U vremenima zaoštrenih društvenih kriza i sukoba postoji očekivani odijum zastupnika neke od strana prema neopredeljenima ili neutralnima. Kritičari neutralnih se pozivaju na biblijske citate o tome kako će „mlaki“, oni koji nisu ni „studeni ni vrući“ biti odbačeni od Boga, neopredeljenost u kritičnim vremenima se smatra nemoralnom i neodgovornom, kao i držanje „iznad situacije“ ili stav da se nekoga tekući sukob ne tiče ili da se ne radi o njegovoj borbi.
Naravno, i u našem slučaju među neutralnim ima raznog sveta – društveno neodgovornih „idiota“, uplašenih, ucenjenih, potkupljenih, karakterno slabih i sve u tom smislu. Ali među njima neki ne „ćute“ samo zbog pritiska od strane vlasti nego i od strane njenih protivnika, kako ne bi bili označeni i ostrakizovani kao oni koji ne veruju u „našu mladost“ ili „podržavaju diktatora“, na primer. Na obe strane ima onih koji i kad podržavaju to rade pre iz nužde nego istinskog uverenja, ne zavaravajmo se.
Ali ima i onih koji jednostavno ciljeve i metode bilo koje od sukobljenih strana ne mogu (ili nekada ne mogu u celosti), prihvatiti kao svoje, kao one iza kojih mogu bespogovorno i odlučno da stanu. Nekada su njihove simpatije na jednoj strani, ali ne odobravaju određene metode, sastav i strukturu pripadnika te strane ili zaziru od izricanja čvrstih sudova bez potpunog uvida u sve okolnosti i pozadinu nečijih ciljeva i motiva. Oni ipak svoju odbojnost ili čak netrpeljivost prema jednima ili drugima ne pretpostavljaju onome što smatraju da je u trenutnom interesu države i naroda.
Među neutralnima ima i onih koji prosto ne prihvataju legitimnost demokratskog sistema kao takvog ili smatraju da je u kolonijalizovanoj ili poluokupiranoj državi svako istinsko političko delovanje nemoguće, pa se zalažu za neku formu unutrašnje emigracije ili ilegalnog i prevratničkog delovanja izvan postojećih sistemskih okvira.
Ko su neutralni?
Takođe, među neutralne možemo ubrojati i intelektualce koji su se trudili da objašnjavaju, razjašnjavaju, analiziraju, smatrajući da je njihov posao traganje za istinom, a ne propaganda. Takvi su najčešće trpeli najveća osporavanja od strane protivnika vlasti, bez obzira na to što su se neki od njih u ranijem periodu potvrdili kao njeni oštri protivnici i što bi bilo teško objasniti zbog čega bi baš sad prešli na njenu stranu (uz podrazumevajuću mogućnost da su neki sve vreme bili „igrači iz senke“, da su ucenjeni ili potkupljeni).
Ovakav stav je bio meta i onih koji smatraju da je sad vreme za delovanje, a ne „prazne priče“ i „mudrovanje“, ne shvatajući da ukidanje prava na mišljenje i osporavanje vrednosti traganja za istinom nikada nisu dobar izbor, naročito kada dolaze od onih koji se deklarativno zalažu za ideje i vrednosti individualne slobode, pravnog poretka i socijalne pravde i koji drže do svog obrazovnog i kulturnog kapitala.
Već sam pisao o razlici između istinski neutralnih, kojih verujem da ima, i lažno neutralnih, koji pod krinkom neutralnosti sistematski i usmereno zastupaju interese samo jedne od strana, najčešće stranu vlasti. Njih možemo prepoznati po tome što, iako za sebe tvrde da su neutralni, kritikuju samo jednu od strana, dok drugoj, odnosno vlasti, upućuju sitne prigovore i upadljivo je štede od pozivanja na odgovornost na krupne sistemske greške i društveno, pravno, kulturno ili bezbednosno destruktivno delovanje.
Takođe, njihovo delovanje je integrisano i tempirano, tako da obično grupno, umreženo i na sličan način reaguju na određene događaje, promovišući očito sistematski oblikovan interpretativni obrazac. Među njihovim retoričko-propagandnim sredstvima su veoma često relativizacija i cinizam, koji svaku tvrdnju unapred mogu da ospore, često bez nuđenja uverljive interpretativne alternative (retorički obrasci poput „A što mora da bude tako?“, „Da li je to baš tako“, „Ne mora da znači“, ili razne interpretativne egzibicije u obliku začaranog kruga, slepih mrlja ili tautologija).
Vlast, dakle, organizovanjem i koordinisanjem lažno neutralnih stvara moćno propagandno oružje, dok istinski neutralne uglavnom toleriše, s obzirom da pravilno razume kako u postojećoj konstelaciji nema luksuz da troši propagandne ili bezbednosne resurse na one koji joj nisu direktni protivnici, odnosno koji aktivno ne deluju protiv nje.
Što ne znači da u jednom trenutku vlast neće početi da traži potpunu vernost i prihvatiti pravo na javno postojanje i delovanje samo onih koji su joj apsolutno odani. Ipak ne deluje da je taj trenutak blizu i pitanje je da li će vlast ikada biti u prilici da toliko ojača ili umisli da je ojačala, kako bi primenila takve restriktivne metode.
Ko ne pumpa, taj je ćaci
Protivnici vlasti, s druge strane, neutralne često postavljaju kao svoju glavnu metu, odbacujući i one koji stvarnost ne tumače unutar određenih kategorija ili se ne služe određenim propagandnim i retoričkim figurama.
Ukratko, čak i ako kritikujete vlast, ali vaš diskurs ne prihvata retoričko-propagandne mantre čiji su signali pojmovi poput „hulja“, „ćaci“, „pumpanje“, „naša deca“ i slično, u opasnosti ste da i sami budete označeni kao „hulje“, „ćaciji“ ili „botovi“. O postavljanju nezgodnih pitanja o unutrašnjem funkcionisanju studentskih plenuma, postojanju delovanja iz senke na određene procese i odluke ili praksi isključivanja i etiketiranja sa ponekad kultur-rasističkim tendencijama, da ne govorimo.
Amortizacija je važna koliko i pritisak, sposobnost za razgovor koliko i posedovanje moći i sile
U prvom trenutku kritika neutralnih je bila zasnovana na revolucionarnom poletu, čiji je cilj bila što masovnija mobilizacija i stvaranje trijumfalističke atmosfere, a sada već na ogorčenju zbog toga što stvari nisu išle onako kako su neki samouvereno očekivali, pa se krivci nalaze među onima koji nisu bespogovorno prihvatali ciljeve i metode protesta i iskazivali neupitnu veru u njihov ishod.
Kako se problem neutralnosti ne bi posmatrao samo na ličnom planu ili svodio na određene psihološke ili socijalne uslovljenosti, važno je razumeti da se odnos prema tekućoj krizi određuje pre svega stavom svakog od nas o prirodi ove vlasti i poželjnosti ili neophodnosti njenog uklanjanja ili opstanka.
Ako prihvatimo da je ova vlast loša ili čak veoma loša, opet moramo da se odredimo prema tome slažemo li se da su sva sredstva za njeno uklanjanje opravdana ili sve alternative bolje od njenog makar privremenog održanja, posebno s obzirom na turbulentan i nepredvidljiv međunarodni kontekst. To je veoma važno pitanje i ne bi trebalo peniti kada se o njemu razgovara, nego ga ozbiljno i odgovorno razmotriti.
S tim u vezi, neki „neutralni“ na primer veruju da menjajući vlast treba da se priprema teren da oni koji je zamene budu što je moguće više u interesu države i naroda. Jer svaka vlast prolazi, ovako ili onako, samo je pitanje šta će ostati posle nje i ko će doći na njeno mesto, pošto neko vladati mora. Neki među njima deluju na tome i bez da to bude vidljivo u javnosti.
I u najgorim situacijama neki nivo javnog dijaloga mora da postoji, kao i neki nivo komunikacije između protivnika. Amortizacija je važna koliko i pritisak, sposobnost za razgovor koliko i posedovanje moći i sile. A više od svega pravilna procena trenutka kad stvari moraju da se razrešavaju pre nego što postane kasno, odnosno kasno za to da posledice budu takve da ćemo svi, osim možda veoma malog sloja profitera, zažaliti. Što kažu, nikada nije bilo da nekako nije bilo, ali ipak bi svi zajedno trebalo da poradimo na tome da bude što bolje, koliko je to u ovom maničnom globalnom trenutku uopšte moguće.
Vladimir Kolarić je pisac i teoretičar kulture, autor knjiga „Javni interes u kulturi“, „Kultura i bezbednost“, „Plamen Donbasa – eseji o Trećem svetskom ratu“ i drugih.
Izvor: Novi Standard
Naslovna fotografija: Mihailo Bratić/Novi Standard
BONUS VIDEO:
