Odnos kulture i bezbednosti

Verovatno prvi tekst, barem u civilizacijskom krugu kom pripadamo, koji se eksplicitno bavi odnosom kulture i bezbednosti je Platonova Država, u kojoj veliki filosof izražava podozrenje prema umetnosti, koja bi svojom sposobnošću da podstiče strasti i što se, prema njegovom viđenju, udaljava od uzora ontološki shvaćene istine, mogla da unese nered u državu i društvo, a time i podrije njihovu bezbednost i sigurnost.

Naravno, odnosi kulture i bezbednosti su postojali oduvek – ljudi su kako u težnji za integrisanošću svojih zajednica, tako i u pripremi za odbranu ili napad, odnosno na različite oblike pretnji koje su ugrožavale njihovu bezbednost i sigurnost, uključujući tim i one izazvane prirodnim okolnostima, posezali za različitim kulturnim formama i aktivnostima, poput rituala, muzike, žive ili pisane reči (retorika i poezija) ili slikovnog predstavljanja.

Kulturne forme i delatnosti su ljudima odgovarale na pitanje šta brane ili za šta se bore, koje vrednosti su one koji ih drže na okupu, šta je smisao njihovog zajedništva i opstanka, kao i institucija koje je njihova zajednica formirala ili koje su je formirale. Smisao kulturnih oblika i delatnosti je, uz ovog ugla, u osnovi od početka bio 1) osmišljavajući i smislotvorni, s jedne, i 2) motivacioni s druge, kao i 3) memorijski, kojim se čuva pamćenje zajednice i time formira, potvrđuje i reprodukuje njena samosvest (identitet).

Danas govor o kulturi i bezbednosti izaziva podozrenje, jer asocira pre svega na kontrolu vladajućih struktura nad stvaraocima i njihovom delatnošću, kao i manipulaciju njima, ili na njihovu instrumentalizaciju i represiju. To naravno postoji, ali na tome neće biti fokus ovog rada. Neće biti ni na klasičnom obaveštajno-bezbednosnom radu pod plaštom kulture, gde kulturne delatnosti mogu biti samo paravan za određene obaveštajno-bezbednosne operacije.

Razumevanje kulture

Takođe, nećemo se detaljno baviti ni pojmovima poput bezbednosne ili odbrambene kulture, pošto se tu pojam kulture koristi pre u metaforičkom smislu, kao organizaciono-vrednosna sveukupnost normi, procedura i delatnosti kojom se uređuju i reprodukuju odnosi unutar jednog sistema, u ovom slučaju državno-društvenog sistema bezbednosti. U fokusu rada neće biti ni pitanje bezbednosti (obezbeđivanja) objekata iz oblasti kulture, niti po sebi veoma značajno pitanje pristupačnosti.

Naš pristup će primarno polaziti od metoda, zahteva i potreba kulturne politike i baviće se odnosom kulture i bezbednosti pre svega iz etapno izloženih perspektiva 1) identiteta, 2) praktične politike i javnog interesa, 3) uloge i značaja kulture u odbrani i ugrožavanju nacionalne i društvene bezbednosti, uzrokovane spoljašnjim plansko-subverzivnim uticajem ili unutrašnjim konfliktima i protivrečnostima, 4) odnosa kulture i bezbednosti kao podsistema unutar jedinstvenog sistema države i društva i 5) strateške kulture.

Opšti pojam kulture se u prvom redu odnosi na razumevanje kulture kao sveobuhvatne i kontinuirane ljudske delatnosti u smeru prilagođavanja prirodnih okolnosti i prirodnog okruženja potrebama ljudskih zajednica, grupa i pojedinaca, koja pored usmerenih i strukturisanih delatnosti i izgrađivanja materijalnih predmeta podrazumeva i proizvođenje simboličkih i znakovno-komunikacijskih obrazaca i formi, koji služe reflektovanju i prenošenju (sa)znanja i iskustava, međusobnom opštenju i formiranju samosvesti određene grupe ili zajednice, kao i opštenju i materijalnoj i simboličkoj razmeni sa drugim zajednicama ili (realnim ili imaginarnim) entitetima ili subjektima od značaja za samopoimanje i materijalno ili simboličko održanje i napredak zajednice.

Identitetski pojam kulture podrazumeva razumevanje kulture kao istorijski generisanog sklopa ili sistema ideja, vrednosti i normi koja jedna istorijska zajednica, eksplicitno i implicitno, definiše u svom kolektivnom iskustvu i koji predstavlja osnov njenog samoodređenja.

Najzad, za naše istraživanje je važan i institucionalni pojam kulture, koji kulturu doživljava kao sistem, odnosno podsistem unutar jedinstvenog sistema države i društva, koji podleže određenom normativnom, planskom i finansijskom uređivanju od strane nosilaca legitimne vlasti, odnosno državnih organa i institucija.

Bezbednost i sigurnost

Bezbednost u najširem smislu podrazumeva stanje u kom su omogućeni opstanak, održanje, delovanje i uslovi za razvoj pojedinaca, zajednica i institucija, odnosno delatnost usmerena ka postizanju, održavanju i unapređivanju takvog stanja pred različitim oblicima ugrožavanja.

Bezbednost se ne odnosi samo na materijalnu, biološku i egzistencijalnu sferu, nego i na kategorije vrednosti i samosvesti, odnosno samoosećanja, u smislu da kao ugrožavanje bezbednosti pojedinci i zajednice ne doživljavaju samo atak na njihov biološki opstanak ili materijalne resurse, nego i na vrednosti i forme samopoimanja i samorazumevanja, koje taj pojedinac ili zajednica kojoj pripada zastupaju, koje su formirali i koje su ih formirali.

U odnosu na bezbednost, sigurnost možemo shvatiti kao nešto širi pojam, koji uključuje splet svih životnih okolnosti i ljudski stav i odnos prema njima, nezavisno od postojanja ili nepostojanja objektivnih i neposrednih oblika njene ugroženosti. U tom smislu, institucija penzionog osiguranja uvećava doživljaj sigurnosti, ali i objektivni položaj sigurnosti kod njegovih korisnika, što ne mora obavezno da se odnosi na njihovu bezbednost u užem smislu reči.

Identitetska integracija i homogenizacija igraju u dosezanju i očuvanju bezbednosti zajednice

Loše materijalno stanje, na primer, kod pojedinaca uzrokuje osećanje i stvara objektivnu poziciju nesigurnosti, ali se pitanje bezbednosti postavlja tek onda kada je loše materijalno stanje tog pojedinca neko iskoristio kako bi mu naneo neposrednu, svesnu i usmerenu štetu, poput, recimo, prevare, pljačke, fizičkog ili psihičkog nasilja, vrbovanja za kriminalne aktivnosti, ucene, radne ili seksualne eksploatacije.

Bezbednost, dakle, za naše potrebe možemo odrediti kao osmišljeno i delatno održavano stanje koje omogućava opstanak, očuvanje, mogućnost delovanja i uslove za razvoj pojedinaca, zajednica i institucija pred aktuelnim ili potencijalnim oblicima spoljašnjeg i unutrašnjeg, neposrednog ili posrednog ugrožavanja, koji predstavljaju bitnu pretnju za njihov biološki opstanak, materijalnu održivost, institucionalni poredak, vrednosti i identitet. Bezbednost je, stoga, ujedno stanje koje se želi postići, ali i aktivno, kontinuirano i usmereno delovanje u smeru postizanja ili održavanja takvog stanja.

Pored opšteg pojma bezbednosti možemo govoriti i o institucionalnom pojmu bezbednosti, koji se odnosi na sistem bezbednosti pre svega na državnom, ali moguće i nadnacionalnom i međunarodnom nivou. Na nivou države, on ima ulogu podsistema unutar jedinstvenog sistema države, ali bi se o njemu moglo govoriti kao i o svojevrsnom metasistemu, koji funkcionalno prožima sve druge sisteme i, što je pomalo smela tvrdnja, pored sistema kulture – koji takođe može da igra ulogu metasistema – može da predstavlja osnovu strateške integracije državnog sistema, odnosno strateškog usmerenja nacionalnog razvoja.

Kada imamo na umu ponuđeno određenje opšteg pojma kulture, jasno je kako je njen nastanak, održavanje i razvoj neposredno povezan sa stanjem sigurnosti i bezbednosti u zajednici i njenom okruženju, kao i da je funkcija kulture u mnogo čemu povezana sa brigom o održanju bezbednosti i sigurnosti zajednice i njenih članova i institucija, od različitih oblika materijalnog stvaralaštva, do proizvođenja i prenošenja simboličkih i znakovno-komunikacionih obrazaca i formi i oblika samoidentifikacije.

Odnos između pojmova kulture i bezbednosti važan je i ako kulturu odredimo u identitetskom smislu, s obzirom na značaj koji identitetska integracija i homogenizacija igraju u dosezanju i očuvanju bezbednosti zajednice, ali i u različitim oblicima njenog ciljanog ugrožavanja.

Najzad, kultura kao institucionalni sistem i resorni entitet svakako ima ulogu u opštem bezbednosnom profilu države i društva, koji može da doprinese njegovom unapređivanju, ali i da bude meta njegovog spoljašnjeg ili unutrašnjeg ugrožavanja.

Opstanak države

Bezbednost predstavlja jednu od najvažnijih i neophodnih funkcija ili atributa svake države, kojim ona štiti sopstveni opstanak i opstanak društva, dakle i instituicionalnog sistema i zajednice, kao i mogućnosti njihovog razvoja. Opšti pojam bezbednosti podrazumeva stanje koje se želi postići i održati, dok se institucionalni pojam bezbednosti odnosi na bezbednosni sistem, kao podsistem unutar sistema države u celini.

Uloga sistema bezbednosti nije samo u zaštiti sopstvene funkcionalnosti i održivosti, nego u zaštiti celokupnog državnog sistema i svih njenih podsistema. Takođe, zaštita koju sprovodi bezbednosni sistem ne tiče se samo odbrane od materijalnog i resursnog ugrožavanja, već i zaštite i očuvanja vitalnih vrednosti društva, među kojima se u teoriji bezbednosti najčešće izdvajaju teritorijalna celokupnost, suverenost, nezavisnost, ustavni poredak i slobode i prava čoveka i građanina.

Bezbednost može biti ugrožena delovanjem unutar same države, spoljašnjim delovanjem i njihovom kombinacijom, pa na taj način osnovne komponente sistema bezbednosti predstavljaju spoljna i unutrašnja bezbednost, koje su međuzavisne i predstavljaju deo istog, što je moguće integrisanijeg sistema.

Teorija bezbednosti razlikuje bezbednosne izazove, rizike i pretnje, odnosno izvore i oblike ugrožavanja, pri čemu izvor podrazumeva uslov, osnov i ishodište konkretnog oblika ugrožavanja.

Ako isključimo prirodne (klima, teritorija, geografski položaj) i delimično tehničko-tehnološke izvore ugrožavanja (kada oni nisu namerno i planski usmereni prema ugrožavanju, nego je ono posledica akcidentalnih faktora), ugrožavanje podrazumeva svako delovanje usmereno protiv vitalnih vrednosti društva, na unutrašnjem ili spoljašnjem planu.

Ovakvi, društveni izvori ugrožavanja mogu biti posredni (implicitni), odnosno kao posledica faktora i okolnosti koji nisu rukovođeni sa namerom ugrožavanja (neujednačenost ekonomskog razvoja u društvu, demografski faktori i slično), ili neposredni (eksplicitni), dakle oni koji su svesno i planski usmereni ka narušavanju bezbednosti države i društva. Izvori ugrožavanja takođe mogu biti latentni i aktivni, stalni i povremeni i – prema vremenu nastanka – prošli, sadašnji i budući.

Kultura je u teoriji bezbednosti prepoznata kao jedan od mogućih društvenih izvora ugrožavanja. Ona je uglavnom deluje kao posredni (implicitni) izvor ugrožavanja i to na više načina: potencijalno ili aktuelno ugrožavajuća politička i društvena kretanja mogu da imaju svoj osnov u kulturi, odnosno određenom shvatanju kulturnih vrednosti i obrazaca (kulturne osnove nacizma, na primer), zatim određene kulturne norme mogu biti „zamrznute“ u nepromenljivom stanju i postati uzrok podela i sukoba, odnosno ugrožavanja u novih društvenim i kulturnim okolnostima.

Takođe, kulturne razlike, od etno-religijskih, preko generacijskih, ideoloških, do pluralno-identitetskih, mogu postati generator društvenih sukoba i time uzrok ugrožavanja. Kultura može postati izvor ugrožavanja i u obliku masovne ili određenih oblika sub-, kontra- ili antikulture, koji mogu imati kako manipulativni, tako konfliktni i destruktivni karakter, i ako takav mogu postati pretnja za vitalne vrednosti društva, čak i bez svesno usmerene namere u konkretnom slučaju.

Kultura kao neposredni (eksplicitni) izvor ugrožavanja može biti kada postoji namera određenog subjekta ili određenih subjekata, da kulturne faktore svesno, usmereno, sistemski i planski koriste u cilju ugrožavanja drugih bezbednosnih subjekata. To se može odvijati u vidu propagande i nametanja sopstvenih kulturnih vrednosti, normi i obrazaca, koji mogu imati ugrožavajući potencijal u državama-metama, ili u vidu subverzivnog delovanja prema njihovim kulturnim vrednostima ili kulturnom sistemu. Može se, dakle, ponešto pojednostavljeno reći da kultura može biti korišćena i kao sredstvo i kao cilj ugrožavanja.

Plasman sopstvenih kulturnih vrednosti, normi i obrazaca, ili pseudo-vrednosti kreiranih za posebne ciljeve, a koje se predstavljaju kao tradicijski utemeljene, univerzalne ili identitetski i bezbednosno neutralne, može biti pokriće za obaveštajno-informaciono delovanje, ekonomski uticaj ili mogu biti usmereni ka uticaju na stavove i emocije, promeni svesti i kulturnom prekodiranju stanovništva ciljane države.

Izazovi, rizici i pretnje

Subverzivno delovanje može imati oblik propagande usmerene ka izazivanju kulturne defanzive, dezorijentacije i defetizma kod elita i stanovništva države-mete, odnosno direktnog osporavanja kulturnih vrednosti i tradicija koje stoje u temelju njene kulture, kao i izazivanja, podsticanja i podrške unutrašnjim konfliktima koji imaju kulturnu osnovu, odnosu podsticanja konfliktnog potencijala kulturno-identitetskih razlika unutar zemlje.

Takođe, ovaj oblik direktnog ugrožavanja može biti usmeren ka donosiocima odluka, u cilju uticaja na donošenje ili nedonošenje zakonskih i planskih odluka, mera i dokumenata u sferi kulture, ka blokiranju međunarodnih inicijativa u ovoj sferi i mera kulturne diplomatije, uticaju na finansijske tokove i slično.

Subverzivna delatnost u sferi kulture može imati posledice na čitav spektar oblika nevojnog ugrožavanja bezbednosti (ili biti povezana sa njima), od izazivanja građanskih nemira, kriminaliteta i sociopatoloških pojava, do ekstremizma, terorizma, destruktivnog sektnog delovanja, pa čak i ugrožavanja životne sredine. Naravno, u slučaju oružanog sukoba, meta razaranja mogu biti objekti kulturnog nasleđa i institucije kulture, a u slučaju okupacije to može biti i direktno nametenje po kulturu jednog naroda ugrožavajućih odluka, mera i normi.

Sistem bezbednosti na izazove, rizike i pretnje, odnosno na izvore i oblike ugrožavanja reaguje funkcijama prevencije, zaštite, odvraćanja, otkrivanja, detekcije i odgovora.

U domenu prevencije država može delovati analizom bezbednosne i strateške kulture i identiteta drugih zemalja u cilju predviđanja mogućih pretnji, kao i analizom sopstvenih, kako bi otkrila sopstvenu ranjivost i jasnije sagledala moguće opcije za odgovor. Takođe, kulturna diplomatija može biti deo preventivne diplomatije, koja može umanjiti rizik od sukoba, a svakako je neophodan i rad na smanjenju uočenih tačaka mogućeg kulturnog konflikta u zemlji. Naravno, prevencija obuhvata i obaveštajni rad na prikupljanju informacija o mogućim pretnjama, dok je najvažniji element svake prevencije, pa i one u domenu kulture, izgradnja snažnog i funkcionalnog sistema kulture kao dela sistema države u celini.

Kada je u pitanju funkcija odvraćanja, u domenu kulture u njoj najveću ulogu ima jasno pokazana svest državnog rukovodstva i elita, ali i stanovništva, o mogućim izvorima i oblicima ugrožavanja u domenu kulture, i u tom smislu veoma je važno obrazovanje i informisanje elita i stanovništva, kao i povećanje svesti pripadnika bezbednosnih struktura o ovoj vrsti pretnji.

Funkcije zaštite i detekcije su u službi iznalaženja adekvatnog odgovora na pretnju, kada se ona već ne može izbeći, odnosno kada je postala aktivna. Normativni okvir odgovora na pretnju mora biti precizno institucionalno regulisan i podrazumeva kako odbranu od akcija protivnika, čiji je cilj smanjivanje efekata njegovog delovanja, odnosno sprečavanje i smanjenje dejstva delatnosti protivnika, tako i adekvatno uzvraćanje na pretnju na unutrašnjem i spoljašnjem planu.

Najvažniji element odgovora povezan je sa snažnim institucionalnim okvirom i dinamičnom kulturnom proizvodnjom, uz brigu o nasleđu i samosvesti, što ujedno objedinjuje sve bezbednosne funkcije kada je sfera kulture u pitanju, ne zanemarujući potrebu za aktivnim, bezbednosno fundiranim merama kada se za to ukaže potreba.

Subverzivna delatnost u sferi kulture može imati posledice na čitav spektar oblika nevojnog ugrožavanja bezbednosti

Iz ovoga je jasno da sistem države, uključujući i institucionalne i resursne potencijale resornog ministarstva, ne mogu samostalno obavljati bezbednosne funkcije, već samo u saradnji sa bezbednosnim sektorom i u skladu sa temeljnim opredeljenjima države i u institucionalnoj i funkcionalnoj saglasnosti sa celinom njenog sistema. Ipak, u sistemu kulture treba da postoji svest o bezbednosnim pretnjama ove vrste, kao i spremnost i institucionalna osnova za saradnju sa drugim državnim subjektima na ovom polju.

Na neki način, upravo nesporno postojanje pretnji u domenu kulture, usmerenih u smeru ugrožavanja kulturne samosvesti i sistema kulture, čini jedan od ključnih argumenata za uspostavljanje jedinstvene i integrisane nacionalne strategije, kao planskog i sistematskog odgovora na izazove i pretnje njenim vitalnim interesima i vrednostima, ali i kao osnove za određivanje i realizovanje nacionalnog interesa usmerenog ka ostvarenju pune suverenosti, unutrašnje i spoljašnje stabilnosti i potencijala za razvoj.

Informaciona dejstva

Informacione operacije i obaveštajni rad po definiciji imaju čvrste veze sa sferom kulture, koju i samu možemo odrediti kao komunikacijski i semiotički prostor potencijalno globalnog dosega. Informaciono okruženje (informaciona sfera), kao kontekst informacionih operacija, samo po sebi može biti sagledano kao kulturni prostor, odnosno uređen komunikacijsko-semiotički prostor sa ciljem spoznajnog i funkcionalnog uređivanja društvenosti, odnosno društvenog iskustva i prakse.

Ciljevi informacionih operacija su ostvarivanje moći u informacionoj sferi i ostvarivanje informacione bezbednosti kroz uticaj na informacione resurse protivnika i zaštitu sopstvenih resursa, što u oba slučaja, pored informacionih izvora i sistema u užem smislu reči, podrazumeva i uticaj na stavove, ponašanje, vrednosti i norme, odnosno njihovu zaštitu od ugrožavanja, gde već ulazimo u domen kulture, odnosno kulturnog aspekta ove vrste operacija.

Ako sredstva kojima se koriste informacione operacije podelimo na informaciono-tehnička i informaciono-perceptivna, jasno je da ova druga, koja podrazumevaju dejstva poput propagande, upravljanja percepcijom, dezinformacija, psiholoških operacija širokog raspona, mogu imati kulturno obeležje, odnosno mogu imati osnovu i implikacije koje se tiču kulture, njenih formi i obrazaca.

U tom smislu, kulturne delatnosti i komunikacije mogu služiti kao sredstvo prenošenja određenih informacionih dejstava ili pokriće za njih, kao i što same kulturni proizvodi, odnosno tekstovi, mogu poslužiti kao nosioci određenih komunikacijsko-spoznajnih signala usaglašenih sa ciljevima informacionih operacija.

Upravljanje percepcijom protivnika, pored psiholoških operacija, kao tehnike informacionog ratovanja, obuhvata i javnu diplomatiju, obmanjivanje i tajne operacije, i svakako ima značajne kulturne komponente, koje deluju podjednako kao ciljevi i sredstva ove vrste delovanja. Procena dejstva psiholoških operacija svakako ne može zanemarivati kulturne komponente subjekta prema kom su usmerene, odnosno dominantne ideje, vrednosti i norme kao elemente njegove samosvesti i samorazumevanja.

Psihološke operacije usmerene su prema rukovodstvu, pripadnicima bezbednosnih snaga i prema stanovništvu, gde posebno dolazi do izražaja kulturna, odnosno identitetsko-vrednosna komponenta, kao komponenta samopercepcije, a koja obuhvata unošenje defetizma, dezorijentisanosti, slabljenje poverenja u rukovodstvo, ali i potencijalno sumnju u osnovne društvene i kulturne vrednosti sopstvene zajednice, kao i u kulturno jedinstvo i kulturni profil države, odnosno u legitimnost i održivost njenih interesa.

Kulturni aspekt psiholoških operacija posebno je vidljiv kada imamo u vidu njihove metode, poput izazivanja određenih (ciljanih) emocionalnih stanja, uticaj na znanje, stavove i uverenja, izazivanje konfuzije u sistemu vrednosti (dezorijentacija), nametanje vlastitih modela vrednosti (ideologizacija) ili modela ponašanja (indoktrinacija). Sve ovo jesu pojmovi iz domena kulture, shvaćene i identitetsko-vrednosnom i spoznajno-semiološkom smislu, kao što, s druge strane, kulturni proizvodi i forme mogu imati ulogu (pre)nosioca i artikulatora ovakvog uređenog delovanja.

Informacione operacije planiraju i sprovode obaveštajno-bezbednosne službe kao deo bezbednosnog sistema države, i one mogu imati ulogu u obaveštajnom, kontraobaveštajnom i subverzivnom radu. Sa stanovišta odnosa kulture i bezbednosti, odnosno istraživanja kulturnih aspekata informacionih operacija, najinteresantnija je njihova uloga u subverzivnom radu, i to pre svega u domenu psihološko-propagandnih dejstava i ideološko-politike indoktrinacije, odnosno širokog spektra propagandnih i indoktrinacionih dejstava koji kao cilj (metu) i kao sredstvo koriste različite idejno-vrednosne i spoznajno-komunikacijske forme.

Ako modele subverzivnih informacionih operacija razvrstamo na operacije političkog uticaja, uticaja na medije i javno mnjenje i ideološko-političku indoktrinaciju, usmerenu ka shvatanjima i verovanjima i načinima ponašanja stanovništa ciljane države, jasno je da je kulturna komponenta najprisutnija upravo u trećem od navedenih modela. Ovaj metod odlikuje sistematičnost, planski karakter i dugotrajnost pristupa i težnja ka trajnosti efekta, odnosno usvajanju nametnutih idejno-vrednosnih i spoznajnih obrazaca kao trajnih kategorija.

Ovakvo delovanje sprovodi se preko različitih obrazovnih, verskih, kulturnih i drugih institucija, u saradnji sa obaveštajnim službama, putevima usmerenog finansiranja projekata, delatnosti i organizacija, kreiranja i usmeravanja „agenata uticaja“, delovanjem u okviru službene ili javne diplomatije, kao i afirmacijom ili osporavanjem određenih vrednosti, ideja i formi kroz uticaj na obrazovni sistem ili medijske sadržaje. U tom smislu, model indoktrinacije ne može biti razdvojen od prethodna dva, s obzirom na važnost političkog uticaja na donošenje ili nedonošenje određenih odluka i dokumenata, kao i na uticaj medija i javnog mnjenja na kreiranje ideosfere podložne indoktrinaciji.

U subverzivne delatnosti može da spada delatnost na podsticanju, izazivanju i usmeravanju unutrašnjih sukoba koji počivaju na kulturno-identitetskim razlikama, pritajenim konfliktima i protivrečnostima u jednoj državi i društvu (izazivanje i korišćenje kriza), uključujući i podsticanje identitetski motivisanog ekstremizma i terorizma, kao i agenturni rad i špijunaža iz pomoć institucionalnih i komunikacionih resursa iz domena kulture.

Faza obaveštajne delatnosti

Ako funkcije obaveštajne službe kao dela sistema bezbednosti razvrstamo na otkrivajuće i dejstvujuće (uticajne), kulturni aspekt, u skladu sa već rečenim, lakše ćemo pronaći u drugoj funkciji, koja se tiče stvaranja povoljnih uticaja u konkurentskom prostranstvu, odnosno razvijanja delatnosti kojima se utiče na ostvarivanje sopstvenih interesa. U konkurentskom prostranstvu obaveštajna služba teži da obaveštajni uticaj realizuje putem strukturalnih veza u prostoru protivnika, pojedinaca, grupa i objekata.

Kada su u pitanju faze obaveštajne delatnosti, kulturni faktori najveću ulogu mogu da imaju u fazama određivanja ciljeva i zadataka i planiranja, kada u idejno-vrednosni i spoznajno-komunikacioni faktori detektovani kod protivnika mogu da imaju značaj za određivanje metoda i postupaka obaveštajne delatnosti. Naravno, i u ostalim fazama (obezbeđivanje operativnih pozicija, organizovanje veze, prikrivanje, obuka i priprema saradnika i druge) mogu biti korišćeni ljudski, komunikacioni ili institucionalni resursi iz domena kulture.

Navedena informaciona i obaveštajna aktivnost predstavlja segment šireg integrativnog koncepta hibridnog ratovanja, u kom izuzetno važno, ako ne strukturalno gledano i ključno mesto, zauzima idejno-vrednosti aspekt, odnosno sučeljavanje sa ciljem ostvarivanja bitnog uticaja na idejno-vrednosne osnove ciljanih društava i time ostvarivanja relativno dugoročnih političkih, ekonomskih i bezbednosnih interesa.

Pored klasičnih ratnih tehnika, odnosno oružane borbe, obaveštajnog rada, medijske propagande i podsticanja javnih nereda, gerilskih i terorističkih aktivnosti, hibridno ratovanje podrazumeva širok spektar metoda, tehnika i postupaka kojima se deluje na svest, samosvest, moral, spoznajnu orijentaciju i kognitivne i voljne kapacitete i kompetencije rukovodstva, bezbednosnih snaga i stanovništva ciljanih država. Akteri hibridnog ratovanja su, pored ciljeva vezanih za nanošenje gubitaka ljudskim i materijalno-tehničkim resursima, usmereni i ka političkim, psihološkim i propagandnim ciljevima, odnosno ka moralnoj i mentalnoj, umesto isključivo fizičkoj dimenziji ratovanja.

Neke od karakteristika hibridnog ratovanja koje se relevantne s tog aspekta su kombinovana i sinhronizovana primena konvencionalnih i nekonvencionalnih sredstava i snaga, prikrivenih i otvorenih oblika ugrožavanja, raznovrsnost pojavnih oblika, sveobuhvatnost, fleksibilnost, neodređenost i prikrivenost uzroka i inicijatora, propaganda, dezinformacija i agitacija, postupnost, ograničavanje eskalacije sukoba kako bi se izbegao klasični oružani sukob i slično.

Ne-vojni, odnosno ne-oružani aspekt hibridnog ratovanja, zasnovan na indirektnoj komunikaciji, propagandi i subverziji, ne može biti sveden samo na psihološke operacije u užem smislu reči, već uključuje i izraženu svest o kulturnom kontekstu koji dominira u konkurentskom prostranstvu, odnosno ciljanoj državi.

U osmišljavanju operacija ove vrste uzimaju se tako u obzir konkretne kulturne kategorije napadnutog društva, odnosno njihova konkretna vrednosno-identitetska i spoznajno-komunikaciona obeležja. Cilj dakle nije samo nametanje ili osporavanje izvesnih kratkoročnih uverenja, nego uticaj na konstruisanje celokupnog narativa o tekućoj, ali i istorijskoj stvarnosti, odnosno nametanje određenog interpretativnog okvira, koji pretenduje na izvesnu celovitost, postojanost i dugoročnost.

U odnosu na klasičnu propagandu standardnim medijskim i informacionim sredstvima, kulturne forme i obrasci, zbog svoje gradivne višeznačnosti i istorijske ukorenjenosti, imaju veći potencijal za implicitno i indirektno delovanje, koje kod pripadnika ciljane grupe treba da stvori utisak neagresivnosti i neprisilnosti. U tom smislu, delovanjem sredstvima i putem sredstava iz domena kulture, lakše je postići efekat normalizacije, koji omogućava da se plasirane ideje ili pokrenute akcije prihvate kao prirodne, normalne, podrazumevajuće, neupitne, ili efekat internalizacije, kojim se one doživljavaju kao spontane, samostalne, nedirigovane, samonikle.

Hibridno ratovanje u ovom domenu podrazumeva stratešku komunikaciju, sa jasno postavljenim ciljevima i metodama, ali koja, kao i svaka strategija, mora počivati na dobrom poznavanju oblasti koja je predmet strateškog planiranja, u ovom slučaju dobrom poznavanju ciljanih država i društava. Pri tome ne treba zanemariti ni analizu ne samo njenih vrednosno-identitetskih obeležja, nego i konkretnog sistema kulture, što omogućava da hibridno delovanje može biti usklađeno da institucionalnim okvirom napadnute države, kako bi se prikrio njegov subverzivni potencijal ili bi se poznavanjem tog okvira lakše odredile metode uticaja na taj sistem ili njegovog ugrožavanja.

Ovakva komunikacija može biti umerena ka nametanju određenih vrednosti uz osporavanje već postojećih, ali najveći efekat ima kada je saobražena postojećim dominantnim vrednosno-identitetskim formama, normama i praksama ciljanih društava.

Drugim rečima, akter hibridnog delovanja se u najvećoj meri trudi da za njega poželjne idejno-vrednosne konstrukte plasira u obliku koji ih čini prihvatljivim sa stanovišta dominantnih idejno-vrednosnih orijentacija ciljanih društava ili društvenih grupa. Cilj je dakle da se kod stanovništva predmetne države stvori utisak da interpretacija stvarnosti i iz nje proisteklo delovanje u skladu sa interesima hibridnog agresora sagleda ne kao nametnuto i prisilno, nego poželjno, samorazumljivo i u skladu sa sopstvenim temeljnim vrednosnim i identitetskim odrednicama.

Akter hibridnog ratovanja, odnosno hibridni agresor, istovremeno radi na mobilizaciji delova populacije i društvenih grupa ciljanih država, koje se identifikuju sa njegovim, često s njihove strane interiorizovanim ciljevima, kao i na demobilizaciji pojedinaca, delova populacije i društvenih grupa koji ne pokazuju takvu spremnost.

Cilj agresora, odnosno njegove strateški postavljene komunikacije podrazumeva nametanje interpretativnog okvira stvarnosti koji za njega poželjnu sliku sveta čini nadmoćnijom u odnosu na konkurentske, odnosno takvom da ona kod što većeg dela stanovništva ciljane države može biti shvaćena kao bliža idejama i vrednostima njihove zajednice, kulturnoj tradiciji, ali i savremenija, modernija, više u skladu sa vremenom i globalnim tokovima, ekonomskim i tehnološkim razvojem. moralno, intelektualno ili kulturno superiornija i slično. Jedan od bitnih dostignuća hibridnog agresora je postizanje osećaja sopstvene superiornosti, elitarnosti i prestiža kod pripadnika društvenih grupa koje koreliraju sa njegovim interesima, prepoznajući ih kao svoje.

Analize iz domena kulturne antropologije, kulturologije, kulturne istorije i srodnih disciplina svakako imaju veliki značaj u osmišljavanju i primeni hibridnih pretnji, ali i u odgovoru na njih, kroz analizu kulturnih pretpostavki mogućih hibridnih agresora od strane napadnutih ili potencijalno ugroženih država, kao i sopstvenog vrednosno-identitetskog profila u cilju otkrivanja mogućih slabosti, protivrečnosti i meta hibridnog delovanja, sa svrhom prevencije, odvraćanja ili adekvatnog odgovora na pretnje, odnosno minimalizacije njihovih učinaka.

Hibridni ratovi

Odbrana od hibridnog delovanja pored detekcije mogućih pretnji i njihove analize, podrazumeva i principe prikrivenosti i iznenađenja, po kojim hibridni agresor ne sme imati svest o svim saznanjima i planiranim merama odgovora na pretnje do kojih su došle institucije napadnute države, zatim princip konstantne primene identifikovanih asimetrija u svim fazama hibridnog rata, u cilju identifikovanja i blokiranja protivnikove dominacije u različitim sferama, od ekonomske, vojne do informacione i sajber sfere, kao princip istovremenog ili etapnog delovanja u više dimenzija operativnog okruženja, koji omogućava višedimenzionalni i integrisan odgovor na pretnje.

Kada je kulturni aspekt hibridnog ratovanja u pitanju, posebno je važan već pomenuti princip strateške komunikacije, kojim se stvara javna svest o hibridnim pretnjama i pojačava društvena (socijalna) otpornost, koja kao poseban princip podrazumeva zajedničko usaglašeno delovanje svih državnih i društvenih subjekata i resursa u zoni hibridne operacije, kao i princip efikasnosti i efektivnosti, koji podrazumeva pravovremeno otkrivanje hibridnih pretnji, njihovu procenu i pronalaženje adekvatnog odgovora uz ekonomično korišćenje postojećih resursa.

Hibridni agresor radi na mobilizaciji delova populacije i društvenih grupa ciljanih država

Hibridno delovanje je po definiciji sveobuhvatno i potencijalno prožima sve segmente društva, pa samim tim i odgovor mora biti sistematski, strateški, sveobuhvatan, dugotrajan i kontinuiran. Posebno je u domenu kulture, odnosno najdubljih struktura jednog društva, onih koji se nalaze na identitetskoj ravni, ne može se organizovati po principu privremenosti i povezanosti samo sa trenutnom situacijom i tekućim oblicima ugrožavanja, već mora pre svega polaziti od kontinuiranog jačanja kapaciteta države i društva za odbranu od hibridnih pretnji, koje se pre svega odvija ne reaktivno, nego kroz kontinuirano jačanje stvaralačkih aktivnosti i potencijalan društva, kao i institucionalnim jačanjem države i svih njenih sistema, uključujući i kulturni.

Ovo se svakako tiče rada na povećanju već pomenute društvene otpornosti, koji nije statičan i privremen već dinamičan i stvaralački koncept usmeren na jačanju institucionalnog sistema, društvene integracije i kohezije i identitetsko-vrednosnih osnova društva, koji bi trebalo da bude stalni cilj države i društva, nezavisno od postojanja konkretnih oblika hibridnog ugrožavanja. Razvijena svest o postojanju, metodama i dometima hibridnih pretnji može, s druge strane, da posluži kao podsticajni i motivacioni faktor stvaralačke transformacije društva suočenog sa izazovima koji prete njegovoj funkcionalnosti, sigurnosti, pa i samom opstanku.

U ovom smislu rad na jačanju društvene otpornosti obuhvata izgradnju snažnog političkog legitimiteta i adekvatnog institucionalnog sistema, uključujući i bezbednosni, zatim rad na formiranju društvene, političke, institucionalne i nacionalne svesti, bezbednosne kulture i obrazovanja, kao i izgradnju zajedničke svesti svih segmenata društva o mogućim pretnjama i načinima odgovora na njih, pa i o sopstvenoj odgovornosti za bezbednost i opstanak zemlje i naroda.

Kada su manje države u pitanju, njihove mogućnosti hibridnog delovanja i odbrane od hibridnog ugrožavanja su veoma limitirane, i u tom smislu hibridni koncept ima značajna obeležja asimetričnosti. Pored mnogih mera hibridnog ratovanja većih država protiv manjih, velike efekte mogu da imaju različiti vidovi izolacije i sankcionisanja, koje mogu biti uperene neposredno prema kulturnoj produkciji, recepciji i razmeni manje zemlje u međunarodnom kontekstu, ili poput ekonomskih sankcija mogu imati značajne posledice po kulturu.

Takođe, čak i u relativno povoljnim međunarodnim okolnostima, manjim državama nije lako da obezbede adekvatnu recepciju sopstvene kulturne proizvodnje i reprezentaciju kulturnog identiteta, dok su mogućnosti kulturne diplomatije da bitnije utiče na odluke rukovodstva i stavove i emocije stanovništva drugih zemalja veoma ograničene. S druge strane, asimetričnost se često sagledava kao moguća prednost manjih aktera, pa kao što ona na nivou klasičnog oružanog sukoba podrazumeva metode gerilskog, diverzantskog i ilegalnog delovanja, na nivou kulture asimetrični otpor manjeg aktera može da se zasniva na traženju i upotrebi alternativnih oblika kulturne komunikacije, korišćenjem savremenih komunikacionih tehnika i tehnologija i usmeravanjem ka prijemčivim pojedincima i društvenim grupama protivničkih zemalja.

Rat kao složena društveno-istorijska pojava uvek je služio kao sredstvo potčinjavanja jednog kolektivno-institucionalnog aktera drugome, što nije uvek podrazumevalo totalno uništenje ljudskih i materijalnih resursa, pa čak ni totalnu okupaciju, ali po pravilu jeste slabljenje sa ciljem kontrole namera, delovanja i potencijala protivnika. Hibridni ratovi u tome nisu izuzetak, s tim što se pojmom i praksom hibridnog ratovanja naglašavaju neoružani i indirektni aspekti rata, koji mogu doprineti da se pobeda ili prednost ostvari izbegavanjem oružanog sukoba ili njegovom minimalizacijom, da se oružani sukob uspešnije pripremi ili njegovi rezultati uspešnije kapitalizuju.

U tom smislu, važno je razumeti da je ova vrsta rata i dalje rat, sa svim onim posledicama koje on nosi za poraženu stranu, sve do pretnje samom opstanku pobeđene države i naroda, u čemu, kako smo videli, kulturni aspekti nipošto nisu zanemarljivi. Posebno treba imati na umu da se hibridno ratovanje odlikuje potencijalnom dugotrajnošću, što naglašava značaj kulture, kao relativno trajne istorijski generisane identitetsko-vrednosne i spoznajno-komunikacione strukture u jačanju kapaciteta za odvraćanje i odbranu od ovakve vrste – u osnovi sveobuhvatnog i potencijalno fatalnog – ugrožavanja.

Odlomak iz moje knjige Kultura i bezbednost autora Vladimira Kolarića, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, 2025

Vladimir Kolarić je pisac i teoretičar kulture, autor knjiga „Javni interes u kulturi“, „Kultura i bezbednost“, „Plamen Donbasa – eseji o Trećem svetskom ratu“ i drugih.

Izvor: Novi Standard

Naslovna fotografija: Wikimedia commons/Legner/CC BY-SA 4.0

BONUS VIDEO: