Upravo sam završio čitanje drugog toma Istorije SSSR-a (Histoire de l’URSS), knjige koju je napisao Luj Aragon, a koja je 1962. godine objavljena u francuskoj Ediciji „10/18“. Slučajno, prošle nedelje, u svom stanu u Beogradu, među stotinama knjiga koje smo moj otac i ja kupovali dok sam bio mlad, naišao sam na ovo Aragonovo trotomno delo. Slika na koricama drugog toma, koji obuhvata period od 1923. do kraja Drugog svetskog rata, bila je, sasvim prikladno, Staljinova.
Ova knjiga, pomalo neobično, bila je deo projekta UNESKO-a ranih šezdesetih godina prošlog veka, koji je osmislio i vodio Karlos de Azevedo. UNESKO je, naime, angažovao Andrea Morou, francuskog pisca i biografa, da napiše istoriju Sjedinjenih Američkih Država, a Luja Aragona da napiše istoriju Sovjetskog Saveza.
Aragon, koji je bio pesnik, a ne istoričar, ali i posvećeni član Komunističke partije, proveo je dve i po godine prikupljajući i čitajući gomile dokumenata. Zbog svojih komunističkih veza dobio je pristup sovjetskim arhivima koji su u to vreme bili zatvoreni za sve istraživače sa Zapada. Uprkos vrlo blagonaklonom Aragonovom prikazu Sovjetskog Saveza, ovo delo tamo nikada nije bilo objavljeno. Do devedesetih godina verovatno je postalo zastarelo, pošto je u međuvremenu otkriveno mnogo novih dokaza.
Ipak, bilo bi pogrešno odbaciti ovu knjigu. Ona je ideološki vrlo „hruščovljevska“ i pruža nam uvid u to kakva je bila zvanična verzija sovjetske istorije u vreme Nikite Hruščova: Trockog treba odbaciti zbog njegovih brojnih političkih kolebanja; umanjiti značaj Zinovjeva i Kamenjeva; prihvatiti da je Buharin bio, Lenjinovim rečima, „miljenik Partije“; napasti Staljina zbog kulta ličnosti i Velikog terora, ali inače prihvatiti da je postigao velika dela.
Aragon prećutkuje koliko je ljudskih žrtava koštala kolektivizacija, pripisujući za to krivicu, s jedne strane, nepopustljivosti kulaka (a da pritom nikada ne postavlja pitanje ko su zapravo bili ti čuveni „kulaci“), a s druge zloupotrebama pojedinih partijskih članova i tajne policije. Prikaz postaje dramatičniji i življi u opisu Velikog terora 1936-1938, gde je Staljin nedvosmisleno prikazan kao tiranin.
Rad i smrt
Spoljna politika SSSR-a je u čitavoj knjizi, a naročito u periodu nakon sredine tridesetih, predstavljena u nedvosmisleno povoljnom svetlu, pri čemu se sva krivica za izostanak saradnje između Francuske, Velike Britanije i SSSR-a protiv nacističke Nemačke svaljuje na prve dve zemlje.
Iako je upućeni čitalac ponekad zatečen Aragonovim tvrdnjama (na primer, da su radničke mase u baltičkim zemljama i Besarabiji pokazivale veliki entuzijazam prilikom njihovog pripajanja Sovjetskom Savezu 1940. godine), ipak ostaje činjenica da Aragon iznosi podatke koji su u današnjoj istoriografiji zaboravljeni ili zanemareni. U tom smislu, Aragonova knjiga je koristan protivotrov za današnje verzije istorije, jer podstiče čitaoca da se upusti u razmatranja događaja za koje nije bio ni svestan da su se dogodili.
Postoji i još jedan element koji Aragon donosi, možda zato što je bio pesnik, a koji drugi, trezveniji istoričari ne daju. To je gotovo lirska suprotstavljenost ogromnog radnog elana hiljada mladih ljudi rasplamsanog Revolucijom, i mračnih ubistava koja su se istovremeno odvijala.
To naročito snažno dolazi do izražaja tokom Velikog terora. U isto vreme kada su najznačajnije boljševike odvode mračne figure iz NKVD-a, kada ih ubijaju a njihove porodice raseljavaju širom Sovjetskog Saveza, obični radnici postižu izuzetne rezultate u produktivnosti, podižu se nove fabrike, deca pevaju pesmice, i mnogi veruju da žive u najslavnijim vremenima ikada. Samo pesnik može da vidi svetlost i tamu kako tako dramatično koegzistiraju u svakodnevici: čovek koji je ujutru održao najuzvišeniji staljinistički govor mogao je uveče da bude uhapšen i u zoru sutrašnjeg dana streljan.
Opis ovog perioda me je ponovo vratio najvećoj zagonetki s kojom se borim još od tinejdžerskih godina: šta je bio smisao Velikog terora? Zašto je Staljin želeo da svi ti ljudi budu ubijeni? Kao što mu je Buharin napisao u poruci pronađenoj u Staljinovoj fioci posle njegove smrti: „Koba, zašto ti je potrebna moja smrt?“ Niko ne zna.
Smisao čistki
Pročitao sam bar desetak knjiga koje, direktno ili indirektno, pokušavaju da objasne Veliku čistku. Uveren sam da se ona ne može objasniti ako se posmatra suženo, samo u vremenu kada se dogodila, to jest bez poznavanja ili razmatranja događaja koji su joj prethodili, od 1917. do 1936. godine, ili čak onih pre Revolucije. Ali i tada ona ostaje zagonetka.
Da li je Staljin želeo da pobije sve koji su bili bliski Lenjinu, sve „stare boljševike“, kako bi on sam ostao jedini ispravan tumač Lenjinovog nasleđa i kako se nikakva opozicija nikada ne bi mogla okupiti oko neke druge generalno prepoznatljive političke figure? Da, to je moguće – ali kako to objašnjava činjenicu da je pored njih i oko 500.000 drugih takođe pogubljeno? Pola miliona ljudi sigurno nisu bili Lenjinovi bliski saradnici niti moguće vođe opozicije.
Šta je bio smisao Velikog terora? Zašto je Staljin želeo da svi ti ljudi budu ubijeni?
Kako objasniti desetkovanje (ili još više od toga) čitavog oficirskog kora Crvene armije? Da li je vojni vrh Crvene armije pokazivao ikakvu tendenciju da svrgne Staljina? Ne. Da li je uticaj Trockog, zbog njegove prošlosti, bio u vojsci naročito snažan? Ne.
Da li je to bio pokušaj da se krivica za neuspehe industrijalizacije prebaci na „štetočine“ i izmišljene kontrarevolucionarne partije? To je jedno od mogućih objašnjenja, ali nije uverljivo: kako pomiriti priznanje planskih neuspeha (koje je implicitno u ideji diverzija) sa prekomernim svakodnevnim pohvalama postignućima? Znam da se taj krug može zatvoriti tvrdnjom da je Staljin dobro znao za probleme, da je znao da i drugi znaju, i da je način da se problemi objasne bio da se tvrdi kako su oni posledica sistematske sabotaže. Ali to je zbog pomenute nedoslednosti, po mom mišljenju, slab argument.
Paranoja takođe nije dobro objašnjenje, jer ako je Staljin i postao paranoičan u poslednjim godinama života, on sigurno nije bio iracionalan niti paranoičan sredinom 1930-ih. Svaki pisac koji se time bavio je impresioniran koliko su pažljivo planirani i dobro izvedeni bili Staljinovi potezi u unutarpartijskim borbama. Zašto bi 1936. godine odjednom poludeo?
Ova velika zagonetka naročito postaje uočljiva u poređenju sa Hitlerovim čistkama. One su bile potpuno racionalne i razumljive. Hitler je uništio SA, svoje najodanije sluge, jer je izabrao Vermaht umesto SA – nešto što bi svaki racionalni političar učinio. Kada je eliminisao Romela, Kanarisa i druge, učinio je to zato što su bili uverljivo umešani u Štaufenbergovu zaveru da ga ubiju. Dakle, uzvratio je iz osvete.
U Staljinovom slučaju, logika nam izmiče. Njegovo kažnjavanje „neprijatelja“ nije pratilo nikakav predvidiv obrazac u kojem bi kazna rasla srazmerno pretnji njegovoj vlasti. Zinovjev, Kamenjev, Tomski, Rikov, svi u progonstvu, nisu za njega predstavljali nikakvu pretnju. Buharin je jasno izabrao da mu služi. Svi su prethodno bili izbačeni iz Partije, zatim vraćeni, pa ponovo izbačeni.
Staljin je smatran izuzetnim makijavelistom. Ali on to nije bio. Makijaveli prihvata ubistva koja čini Vladalac, ali samo ukoliko su neophodna za očuvanje njegove vlasti i sve dok je on sam svestan da time čini nemoralno delo. Staljin je zakazao na oba plana: nije imao nikakvih skrupula da koristi najpodlija sredstva, a pritom ih nije priznavao onakvima kakva ona jesu, verovatno čak ni samom sebi (mada je to, naravno, nešto što nikada ne možemo znati).
Niti se uopšte može dokazati da je neprekidna orgija nasilja i ubijanja, koja je tokom te tri godine zahvatila Sovjetski Savez i međunarodni komunistički pokret (čiji su mnogi lideri takođe ubijeni u čistkama), na bilo koji način bila neophodna da bi Staljin ostao na vlasti. Tako smo, kao što sam pomenuo u naslovu, suočeni sa jednom od velikih zagonetki novije istorije: zašto je sve to bilo potebno?
PS: Pre izvesnog vremena sastavio sam sledeći grafikon da ilustrujem relativnu mladost članova Centralnog komiteta u vreme Revolucije.
Srednja starost bila je 34 godine. Najmlađi član imao je 25 godina. Na grafikonu je takođe prikazano da je više od polovine članova Centralnog komiteta iz 1917. godine Staljin ubio (označene crvenom bojom). Ostali su umrli pre nego što je mogao da ih ubije.
PPS: Moja omiljena novija biografija Staljina je ona Olega Hlevnjuka, Staljin, život jednog vođe. To je izuzetno uravnotežena knjiga, bez preterivanja ni u jednom pravcu, zasnovana novodostupnim izvorima i veoma dobro napisana.
Napisao sam svojevremeno i prikaz vrlo zanimljive knjige ruskog istoričara Vladimira Nevežina, koja dokumentuje Staljinove prijeme organizovane između 1935. i 1949. godine. To su bile velike gozbe i pijanke, a najveća čast bila je, naravno, pozivnica da se sedi za Staljinovim stolom. Od 21 osobe koje su imale tu čast, osam je streljano, a dvoje je izvršilo samoubistvo (da bi izbegli mučenje).
Generalno govoreći, ruski ili sovjetski istoričari, u poređenju sa stranim imaju, po mom mišljenju, prednost u neposrednijem razumevanju onoga što je period Velikog terora podrazumevao, jer gotovo nijedna porodica nije bila pošteđena, niti je postojala porodica koja nije poznavala nekoga je imao veze s njim. Roj i Žores Medvedev, sa svojim intimnim poznavanjem mnogih od protagonista, kao što su i prikazali u njihovom monumentalnom delu Za sud istorije, spadaju u tu kategoriju. Često je slučaj bio i da je u jednoj istoj porodici bilo i izvršilaca i žrtvi. Taj nivo ličnog, neposrednog i teško prenosivog znanja u ovakvim slučajevima je nezamenljiv. To znamo još od Tukidida i Tacita.
Naslov, lektura i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RTS OKO/Global Inequality and More 3.0
Naslovna fotografija: Wikimedia commons/James Abbe – Immediate source: Initial publication: The New York Times, 8 May 1932/Public domain
BONUS VIDEO:
_(cropped)(2).jpg?uselang=en#Licensing){kind=link}