Politika je uvek svojevrsni teatar, jer se u njoj najvažnije stvari dešavaju iza kulisa, budući da su reditelji, po pravilu, važniji od glumaca. Rat i vojne stvari su donekle iskreniji od politike, iako i tu ima dosta taktičkih varki i obmana, ali u konačnici na strateškom nivou se jedino računa realna snaga, koju ipak nije moguće glumiti.
Što onaj brkati sovjetski strateški džin koga se čitav svet bojao reče, na opasku francuskog premijera Pjera Lavala 1935. godine da smanji represiju nad katolicima kako bi pridobio podršku pape za eventualno sovjetsko-francusko savezništvo u ratu koji se spremao: Koliko divizija ima taj papa? Ta Staljinova cinična opaska Lavalu govori o večnom cinizmu rata, u kojem morate mrtvi hladni da sabirate dobitke i gubitke što se mere glavama i gradovima, za šta retko ko ima stomak, usled čega je mnogo taktičara, a malo stratega najvišeg nivoa.
To je vidljivo upravo u najnovijem puškaranju na Bliskom istoku između Izraela i Irana, u koje se volonterski uključila i Amerika, budući da nije jasno šta ona može konkretno da dobije od nekog ponovnog direktnog angažmana u tom regionu peska, krvi i nafte. Doduše, valja priznati da je Amerika bombardovala iranski nuklearni program s mnogo zadrške, prethodno najavljujući danima na sva zvona da će to učiniti, dajući džentlmenski Irancima sasvim dovoljno vremena da se spreme i da prenesu zalihe obogaćenog uranijuma sa tri lokacije za koje se manje-više znalo da mogu biti gađane.
Jednako tako, Iran je na ovo gađanje uzvratio džentlmenski najavljujući da će gađati američku vojnu bazu u Kataru, koju je potom gađao sa sedam dugometnih raketa, od kojih je šest presretnuto, a samo jedna je pala na cilj, taman da Iran može da kaže da je pogodio neku američku vojnu efektivu, pa da se s tim fabrikovanim osećajem nerešenog rezultata ide u pregovore o miru, što je Tramp i pokušao pompezno da uradi nakon ovog iranskog napada, najavljujući konačno postignuto primirje između Irana i Izraela, koje nije potrajalo ni nekoliko sati pre nego što su rakete ponovo poletele u oba pravca.
Netanjahuov ritam
Za Trampa je nezgodno što mu je ovo već ko zna koje primirje koje najavljuje, a da ništa trajnije nema od toga, osim kraćih ili dužih pauza u dejstvima, koja se nakon ovih odmora i puš-pauza po pravilu nastavljaju. Tramp je najpre još u kampanji na prošlim predsedničkim izborima najavljivao da će rat u Ukrajini zaustaviti za jedan dan, od čega nema ništa ni pola godine otkad je stupio na tron američkog predsednika.
Još ranije, kad je krajem prošle godine izabran, uspostavio je krhko primirje u Gazi, koje ne samo da se nije održalo, nego vidimo da sada imamo i znatno širi vatromet na Bliskom istoku od onoga kad je Bajden bio američki predsednik.
Pogođena zgrada u Tel Avivu tokom iranskog bombardovanja, 16. jun 2025. (Foto: AP Photo/Baz Ratner)Sve to postavlja pitanje koliko Tramp zapravo realno upravlja procesima, što je tek retoričko pitanje, jer smo već pisali da su važniji oni pametni momci koji sede iza predsedničkih, kraljevskih ili premijerskih tronova nego oni na tim tronovima, osim ako ih se ne domognu baš ti pametni momci koji su se čitavog života bavili tim nemilim strateškim stvarima i razmišljali o njima.
Politika je uvek svojevrsni teatar, jer se u njoj najvažnije stvari dešavaju iza kulisa
Za razliku od Trampa, koji za sada ne uspeva sa svom silom svojih kolega biznismena koje je postavio na ključne strateške funkcije – poput njegovog glavnog pregovarača Stiva Vitkofa, čiji sitan vez za sada ne daje rezultate ni u Ukrajini ni na Bliskom istoku – i koji je po do sada viđenom čisto reaktivan političar što uprkos pompeznim najavama ne uspeva da proizvede situacije i procese, postoje i oni koji uspevaju da nametnu svoj tempo i svoje želje i prijateljima i neprijateljima.
Prvi od njih je Benjamin Netanjahu, bivši komandos s diplomom najprestižnijih svetskih univerziteta, veoma retka karakterna struktura. On je uspeo da u svoje ratove na Bliskom istoku uvuče Trampa više nego Bajdena, te je očigledno da Netanjahu, u odnosu na Trampa, predstavlja ritam sekciju koja određuje tempo ovog dvojca, ostavljajući Trampu tek da opali po koju solažu, koja zapravo ne znači mnogo više od kitnjastog ukrasa, jer je u okvirima zadatog tempa, a on je u rukama proaktivnog Netanjahua, kome za sada niko ništa ne može.
Glumac ili reditelj?
Drugi od njih je Vladimir Putin, koji je manje sirovo aktivan u odnosu na Netanjahua i poslovično strpljiviji, ali takođe, za razliku od Trampa, uspeva da proizvede situacije i procese koji mu idu naruku, kao što mu nesumnjivo ide naruku sve što se dešava u puškaranju između Izraela i Irana, jer to odvlači pažnju s Ukrajine i daje mu širi prostor za dejstva tamo, koji on, poslovično strpljiv, još ne koristi u punom kapacitetu, nudeći svoje dobre usluge i za eventualne dogovore na Bliskom istoku. To je opet povezano s time koliko će se u Ukrajini izaći u susret njegovim interesima.
Potpisnik ovih redova već duže vreme piše i govori da su ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku blizanci i da funkcionišu po logici spojenih sudova, te nije moguće pojačavati ringlu u jednom ratu, a da se to ne odrazi na drugi. Tramp je zapravo počeo da strateški luta onda kad nije uspeo da zauzda Zelenskog, što mu je nužno, pre ili kasnije, moralo pokvariti i posao na Bliskom istoku, na kojem je pitanje koliko će sada Amerika morati da ide daleko.
S druge strane, mnogo suptilniji i uzdržaniji, Putin s Iranom preciznije nalazi pravu meru podrške i zauzdavanja kako se ne bi suviše potrošio u odnosu na glavni strateški cilj, što je nesumnjivo Ukrajina i ono što realno može da dobije tamo, čineći Iran postepeno sve zavisnijim od Rusije usled strateške oluje u koju je upao.
Ruski predsednik Vladimir Putin sa iranskim ministrom spoljnih poslova Abasom Aragčijem u Moskvi, 17. april 2025. (Foto: Kremlin.ru)Uglavnom, Tramp je svojom biznis-metodom kojom je pristupio strateškim stvarima, sam sebe doveo u nezgodnu poziciju da sada mora da pokazuje mišiće i da nije tek utopistički biznismen koji je od Gaze mislio da napravi Azurnu obalu, pa je otišao u drugi ekstrem da sada šalje u praksi nikad korišćene bombardere na Iran, vršeći autodestrukciju svoje pozicije nesuđenog svetskog mirotvorca.
Dalje srljanje u još jači rat protiv Irana nesumnjivo bi bilo Trampova strateška greška, koja bi u potpunosti uništila njegov drugi predsednički mandat, ne samo zato što je Iran mnogo tvrđi orah nego što su to nekad bili Irak i Avganistan, ili zbog toga što je Amerika danas slabija nego pre dvadesetak godina kad je krenula u prethodne (anti)strateške avanture, već prvenstveno zbog toga što Tramp praktično ne bi ostvario ništa od svog mirotvoračkog programa koji je pompezno najavljivao, dajući pledoaje demokratama da se predstave kao veći mirotvorci i oduvaju republikance na sledećim izborima.
Ako je to možda i plan, onda Tramp za sada ne pokazuje državničku veštinu da mu se suprotstavi jer izgleda kao da je samo glumac i još nije reditelj, za razliku od Putina i Netanjahua, koji su i glumci i reditelji i producenti, da ne pominjemo tek kineskog predsednika Si Đinpinga, koji je više struktura nego pojedinačan čovek koja suvereno vlada sopstvenim strateškim filmom.
Konačno, kulise svetskog strateškog teatra još će se pomerati, sve dok se reditelji ne dogovore oko konačne postavke scene, bez obzira na to koje će glumce angažovati da iznesu komad.
Naslov, lekutra i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Politika
Naslovna fotografija: Daniel Torok/White House
BONUS VIDEO:
