Naše političke, medijske, akademske elite odbijaju da uče iz istorijskog iskustva. Ne razmišljaju o tome šta bi na njihovom mestu učinili Jovan Ristić ili Nikola Pašić, nego šta bi rekle Ursula fon der Lajen ili Kaja Kalas
Istorija je od kada je sveta i veka učiteljica života. Biti mudar znači poznavati svoju prošlost i izbegavati greške iz iste. Iz konstatacije „poznavati svoju prošlost“, posebno je bitno podvući reč svoju. Poznavanje nacionalne istorije preduslov je mudrosti, bistrine i širine čoveka, ali i čitavog naroda.
Valjda baš zato je strani okupator uvek najpre zabranjivao, prepravljao i uništavao prvo srpski jezik i istoriju, pa tek onda resurse, puteve…
Iako danas zvanično nismo pod okupacijom, izučavanje i prezentovanje srpske istorije predstavlja svojevrsnu jeres u javnom mnjenju Srbije. U tom istom, nakaznom, javnom mnjenju, već godinama je „jeretik“ naš današnji sagovornik, profesor doktor Miloš Ković. Imali smo čast da u ovom, Nikoljdanskom intervjuu, sa profesorom razgovaramo na sve bitne istorijske, ali i društveno-političke teme.
Profesore, ako se za nekog srpskog intelektualca može reći da se u prvim decenijama 21. veka, ne samo politički angažovan, već daje sve što može na buđenju nacionalne svesti, za šta podnosi nemale lične žrtve, onda ste to sigurno Vi. Politička kriza u Srbiji je nikada dublja. Da li vidite rešenje ove situacije u skorijoj budućnosti? Da li su studenti dovoljno nacionalno svesni, te kolika je realna snaga njihove liste? – Obnova Svetosavskog i Kosovskog zaveta, sopstvenog duhovnog i istorijskog iskustva, bez potpadanja pod uticaj pomodnih ideologija – to je danas, za nas, prvi i osnovni uslov opstanka. Pobuna protiv režima koji je izdao Kosovo i Metohiju, koji ispunjava gotovo sve naloge NATO država, rasprodajući našu privredu, rudna bogatstva, školstvo, čak i sećanje na genocid u NDH (smanjivanje broja žrtava Jasenovca, odbijanje rezolucije o genocidu u NDH) i rat 1999. (prodaja zgrade Generalštaba Amerikancima), legitimna je i opravdana.
Ali, neverovatno je da, usred priprema NATO pakta i Rusije za opšti rat, kada su i Srbija i Srpska opkoljene neprijateljski raspoloženim susedima, članovima NATO, naoružanim do zuba, sa NATO trupama na sopstvenoj teritoriji (na Kosovu i Metohiji, u Republici Srpskoj), sa iskustvom genocida iz 1914-1918, 1941-1945, 1991-1999, među našim studentima i danas cvetaju prozapadne liberalne, pa čak i titoističke, jugoslovenske ideologije.
Verujem da je tu reč uglavnom o uticaju profesora i roditelja, ljudi koji još žive u nekim davnim, prohujalim vremenima. Takve ideje, osim toga, neguju i mediji u Srbiji, kako režimski, tako i opozicioni. Glavni ton protestima, u koje su se uključile stotine hiljada građana, daju tobože opozicioni mediji u britanskom vlasništvu, koji se od svog osnivanja ističu napadima na Srpsku pravoslavnu crkvu, Republiku Srpsku, Rusiju.
Protest studenata i građana u Beogradu, Vidovdan, 28. jun 2025. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Direktno. rs)
Među studentima ima mnogo istinskih rodoljuba i to se videlo po njihovim trobojkama i nacionalnim simbolima. Ali, i oni su za svoje predstavnike uzeli profesore, tobožnje nacionaliste koje su im, opet, preporučili ovi mediji. Sva sam ta pitanja postavljao od samog početka protesta.
Sada vidimo slabljenje pokreta i širenje unutrašnjih, međusobnih sukoba. Mnogo se političkih šićardžija ušunjalo među studente. Neke opozicione stranke kao da se okreću protiv ovog pokreta, verovatno u strahu da će im on oduzeti glasače. Ako se ovako nastavi, Studentska lista biće samo još jedna opoziciona grupacija. Ponešto se ipak postiglo. Mnogo ljudi oslobodilo se straha i ucena uz pomoć kojih ovaj režim već predugo vlada. Amerikanci su, kako javljaju mediji, odustali od kupovine zgrade Generalštaba. Rio Tinto se, kako se čuje, primirio.
Na KiM se dešava otvoreni pogrom srpskog stanovništva, pre svega sa severa. Geopolitička situacija nam donekle ide na ruku i kako prolazi vreme za srpsku državu i srpski narod može biti sve povoljnija. Da li mislite da Srbija ima vremena za čekanje kako bi konkretno zaštitila svoj narod i svoju teritoriju koja je okupirana? – Naš trenutni položaj je kritičan i zato se mora paziti na svaki korak. Sa druge strane, promene na globalnom planu idu nam u korist. Neprijatelj više nema moć kakvu je do juče imao, multipolarni svet je činjenica. Od tri velike sile, dve su naši prijatelji. U Ukrajini se odlučuje i naša sudbina. Svet se brzo menja. Sve ukazuje na to da treba sačekati. U međuvremenu, treba se pripremati i preduzimati sve što je potrebno kako bismo, kako sa pravom kažete, zaštitili zemlju i narod.
U Vašim knjigama kroz istoriju diplomatije pokušavate da oslikate istorijske okolnosti koje se za Srbiju i srpski narod ciklično ponavljaju. I pored jasnih istorijskih paralela, izgleda da nikako da izvučemo prave pouke. Kako izaći iz tog začarnog kruga? Da li smo kao generacija dostojni naših predaka? – Naše političke, medijske, poslovne, akademske elite odbijaju da uče iz istorijskog iskustva svog naroda. Ne razmišljaju o tome šta bi na njihovom mestu učinili Jovan Ristić ili Nikola Pašić, nego šta bi rekle Ursula fon der Lajen ili Kaja Kalas. To generacije koje sada vode Srbiju čini sasvim nedostojnih podviga i žrtve predaka.
Naš trenutni položaj je kritičan i zato se mora paziti na svaki korak
Zato je važno da svakom prilikom pokažemo da oni ne govore u naše ime. Potrebno je da se uvek setimo nada koje su u nas ulagali naši preci, onako kao što se i mi nadamo u svoje potomke. I da razmislimo dobro o tome šta danas možemo da učinimo za svoju osramoćenu otadžbinu i progonjeni narod. Da učinimo onoliko koliko je do nas, kako je govorio patrijarh Pavle.
Često se u srpskoj javnosti s dubokom namerom glorifikuje takozvana Titova Jugoslavija. Kao simbol dobrog života pominje se samo SFRJ, a o Kraljevini Jugoslaviji, o kralju Aleksandru Ujedinitelju, se priča samo u kontekstu njegove pogrešne procene kada je stvarao zajedničku državu sa neprijateljima iz Velikog rata. Zanimiljivo mi je bilo Vaše gostovanje na jednoj televiziji, sada već davno, gde ste rekli da će u budućnosti Srbi kralja Aleksandra možda zvati „silni“. Aleksandar kao Dušan Silni. Kakva je po Vašem mišljenju istorijska uloga kralja Aleksandra? – O tome sam ponešto, ponegde i napisao. Na Kraljevinu Jugoslaviju možemo da gledamo kao na naše novo Dušanovo carstvo – rezultat ogromnih vojnih i diplomatskih uspeha, ali i spremnosti da se izađe iz okvira nacionalne države i posegne za idejom imperije. Danas svaki samoproglašeni stručnjak za istoriju optužuje kralja Aleksandra za poraze i kukavičluk današnjih generacija, koje su dozvolile rasparčavanje Jugoslavije i Srbije.
Regent Aleksandar Karađorđević obilazi ranjenike na Solunskom frontu, 1917. (Foto: Wikimedia commons/G.Garitan – Le Miroir/Public domain)
Predanje je, tako, od 14. do 18. veka optuživalo cara Dušana da je jedan od najodgovornijih za propast i pad pod Turke. Uprkos svim svojim uspesima, nije kanonizovan. Tek će ga u 18. veku podunavski Srbi, sa područja južne Ugarske, nazvati „Dušanom Silnim“, kakvim ga i danas pamtimo. Takva bi mogla da bude sudbina sećanja na kralja Aleksandra Karađorđevića.
Njegov portret mora da ima i svetlosti i senke, zašta ovde nemamo ni vremena ni prostora. Sagledan u istorijskoj perspektivi, on je, zajedno sa svojim, srpskim vojnicima, oficirima i diplomatama, ostvario zavetnu ideju oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. Makar i u okvirima jugoslovenske države koja je, pomenimo i to, u mnogim pogledima bila država vredna poštovanja.
Nju su, ne zaboravimo, 1941. silom srušili nacisti i fašisti. Jugoslavija je zaklana u Jasenovcu. Tito i komunisti su, počevši od 1944, korak po korak, sve do 1974, dotukli i samu jugoslovensku ideju. Biti danas politički i kulturni Jugosloven, posle Jasenovca, Tita i „Oluje“, ravno je moralnom samoubistvu.
Leskovac je između dva svetska rata doživeo procvat. Bio je industrijski centar, a leskovački industrijalci, trgovci, zanatlije, izuzetno su uticali na razvoj Skoplja koje je bilo centar Vardarske banovine. Međutim, posle savezničkog bombardovanja 1944. Leskovac je sravnjen sa zemljom, a ugledni leskovčani su ubijani i proterivani iz grada i zemlje. O zločinama UDBA-e, sem pojedinih istoričara, niko i ne govori, a na drugoj strani se idealizuju Ranković i Jovanka Broz. Čini se da iza svega stoji neka „duboka država“ u Srbiji. Ko stoji iza te tako moćne države koja nam i decenijama posle pada komunizma servira „crvenu“ propagandu? – Iza nje stoje oni koji su bombardovali Leskovac – Britanci i Amerikanci, potom i politički Zapad. Tito je Srbiji nametnut bombama, oružjem i totalitarnom diktaturom, terorom. Stigao je 1937. iz Sovjetskog Saveza, ali su ga Britanci, vođeni starim antisrpskim sentimentima (jer za njih smo bili i ostali „orijentalci“ i „mali Rusi“), pošto su razumeli njegove namere, u potpunosti podržali.
Izdali su one koji su 27. marta za slobodu sve stavili na kocku – srpske oficire, Crkvu i kralja. Pod njihovom zaštitom, na Visu, buduću Jugoslaviju ustrojila su dva Hrvata – Tito i Šubašić. Britanci i Tito Srbiju su tretirali kao zemlju poraženu u ratu, pa su Srbe, uprkos pretrpljenom genocidu i njihovoj ključnoj ulozi u otporu nacifašistima, podelili na pet republika i dve pokrajine; Hrvate su, naravno, za ono što su u ratu činili nagradili, ujedinili i teritorijalno proširili. Albaniji, još jednoj saveznici fašista i nacista, obećali su Kosovo i Metohiju.
Sastanak Josipa Broza Tita sa britanskim premijerom Vinstonom Čerčilom u Napulju 1944. (Foto: Wikimedia commons/Government of the United Kingdom – This photograph NAM 144 comes from the collections of the Imperial War Museums (collection no. 4700-72)/Public domain)
Staljin je bio nepoverljiv prema tom britanskom zaokretu, da bi se 1948. ispostavilo da je bio u pravu. Od tada smo ovde gradili socijalizam uz pomoć funti i dolara. Tito je Jugoslaviju 1953. na mala vrata uveo u NATO. Jugoslavija je bila zapadni „Trojanski konj“ u komunističkom bloku.
U okviru Pokreta nesvrstanih odvajala je zemlje oslobođene od zapadnih kolonizatora od sovjetskog uticaja. Takvu politiku Britanci, Amerikanci i Zapad jednostavno su nastavili u vremenu i posle razbijanja Jugoslavije. Britanci i Tito imali su mnogo saradnika među Srbima. Njihovi politički potomci i danas imaju podršku Zapada i antisrpskih šovinista iz redova susednih naroda. Glavni protivnik bili su im i ostali – mantije srpskih sveštenika, šajkače, šubare, gunjevi i opanci srpskih seljaka.
Leskovac je Nemanjin grad. Metoh je manastira Hilandar i deo srpske države od 1168. godine. Mi obeležavamo dan državnosti iz 1835. godine i donošenje Sretenjskog ustava, a imamo zakonopravilo Svetog Save. Jasno je da se time na neki način ruši kontinuiet postojanja Srba na ovim prostorima. Kako to promeniti? – Sasvim ste u pravu. S tim što bi trebalo naglasiti da je Sretenje, pre svega, dan sećanja na početak borbe za oslobođenje i ujedinjenje, na Prvi srpski ustanak i Karađorđa. Ali to je spojeno, po ukusu srpskih liberala, sa uspomenom na mrtvorođeni ustav iz 1835, da bi svemu bilo dato čudno i nejasno ime, „Dan državnosti“.
Sve to svedoči o neverovatnom nedostatku svesti, među onima koji odlučuju o državnim praznicima, o tome ko su i šta su Srbi. Srednji vek bio je, u svakom pogledu, naše zlatno doba. Sve što smo posle njega činili, sve do 20. veka, bilo je nastojanje da dokažemo da smo dostojni potomci Svetog Save, Svetog Simeona, Svetog kneza Lazara, da smo sačuvali njihov Zavet. Kada mu se vratimo, vratićemo se na „fabrička podešavanja“, osveštana i potvrđena u vekovima koji su iza nas.
Profesore, Vi ste iz Šapca. Šabac je grad heroj. Malo ću privatizovati intervju pred sam kraj i reći da je moja majka iz Šapca, te sam kao dete tamo često išao. Da li stignete da odete do Vašeg rodnog grada? Pocerina je predivna, ali putevi su tamo potpuno ruinirani, za razliku od sela Mačvanskog kraja. Da li možda mislite da je Pocerina namerno zapostavljana posle Drugog svetskog rata zbog značaja tog kraja u onom Prvom? – Rođen sam u Šapcu i u njemu sam proveo prvu mladost. Moja porodica se, međutim, preselila u Beograd pre gotovo 40 godina, pa zato duže, možda i više, pripadam ovom gradu. Rodni grad ipak nije šala i u njega se vraćam kad god imam vremena. Pocerci, Mačvani, Valjevci, Užičani, Čačani, Šumadinci, Moravci, Leskovčani, Nišlije, Resavci predstavljali su onu Srbiju koje se Tito plašio i kojoj nije verovao.
Zar 1914. godine, posle groznih zločina koje je njegova hrvatska jedinica počinila nad srpskim civilima, nije bežao od šajkače, gunja i opanka upravo niz padine Cera? Đilas je ostavio zapis o tome kako se Tiito 1941. dobro sećao svojih pocerskih priključenija iz 1914. Veliki deo odgovornosti, međutim, snose i srpske sluge, koje nisu brinule o svom kraju i svojoj zemlji, nego isključivo i samo o svojim ličnim interesima. Baš kao i danas. Ne mogu nam za sve biti krivi Britanci i Tito. U rajetinima i kvislinzima nikada nismo oskudevali.
I za sam kraj, da li ste do sada bili u Leskovcu i koliko ste upoznati sa istorijom, tradicijom i kulturom našeg kraja? – Kada čujem za Leskovac, moja prva asocijacija je – Moravska divizija. Nenametljivi, skromni ljudi, koji su marširali uvek tamo gde je bilo najteže, da bi, stisnutih zuba, jurišali u smrt i slavu. Šta tek reći o podvizima iz vremena Topličkog ustanka? Onda su, čim bi vreme junaka i mučenika smenilo doba dezertera i trgovaca, proglašavani za „južnu prugu“. Sve do sledećeg iskušenja, kao što je bilo i 1999, na Kosovu, kada su nam Moravci ponovo osvetlali obraz.
Kraj Leskovca sam prošao bezbroj puta, ali sam imao priliku i da po gradu bez žurbe prošetam. Najsnažniji utisak na mene ostavile su leskovačke crkve. Saborna crkva Svete Trojice prava je potvrda da je vreme Kraljevine Jugoslavije bilo klasično, srebrno doba naše kulture. „Odžaklija“, Crkva Rođenja Presvete Bogorodice, nije samo povratak u Karađorđevo doba, nego u mnogo drevnija predanja i iskustva, u kojima se krije sve što bi trebalo da znamo o tome ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo.
Intervju za portal „Leskovačke priče“ vodio Vuk Conić
