Pre izvesnog vremena pojavila se nova knjiga koja je izazvala buru u srpskoj javnosti, ali i na bivšem jugoslovenskom prostoru. Ako je u Srbiji pravilo da klasična literatura periodično pokreće vetrove emocija i pažnje, za region je ova reakcija moguća samo ako neka knjiga proizvodi političko dejstvo.
Upravo je takva sudbina zajedničkog izdavačkog poduhvata tri renomirana srpska izdavača: Srpske književne zadruge iz Beograda, Centra za srpske studije iz Banja Luke i Književne zadruge SNV Crne Gore iz Podgorice. Radi se o zbirci sabranih pesama – kako je navedeno u podnaslovu knjige – za koju je pogovor napisao redovni profesor srpske književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci.
Autor ovog nadahnutog i retrospektivnog pogovora je Ranko Popović, autor većeg broja knjiga, studija, naučnih članaka i hrestomatija. Ranko Popović je ujedno i akademik u ANURS (Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske), a za svoj književno-naučni rad nagrađivan je brojnim nagradama. Recenzent u ovoj knjizi sabranih pesama je profesor beogradskog univerziteta Milo Lompar, autor velikog broja značajnih knjiga iz teorije književnosti (nema potrebe posebno naglašavati šta predstavlja ime profesora Lompara u naučnoj zajednici).
Dakle, sve u vezi ove ćirilične zbirke od oko 150 pesama na nešto preko 200 stranica izgleda reprezentativno: renomirani izdavači i najstručniji intelektualci kao podrška. Osim, možda, autora pesama? Upravo tako: zbog njegovog imena se podigla bura, kako u regionalnoj, tako i u delu srpske javnosti. Jedino i samo zbog identiteta autora pesama, i ni zbog jednog jedinog njegovog stiha. Pogodićete, radi se o pesniku Radovanu V. Karadžiću. Uzgred budi rečeno, naslov knjige je Crna bajka, što mnogi nisu ni primetili, jer su prethodno spoznali ime autora i samo im je taj podatak bio relevantan.
Ideološka isključivost
Umesto da delo čiji je sadržaj simbolisan uvek u naslovu bude putokaz ka nečijem formiranju stava prema napisanom, u ovom slučaju su sadržaj knjige i njen naslov ostali nepročitani. Stavovi su zauzimani samo u odnosu prema autoru: tipična reakcija postmodernog čoveka u zapadnoj kulturi, ispražnjenog od skoro svakog unutrašnjeg sadržaja.
U Srbiji bi apriorne negativne reakcije na knjigu autora Radovana Karadžića najbolje reprezentovao stav političara Dragana Đilasa. Iako je svakome jasno da Dragan Đilas nije pročitao čak ni pogovor, a kamoli sadržaj knjige, on se javno oglasio zbog autora, ali i svih osoba koje su direktno ili indirektno povezane sa promocijom poezije Radovana Karadžića.
Zaključujući svoje izlaganje, Đilas je rekao kako odbija da njegova deca uče pesme ovog autora. Istine radi, izdavači ove knjige nisu imali ni najmanjih ambicija da ovaj njihov poduhvat bude uvršten u masovne školske programe, već su knjigu štampali u skromnom tiražu od 600 primeraka. Dakle, Đilas smatra da je Radovan Karadžić ratni zločinac i da je zbog toga neophodna njegova sveobuhvatna i apriorna diskvalifikacija iz javnosti.
NOVA S)
Međutim, Đilas ničim ne objašnjava ključni razlog za zauzimanje ovakvog stava. Posebno je važno naglasiti da on nije poznavalac istorijskih činjenica, a još manje je poznavalac filosofije istorije pomoću koje je jedino moguće tumačiti povesnu ulogu nekog lidera u zgusnutim vremenima građanskih ratova i narodnih buđenja. Đilas svoje stavove gradi isključivo na osnovu mišljenja Haškog tribunala – kao i svaki prozapadni političar u Srbiji – iako je već i najneupućenijima i najneobrazovanijima postalo jasno da ovaj sud ne presuđuje po moralnim zakonima, već isključivo po političkom diktatu.
Utoliko je veće razočaranje u ovakvu isključivost Dragana Đilasa, jer on prema istorijski i literarno najosetljivijim vibracijama primenjuje logiku komesarske zabrane ličnosti. Ovakva praksa je delimično primenjivana u Brozovoj vladavini na primerima Slobodana Jovanovića, Dragiše Vasića, Grigorija Božovića ili Dimitrija Ljotića.
Međutim, u zapadnom državnom i kulturnom prostoru ovakva praksa nije primenjivana, najmanje iz dva razloga. Prvo, zbog uverenja da delo ima odvojeni moralni život od autora i da predstavlja sebe samo po sadržaju. Drugi kaže da je nemoguće sudskim putem nekoga potpuno društveno diskvalifikovati zbog njegove istorijske uloge u komplikovanim i kontroverznim istorijskim događanjima. Zbog toga se Zapad, recimo, nikada nije odrekao Knuta Hamsuna, Ernsta Jingera, Karla Šmita ili Leni Rifenštal, opravdano smatrajući da bi zapadna kultura bila siromašnija bez njihovih dela.
Put pesnika
Iz regiona su došle reakcije slične ovom Đilasovom komentaru, doduše neke od njih su bile radikalnije, ali sa približnim kvalitetom primedaba. Zbog toga nema suštinske potrebe za njihovom posebnom analizom. Profesor Lompar je sublimirao osnovne motive izdavača za realizacijom ovoga poduhvata kada je naveo sledeće razloge. Poetika knjige je više nego dovoljan razlog za objavljivanje, jer je kvalitet pesama na visokom nivou, a kao potvrdu je pribavljeno stručno mišljenje profesora Ranka Popovića.
Pošto se radi o sabranim pesmama, skoro sve su već u drugim zbirkama objavljivane do 1990. godine, odnosno još za vreme socijalističke Jugoslavije. Dakle, pesme Radovana V. Karadžića su nastale i štampane pre početka ratova na jugoslovenskom prostoru, i u svom sadržaju ne obrađuju ništa što bi nekome moglo biti sporno (jedino su ljubavne pesme „Pribežišta“ i „Kad sunce htedne“, obe posvećene suprugi Ljiljani, napisane u skorije vreme).
Podsećanja radi, Karadžić je objavio četiri zbirke pesama: Ludo koplje 1968. godine, Pamtivek 1971. godine, Ima čuda – nema čuda (za decu) 1982. godine i Crna bajka 1990. godine (naslov poslednje Karadžićeve knjige pesama je iskorišćen kao naslov ove knjige sabranih pesama).
Ovaj rođeni Šavničanin je u rodnom gradu i u Nikšiću završio osnovnu školu, a na početku srednje Medicinske škole prispeo je u đački dom u Sarajevu. U ovom gradu je kasnije završio Medicinski fakultet, zaposlio se, zasnovao porodicu i skućio se. I sve svoje četiri zbirke pesama objavio je u istom gradu, u sarajevskoj izdavačkoj kući „Svjetlost“. Počevši od 1992. godine, objavljeno je nekoliko zbirki izabranih pesama Radovana Karadžića koje su priređivali drugi autori.
Iz regiona su došle reakcije slične ovom Đilasovom komentaru, doduše neke od njih su bile radikalnije, ali sa približnim kvalitetom primedaba
Prvu od njih nazvanu Slovenski post priredio je pesnik Rajko Petrov Nogo, a u prikazu knjige je drugi pesnik Đorđo Sladoje zapisao da „Radovan Karadžić pripada onoj grupi srpskih pjesnika čije su stihove pažljivije čitali bosanski doušnici nego književni kritičari“. Međutim, kada se detaljnije pogleda književni trag koji je ostavila poezija Radovana Karadžića pre početka ratnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru – odnosno neposredno posle objavljivanja Crne bajke 1990. godine – uočava se da se njegovim pesništvom bavila respektivna grupa književnih kritičara i teoretičara književnosti. Između ostalih tu su bili Nikola Koljević, Kasim Prokić, Rajko Petrov Nogo, Marko Vešović, Milutin Danojlić, Dragoljub Jeknić, Srba Ignjatović…
Nakon 1992. godine o pesniku Karadžiću su pisali Rajko Petrov Nogo, Želidrag Nikčević, Žarko Ružić, Davor Miličević, Slavoljub Obradović, Predrag Jašović i Ranko Popović. Dakle, nema smisla tražiti bilo kakav poetski ili moralni razlog u kvalitetu ili sadržaju Karadžićevog pesničkog opusa kao motiv protiv objavljivanja njegove sabrane poezije – što je i obrazložio profesor Lompar. Naprotiv, svi književni razlozi idu u prilog odluke da se ova knjiga publikuje i da dobije zasluženo mesto u srpskom literarnom izlogu.
Služiti istini
Pogovor Ranka Popovića nazvan „Od poezije do istorije“ na maestralan način upoznaje čitaoca sa jednim naraštajem mladih sarajevskih pesnika, koje je njihov poetski mentor Duško Trifunović promovisao kao „sudbonosne dječake“ i „produhovljene mlade manijake“. Generacijski lider ove „krvave braće iz Sarajeva“ – kako će ih prozvati jedan od njih Milan Nenadić – bio je Rajko Petrov Nogo, ispisnik i prijatelj Radovana Karadžića još od dečakih dana iz đačkog doma na Bjelavama u Sarajevu.
Na osnovu Nogove memoarske građe saznajemo da je taj Radovan „visoki i kao grana mršavi mladić“ vrlo rano počeo da piše poeziju u kojoj je bilo „nečeg buntovnički nesređenog, magličastog“, kao i da je u jednom periodu izdavao šapirografski list Ponoćnik, koji je punio sopstvenim sadržajem. Nogo kaže da je naziv Ponoćnik bio sasvim u skladu sa obrnutim bioritmom mladoga Radovana Karadžića, koji je tek „pred zoru bivao najsvežiji“.
U ovoj građi Nogo posebno ističe tri ljudske osobine njegovog prijatelja Radovana: uljudnost, blagost i blagorodnost. On piše: „Takav, blag i blagorodan, u našoj generaciji koja je negovala grubosti, Radovan se nekima činio da je bez temperamenta, raskvašen, proliven… Kako je vreme prolazilo, mnogi su se uverili da je u najvažnijim, graničnim prilikama bio nesalomiv, a da smo svi mi bili raskvašeniji od njega…“
Mnogo toga dragocenog i sentimentalnog možemo naučiti iz pogovora Ranka Popovića u vezi toga „za pjesmu stvorenog pokoljenja“ u kome su svi „hajdučki jurišali na istoriju, a samo je Radovan Karadžić na strašnom mestu imao bliski susret sa njom“. Popović nas podseća kako je sudbina pesnika Radovana Karadžića postala slučaj celoga sveta – kako je i sam Karadžić rekao na suđenju u Hagu kada je citirao jedan mladalački stih svoga životnog prijatelja i pesničkog brata Rajka Petrova Noga.
Nogo će zabeležiti i Karadžićeve reči izgovorene neposredno pre izručenja u Hag, krajem jula 2008 godine: „A što se mog života tiče, ja sam ga odavno pregoreo. Mogao sam sto puta poginuti. Mogao sam bedno, ponižavajuće umirati. Sve je ovo meni pride. Ja mene uopšte ne zanimam. Zanima me da koliko god mogu služim istini i oklevetanom narodu…“
Sazrevanje pesnika
Karadžić je kao mlad bio „šezdesetosmaš“, poput skoro svih studenata toga doba. Kao mladi pesnik bio je modernista u grčevitom lutanju da stigne do nečega novog. Ova pesnička lutanja njegove generacije u šezdesetim godinama prošloga veka Matija Bećković je nazvao „lavirintom podzemnih hodnika koji ne vode nikuda“.
Popović piše: „U tami tog modernističkog podzemlja tumarao je prvom zbirkom i autor Ludog koplja, što su ocjenjivači knjige raznoliko izricali, ipak bivajući jednodušni u stavu da je riječ o pjesniku koji obećava“. Mladog pesnika Karadžića čitalačka i stručna publika uočava i kao neoromantičara, u čijem pesništvu su prisutni tragovi i međusobno nespojivih poezija Branka Miljkovića i Vaska Pope.
Popović nas podseća kako je sudbina pesnika Radovana Karadžića postala slučaj celoga sveta – kako je i sam Karadžić rekao na suđenju u Hagu
Ovu lirsku simboliku natopljenu često unutrašnjom kontradikcijom nosiće poezija pesnika Karadžića kroz čitavu njegovu literarnu evoluciju. Već u sledećoj zbirci Pamtivek koja je objavljena samo tri godine posle prve, pesnik Karadžić upotrebljavajući mnogo više rimovane stihove, otpočinje ukrštanje lirske poetike sa epskim i mitskim nasleđem. Pesnik se sve više okreće neistraženim dubinama kolektivnog pamćenja i hermetičkom iskazu.
Kako je pesnik Karadžić sazrevao tako je kroz njegove stihove provejavala neka sentimentalna misaonost, neka vrsta usamljenosti u aktivnom poimanju univerzuma i neki hermetički i bajkoviti otklon od realnosti koju život nosi sa sobom. Poslednju zbirku Karadžićevih pesama naslovljenu Crna bajka iz 1990. godine Nikola Koljević je okarakterisao kao literarni podvig kojim se „desilo (…) da je jedna kamerna i apartna lirika izašla iz sebe u beli svet, da je odgovorila na crne izazove jednog smutnog vremena a da nije izneverila sebe“.
Ova vrsta neprestane i sukobljene dualnosti pratiće ne samo poeziju pesnika i lekara Karadžića već i životno putešestvije političara i državnika Karadžića. Duboka izazovnost i složenost Karadžićevog hermetičnog bića kao da je odredila i svu zgusnutost i složenost njegove sudbine, kod koje su se isprepletale u jedan snop poezija, biografija i istorija, kao kod retko koje osobe u srpskoj povesti.
Nikola Koljević je zapisao: „Radovan V. Karadžić snažno je stasao kao pesnik tako što je njegova poetika sve više izrastala u svojevrstan sukob i spreg između bajke i stvarnosti, ličnog trepeta i zajedničkog nam trajanja, odnosno njegovog urođenog estetizma percepcije i pritiska antibajkovitih vidova života. Stoga je najpretežniji izazov za ovog, poetikom bajke prožetog liričara pre svega bilo da svoj lirski, maštom zaštićeni svet izloži vatrometini nemilosrdnog ali univerzalnog istorijskog iskustva“.
Karadžićevi dometi
Kao što je nekada tragični podvig Nevesinjca Bogdana Žerajića postao putokaz za čitavo pokoljenje „mladobosanaca“ u Sarajevu – čiji grob su pronašli i uredili kao zavetno mesto – tako je i duh Gavrila Principa lebdeo nad čitavom Karadžićevom poetskom generacijom, nad generacijom tog sarajevskog „za pjesmu stvorenog pokoljenja“.
Popović dalje navodi: „Generacija pjesnika koji su kao mladići doživjeli šezdesetosmaški sudar sa svijetom uzdigla je motiv Principovog istorijskog pucnja do prepoznatljivog, lirski angažovanog stava“. Profesor Nikola Koljević kaže da se kod ove pesničke generacije Gavrilo Princip „pojavljuje kao ona referentna istorijska tačka kojoj se treba vratiti i od nje, makar i očajnički, krenuti ponovo u znaku otpora i nemirenja sa ponižavajućim“.
Zato kod Rajka Petrova Noga osećamo protest protiv beskrvnog i anemičnog doba, kao mitsko i skitsko nadiranje na dosadnu epohu. Pesnik Karadžić je još eksplicitniji i istorijski određeniji u pesmi „Gavrilo Princip“ kada pita plemenitog Duha: „Su čim ćeš na nebo, Gavrilo? I na koje nebo? Vreme se gasi i vene. Pucaj u zveket blistavih besmislica. Pucaj u svevažeće nebo, u nebo nevažeće!“
Duh Gavrila Principa lebdeo nad čitavom Karadžićevom poetskom generacijom
Bilo je nečeg sudbinski prekognitivnog u poeziji pesnika Karadžića, što se kasnije na neki turobni način odigralo u životu političara Karadžića. Kao da je mladi pesnik u svojoj poeziji predosetio značaj nekih ličnih i arhetipskih simbola koji će oivičiti stazu njegovog života, stazu na putešestviju kojim će se kretati nacionalni lider – pa kasnije prognanik, i kojim će nepravedno završiti sopstveni put kao ostareli zatvorenik koga je izdala elita svoga naroda u matici.
Karadžića su najviše optuživali u vezi ratne sudbine njegovog grada Sarajeva, a on je već kao dvadesetpetogodišnjak napisao pesmu nazvanu po njegovom gradu u kojoj kaže „Ja čujem kako nesreća korača“ ili „Izgara grad kao tamjana grumen, u tome dimu i naša svest vijuga. Klize gradom prazna odela. Rumen mre kamen, uzdan u kuće. Kuga!“.
U nastavku ove pesme, mladi Karadžić kao da poseduje viziju dolazećih mračnih vremena: „Ja znam da je sve ovo priprema jauka: šta sprema crni metal u garaži? Gle – kako strah pretvoren u pauka po svome kompjuteru odgovor traži.“ I Radovan Karadžić, kao i profesor Nikola Koljević su bili obrazovani ljudi i umetnici sa filosofskim pogledom na svet.
Zato je njihov spomenik u srpskom narodu još viši, jer su obojica znali kakav ih krvavi pritisak čeka u bosanskom loncu na početku devedesetih godina prošloga veka. I obojica su odabrali da se stave u službu srpskom narodu, iako su komotno mogli da se sklone i da život nastave kao stručnjaci bilo gde drugde na planeti. Odabrali su juriš na istoriju rizikujući sopstvene živote, čime su ispunili jedinu pravu i svetu dužnost nacionalne inteligencije.
Kao što je već napisano, detaljno i stručno su se poezijom Radovana V. Karadžića već bavili mnogi autori kroz decenije. Na ovom mestu je bilo prioritetnije istaći značaj i sadržaj Karadžićeve poezije kao odbranu izdavačkog poduhvata njegovih sabranih pesama od neukih i histeričnih napadača. Mnogi od njih – posebno sa bivšeg jugoslovenskog prostora – dobro znaju i osećaju jednu literarnu činjenicu, zbog koje je delimično i njihova reakcija histerična. U srpskoj literaturi pesnik Radovan Karadžić zauzima značajno mesto sa kojeg se ipak uvis gleda prema mnogim njegovim savremenicima, poput recimo Stevana Raičkovića, Brane Petrovića, Miodraga Pavlovića, Rajka Petrova Noga, Gojka Đoga, Matije Bećkovića…
Da su kojim slučajem u okolnim književnostima imali poeziju poput Karadžićeve, takve autore bi po kvalitetu bivši jugoslovenski narodi popeli na sami vrh. Kao uteha onim histeričnim reakcijama iz srpskog javnog prostora neka posluži istina, kako njih ni njihovu decu sigurno niko neće terati da uče poeziju Radovana Karadžića. Uostalom, gde bi je smestili pored umotvorina Vladimira Nazora, Oskara Daviča, Blažeta Koneskog ili Franca Bevka?! Nema mesta baš za sve. Uvek je tesno na malom prostoru.
Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Protiv avnojevskog sveta”. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
Naslovna fotografija: Srpska književna zadruga
BONUS VIDEO:
