Početkom 1980-ih godina prošlog veka dogodile su se tektonske političke promene u čijem se središtu našla osovina Vašington – Vatikan. Posle izbora Jovana Pavla II za novog poglavara, Rimokatolička crkva je napustila dotadašnju politiku ekvidistance u odnosu na oba suprostavljena bloka i tako postala udarna pesnica atlantističke geopolitike čiji je osnovni cilj bilo totalno razaranje komunizma i Istočnog bloka.
U okviru zajednički osmišljene „Nove istočne politike“ doneta je odluka o razaranju evropskog pravnog i političkog poretka koji je uspostavljen na temeljima oba svetska rata, što je podrazumevalo reviziju Jalte i Versaja. Kao doprinos u ostvarenju ovih ciljeva treba tumačiti „novi Trojni pakt“ koji su februara 1976. godine u najstrožoj tajnosti potpisali SAD, Nemačka i Vatikan, a kojim je predviđeno razaranje Jugoslavije na štetu srpskog naroda. Poznati francuski general Galoa je o tome javno govorio, svedočeći da je nemačka strategija razbijanja SFRJ bila motivisana osvetom prema Srbima, prvenstveno zbog njihove uloge u oba svetska rata.
Naime, nemački strateški cilj još od kraja 19. veka bilo je stvaranje velike političko-ekonomske osovine Severno more – Persijski zaliv koji je konkretizovan izgradnjom železničke pruge Berlin – Bagdad, a čija je jasna svrha izlazak na topla mora. Ovim nemačkim planovima protivile su se druge velike sile, pre svega Engleska, Francuska i, u izvesnoj meri, carska Rusija, pa je, po mišljenju Galoa, to i bio uzrok Velikog rata (1914-1918) i golgote koju je tom prilikom prošla malena Srbija. Drugi svetski rat je takođe bio motivisan istim strateškim interesima koji su se ispoljili u surovoj agresiji na Jugoslaviju i nemačkoj politici fragmentacije srpskog istorijskog i etničkog prostora. Ta politika glavni je uzrok stvaranja Nezavisne Države Hrvatske u kojoj je srpski narod doživeo stravičan genocid. Kao što se zna, duhovni pokrovitelj genocida (1941-1945) bila je Rimokatolička crkva, čije motive za raspad Jugoslavije nije potrebno posebno obrazlagati. Međutim, ono što je sa istorijskog i moralnog smisla sporno jeste uloga Amerike u ovim procesima.
Nova Evropa
U svojim kapitalnim istraživanjima „postherojskog rata protiv Jugoslavije“ (1991-1999) naša ugledna profesorka međunarodnog prava Smilja Avramov ukazivala je na jedan reverzibilan istorijski proces koji ima svoje duboke korene u razmišljanjima zapadne političke elite, koja su naročito došla do izražaja u Americi za vreme mandata predsednika Ronalda Regana. Reč je o korenitoj izmeni hladnoratovske paradigme gde je umesto dotadašnje „strategije obuzdavanja Sovjetskog Saveza“ počeo da se primenjuje model „prikrivenih akcija“, oslonjen na delovanje obaveštajnih službi u pozadini Gvozdene zavese. U tom pogledu, strukture Rimokatoličke crkve su bile idealan medijum za ostvarenje ovih ciljeva.
Odnosi između Amerike i Vatikana uzdignuti su na najviši diplomatski nivo aprila 1983. godine, čime je okončana gotovo dve stotine godina duga tradicija prekinutih diplomatskih odnosa između dve države. Tome su svakako lično doprineli predsednik Regan i papa Vojtila. Osim zajedničkih strateških interesa, dvojicu lidera zbližila je i još jedna važna činjenica, a to je da su obojica pukim slučajem preživela atentate 1981. godine. U to vreme bila je veoma rasprostranjena verzija o tome da je iza oba neuspela atentata stajala sovjetska obaveštajna služba. Mada ova činjenica nikada nije potvrđena, po svemu sudeći kod obe ličnosti stvoren je utisak da im je poverena određena „božanska misija“ koju moraju da ispune. Istine radi, treba naglasiti da predsednik Regan, mada po poreklu irski katolik, nije bio praktikujući vernik, ali je, nezavisno od ove činjenice, atmosferu zbližavanja s papom Vojtilom kreirao moćni katolički lobi koji je bio raspoređen u najuticajnijim američkim institucijama, uključujući i obaveštajni aparat. Za razliku od predsednika Regana, čiji je pristup na početku bio oprezan, papa Vojtila je od početka međusobnih kontakata zahtevao razaranje jaltskog i versajskog poretka u Evropi, a na prostoru SFRJ bezuslovno otcepljenje Slovenije i Hrvatske. U isto vreme, jedna uticajna struja unutar američkog SIO razmatrala je mogućnost suđenja komunističkim liderima na jednom sudu koji bi bio ustanovljen po ugledu na Nirnberg, ali je pojava Gorbačova zaustavila ova nastojanja.
Osamdesetih godina 20. veka došlo do jedne vrste ponovnog interesovanja za koncepciju Srednje Evrope, prvenstveno u komunističkim državama poput Poljske, Češke i Mađarske, ali i na prostoru nekadašnje SFRJ, posebno u Sloveniji i Hrvatskoj. Reč je osobenom odjeku „liberalizacije svesti“ društvenih i intelektualnih elita koja se na različit način ispoljavala u svakoj od pomenutih država. Uglavnom, radilo se o susretima intelektualaca s područja Srednje Evrope na kojima su raspravljalo o položaju disidenata, ljudskim pravima, mogućnostima uspostave višestranačkog sistema i drugim srodnim temama. Razume se da su, posebno u drugoj polovini osamdesetih godina, ove tendencije bile podstaknute i sličnim procesima liberalizacije u samom SSSR-u.
Građani Moskve sa ogromnom ruskom zastavom slave neuspeh puča komunističkih tvrdolinijaša na Crvenom trgu u Mosvki, 22. avgust 1991. (Foto: Anatoly Sapronyenko/AFP Photo)Zanimljivo je da je prvi susret koji je okupio učesnike s obe strane Gvozdene zavese održan 1983. godine u italijanskom Duinu. Jedna od istaknutijih ličnosti koja je prisustvovala ovom događaju bio je Ežen Jonesko, koji je kao francuski pisac naglasio svoju mentalnu i kulturnu pripadnost Srednjoj Evropi (Mitelevropi). Na sličan način, osamdesetih godina, svoje ciljeve obrazlagali su i slovenački intelektualci koji su unapred odbacivali svaku pomisao o demokratizaciji SFRJ stavljajući u prvi plan ideju „samostalnosti Slovenije“ pod izgovorom njene pripadnosti srednjoevropskom kulturno-civilizacijskom krugu.
Ugledna francuska istoričarka Katrin Orel s pravom izvlači zaključak o hladnoratovskom poreklu „preporoda ideje Srednje Evrope“ kao mehanizma koji je ne samo protivrečio sovjetskim interesima nego i poslužio za razbijanje „globalizatorskog naziva Istočna Evropa“. Čini se posebnom zanimljivom tvrdnja francuske teoretičarke da je pozivanje na geografsku pripadnost kod Čeha, Poljaka, Mađara, baltičkih naroda, Slovenaca i Hrvata, stvorilo jedno „osećanje superiornosti“ u odnosu na Rusiju (Srbiju) i samim tim pretpostavke za približavanje ovih naroda Zapadu. Ova vrsta raspoloženja danas je, u odnosu na Ruse i rusku kulturu, posebno izražena u Ukrajini i delimično Belorusiji, gde manifestacije antiruskog raspoloženja poprimaju i psihopatološka obeležja kroz otvoreno veličanje nacizma. Zanimljivo je da je posle okončanja Hladnog rata iz geopolitičkog rečnika nestao ne samo pojam Istočne Evrope, nego i pojam Istoka, koji se uglavnom identifikuje s Rusijom kao navodnim simbolom hronične neslobode i totalitarizma (prim. autora).
Ukrajinski graničnik
Za vreme Hladnog rata (1949-1989), atlantska strategija „sanitarnog kordona“ privremeno je stavljena u stranu, ali je odmah posle pada Berlinskog zida ponovo aktuelizovana u okviru promišljanja o „novom evropskom identitetu“. Stratege atlantizma posebno je brinula pojava ujedinjene Nemačke i „potencijalne Mitelevrope“ koja bi zakonomerno obuhvatila i područje od Baltika do Jadrana (nekadašnja Istočna Evropa), a koje je zbog toga odmah stavljeno pod vojnu kontrolu „sile s druge strane Atlantika“. Na taj način, nastala je podela na „Staru i Novu Evropu“ ili jedna vrsta „nove gvozdene zavese“ čiji je strategijski cilj da trajno spreči „geopolitičku emancipaciju Evrope“, odnosno savez Rusije i Evrope na drugačijim, pre svega geoekonomskim osnovama (tzv. geopolitika gasa). Već ranije sam u nekoliko navrata isticao ideju o posthladnoratovskoj podeli Evrope „na rimski i vizantijski deo“ koju je u tom trenutku zdušno podržavao i papa Jovan Pavle II u okviru svoje „politike“, neskriveno prozelitskog karaktera u odnosu na kanonsko pravoslavlje.
U svom najznačajnijem ogledu Velika šahovska tabla. Primat Amerike i njeni geostrateški imperativi (1997), Bžežinski je izložio svoje temeljne stavove o posthladnoratovskom premodeliranju svetskog poretka. U ovoj poznatoj studiji on je na osoben način reinterpretirao osnovne Mekinderove teze iz Geografske osovine istorije (1904), a koje se odnose na kontrolu Hartlenda (Srca sveta) i ulogu pomorskih sila, pre svega Amerike, u realizaciji jednog takvog geopolitičkog projekta. Najveću pažnju stručne javnosti privukli su stavovi koje je u Velikoj šahovskoj tabli izložio o budućnosti Rusije i njenom položaju u „novom svetskom poretku“.
Kada je pisao o Rusiji iz njega je izbijao pre svega fanatični poljski nacionalista i vatreni rimokatolik (poznato je koliko je bio blizak s papom Vojtilom). Bžežinski je u Šahovskoj tabli predlagao niz mera čiji je cilj slabljenje uticaja Rusije na evroazijskom prostoru. Jedna od njih je pretvaranje Rusije u labavu konfederaciju tri regiona: Evropske Rusije, Sibirske Republike i Dalekoistočne Republike, jer bi tako „decentralizovana Rusija bila manje sposobna za imperijalnu mobilizaciju“. Na taj način bi svaki od tri zamišljena regiona lakše ostvarivao ekonomsku saradnju sa Evropom, novim državama Centralne Azije i Orijentom, uz ocenu da bi tako bila prevaziđena „teška ruka moskovske birokratije“ koja je do tada, navodno, „sputavala lokalne kreativne snage“.
Podrška „nezavisnosti Ukrajine“ za njega je bila od fundamentalne važnosti za ostvarenje američkih interesa, jer se na ovom pitanju odlučuje da li će Rusija biti imperija ili ne. U ostvarenju jednog takvog „svetog cilja“ partneri, poput ukrajinskih neonacista, su dobrodošli. Tako zapadnoukrajinski pisac Jurij Andruhovič otvoreno priznaje „da je devedesetih godina bila potrebna određena količina habzburške mitologije kako bismo pronašli alternativni model razvoja ukrajinske kulture“ koji je, razume se, sasvim različit od većinski „rusofone Ukrajine“ koja se prostire u središnjem i istočnom delu ove države. Mada je reč o starom istorijskom fenomenu pokušaja unijaćenja pravoslavnog življa, rat koji se posle okončanja Hladnog rata do danas odvija protiv ruskog pravoslavlja sadrži sva obeležja doktrine „religioznog intervencionizma“, čiji je konačni cilj nasilna promena tradicionalnog kanonskog crkvenog poretka, prvenstveno na području Ukrajine. U svemu tome izrazito negativnu ulogu odigrala je Carigradska patrijaršija koja je izdala nekakav tomos o autokefalnosti tzv. Pravoslavnoj crkvi Ukrajine, ukidajući odluku iz 1686. godine kojom je Kijevska mitropolija predata na upravljanje Moskovskoj patrijaršiji. Na taj način, Ukrajina je postala poprište nepomirljivog „sudara civilizacija“ koji se trenutno odvija pred našim očima.
Vaseljenski patrijarh Vartolomej I potpisuje Tomos o autokefalnosti Pravoslavne crkve Ukrajine, Istanbul, 05. januar 2019. (Foto: AP Photo/Emrah Gurel)Upravo zbog postojanja ovakvih planova, za Rusiju je problem političke budućnosti Ukrajine od egzistencijalne važnosti, a kontrola nad obalama Azovskog mora i Crnog mora nametnula se kao primarni cilj „specijalne vojne operacije“. Razume se da protekom vremena slabe šanse za mirno rešavanje „ukrajinske krize“ koja je prvenstveno posledica agresivne politike širenja NATO-a na Istok, a čija je prva žrtva Evropa koja u sadašnjim okolnostima plaća najveću cenu antiruske politike svojih podaničkih struktura. Reč je o novoj vrsti totalitarne nadnacionalne zajednice „koja sistematski, korišćenjem sredstava masovne (dez)informacije, i određenim sredstvima prinude, ponižava sopstvene građane i pogotovo građane arbitrarno oglašenih neprijateljskih država“. Nema dileme da se radi o pokušaju „osvete nacista“ čiji su pripadnici danas okupljeni u redovima jedne nevidljivim nitima povezane „crne internacionale“.
(KRAJ)
Milorad Vukašinović je srpski novinar i publicista. Autor je knjiga „Suočavanja-izabrani razgovori“ (2003), „Trenutak istine“ (2006), „U tamnom srcu epohe“ (2010), „Rat za duše ljudi“ (2011) i „Misliti prostorno“ (2021). Ekskluzivno za Novi Standard.
________________________________________________________________________________________________
LITERATURA:
Vladimir Ilić, Prometeja: medijska „nacifikacija“ srpskog naroda, Konras, Kragujevac 2020;
Milorad Vukašinović, Misliti prostorno, SAJNOS, Novi Sad 2021;
Milorad Vukašinović, Globalna perestrojka, SAJNOS, Novi Sad 2022.
Izvor: Novi Standard
Naslovna fotografija: Reuters/Gleb Garanich
BONUS VIDEO:
