoružanja i rast rezervi municije mogao pružiti „veću slobodu“ američkoj vojsci da deluje van Korejskog poluostrva.
U Južnoj Koreji se nalazi 28.500 američkih vojnika, a vojnopolitički analitičari u toj dalekoistočnoj zemlji pored problema strateške fleksibilnosti i činjenice da se združene američko-južnokorejske jedinice nalaze isključivo pod američkom komandom, razloge za brigu nalaze i u mogućnosti da Sjedinjene Države pod Trampom sklope separatni bezbednosni sporazum sa Severnom Korejom, koji bi pogodovao Vašingtonu, ali bi njihovu zemlju suštinski ostavio na cedilu.
Li Sung Jun, direktor za odnose sa javnošću korejskog Generalštaba, sa kolegom iz američkih snaga stacioniranih u J. Koreji, Rajanom Donaldom, na pres-konferenciji povodom zajedničkih vojnih vežbi, Seul, 8. mart 2025. (Foto: Ahn Joung-joon/AP)Anksioznost potiče iz toga što je Tramp za vreme svog prvog mandata čak tri puta pregovorao sa severnokorejskim liderom Kim Džong Unom, bez učešća predstavnika Južne Koreje. U tome, po Seul nepovoljnom scenariju, Tramp bi mogao da ukloni ekonomske sankcije protiv Pjongjanga i prizna Severnoj Koreji pravo da poseduje nuklearno oružje, u zamenu za odustajanje od daljeg razvoja interkontinentalnih raketa koje dosežu teritoriju SAD i za odustajanje od instaliranja balističkih projektila sa nuklearnim glavama na podmornice.
Vlada smenjenog južnokorejskog predsednika Jun Suk Jola bila je voljna ne samo da nastavi sa čvršćim povezivanjem sa NATO paktom, za koji Vašington poslednjih godina sprema aktivnu ulogu u vojnom opkoljavanju Kine, već i da otvoreno podrži američku politiku prema Tajvanu, od čega su se prethodni administrativni ešeloni u Seulu uzdržavali.
Nova vlada u Seulu imaće težak zadatak da se suoči sa činjenicom da je Severna Koreja, kroz obnavljanje i jačanje vojnopolitičkog saveza sa Rusijom, čini se, stekla stručna znanja i tehnološku dobit u oblasti vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, izgradnje podmornica i balističkih raketa sposobnih da nose nuklearne bojeve glave.
Ona će verovatno, da bi očuvala dobre ekonomske odnose sa Pekingom, bar donekle morati i da odoli pritiscima Vašingtona da se direktno i materijalno, ili indirektno, kroz veća ulaganja u sopstvenu vojsku i oslobađanje američkih jedinica za delovanje van Južne Koreje, uključi u podršku SAD-u u formiranju vojnog obruča oko obala Kine i jačanju de fakto nezavisnosti Tajvana.
Naslov, lekutra i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RTS
Naslovna fotografija: AP
BONUS VIDEO:
