Prethodna dva članka posvetili smo Donaldu Trampu i njegovim pokušajima da deluje kao deus ex machina: da siđe s neba i pomiri Rusiju sa Ukrajinom. Kao što je dobro poznato, mir putem nametanja sile nije postignut, i Tramp je bio faktički primoran da, po inerciji, nastavi Bajdenovu politiku dok istovremeno pokušava da izađe iz rata i baci ukrajinski kofer bez ručke na Evropu – kako smo to i prognozirali u januaru.
Ispostavilo se da Evropa nije spremna da na svoja pleća uzme Ukrajinu. Tačno, Makron i Starmer okupljaju koalicije voljnih i drže mnoge pompezne govore. Da, Nemačka disciplinovano plaća banket i sve više je uvučena u rat. Sa novim kancelarom, Berlin je, izgleda, postao mnogo popustljiviji u tom pogledu. Ali, u suštini, sva politika evropskih lidera svodi se na želju da po svaku cenu zadrže Sjedinjene Države u ulozi glavnog sponzora Ukrajine.
Istini za volju, taj posao im ne ide najbolje: Tramp se postepeno povlači, i ukoliko se ne desi nešto nepredvidivo, od Vašingtona ne treba očekivati nikakve nove velike pakete pomoći. To je razumljivo: život ide dalje, na planeti se pojavljuju nova žarišta, a američki arsenali, koji su praktično opusteli, nisu dovoljni za sve.
U Ukrajini i Evropi navikavaju se na ideju koja je početkom godine delovala nezamislivo: Sjedinjene Države postepeno odlaze, oni ostaju sami. Evropski lideri moraju da donesu fundamentalnu odluku o tome šta da rade sa teškim sukobom koji im je dat: da ga dalje produžavaju ili da priznaju poraz i sklope mir pod uslovima Moskve, čime će faktički izgubiti Ukrajinu iz svoje sfere uticaja.
Ni Evropa ni Kijev nisu spremni za ozbiljan razgovor sa Moskvom, a zapravo, zašto bi i bili? Izgleda da se Ukrajina drži čak i bez SAD, ruska ekonomija kao da počinje da kašljuca, cene nafte padaju, na Bliskom istoku i u Zakavkazju Rusija se suočava sa neuspesima. Još godinu ili dve, i Putin će sigurno tražiti mir.
Hajde da prosto ratujemo
Uz svu ovu političku frku, glavna stvar je pala u drugi plan: sam rat. Čak i za gledaoca zainteresovanog za temu, čini se da nema promena na frontu. Kao i prošle godine, negde je u toku ofanziva, osvajaju se neke „tvrđave“, i, da upotrebimo sleng ratnih dopisnika, nepoznata babo-sela prelaze iz jednih u druge ruke.
Teško je ratnim hroničarima. Moraju stalno da izmišljaju vesti: teritorija LNR je potpuno oslobođena (zapravo, ne baš; par sela je ostalo pod ukrajinskom kontrolom). Ovde je ruska vojska prešla granicu DNR i napreduje duboko u Dnjepropetrovsku oblast (zapravo, granica je pređena tangencijalno, za sada na malu dubinu, a ove akcije su deo operacije opkoljavanja Pokrovska sa zapada).
Međutim, ništa od toga nije važno. Obe strane slede istu strategiju na frontu kao i pre godinu dana: sa naše strane – u potpunosti, sa ukrajinske strane – sa jednom važnom rezervom. Ruska vojska ima za cilj da iscrpi neprijatelja do te mere da izgubi mogućnost držanja odbrane, a brojni prodori (ti isti juriši na tvrđave) slili bi se u jedan ili više uspeha strateških razmera, što bi i rešilo ishod rata.
Ruski tenk pozicioniran u blizini Pokrovska, jul 2025. (Foto: Evgeny Biyatov/Sputnik)Glavni instrument u tom pristupu je neprekidna, višemesečna ofanziva u mnogim pravcima. Izuzev bitke za Kursko pograničje (koje je moralo biti oslobođeno iz očiglednih političkih razloga), nije mnogo važno gde i kojom brzinom napredovati: cilj nije zauzimanje ove ili one linije, cilj je neprijateljska vojska kao takva.
Koristeći prednost u ljudstvu (u nekim oblastima trostruku), prednost u raketnoj i cevnoj artiljeriji, potpunu vazdušnu nadmoć i barem paritet u FPV dronovima, Rusija na frontu čvrsto zadržava ofanzivnu inicijativu.
Ruska vojska ima za cilj da iscrpi neprijatelja do te mere da izgubi mogućnost držanja odbrane
Međutim, ovu inicijativu koristimo prilično pažljivo: prošle zime naša vojska je prešla sa pokušaja mehanizovanih napada na dejstva u malim jurišnim grupama. Napredujuće jedinice ne probijaju front, već se infiltriraju nakon višednevne, ili čak višenedeljne distancione obrade ovog ili onog čvora ukrajinske odbrane, kao i logistike u bliskoj pozadini, putem vazdušnih, artiljerijskih i udara dronom.
Otuda i odsustvo spektakularnih uspeha: nova vojna kampanja je počela početkom maja, a kumulativni efekat iscrpljenosti počeće da se pokazuje najranije do kraja leta, ili čak do zime. Sezona 2025. mogla bi da ponovi prethodnu, kad je ruska vojska pokazala svoje najuočljivije rezultate u oktobru-novembru, zauzimanjem niza relativno velikih donjeckih gradova, ponekad gotovo bez borbe (Novogrodovka, Ugledar, Selidovo, Kurahovo i drugi).
Pitanje je u razmerama: da li će važni, ali ipak u najboljem slučaju operativni uspesi moći da dovedu do cilja – stvarnog sloma fronta?
Roboti vredno rade
Postoje preduslovi za takav kolaps: ukrajinske oružane snage su početak prolećno-letnje kampanje dočekale u znatno slabijem stanju nego pre godinu dana: bilo je manje oklopnih vozila, protok snabdevanja sa Zapada bio je znatno lošiji, najbolje, najmotivisanije jedinice su se najpre borile u Kurskom pograničju, a zatim su bile prinuđene da brane Sumsku oblast.
Ali najveći problem ukrajinskih oružanih snaga, što je dugo bila tema broj jedan u Ukrajini, jesu ljudi. Osobe bliske vlastima već sasvim otvoreno govore da je protok dobrovoljaca na front potpuno presušio, a jedini izvor pojačanja su takozvani busifikovani, odnosno prisilno mobilisani.
Kvalitet takvih boraca krasnorečivo pokazuju brojke: u prvih šest meseci ove godine, broj krivičnih slučajeva dezerterstva iznosio je skoro 107 hiljada – 20 odsto više nego za celu prošlu godinu, odnosno skoro polovina (46 odsto) od ukupnog broja takvih slučajeva za ceo period vojnih operacija. I to su samo zvanično otvoreni slučajevi; očigledno je da realnih slučajeva ima mnogo više.
Ukrajinski regruti na vojnoj vežbi u Harkovskoj oblasti, april 2023. (Foto: Reuters/Viktoriia Yakymenko/File Photo)Dezerterstvo je postalo izvor gubitaka broj jedan za ukrajinske oružane snage, a pripadnici TCK (zaposleni u lokalnim vojnim komesarijatima koji se bave prisilnom mobilizacijom) odavno su neprijatelj u očima stanovništva. Ruske orke su negde daleko, u pozadini teče gotovo normalan miran život, u poređenju sa prošlom godinom čak je postalo i lakše: struja se gotovo nikad ne isključuje. Glavna pretnja je da ćete vi ili vaša voljena osoba biti ugurani u minibus i odvučeni na front.
Stiglo se dotle da su pravi vojnici primorani da napišu „ne TCK“ na svojim automobilima kako bi se zaštitili od zahvalnog stanovništva.
Kako ukrajinske oružane snage i dalje mogu da drže front? Odgovor je očigledan: revolucija dronova. Kao što smo više puta pisali, obe vojske u Ukrajini kreiraju sliku rata budućnosti, u kome se glavni borbeni rad obavlja na daljinu, i svaki odred (ako ne i svaki borac) ima 24-časovni nadzor bojišta (dron klase „Mavik“ ili „Matriks“) i precizno vođeno udarno oružje (FPV dron) za nekoliko minuta spremno za upotrebu.
Revolucija dronova
U uslovima ukrajinskog fronta, revolucija dronova daje kolosalnu prednost u odbrani: svako kretanje „na nuli“ i u bliskoj pozadini znači demaskiranje, a samim tim i smrtnu opasnost. Vojna misao još nije pronašla efikasan metod za probijanje ovako izgrađene odbrane, i jedina opcija je to sporo, metodično, višemesečno iscrpljivanje.
Generalno, ako ruska vojska unapređuje svoje jurišne operacije, onda ukrajinske oružane snage unapređuju svoje odbrambene principe.
U stvari, dronovi i operateri dronova sada su glavna snaga i glavna nada Ukrajine. Ukrajinski Generalštab je rusku letnju ofanzivu dočekao takozvanim kil-zonama – odbrambenim vatrenim sistemom koji se ne oslanja na artiljeriju, već na dronove. Cilj je stvaranje odbrambene trake dubine 10-15 km, kroz koju nijedan neprijateljski vojnik neće moći da prođe.
Ako ruska ofanziva zaglavi u kil-zonama, pitanje vojnog poraza Ukrajine biće odloženo
Po zamisli ukrajinskog vojnog rukovodstva, ovo bi trebalo da obezvredi gore pomenute prednosti ruske vojske (brojčane, vazdušne i artiljerijske) i efikasno je liši svake šanse za ofanzivu, a samim tim i da izbije Rusiji iz ruku jedini raspoloživi instrument iscrpljivanja.
U teoriji, kil-zone ne zahtevaju mnogo ljudi za delovanje, i ukrajinske oružane snage mogu da održe odbranu čak i u svom trenutnom oslabljenom i demoralisanom stanju. Potrebno je relativno malo jezgro motivisanih boraca, kao i dronovi, mnogo dronova – i sa ovim poslednjim je postignut izvestan uspeh. Prema podacima Defense Express-a, proizvodnja bespilotnih sistema u Ukrajini je porasla deset puta za godinu dana i mogla bi da dostigne 2,4 miliona jedinica 2025. godine.
Ukrajinski vojnik sa FPV dronom u rukama (Foto: Anastasia Vlasova/Guardian)Međutim, široj javnosti je sve to dosadno i nerazumljivo. Ukrajinsko rukovodstvo ima dobro poznatu osobinu, koju smo, lakom rukom jednog od naših kolega, nazvali vojnim akcionizmom: da bi održao naklonost sponzora i podržao sopstveno stanovništvo, Kijevu su stalno potrebne jarke pobede – peremogi. Prošle godine, to je rezultiralo ofanzivom u Kurskoj oblasti, koja je odvukla snage sa glavnog fronta u Donbasu i na kraju značajno oslabila ukrajinske oružane snage. Ako se Kijev ove godine uzdrži od takvih avantura i fokusira se na glavni zadatak – odbranu, to će im svakako dati snagu.
Letnja kampanja 2025. je u punom jeku. Ukrajinske oružane snage su izdržale majski nalet i uspele su da održe liniju, ali front nije bio potpuno blokiran, između ostalog i zbog povećanih razmera ruskih napada na vojne i industrijske ciljeve u neprijateljskoj pozadini.
Napredovanje ruske vojske, a samim tim i iscrpljivanje ukrajinske vojske, sada je u proseku tri puta brže nego godinu dana ranije. Naredni meseci će pokazati čija će strategija biti efikasnija. Ako ruska ofanziva zaglavi u kil-zonama, pitanje vojnog poraza Ukrajine biće odloženo dok naš Generalštab ne pronađe ključ za njih. U suprotnom, predstojeća godina rizikuje da bude poslednja za ukrajinsku državu u njenom sadašnjem obliku.
Autor je saosnivač i redaktor projekta „Vatfor“
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: globalaffairs.ru
Prevod: Želidrag Nikčević/Novi Standard
Naslovna fotografija: Oleksandr Ratushniak/Reuters
BONUS VIDEO:
