Američke obaveštajne agencije koje prate vojne aktivnosti Izraela i razgovore među političkim liderima te zemlje došle su, krajem prošlog meseca, do zapanjujućeg zaključka: premijer Benjamin Netanjahu planirao je napad na iranski nuklearni program sa ili bez učešća Sjedinjenih Američkih Država.
Netanjahu je više od decenije upozoravao da je neophodan žestok vojni udar pre nego što Iran dostigne tačku u kojoj bi mogao relativno brzo da izgradi nuklearno oružje. Ipak, uvek se povlačio nakon što su mu brojni američki predsednici, uplašeni zbog mogućih posledica novog sukoba na Bliskom istoku, govorili da Sjedinjene Američke Države neće pružiti podršku takvoj akciji.
Ali, ovog puta američke službe su procenile da se Netanjahu ne priprema samo za ograničeni udar na nuklearne objekte, već za mnogo širi napad koji bi mogao da ugrozi iranski režim. Takođe, shvatile su da je on spreman preduzeti taj korak samostalno.
Obaveštajni podaci stavili su predsednika SAD Donalda Trampa pred tešku odluku. On se angažovao u diplomatskim naporima ubeđujući Iran da odustane od svojih nuklearnih ambicija. Pritom, Tramp je već odbacio jedan pokušaj Netanjahua (iz aprila meseca) da ga ubedi kako je došlo vreme za vojni napad na Iran. Tokom napetog telefonskog razgovora krajem maja, Tramp je ponovo upozorio izraelskog lidera da se ne upušta u jednostrani napad koji bi mogao da osujeti njegove diplomatske napore.
Čvrste namere
Međutim, tokom poslednjih nekoliko nedelja, zvaničnicima Trampove administracije postajalo je sve jasnije da ovog puta možda neće moći da zaustave Netanjahua u njegovim namerama. To su, u nekim svojim intervjuima, potvrdili važni akteri u formiranju politike Bele kuće. Istovremeno, Tramp je postajao nestrpljiv zbog sporog napretka pregovora sa Iranom i počeo je da shvata kako razgovori možda i neće dovesti do velikog učinka.
Suprotno tvrdnjama Izraela, visoki zvaničnici administracije u Vašingtonu nisu bili upoznati ni sa kakvim novim obaveštajnim podacima koji bi ukazivali na to da Iranci užurbano rade na izradi nuklearne bombe. Ali, shvatajući da najverovatnije neće uspeti da obeshrabre Netanjahua i da više ne kontrolišu tok događaja, Trampovi savetnici počeli su da razmatraju alternative.
Na jednom kraju spektra bila je opcija da se pasivno posmatra i ne preduzima ništa, pa da se sledeći koraci odrede tek kada postane jasno koliko je Iran oslabljen napadom. Na drugom kraju bila je mogućnost pridruživanja Izraelu u vojnom napadu, možda čak do te mere da se iznudi promena režima u Teheranu.
Moglo bi se reći da je Tramp izabrao neki srednji put, ponudivši Izraelu, za sada nejavnu, podršku američke obaveštajne zajednice za sprovođenje napada, a zatim je pojačao pritisak na Teheran da odmah napravi ustupke za pregovaračkim stolom ili se u suprotnom suoči sa nastavkom vojne ofanzive.
Porušene građevine u Teheranu usled izraelskih raketnih udara, jun 2025. (Foto: Arash Khamooshi/The New York Times)Pet dana nakon što je Izrael pokrenuo napad, Tramp se i dalje koleba. Administracija se u početku distancirala od udara, da bi potom sve više pružala podršku kako su vojni uspesi Izraela postajali očigledni.
Sada Tramp ozbiljno razmatra mogućnost slanja američkih aviona kako bi pomogli u dopuni goriva izraelskim borbenim avionima i pokušali da unište podzemni iranski nuklearni objekat Fordo, uz korišćenje bombi teških preko 13 tona. To je korak koji bi predstavljao potpuni preokret u odnosu na predsednikovo protivljenje vojnoj akciji od pre samo dva meseca, dok je još postojala nekakva šansa da se postigne diplomatsko rešenje.
Priča o događajima koji su prethodili izraelskom udaru je priča o dva lidera, Trampu i Netanjahuu, koji dele zajednički cilj – sprečavanje Irana da razvije nuklearnu bombu – ali koji istovremeno sumnjaju u motive onog drugog. Javno često govore o svojim snažnim političkim i ličnim vezama, ali je njihov odnos dugo bio obeležen nepoverenjem.
Intervjui sa velikim brojem zvaničnika iz SAD, Izraela i zalivskih država pokazuju da se Tramp mesecima kolebao oko toga kako i da li uopšte da obuzdava Netanjahuove naume. Bilo je to suočavanje sa prvom spoljnopolitičkom krizom u drugom mandatu. Pritom, sa takvom situacijom se suočio u društvu relativno neiskusnog kruga savetnika, koji su dominantno odabrani po kriterijumu lične vernosti Trampu.
Ko će popustiti?
Ove godine, Tramp je kazao jednom svom političkom savezniku da ga Netanjahu pokušava uvući u još jedan rat na Bliskom istoku i to baš onakav rat za koji je tokom predsedničke kampanje obećavao da će ga izbeći. Ali je takođe počeo da sumnja kako ga Iranci iskorištavaju u diplomatskim pregovorima, na sličan način kao što je to činio ruski predsednik Putin, tokom pregovora o prekidu vatre u Ukrajini.
Kada je Izrael konačno izabrao ratnu opciju, Tramp je prolazio kroz faze sumnje u vezi sa prevelikim povezivanjem njega i Netanjahua, da bi se postepeno približavao ideji o pridruživanju Amerike i daljoj eskalaciji konflikta, čak se suprotstavljajući stavu da Iran u ovom trenutku ne predstavlja neposrednu nuklearnu pretnju.
Dok je žurio nazad u Vašington sa samita G7 u Kanadi, Tramp je doveo u pitanje deo izjave Tulsi Gabard (njegove direktorke Nacionalne obaveštajne službe) u kojoj je navedeno kako obaveštajna zajednica ne misli da Iran aktivno gradi nuklearno oružje, iako obogaćuje uranijum koji bi na kraju mogao biti korišćen za nuklearni arsenal. „Baš me briga šta je ona rekla,“ kazao je Tramp novinarima, dodavši: „Mislim da su bili veoma blizu da ga imaju“.
Američki predsednik Donald Tramp na Samitu G7 u Kananaskisu, Kanada, 16. jun 2025. (Foto: Adrian Wyld/The Canadian Press via AP)Proteklih nekoliko meseci je za Netanjahua označilo kraj dugih pokušaja da ubedi Sjedinjene Države da podrže ili barem tolerišu njegovu dugogodišnju želju za nanošenjem odlučujućeg udarca iranskom nuklearnom programu. Čini se da je sada s pravom procenio da će Tramp na kraju ipak popustiti i, makar nevoljno, prihvatiti taj politički pravac.
Pored izgubljenih života i nanesenog razaranja, kriza je takođe ogolila podele unutar Trampove stranke, i to između onih koji su skloni da uvek brane Izrael kao najbližeg saveznika Amerike na Bliskom istoku i, sa druge strane, onih koji su rešeni da spreče dalju umešanost Sjedinjenih Država u ciklus nasilja u regiji.
U sredini se nalazi Tramp, rešen da blokira Iran na putu ka nuklearnoj bombi, a istovremeno razapet između negovanja sopstvenog imidža „snage i moći“ i potencijalnih strateških i političkih posledica agresivnog delovanja protiv Irana. Na novinarski zahtev za komentar, portparol Bele kuće ukazao je na izjave Donalda Trampa u kojima je naglašavao kako neće dozvoliti da Iran dođe do nuklearnog oružja.
Ipak ćemo mu pomoći
Kada se Tramp, osmog juna, sastao sa svojim najvišim savetnicima u šumovitom predsedničkom odmaralištu Kemp Dejvid, kako bi razmotrili situaciju koja se razvijala velikom brzinom, direktor CIA, Džon Retklif, izneo je oštru i direktnu procenu. Prema rečima dva anonimna izvora, upućena u tok sastanka, Retklif je kazao da je veoma verovatno da će Izrael uskoro izvesti napad na Iran – sa ili bez podrške Sjedinjenih Država.
Predsednik je sedeo na čelu stola u jednostavnoj konferencijskoj sali unutar Laurel Lodža. Nije bilo nikakvih slajdova, samo mape koje je pripremio predsednik Združenog generalštaba, general Den Kejn. Tokom dva i po sata, on i Retklif su izlagali svoja očekivanja o skorijem izraelskom napadu. Tulsi Gabard je tog vikenda bila na dužnosti u Nacionalnoj gardi i nije prisustvovala sastanku.
Tramp je razapet između negovanja imidža „snage i moći“ i potencijalnih strateških posledica agresivnog delovanja protiv Irana
Trampovi savetnici su se pripremali za ovaj trenutak. Krajem maja su dobili obaveštajne podatke koji su ih naveli na zabrinutost da Izrael namerava krenuti u veliki napad na Iran, bez obzira na to što je predsednik pokušavao da postigne diplomatski dogovor sa Teheranom.
Na osnovu tih obaveštajnih podataka, potpredsednik Džej Di Vens i Marko Rubio, koji je obavljao dužnost državnog sekretara i savetnika za nacionalnu bezbednost, podstakli su pripremu plana koji bi predsedniku omogućio da ima na raspolaganju čitav niz opcija, kako bi u slučaju nužde mogao brzo da donese odluke o načinu i obimu američkog učešća.
Direktor CIA Džon Retklif u Beloj kući, Vašington, 23. januar 2025. (Foto: Nathan Howard/File Photo/Reuters)Obaveštajne aktivnosti Džona Retklifa naglo su se intenzivirale. U dve nedelje koje su prethodile sastanku u Kemp Dejvidu, najviši Trampovi saveznici sastajali su se više puta kako bi uskladili stavove o tome šta bi sve moglo da se nađe na spisku „mogućih opcija“. Dan nakon sastanka u Kemp Dejvidu, u ponedeljak devetog juna, Tramp je imao telefonski razgovor sa izraelskim premijerom. Netanjahu je bio nedvosmislen: akcija će se izvesti.
On je izneo svoje namere na ovom, visokom nivou, sudeći prema rečima trojice ljudi upućenih u razgovor. Takođe, jasno je stavio do znanja da Izrael ima svoje snage na terenu unutar iranske teritorije. Tramp je bio impresioniran preciznošću izraelskog vojnog planiranja. Nije dao nikakva konkretna obećanja, ali je nakon razgovora kazao svojim savetnicima: „Mislim da ćemo možda morati da mu pomognemo.“
Ipak, predsednik je bio u dilemi oko toga šta dalje da preduzme i tokom nedelje je imao brojne konsultacije sa savetnicima. Želeo je da upravlja situacijom oko Irana po svojim uslovima, a ne po Netanjahuovim i iskazivao je potpuno poverenje u svoje pregovaračke sposobnosti. Međutim, počeo je da smatra kako ga Iranci zavaravaju i zavlače.
Za razliku od nekih pripadnika antiintervencionističkog krila svoje stranke, Tramp nikada nije delio mišljenje da Amerika „može da živi“ sa Iranom koji poseduje nuklearnu bombu i da ga u tim okolnostima drži pod kontrolom. Delio je stav Benjamina Netanjahua da Iran predstavlja egzistencijalnu pretnju za Izrael. Tako je kazao i svojim saradnicima da će izraelski premijer uraditi ono što je neophodno da zaštiti svoju zemlju.
Diplomatski put
Izrael je počeo pripreme za napad na Iran u decembru, nakon što je Hezbolah, iranski proksi, bio desetkovan, a režim Bašara el Asada u Siriji se urušio, čime je otvoren vazdušni prostor za bombardovanje.
Netanjahu je prvi put u drugom Trampovom mandatu posetio Belu kuću četvrtog februara. Tom prilikom je Trampu poklonio pejdžer u zlatu, a potpredsedniku Vensu u srebru. Naime, pejdžeri su oni uređaji koje su Izraelci tajno napunili eksplozivom i prodali naivnim operativcima Hezbolaha, koji su kasnije bili osakaćeni ili ubijeni u razornom daljinskom napadu. (Tramp je kasnije jednom saradniku kazao da ga je taj poklon uznemirio.)
Netanjahu je tada u Ovalnoj sobi održao prezentaciju o Iranu, vodeći američkog predsednika kroz snimke i satelitske fotografije različitih nuklearnih postrojenja u toj zemlji.
Izraelska obaveštajna služba pokazala je da Iran preduzima ubrzane korake ka nuklearnom oružju i što je bio slabiji, to se više približavao bombi. Kada je reč o obogaćivanju uranijuma, Iran je bio svega nekoliko dana udaljen od neophodnog nivoa, ali su mu još uvek nedostajale druge ključne komponente potrebne za kompletiranje oružja.
Američki predsednik Donald Tramp i izraelski premijer Benjamin Netanjahu u Ovalnoj sobi Bele kuće, 4. februar 2025. (Foto: AP Photo/Evan Vucci)Izraelci su izneli još jedan argument pred Trampa: ako želite da diplomatija uspe, morate se pripremiti za napad, kako bi pregovori imali stvarnu silu iza sebe. Brinuli su i da će Tramp prihvatiti ono što su oni smatrali nedovoljno dobrim sporazumom s Iranom, nešto nalik onome sporazumu iz 2015. koji je postigao predsednik Obama i da će zatim proglasiti misiju uspešno završenom. Netanjahu je upozorio Trampa da će Iranci moći da obnove svoju protivvazdušnu odbranu, koja je bila uništena tokom izraelskog napada u oktobru, što je dodatno pojačavalo osećaj hitnosti.
Nakon izbora u novembru, Tramp je imenovao svog bliskog prijatelja, Stiva Vitkofa, za svog izaslanika za Bliski istok i poverio mu zadatak da pokuša postići dogovor sa Iranom. Tramp koji je izabran na platformi izbegavanja vojnih uplitanja u inostranstvu, uživao je u ideji da bi do rešenja moglo doći diplomatskim putem.
Od prvih dana mandata nove administracije, Iranci su preko nekoliko država ispitivali mogućnost uspostavljanja diplomatskih veza sa Belom kućom. Zatim je Tramp povukao dramatičan potez: poslao je pismo vrhovnom vođi Irana, ajatolahu Aliju Hamneju.
Lojalan tim
Početkom marta, posetioci Ovalne sobe ili gosti u predsedničkom avionu „Erfors 1“ često su slušali Trampa kako se hvali svojim „prelepim pismom“ ajatolahu. Jedan od gostiju, koji je imao priliku da čuje usmeno prenošenje sadržaja, prisetio se osnovne poruke pisma: Ne želim rat. Ne želim da vas izbrišem sa mape sveta. Želim dogovor.
Predsednik je znao da time ulazi u opasno političko područje. Tema Izrael-Iran, verovatno više nego bilo koje drugo pitanje, deli Trampov tim suprotstavljajući antintervencionističko krilo, koje predvode medijski ličnosti poput uticajnog voditelja podkasta Takera Karlsona, i anti-iranske konzervativce kao što je radio voditelj Mark Levin.
Međutim, unutar same administracije, uprkos mnogo pompe oko razlika između „jastrebova“ i „golubova“ po pitanju Irana, ideološke podele bile su znatno manje značajne nego u Trampovom prvom mandatu, kada su zvaničnici kao što su ministar odbrane Džim Matic i državni sekretar Reks Tilerson smatrali predsednika nepromišljenim i ishitrenim političarem čije „impulse“ treba suzbiti.
Ovog puta niko iz bližeg Trampovog tima nije igrao sličnu ulogu. Nova ekipa je generalno podržavala Trampove instinkte i radila na njihovom ostvarenju. Naravno, bilo je različitih mišljenja, ali retko ili nikada nisu izbili žučni okršaji u vezi sa politikom prema Iranu. Marko Rubio i ministar odbrane Pit Hegset uvek su pokazivali poštovanje prema predsednikovim stavovima, iako je Hegset, koji ima bliske odnose sa Netanjahuom, više verovao Izraelcima nego nekima od svojih kolega.
Predsednik SAD Donald Tramp, državni sekretar Marko Rubio i ministar odbrane Pit Hegset, 26. februar 2025. (Foto: Kaveh Sardari/Council on Foreign Relations/AP)Potpredsednik Vens je više puta upozoravao na mogućnost da se Sjedinjene Države upletu u rat zbog smene režima, ali čak i oni u timu koji su tradicionalno podržavali čvršći stav prema Iranu bili su spremni da podrže diplomatiju Stiva Vitkofa. Trampov tadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost Majk Volc, iako je inače zahtevao veoma oštar stav prema Teheranu, ipak je imao blisku radnu saradnju sa „mirnijim“ Vitkofom.
Što se tiče obaveštajne zajednice, ranije pominjani Retklif je iznosio informacije bez stajanja uz ovu ili onu stranu. Iako su svi znali da je Tulsi Gabard izrazito protiv intervencionizma, retko kada se trudila da taj svoj stav nametne predsedniku.
Tema Izrael-Iran, verovatno više nego bilo koje drugo pitanje, deli tim američkog predsednika Trampa
Trampov tim je u aprilu mesecu započeo seriju pregovora u Omanu, pri čemu je američku stranu predvodio Stiv Vitkof, zajedno sa Majklom Antonom, direktorom za planiranje politike u Stejt departmentu. Do kraja maja, Trampov tim je Irancima predao pismeni predlog.
Predlog je zahtevao da Iran na kraju u potpunosti obustavi obogaćivanje uranijuma. Takođe je predloženo stvaranje regionalnog konzorcijuma za proizvodnju nuklearne energije, u kojem bi potencijalno učestvovali Iran, Sjedinjene Države i zalivske zemlje poput Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Zadržati vojnu opciju
I dok je Tramp tragao za diplomatskim rešenjem, izgleda da ga je ubedila jedna stvar koju su mu Izraelci rekli: da bi mu verodostojne vojne opcije dale snažniju poziciju u pregovorima sa Iranom. Opcije za uništavanje iranskih nuklearnih postrojenja već su postojale unutar Pentagona, ali nakon što je u januaru stupio na dužnost, predsednik je ovlastio Centralnu komandu SAD da koordiniše sa Izraelcima u daljem usavršavanju i razvoju tih planova.
Do sredine februara general Majkl Erik Kurila, komandant Centralne komande, razvio je tri glavne opcije u koordinaciji sa Izraelcima. Prva i najmanje invazivna bila je američko dopunjavanje goriva i obaveštajna podrška izraelskoj misiji. Druga je podrazumevala zajedničke izraelsko-američke udare. Treća opcija bila je misija pod vođstvom SAD, uz podršku Izraela. Ona bi uključivala američke bombardere B-1 i B-2, avione sa nosača i krstareće rakete lansirane iz podmornica.
Postojala je i četvrta opcija, koja je brzo odbačena, a koja je, pored velikog američkog udara, podrazumevala misiju izraelskih komandosa uz vazdušnu podršku američkih snaga.
Međutim, dok je Vitkof vodio pregovore sa Teheranom, uz posredovanje Omana, Izraelci su postajali sve nestrpljiviji. Netnjahu je u aprilu obavio brzu posetu Trampu u Beloj kući. Između ostalog, zatražio je od Amerikanaca bombu „probojnicu“ kako bi uništili podzemni nuklearni objekat u Fordu.
Požar u Tel Avivu nakon iranskog raketnog udara, 16. jun 2025. (Foto: Ronen Zvulun/Reuters)Tramp, tada još odlučan da pruži šansu diplomatiji, nije bio ubeđen, i u danima nakon sastanka njegov tim je uložio sve napore da spreči Izraelce da izvedu preventivne udare na Iran. Poruka Trampovog tima bila je jasna: Ne možete samo tako sami da delujete. Posledice za nas bile bi prevelike. To su bili napeti razgovori, ali savetnici su smatrali da je Izrael shvatio njihovu poruku.
Predsednik je bio zabrinut da će Izrael delovati samostalno ili sabotirati njegove diplomatske napore ako se Netanjahuu ne bude svidelo u kom pravcu idu pregovori. Trampov tim je takođe brinuo šta će se dogoditi ako Izrael pokrene udare na Iran, ali ne uspe da uništi sva njegova nuklearna postrojenja.
Međutim, izraelsko planiranje je išlo dosta dalje. Jednim delom i iz zabrinutosti da Iran ubrzano povećava zalihe balističkih raketa koje bi mogle biti korišćene za napade odmazde. Uskoro su američke obaveštajne agencije sakupile dovoljno informacija da ih predstave Trampu. Te informacije su privukle predsednikovu pažnju i postale su uzrok napetog telefonskog razgovora krajem maja, tokom kojeg je Tramp izrazio svoje nezadovoljstvo prema Netanjahuu.
Kraj diplomatskog strpljenja
Tada je potpredsednik Vens govorio svojim saradnicima da se brine o mogućem ratu za smenu režima u Iranu, koji je smatrao opasnom eskalacijom koja bi mogla izmaći kontroli.
Vens je u tom momentu počeo da gleda na sukob između Izraela i Irana kao na neizbežan. Potpredsednik je bio otvoren za mogućnost podrške ciljanom izraelskom udaru, ali mu je (prema rečima dve osobe upućene u njegove stavove) rasla zabrinutost da bi to moglo prerasti u dugotrajniji rat kako se približavao verovatni datum udara.
On je usmerio pažnju na to da Ameriku što više izvuče iz toga konflikta, ostavljajući prostora jedino za razmenu obaveštajnih podataka. Tesno je sarađivao sa Trampovim „unutrašnjim krugom“, uključujući Marka Rubija, Hegseta i Suzi Vajls, šeficu kabineta Bele kuće, kako bi osmislili planove u slučaju vanrednih situacija za zaštitu američkog osoblja u regionu Bliskog istoka.
Početkom juna meseca, Vitkof je sa kolegama govorio kako su Sjedinjene Države i Iran vrlo blizu sporazuma. Međutim, u sredu, četvtog juna, ajatolah Hamnej je odbacio američki predlog. Trampovi saradnici su tada kazali da je predsednik počeo osećati kako Iranci nisu ozbiljni kada je reč o sporazumu.
Istog dana, konzervativni radio voditelj Levin sastao se sa Trampom i nekolicinom njegovih savetnika u trpezariji koja je priključena Ovalnoj sobi. On je bio uticajna ličnost u predstavljanju antiiranskog stava predsedniku. Savetnici su kasnije naveli da je razgovor sa Levinom ostavio jak utisak na predsednika.
Nakon tog susreta, Tramp je kazao svojim saradnicima da želi dati pregovorima o sporazumu još jednu priliku. Međutim, i on sam je imao sve manje strpljenja. Tog petka, njegov tim je zakažao sastanak za nedelju, u privatnosti Kemp Dejvida.
Ajatolah Ali Hamnej govori u Teheranu, januar 2018. (Foto: Atta Kenare/AFP/Getty Images)Tramp je javno i dalje naglašavao koliko je važno dati šansu diplomatiji. Iako to nije bilo namenjeno da obmane Irance u vezi sa neposrednošću potencijalnog izraelskog napada, mogućnost da će to sprečiti Iran da pređe u povišeni stepen pripravnosti bila je poželjna sporedna korist, rekao je jedan američki zvaničnik uključen u razgovore.
Ali, prošle srede nije bilo nikakvih nagoveštaja o „proboju“ u pregovorima, a u tom trenutku je Trampov unutrašnji krug već znao da će napad početi sledećeg dana. U nekim privatnim razgovorima, Tramp je dovodio u pitanje mudrost izraelske odluke da pokrene napad. „Ne znam šta je s Bibijem,“ kazao je jednom saradniku, dodajući da ga je upozorio protiv tih udara.
Tramp se u četvrtak uveče pridružio svom timu za nacionalnu bezbednost u Situacionoj sobi Bele kuće, u trenutku kada se prvi talas udara odvijao, i još uvek je držao svoje opcije otvorenim. Nešto ranije, istog dana, govorio je savetnicima i saveznicima da i dalje želi da postigne sporazum s Iranom.
Prva zvanična izjava administracije nakon napada nije došla od Trampa, Marka Rubija, koji je distancirao Sjedinjene Države od izraelske kampanje i nije ni pominjao podršku savezniku, iako je američka obaveštajna zajednica već pružala podršku.
Kada se u petak ujutru probudio, njegov omiljeni TV kanal, Foks njuz, emitovao je neprekidne snimke onoga što je predstavljano kao „izraelski vojni genije“. Ni Tramp nije mogao da odoli da i sam ne preuzme deo zasluga
Ali kako je noć odmicala i kako su Izraelci izveli spektakularan niz preciznih udara na iranske vojne lidere i strateške objekte, Tramp je počeo da menja mišljenje. Kada se u petak ujutru probudio, njegov omiljeni TV kanal, Foks njuz, emitovao je neprekidne snimke onoga što je predstavljano kao „izraelski vojni genije“. Ni Tramp nije mogao da odoli da i sam ne preuzme deo zasluga.
U telefonskim razgovorima sa novinarima, Tramp je počeo da nagoveštava da je imao veću zakulisnu ulogu u ratu nego što je javnost shvatala. Privatno je nekim bliskim saradnicima rekao da se sada priklanja ozbiljnijoj eskalaciji, odnosno da prihvati raniji zahtev Izraela da Sjedinjene Države isporuče moćne probojne bombe za uništenje iranskog nuklearnog postrojenja u Fordu.
Još u ponedeljak, Tramp je ostavljao otvorenom mogućnost da Vitkof ili čak Vens održe sastanak sa iranskim zvaničnicima u pokušaju da se postigne dogovor. Ali pošto je gospodin Tramp naglo napustio samit G7 u Kanadi i požurio nazad u Vašington, malo šta je ukazivalo na to da će se sukob uskoro okončati diplomatskim putem.
Autori: Džonatan Sven, Megi Haberman, Mark Mazeti i Ronen Bergman
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: The New York Times
Prevod: Mihailo Bratić/Novi Standard
Naslovna fotografija: Menahem Kahana/AFP
BONUS VIDEO:
