Trampov pokušaj „budimpeštanskog scenarija“ (tj. samita Putin-Tramp zasnovanog na ranijem „razumevanju“ postignutom na Aljasci) jednostrano je otkazan (od strane SAD) usred oštrih nesuglasica. Putin je inicirao telefonski razgovor u ponedeljak koji je trajao dva i po sata. Navodno je tada ruski predsednik oštro govorio o nedostatku pripreme Sjedinjenih Država za uspostavljanje političkog okvira – kako u vezi sa Ukrajinom, tako i, što je još važnije, u pogledu širih bezbednosnih potreba Rusije.
Međutim, kada je američka strana objavila vest o sastanku, bilo je jasno da se Trampov predlog (ponovo) vratio na doktrinu Kita Keloga (američkog izaslanika za Ukrajinu) o „zamrznutom sukobu“ duž postojeće linije kontakta, koji bi prethodio bilo kakvim pregovorima.
Tramp je sigurno znao mnogo pre nego što su razgovori u Budimpešti uopšte predloženi da je Moskva više puta odbacila ovu Kelogovu doktrinu. Pa zašto je onda ponovo izneo taj zahtev? U svakom slučaju, scenario budimpeštanskog samita morao je biti otkazan nakon što je unapred dogovoreni „pripremni“ razgovor između ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova i državnog sekretara Marka Rubija naišao na zid. Lavrov je, naime, ponovo insistirao da primirje po Kelogovom modelu, zasnovano na postojećem stanju na terenu, ne dolazi u obzir.
(Ne)moguć dogovor
Izgleda da je američka administracija očekivala da će njene pretnje o snabdevanju Ukrajine raketama „tomahavk“, uz sve oštriju retoriku SAD o mogućim dubokim udarima na teritoriju Rusije, biti dovoljan pritisak da Putin pristane na zamrzavanje sukoba u formatu „ovde i sada“, dok bi sva dalja razmatranja detalja i šireg rešenja bila odložena – na neodređeno vreme.
Prema izvesnim navodima, ruski vojni analitičari su rekli Putinu da su Trampove pretnje blef. Čak i ako bi isporuke raketa „tomahavk“ zaista bile obezbeđene, njihova količina bi bila ograničena i ne bi mogla da nanese Rusiji nikakav taktički ili strateški poraz.
Tok događaja ukazuje na to da Tramp ili nije shvatio ovu „realnost“ u pregovorima sa Rusima – uprkos tome što se već dve godine ponavljalo da Rusija neće pristati na „zamrzavanje sukoba ovde i sada“. Ili, pak, da su takozvani „dark money“ interesi izvršili snažan pritisak na Trampa, poručivši mu da pravi mirovni proces sa Rusijom sada nije dozvoljen.
Zato je Tramp otkazao ceo scenario, promrmljavši pred medijima da bi susret u Budimpešti bio „gubljenje vremena“ i ostavivši svojoj administraciji (ministru finansija Besentu) da objavi nove sankcije protiv najvećih ruskih naftnih kompanija, uz poziv saveznicima da im se pridruže.
Podsetimo se – „ruska“ realnost je u tome da Putin ne želi da ponovi grešku iz 1918. godine, kada je Rusija, pod pritiskom Nemačke, potpisala ponižavajući Brest-litovski mir. Putin često ponavlja da su upravo pritisci tipa „hajde samo da zaustavimo rat“ 1918. godine koštali Rusiju statusa velike sile i čitavih generacija izgubljenih života. Ogroman napor miliona ljudi zamenjen je ponižavajućim Brest-litovskim mirom. Usledili su haos i kolaps.
Pregovor delegacija u Brest-Litovsku, mart 1918. (Foto: Wikimedia commons/Public domain)Putin i dalje ostaje fokusiran na uspostavljanje nove evropske arhitekture bezbednosti, iako Trampov nestabilan karakter i nepoznata ograničenja dovode u pitanje nove inicijative ili sastanke koje Putin pokrene. Putin je ljut. Mnoge ruske „crvene linije“ su prekoračene; eskalacija je neizbežna, možda na nepredvidivom, do sada nezabeleženom nivou.
Evropljani, koji su dobili vetar u leđa otkazivanjem sastanka u Budimpešti, promovišu „novi/stari“ plan u 12 tačaka koji isključuje teritorijalne ustupke i propisuje primirje duž trenutnih linija fronta. Zapadna vladajuća struktura jasno stavlja do znanja: Rusija mora biti poražena.
Eskalacija je već počela: najavljene su nove sankcije EU na uvoz ruskog gasa, a preko noći su izvedeni udari na rafinerije nafte u Mađarskoj i Rumuniji (članicama NATO-a). Poruka državama EU je jasna: nema povlačenja. Poljski premijer Donald Tusk je na platformi X naglasio: „Svi ruski ciljevi unutar EU su legitimni“. Očigledno je da je EU spremna da ide do krajnjih granica kako bi vodila rat sama, primoravajući sve na poslušnost.
S obzirom na to da kijevska strana ne može ni da zamisli povlačenje sa bilo kog dela svoje teritorije – dok Rusija zadržava prevagu u vojnoj snazi – teško je videti kako bilo kakvi pregovori mogu biti izvodljivi u ovom trenutku. Verovatno će sudbina Ukrajine biti odlučena testiranjem snage. Urgentnost EU u nastojanju da privoli Trampa na svoju stranu verovatno odražava njen strah od ubrzanih i sve jasnijih ruskih vojnih pobeda.
Kineska igra
Ove turbulencije u vezi rusko-ukrajinskog pitanja dešavaju se dok Skot Besent putuje u Kuala Lumpur kako bi izazvao reakciju Kine na iznenada proširene (nakon, očigledno, obećavajućih trgovinskih pregovora) američke kontrole izvoza tehnoloških proizvoda u Kinu. Kina je uzvratila uvođenjem ograničenja na retke metale.
Ljutiti Tramp je eksplodirao – preteći Kini carinama od 100 odsto. Američko berzansko tržište, prateći dobro poznati obrazac, prvo je palo, ali je Tramp brzo objavio optimistično saopštenje upravo pred otvaranje „tržišta fjučersa“, i kupci su pohrlili, pa su akcije dostigle rekordne visine. Za Amerikance, sve je bilo u redu.
Međutim, prošlog ponedeljka, Tramp je poslao neočekivano pozitivne tonove prema Kini: „Mislim da ćemo, kada završimo sastanke u Južnoj Koreji [sa Si Đinpingom], imati zaista fer i sjajan trgovinski sporazum sa Kinom“, naveo je američki predsednik tom prilikom.
On je izrazio nadu da će Kina ponovo početi da kupuje američku soju, nakon što je njen izvoz drastično pao zbog carinskog sukoba. Takođe je pozvao Kinu „da prestane s fentanilom“, optužujući kineske vlasti da nisu uspele obuzdati izvoz sintetičkog opioida i njegovih hemijskih prekursora. I da bi osigurao još jedno dostizanje berzanskog rekorda, Tramp je dodao da ne misli da „Kina želi napasti Tajvan“.
Sada kada je Moskva praktično blokirala američki „budimpeštanski“ plan, ostaje pitanje da li će i kineski predsednik Si Đinping smatrati da je vredno nastavljati saradnju sa Trampom, s obzirom na njegovu nepredvidivost i nervozu koju to izaziva (sastanak u Južnoj Koreji još nije potvrđen). Izgleda da će tenzije samo rasti. (Sastanak je ipak održan, prim. prev.)
Donald Tramp se obraća medijima pred polazak u Južnu Koreju, 29. oktobar 2025. (Foto: Reuters/Evelyn Hockstein)Možda, međutim, Trampov prenaglašeno pozitivan verbalni odnos prema Kini ukazuje na nešto drugo, što je potencijalno šokantan razvoj događaja za Trampa i SAD? Od novoizabrane premijerke Japana, Sanae Takaići, se u javnosti očekivalo da će, po stupanju na dužnost, pratiti snažnu antikinesku retoriku, ojačati savez sa SAD, povećati vojnu moć Japana i raditi na obuzdavanju Pekinga. Ipak, desilo se suprotno.
U svom prvom obraćanju naciji, Takaići je izjavila da neće podržavati američki trgovinski rat protiv Kine i da neće postati instrument američkog ekonomskog pritiska. Ona je otvoreno kritikovala Trampovu carinsku politiku, nazvavši je „najopasnijom greškom 21. veka“.
Rojters je komentarisao da je njen stav u Vašingtonu bio potpuno neočekivan. Praktično veliki šok. Ispostavilo se da je, otkako je stupila na dužnost, nova premijerka održala niz sastanaka sa najvećim japanskim korporacijama koje su joj prenele jedinstvenu i hitnu poruku: Jednostavno – japanska ekonomija ne bi preživela još jedan trgovinski rat.
Nedelju dana nakon stupanja na dužnost, ona je otvoreno izrazila podršku Kini, izvršivši najveći spoljnopolitički zaokret od Drugog svetskog rata. Kina se više ne smatra „neprijateljom“.
Razgradnja hegemonije
Nova era u Aziji je nastupila. Tramp je ostao u šoku: optužio je Takaići da je izdala principe slobodne trgovine. CNN je to nazvao „nožem u leđa“ od strane bliskog saveznika. Ali najgore je tek sledilo: ankete su pokazale da premijerka uživa 60 odsto podrške za svoj stav o japanskoj ekonomskoj nezavisnosti, a više od polovine građana podržava i njen stav o Kini!
Bloomberg je objavio još nešto vrlo zanimljivo: Takaići je, u saradnji sa Kinom i Južnom Korejom, započela stratešku preraspodelu azijske monetarne arhitekture kao odgovor na sve češću upotrebu ekonomske moći Vašingtona kao pritiska. Kina, Japan i Južna Koreja grade zajedničku valutnu zonu. Predloženi trilateralni svop omogućio bi im da obračunavaju trgovinu, proširuju likvidnost i upravljaju krizama koristeći svoje valute – potpuno nezavisno od Zapada.
Kad bi ovi projekti zaživeli, oni bi polako razgrađivali temelje primata dolara uklanjanjem 15 odsto globalne trgovine iz dolarske sfere. To bi verovatno dovelo do kolapsa celokupnog postojećeg (pro-zapadnog) azijskog balansa moći.
Ni tu nije kraj: vizija Takaići uklapa se sa razvojem digitalnog klirinškog sistema ŠOS/BRIKS-a širom Srednje Azije. Međutim, Tramp želi da BRIKS bude razbijen, zajedno sa svim drugim pretnjama hegemoniji američkog dolara. Očekuje se eskalacija i još pretnji carinama.
Zajednička fotografija lidera sa Samita ŠOS-a u Tjenđinu, 31. avgust 2025. (Foto: Wikimedia commons/President.az/CC BY 4.0)Ako Kina ne odgovori dovoljno entuzijastično na Trampovu „ofanzivu šarmom“, situacija će verovatno eskalirati istovremeno sa eskalacijom prema Rusiji (a moguće i Iranu i Venecueli). Tramp je već zapretio Japanu sankcijama, iako će to verovatno samo gurati ovu zemlju bliže Kini, gde sada dominiraju japanski trgovinski interesi. Ispred nas je nestabilan period, verovatno obeležen nasilnim oscilacijama na finansijskim tržištima.
Rusija i Kina ostaju čvrsto usklađene po geopolitičkim pitanjima – i obe mogu imati druge razloge da nastave razgovore sa Trampom (čak i samo da izbegnu slučajno izazivanje finansijske krize na Zapadu za koju bi bile okrivljene), ili zbog vojne koordinacije i izbegavanja sukoba. Ali čini se da Trampove taktike pritiska sve više izazivaju suprotan efekat – dok dug i kreditna kriza u SAD postaju sve ozbiljniji.
Svi ovi geopolitički čvorovi mogu se pretvoriti u plamen. Ukrajina–Rusija, Venecuela, Iran, Sirija, Liban, Pakistan–Indija, a naravno i Pojas Gaze i Zapadna Obala, samo su neki od žarišta. Situacija je krhka; Tramp deluje izvan okvira strategijske analize, a Evropljani nemaju stvarno vođstvo i nalaze se u stanju ratne psihoze.
Kao što stara bečka poslovica kaže: „U Beču je situacija očajna – ali ne i ozbiljna“ (tj. ne treba očekivati da će bilo ko na Zapadu reagovati sa ikakvom dozom ozbiljnosti).
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Prevod: Mihailo Bratić/Novi Standard
Izvor: eurasiareview
Naslovna fotografija: Franck Robichon/Pool Photo via AP
BONUS VIDEO:
