U trenutku kada, nakon dugih kulturnih ratova, započinju stvarni, oni ljudi koji razumeju više svetova, kao i suštinu razlike među njima, dobijaju na važnosti više nego ikad, a takav je naš polihistor Žarko Vidović. On može biti jedan od glavnih tumača razlike između Istoka i Zapada; neko ko drži ključeve od ove tajne i može predstavljati odgovor na hiljadugodišnji sukob koji traje.
Primera tih razlika je puno, da uzmemo samo jedan primer iz skorašnje kinematorgrafije. U ruskom filmu snimanom u svemiru pod nazivom “Izazov” u kome glumi naš Miloš Biković (iako njegov lik ostaje na Zemlji) postoji scena koja nekom može biti ključna za razumevanje trenutnog odnosa Istoka i Zapada koji se nekako mora razrešiti. Nakon što je uspešno izvršila operaciju u svemiru nad poznatim astronautom koji je bio smrtno ugrožen, za šta je bila angažovana celokupna država, a lekarka postala astronaut, stavljajući u prvi plan život pojedinca koji je vredniji i od države i bilo kog sistema, glavna junakinja posmatra planetu Zemlju i razmišlja o Bogu i večnosti.
U dirljivoj sceni zbog koje vredi gledati ceo film, ona beleži svoje misli u glasovnu poruku koju šalje svojoj ćerki preko, ni manje ni više, Apple-ovog Iphone-a! Kao da je reditelj namerno želeo da jedan od simbola globalizacije stavi u tu scenu da bi poručio: Istok je od Zapada uzeo sve što je mogao, i da bi, zatim, postavio pitanje šta je Zapad uzeo od Istoka?
Ni mi sami dugo nismo znali za Vidovića, a kamoli neko ko mnogo više pripada zapadnoj kulturi nego prosečni srpski intelektualac. To je izgleda dokaz da Zapad još ništa nije uzeo od Istoka. Religijsko i filozofsko razmišljanje o Bogu u tehnokratskoj i potrošačkoj kulturi zapadno-evropske civilizacije započelo je svoje povlačanje još od pojave jakobinaca.
Na toj tački postajemo svesni slepe mrlje Zapada, a delo Žarka Vidovića jeste izvrsna alatka da osvestimo procese koji se dešavaju i koji će se dešavati, ali i da imamo delić celine pomoću koje možemo bolje razumeti dela zapadnoevropskih mislilaca – od Getea, preko Ničea do Tomasa Mana (Vidović bi rekao mislilaca germanske Evrope). I ono što je najvažnije – osvešćujemo se da imamo genijalno delo našeg erudite koje nam može omogućiti da razumemo sami sebe, delo na razmeđi hermeneutike, teologije, istorije i sociologije.
Buđenje duha
Nakon tragičnog 20. veka za celu Evropu, a naročito za srpski narod, doživljavamo određenu vrstu duhovnog buđenja. Ono je delimično uzrokovano smanjivanjem uticaja zapadnih hegemona na balkanskom prostoru i u celoj Evropi. Iako će se veće promene tek dešavati, a svake promene u istorijskom smislu znaju biti veoma bolne, možemo izdvojiti nekoliko izdavačkih poduhvata koji svedoče o ovim istorijskim promenama.
Izdaje se Kraljevstvo Slovena Mavra Orbinija, knjiga čiji se prvi deo, u kome se govori o bitkama Aleksandra Velikog i Slovena, dugo nije mogao čitati iz cenzorskih razloga. Izdaju se dela Harolda Harmana na srpskom jeziku, neko ko oblikuje pojam “podunavske civilizacije”, saznajemo za arheološko nalazište u Varni, gde se nalaze artefakti većeg “civilizacijskog stepena” nego u Mesopotamiji, a koji se radiokarbonskim analizama datiraju kao najmanje 1000 godina starije nego ono što je moja generacija u školi učila da je bila najstarija civilizacija na svetu (Harman, H. Zagonetka podunavske civilizacije, Akademska knjiga, 2019.), saznajemo za rana mešanja Istoka i Zapada, za velike grobnice belih ljudi u Kini, itd. (Harman, H. Zaboravljene civilizacije, Akademska knjiga, 2021.) Dešava se nešto očigledno što je vezano za stvaranje onoga što bi Atali nazvao novi istorijski ciklus (Kratka istorija budućnosti, Arhipelag, 2010.), koji se uvek ogleda kroz stvaranje novih svetskih i trgovinskih centara (možda Beograd može postati jedan od njih?).
U takvom kontekstu, posle pedeset godina Jugoslavije i supresovanog srpskog ideniteta, posle sloma SSSR-a, nalazimo se u onoj tački da ponovo otkrivamo sebe i svoju kulturu, a budući raspad i fragmentacija zapadnog uticaja pogoduje takvom pogledu. Takva konstelacija će primorati i Zapad da bolje razume Istok, a za razumevanje Istoka nema boljeg od onoga što se nalazi u centru Evrope (da, naš deo Balkana se može posmatrati kao centar Evrope), a to je delo Žarka Vidovića.
U dve knjige koje je 2022. i 2024. izdala Catena Mundi kao svojevrsnu čitalačku hrestomatiju (Zavet i sloboda) i zbirku članaka tokom izbijanja sukoba u bivšoj Jugoslaviji (Srbi u Jugoslaviji i Evropi), mogu se pronaći sledeće ključne teze kroz koje ćemo proći kratko, koliko dužina teksta dozvoljava i koje će, verujem, biti novina ili barem zanimljivost za svakog čitaoca.
Tumačenje sekularizacije
Vidovićeva analiza razlika između papske države i pravoslavlja dovodi do daljih posledica po načine društvenog funkcionisanja, kulturni identitet kao i sam pogled na svet na Istoku i na Zapadu. Prva i možda ključna stvar jeste različito značenje sekularizacije (odvajanje crkve od države).
Sekularizacija je imala, za većinu zapadnih država, emancipatorski karakter jer je predstavljala odbranu nacionalnog suvereniteta u odnosu na papsku državu koja je, od krunisanja Karla Velikog 800. godine u Rimu, usled njegovih zasluga u borbi protiv Mavara i kasnijeg osnivanja Svetog Rimskog Carstva, polagala i želela da širi svoje državno pravo.
Za razliku od toga, na Istoku, temelj države se pronalazio u crkvi – Sv. Justinijan, utemeljivač Rimskog prava sa svojim Corpus iuris civilis istovremeno je i zakonodavac i svetac, kao i Sveti Sava koji na Nomokanonu (“Krmčiji”), koji vodi poreklo od Justinijanovog, o čemu piše Vidović, utemeljuje srpsku državu, stičući crkvenu autokefalnost, a time i državnost. (Istu Krmčiju pred sobom ima i Prota Mateja Nenadović.)
Usled tog spomenutog “prvog raspeca “vaseljene” (krunisanja Karla Velikog), Vladika Fotije, koji se borio protiv islamom nadahnutog ikonoboračkog pokreta, shvata da mora Slovene uključiti u pravoslavlje, u istočni Rim, pa tada započinje proces koji kulminira prihvatanjem pravoslavlja od kneza Vladimira u Kijevu 988 (pre raskola).
Ruski knez Vladimir bira veru, delo Ivana Eginka iz 1822. (Foto: Wikimedia commons/Public domain)Sa Vidovićevom analizom postaje mnogo jasnija eonska dužina istorije – kao i ona asocijacija kineskog velikodostojnika da još ne postoji dovoljna istorijska distanca da se proceni uticaj Francuske buržoaske revolucije. Iz toga proizilazi sledeća važna stvar: sekularizam je posledica borbe protiv papizma na Zapadu, kao institucije koja je nastojala kada god može da ugrožava tuđe državne suverenitete.
Na istoku sekularizam može značiti jedino – podrivanje države. Justinijanov Corpus iuris civilis pokazuje da je Rimsko pravo zapravo vizantijskog, religioznog porekla, jedinstva crkve i države, pravoslavnog jedinstva… Iako je ono nastajalo i pre hrišćanstva, pod njegovim uticijem na Istoku, država je nerazdvojiva od duhovnosti, u čemu Vidović tka svoje najbolje redove o suštini Zaveta.
Sve što se posmatra iz uske zapadne perspektive, od Ničea do Kjerkegora, promašuje celinu ukoliko se izuzme ono o čemu priča Ž. Vidović – zapadni pobunjeni čovek, od Manovog Setembrinija iz Čarobnog brega do manje benignih slučajeva poput Robespjera, predstavlja pobunu protiv nekakvog verskog ili religijskog autoriteta koji manipuliše duhovnošću čoveka sa ciljem da ga potčini, dok na Istoku nikada nije bilo te vrste rascepa da se kroz duhovno želi uspostaviti svetovna moć.
Sekularizam na Istoku može predstavljati možda jedino imperijalističku težnju Zapada za podrivanjem državno-duhovnog, Vidović bi rekao zavetnog jedinstva.
Treći Rim
Sledeća teza odnosi se na projekcije sukoba koji se sada dešava, a to je Moskva kao Treći Rim. Vidović se tu ukazuje kao vidoviti tumač naše nacionalne istorije, konačno nam stavljajući tlo pod noge; tlo na kome može krenuti proces samorazumevanja. Direktna ugroženost Vizantije krunisanjem Karla Velikog dovodi do toga da se Istočno Carstvo obraća Slovenima, odnosno njih uključuje u svoj opseg.
Posle prvog pada Carigrada 1204. godine, gotovo “neplaniranog” četvrtog pohoda na Jerusalim koji se završio osvajanjem Carigrada od strane krstaša bez Papinog blagoslova, ova tendencija se samo pojačava.
Vidović se ukazuje kao vidoviti tumač naše nacionalne istorije, konačno nam stavljajući tlo pod noge
Sv. Sava tada traži autokefalnost od pale Vizantije u Četvrtom krstaškom ratu. Sava čini nešto neverovatno hrabro – on traži autokefalnost od poražene, slabije strane i, zahvaljujući tom potezu, mi i dan danas postojimo, ali zauvek postajemo deo Istočnog Carstva. Posle toga, srpska država učestvuje u svrgavanju Latinskog carstva, u oslobađanju pale Vizantije, čime Srbija postaje deo budućeg planiranog stvaranja Trećeg Rima.
Nekoliko vekova pre toga, Istok je krenuo u borbu uticaja sa misijom Ćirila i Metodija, za pridobijanje slovenskih naroda. Ta borba je polovično završena, a po mišljenju Vidovića, Moskva nikada nije postala Treći Rim, ne otvarajući pitanje može li to jedino postati zauzećem Carigrada.
Kupole Uspenske crkve u Moskvi (Foto: Wikimedia commons/Daniel Kruczynski/CC BY-SA 2.0)Vidović to ne kaže – ono što kaže, kao pravi vernik pravoslavac – jeste da je bilo kakva imperija nespojiva sa pravoslavljem. Tu se Vidović mora čitati, a ne prepričati. To je on osvojio svojim vlastitim duhovnim razvojem, pa će i čitaocu u krilo pasti samo ono za šta je sposoban. O njegovoj širini i “nežnosti” čitalac se može uveriti kroz način kako kritikuje veliku Isidoru Sekulić.
Do sada bi čitalac mogao steći utisak da je sasvim očekivano da je Vidović rusofil. Međutim, možda pod uticajem poistovećenja Crvene armije i Rusije, kao i imperijalizma Petra Velikog, Vidović dovodi u pitanje pravoslavnost ruskog dvora i vladajućeg sloja Carske Rusije koja je svoju vlast zasnovala na “gaženju same te osnove rimskog prava”, religiozne osnove dostojanstva ličnosti, koja je i temelj zapadnog prava.
Po Vidovićevom mišljenju februarska konstitucija, odnosno carizam, bez utvrđene duhovne zajednice, koja garantuje integritet svake pojedinačne ličnosti u carskoj Rusiji, doveo je do sloma, do Oktobarske revolucije, uz naravno uvoz i potpomaganje sa strane. Moskva nikada nije uspela da postane Treći Rim, posle pada Carigrada 1453. Vidović ovo piše 2009. godine i do kraja ostaje dosledan svom shvatanju, a rekao bih i našem nacionalnom shvatanju Zaveta.
Razumevanje titokomunizma.
Vidović pravi razliku između titokomunizma i boljševizma, pre svega u tome što smatra da je titoizam odmah imao za cilj da vlada jednim prostorom i igra ulogu u budućem Hladnom ratu, a ne da sprovodi ideološke akcije svetske revolucije. Dubinska analiza koju sprovodi Vidović dovodi u vezu razdvajanje Srpske Krajine na Hrvatsku i Bosansku još 1945. što je dovelo do granica SR BiH. Time se formiraju identične granice BiH kao Berlinskim kongresom 1878. kada je na pregovaračkom stolu oduzeta mogućnost da se Srbi iz Bosne spoje sa Srbijom.
Vidović kaže da karta na koju su se ugledali titokomunisti potiče još iz franjevačkog spisa fra Lastrića 1762. kada se radilo na ukidanju Pećke patrijaršije 1766. Srbi su podeljeni, slično kao i Srbi i Crnogorci Kalajevim naseljavanjem Bošnjaka na granicu Srbije i Crne Gore. Implikacije ove odluke jasne su na dalje sukobe prilikom raspada SFRJ i na egzodus srpskog naroda. Ideja pomeranja katoličke države što više na istok prisutna je i danas, kada se nastoji da se (bes)pravno poništi postojanje Republike Srpske.
Negacija mišljenja
Ma kako to nekome zvučalo, Vidović je najviše i filozof, iako je vernik. I upravo tu mi imamo ključ za tumačenje našeg habitusa. Bez doživljaja rascepa i bez doživljaja manipulacije u sebi, Vidović piše da je istočni (pravoslavni) osećaj života znatno posredovaniji samom zajednicom koja se pokazuje kao znatno ravnopravnija, Liturgijska… Kao pravoslavni vernik, Vidović svoj neposredan (pravoslavni) osećaj života celinom njegovog bića pretače u misli i pokazuje da je sama filozofija podvojenje (pad), a ne učestovanje u radosti Bića, koje se slavi Liturgijom.
Sa druge strane – birokratska priroda zapadne crkve, koja traži dokaze vere kroz sakramente i objektivizacija svega onoga što u pravoslavlju predstavljaju svete tajne dovodi i do razlike i hijerarhiji moći: onaj ko ima pravo da utvrđuje dokaze ima znatno veću moć nego što je to slučaj kada je celokupna zajednica posredovana Tajnom kao u, Crnjanski bi rekao, “slatkom” pravoslavlju.
To je takođe i u vezi sa poređenjem Rimske crkve sa Hegelovim Apsolutnim duhom, koje sprovodi Vidović. Apsolutnom duhu (da, to poređenje jeste moguće) nisu potrebne ni tajne, ni sakramenti, ni vernici. Vrlo lako, vrlo jasno, Vidović je problematizovao papizam, na jedan sofisticiraniji način nego što to čini Dostojevski u Legendi o Velikom inkvizitoru i na jedan znatno drugačiji način nego što čini protestantizam – bez ijedne teške reči, bez ijednog resantnimana, samo onim kako živi i kako shvata svet na svoj istočnjački način, sa onog tla koje nikada nije poljuljano i sa blagodaću koja ukazuje kako se pokidane niti Evrope (nadamo se i molimo se) mogu spojiti.
Vatikan, kupola Bazilike Svetog Petra u pozadini (Foto: Pixabay)Dalje, Vidović daje svoje mišljenje o suštini istorije i nacije. Nacija nasuprot Zavetu. Svako ko je bio u posetama Nemačkoj, Francuskoj, skandinavskim zemljama može se zapitati odakle ta disciplinovanost i podređenost pravilima i toliko kruta i represivna država koja se ogleda u ogromnom strahu od kazne usled nepoštovanja pravila. Hegelijanski Apsolutni duh, koji se otelotvoruje u Državi, kao nešto što nadilazi Tajnu religije, i samu religiju, kroz Razum i prosvetiteljstvo, jeste bio jedan način da se zaceli krvava reformacija u Evropi, smatra Vidović, da se rascepkana Nemačka na katolike i protestante ujedini, kao i sama Evropa.
Time se, po njegovom mišljenju, napravio jedan korak više ka verskoj ravnodušnosti. I tako smo došli do nažalost do onoga što se može pretvoriti (i nažalost, izgleda da se pretvara) u najstrašniji sukob između Istoka i Zapada ikada – ateizam naspram pravoslavlja. Sa tim ima veze što je na Zapadu nacionalizam zapravo hegelijanska stvar, božanska država, a preteča takve države je Sveto Rimsko carstvo.
Vidović je problematizovao papizam, na jedan sofisticiraniji način nego što to čini Dostojevski u Legendi o Velikom inkvizitoru
Radi se o “običajnosti”, ono što Hegel traži od građanina – bespogovornu veru u državu. Sa druge strane transcedencija kod pravoslavnih je Zavet, zajednica posredovana Tajnom. To je suština značenja “nebeskog naroda”, pojma koji je u našem klečanju da se uklopimo u Novi svetski poredak, nažalost često posprdno korišćen od mnogih koji ga nisu razumeli. Srbi nisu nacija nego narod i pitanje je da li će ikada postati nacija. Pravoslavlje je živo, antitotalitarno, nema početak, stalno se obnavlja… Ono je doživljaj, život sam, a ne kruta forma, ne imperijalizam, Država, papizam, sakrament…
Istorija tako postaje nerastumačiva bez duhovne, identitetske komponente. Ova umetnost hermeneutike pomaže Vidoviću da možda prvi, i pre Fukujame, shvati šta je Novi svetski poredak, i da pruži objašnjenje zašto baš gubitnici Drugog svetskog rata (Nemačka, Italija, Japan) prednjače u svojoj uspešnosti u uklapanje u Novi svetski poredak, pri čemu im poraz pomaže da se lakše odreknu svoje tradicije.
Nacionalna istorija: smisao Zaveta.
Istorija po Vidoviću može biti samo nacionalna, smisao je vodič tumačenja određenih istorijskih artefakata, a taj smisao se mora ticati transgeneracijske zajednice – nacije… Vidović je zato možda najveći tumač (hermeneutičar) koga smo ikada imali. A nacija je isključivo duhovna (ne nužno i državna) zajednica. Smisao postojanja Zaveta jeste pravoslavno, duhovno povezivanje kome nije smisao sticanje moći i potčinjavanja drugih kao u nekim oblicima države.
Dokaz da je srpski narod zavetni, Vidović pronalazi u očuvanju identiteta tokom dugog perioda nepostojanja države. Drugi pravoslavni narodi pod istorijskom okupacijom Osmanskog carstva takođe čuvaju svoje zavete i svoju zajednicu, dok se najlakše raspadaju imperije – poput Habsburške monarhije ili Rimskog carstva utemeljene samo na interesima zaštićenim pravnim poretkom.
Srpski istoričar umetnosti i kulturolog, Žarko Vidović (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Agape – Aleksandar Gajšek)Perspektiva se validno uključuje u tumačenje istorijskih činjenica – ona daje interpretativnu celinu, uključuje smisao koji je povezan sa očuvanjem zajednice, naroda. Vidović sebe predstavlja kao mislioca novog doba koje dolazi posle tehnološkog razvoja, kada mora uslediti i duhovni razvoj Evrope. Zadužbina Žarko Vidović, koju je osnovao Sveti Sinod Srpske pravoslavne crkve, do sada je objavila tri knjige u okviru njegovih sabranih dela: Bibliobiografiju, I vera je umetnost i Romani Đorđa Ocića. Brzo će ih biti još. Objavljena je nedavno i Liturgija i moderna epoha u izdanju Srpske književne zadruge.
Na kraju, ne mogu a da ne spomenem potresno svedočanstvo g. Vidovića o transportu do Jasenovca i o tome koliko je ljudi samo umrlo od gušenja u vagonima. Vidović je imao sreću da bude preusmeren u logor u Norvešku. Ali on ostaje važan svedok našeg stradanja. Najviše me je potresla priča o zanatlijama u Jasenovcu. Znamo da je Hitlerov plan bio da se za Aušvic i Holokaust nikada ne sazna. To je bio plan i za Jasenovac. Međutim, zanatlije, koje su dobijale dobru hranu jer su mogle da pomognu ustaškom režimu svojim uslugama, imali su tajnu radio vezu preko koje su saznali da je plan da se pobiju kako ne bi mogli da svedoče o Jasenovcu. Zato aprila 1945. organizuju čuveni “Proboj” Jasenovca i postaju jedni (i jedini) svedoci užasa.
***
Neko ko je svojim životom mogao da plati razliku između Istoka i Zapada i sav užas tog sukoba, daje nam svoj život i svoje delo iz koga imamo dužnost da učimo i da ga širimo. Ako nismo u stanju da to uradimo u Evropi, onda jesmo makar među sobom.
Vitomir Jovanović je doktor psihometrije i stručnjak za podatke iz Beograda. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/TV HRAM
BONUS VIDEO:
