Na našoj nedavnoj konferenciji u okviru platforme Salon Liberté koju vodim u Briselu, posvetio sam se temi kulture sećanja u Evropskoj uniji.
Kulturu sećanja oblikuju mnogi faktori. Politika, kao sfera odnosa moći, svakako je jedna od najuticajnijih sila u određivanju šta treba pamtiti i slaviti – kao i šta treba zaboraviti ili marginalizovati. Svaka samosvesna nacija je, u izvesnom smislu, skup ljudi koji se osećaju kao celina – povezana stvarnom ili mitološkom zajedničkom tradicijom, skupom zajedničkih vrednosti i kolektivnim društvenim ciljevima. Kada su ovi elementi prisutni, narod poseduje poseban identitet i unutrašnju snagu.
Dok su eru pred nastanak Evropske unije na starom kontinentu karakterisali nacionalni mitovi i legende – poput čudovišta iz Loh Nesa u Škotskoj ili Belog jelena u Mađarskoj – promena perspektive počela je u drugoj polovini 20. veka. Od samog početka, cilj je bio da se „ratnohuškačke“ nacije kontinenta „disciplinuju“, ne samo politički i vojno, već i duhovno, uvođenjem novog narativa o zajedničkoj evropskoj istoriji.
Promena perspektive
Ova promena perspektive postala je poznata kao „politika harmonizacije nacija sa evropskim vrednostima“. Jedan od najboljih primera ove prakse je takozvana „Kuća evropske istorije“ (House of European History) u Briselu. To je muzej posvećen stvaranju novog evropskog identiteta kroz dobro isplaniranu izložbenu strukturu koja prikazuje evropske nacije kao zle, a osnivanje EU kao trenutak preobražaja.
Kao što je profesorka Katalin Deme primetila gostujući na našoj panel diskusiji, postoje tri različita oblika istorijskog revizionizma: akademski (koji sprovode intelektualci kroz naučna istraživanja), prepravljanje kroz političke odluke i potpuno poricanje (brisanje istorije). Kuća evropske istorije primer je trećeg tipa – poricanja – jer potpuno izostavlja nacionalne istorije, uprkos tome što nosi naziv „evropska“.
Ovaj “muzej” otvoren je 2017. godine na inicijativu Evropskog parlamenta. Pored toga što je politički jasno profilisan, on predstavlja novi talas “interaktivnih” muzeja, gde se jasno promoviše društveni aktivizam kao jedan od neizostavnih ciljeva muzejske izložbe.
Indikativan je naziv House (kuća) koja zapravo kao cilj ima kreiranje jednog sigurnog prostora gde se gosti neće osećati ugroženo i gde će slobodno artikulisati svoje mišljenje. To je zapravo deo jednog šireg fenomena na Zapadu, gde se umesto konfrontacije i debate promoviše pravo na mišljenje i nemogućnost njegovog napadnja. Slične primere nalazimo i u drugim evropskim gradovima: Kuća istorije Savezne Republike Nemačke (Haus der Geschichte) ili kuća terora u Budimpešti (Terror Háza Múzeum).
Izloženi tenk u „Kući terora“ u Budimpešti (Foto: Wikimedia commons/drcw/CC BY 2.0)Kao što napominje profesorka Deme, ideju o stvaranju muzeja evropske istorije pokrenuo je Hans-Gert Petering, nemački pravnik, istoričar i konzervativni političar (CDU, Evropska narodna partija), koji je bio predsednik Evropskog parlamenta od 2007. do 2009. godine. Ona dodaje da ovaj projekat predstavlja nameru Nemačke da odigra vodeću ulogu u rekreaciji ideala evropskog humanizma, ideala za čije je uništenje ona sama bila odgovorna u Drugom svetskom ratu. (OVDE)
Prilikom obilaska stalne izlozbe, praćene tihim šapatom sa razglasa kao delom umetničkog dodatka, stiče se utisak da konstantno postoji nadzor nad posetiocem. Da bi, ukoliko slučajno posumnja na ideološki narativ koji agresivno propagira jednu ideologiju, smesta bio vraćen na pravi put. Tako nailazimo na delove postavke posvećene:
- Borbi protiv klimatskih promena (kao poseban eksponat izložen je baner koji je Greta Tunberg nosila na protestu u Briselu 2019. godine),
- kolonijalnom nasleđu,
- Rusko-ukrajinskom ratu sa jasnim profilisanjem „krivca“,
- solidarnosti sa migrantima,
- pandemiji Kovid,
- digitalnoj revoluciji,
- terorizmu…
Onima koji su upoznati sa društvenim zbivanjima u Evropi biće jasno da su upravo ovi elementi sastavni deo nove evropske ideologije i pokušaja manipulacije ljudima na emotivnoj osnovi. Strategija je jasna, krajnjom relativizacijom pojmova poput tolerancije, demokratije, raznolikosti, jednakosti, ljudskih prava, solidarnosti i sličnih, evropske elite zapravo kreiraju bedem i na napade uvek odgovaraju isto – targetiranjem kritičara da su protiv ovih vrednosti jer, tobože, ko je još protiv demokratije i ljudskih prava?
Uloga Evropske komisije
Ne tako davno, 2022. godine, Evropska komisija je pokrenula novi propagandni projekat pod nazivom „HistoLab“, čiji je primarni cilj poboljšanje razumevanja zajedničke evropske istorije i promocija demokratskih vrednosti. Naravno, samo naivni posmatrači mogu pomisliti da se tu radi o nekoj težnji za pronalaskom istine. Cilj je isti, metode su drugačije.
Fondove iz ovog projekta dobijaju samo odabrani istraživači. Tako nailazimo i na primer iz regiona gde je nagrađen projekat Rat(ovi) u slikama – pedagoški alat o proučavanju ratnih sukoba na području bivše Jugoslavije (War(s) in pictures – A pedagogical tool about teaching war conflicts in the area former Yugoslavia).
Evropska unija sve više liči na totalitarnu diktaturu
Iako su upravo vodeće članice EU podstrekivale i podržavale ratove 90-ih godina na prostorima bivše Jugoslavije, sada se kroz ovaj projekat nameću kao uzor i daju smernice kako istoričari na našim prostorima treba da predaju o događajima sa kraja 20-og veka. Tako predlažu da se podigne svest o sećanju, zajedničkoj istoriji i vrednostima za koje se zalaže Unija, a to je da promoviše mir, svoje vrednosti i dobrobit svojih naroda podsticanjem debate, refleksije i međusobnog povezivanja. (OVDE)
Donosioci odluka u Zapadnoj Evropi često koriste termin debata i refleksija/preispitivanje.
Nažalost, uspeli su i kod stanovnika naše zemlje pa i globalno da stvore “imidž” bastiona slobodne misli. Ipak, situacija na terenu je drugačija, Evropska unija sve više liči na totalitarnu diktaturu i, u našem slučaju, koristi istorijski revizionizam sve agresivnije ne bi li očuvala ovu iluziju. Danas, dobro poznati citat Džordža Orvela: „Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost“, služi kao vodilja i podsetnik na to šta političke elite i njihovi društveni inženjeri mogu imati na umu kada raspravljaju o istorijskim „činjenicama“.
Zastave Evropske unije (Foto: NurPhoto/Contributor/Getty)Iako su pokušaji prepravljanja istorije oduvek postojali, nikada ranije elite nisu toliko očigledno i namerno nastojale da se potpuno distanciraju od korena i moralnih temelja Evrope kakvu smo nekada poznavali. Nivo propagande je bez presedana. Neki akademici tvrde da krajnji cilj nije nužno stvaranje jedinstvenog novog istorijskog narativa, već širenje višestrukih alternativa – što ljudima otežava ujedinjenje pod zajedničkim osećajem identiteta i pripadnosti.
U aprilu 2024. godine u Briselu prvo je zabranjena pa ipak posle većih pritisaka dopuštena Nacionalna konferencija o konzervativizmu: Očuvanje nacionalne države u Evropi (National Conservatism Conference: Preserving the Nation-State in Europe).
Na ovoj konferenciji, gosti su bili mahom anti-globalistički i anti-mejnstrim političari poput Viktora Orbana, Erika Zemura, Najdžela Faraža, Mateuša Moravijeckog… Tu se raspravljalo između ostalog i o istorijskom nasleđu evropskog kontinenta odnosno kako se suprotstaviti novom talasu revizionizma.
Indikativno je da vladajuće strukture u Zapadnoj Evropi sve više koriste kao opravdanje za zabranu nepoželjnih konferencija tzv. ekstremističku grupu antifašista koji su se i ovog puta pojavili. Lično sam prisustvovao konferenciji tako da mogu da potvrdim da ih je ukupno bilo 50-ak. Ipak, gradonačelnik opštine Saint-Josse-ten-Noode turskog porekla. Emir Kir, odlučio je da organizatorima zagorča život.
Aktivizam i sećanje
Dokaz da su propaganda i aktivizam ušli duboko u razumevanje istorije na Zapadu i zamenili objektivno kazivanje o prošlosti, predstavlja i primer istorijskih tura po gradu Briselu. Naime, turističkim vodičima je predočen spisak istorijskih spomenika koji su poželjni, a koji nisu za prikazivanje uz detaljan opis i instrukcije.
Tako na primer, prilikom obilaska spomenika Leopoldu Drugom, vodič mora obavezno da posveti deo predavanja o kolonijalnoj prošlosti i zlodelima ovog belgijskog kralja (koji naravno jesu za osudu) i da moralno edukuje publiku kako se nacija kaje zbog tih dela. Dodatno, pokrenute su brojne inicijative za uklanjanje svih spomenika povezanih sa periodom okupacije Konga i raznorazne društvene grupe mahom “antifašista” redovno skrnave biste ovoga kralja.
Indikativno je da se muzeji i njihov uticaj na kreiranje kolektivne svesti sve više koriste kao produžena ruka političkih obračuna. Tako, na primer, prvi direktor jevrejskog muzeja “Polin” koji je otvoren 2013. godine, Darius Stola, aktivno koristi svoj položaj za napade na konzervativnu poljsku stranku PiS. On naglašava kako je cilj muzeja da posluži kao vodič na putu ka izgradnji multikulturalne zajednice osuđujući i antisemitizam i islamofobiju, te kako ne može biti tolerancije za predrasude, diskriminaciju i mržnju prema bilo kojoj društvenoj, etničkoj ili verskoj grupi. (OVDE)
Ugrada muzeja „Polin“ u Varšavi (Foto: Wikimedia commons/Wojciech Kryński – Museum of the History of Polish Jews/CC BY-SA 3.0 pl)Na taj način, propagirajući multikulturalizam na zapadnoevropski način, uprava muzeja suočila sa izazovima vlade kojom je upravljala poljska desničarska nacionalistička stranka Pravo i pravda, koja je nastojala da smeni rukovodioce muzeja koje su smatrani previše kritičnim prema vladinim politikama ili nevoljnim da se prilagode nacionalističkim verzijama istorije.
Pogrešno kretanje
Iako se često stiče utisak da evropska desnica predstavlja glas zdravog razuma i bolju alternativu za Evropu, situacija na terenu je drugačija. Da ne ulazimo u dublju političku analizu, skoncentrišimo se na njihov pristup istorijskom nasleđu. Usled određenih političkih agendi, veštačkih konstrukcija nacionalnog identiteta i odgovora na zločine iz prošlosti, neke zemlje su se upustile u preterano pojednostavljivanje istorije i potiskivanje neprijatnih istina.
Na primer, u konzervativnoj Poljskoj se „politika istorije“ fokusira na zaštitu „dobrog imena“ poljske nacije i označava diskusije o događajima koji ne odgovaraju ovom narativu, poput poljskog antisemitizma, kao „pedagogiju srama“. Ovaj revizionistički pristup doveo je do uklanjanja spomenika posvećenih ličnostima povezanim sa progresivnim, socijalističkim ili komunističkim ideologijama, sa ciljem da se nacionalni panteon preoblikuje kako bi se uskladio sa ovim narativom.
Neke zemlje su se upustile u preterano pojednostavljivanje istorije i potiskivanje neprijatnih istina
Francuska desnica sve više i više insistira na rehabilitaciji maršala Petena koji je predvodio kolaboracionističku vladu tokom Drugog svetskog rata. U Litvaniji se pojavio novi narativ koji izjednačava nacističku i sovjetsku okupaciju tokom Drugog svetskog rata, prikazujući Litvance kao gotovo jednake žrtve sa Jevrejima.
U Hrvatskoj, kao što smo bili i svedoci nedavno, postoji trend umanjivanja ili poricanja genocida koji je sproveo ustaški režim, posebno nad Srbima i Jevrejima u koncentracionom logoru Jasenovac. Neke javne ličnosti i istoričari pokušavaju da prikažu Jasenovac kao radni logor i minimiziraju genocidne postupke režima.
Autor je predsednik omladinske platforme „Salon Liberté“ pri „MCC“ u Briselu. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
Naslovna fotografija: Wikimedia commons/Guy Delsaut/CC BY-SA 4.0
BONUS VIDEO:
