U životu svakog naroda, kao i u životu svakog pojedinačnog čoveka, smenjuju se periodi uspona i padova, dobrih i loših odluka, teških i dobrih vremena. Nemoguće je biti uvek mudar, čak i onim „najpametnijim momcima u sobi” koji odlučuju o sudbinama svojih nacija, jer – ljudi smo – i ne pomaže tu mnogo ni veštačka inteligencija, uvek će postojati neki nenadani faktor, koji, uostalom, čitavu ovu igru života nacija i pojedinačnih ljudi čini i zanimljivom.
Zato je uzaludno tražiti nepogrešivost od raznih vlasti i vlada po svetu, kao i od pojedinačnih ljudi. Međutim, može se tu, ne tražeći zlonamerno dlaku u jajetu, tražiti nešto drugo: da čitav narod ili pak neki pojedinačni čovek ne promaši glavni tok svog života i ne ode baš u autodestrukciju, zbog čega, uostalom, i ljude i narode nazivamo razumnim ili nerazumnim.
Na primer, ono što su uradili Nemci pod Hitlerom bilo je potpuno nerazumno, dok je ovaj njihov vožd bio i na pojedinačnom planu slabe pameti, zbog čega i dan-danas plaćaju visoku cenu.
Iz ropstva u slobodu
Istorija srpskog naroda nije, na sreću, imala takve megalomane koji su hteli da ovladaju čitavim svetom, jer su nam kapaciteti za to, opet na sreću, ipak ograničeniji od brojnijih nacija koje nose teško breme da određuju svetske strateške tokove. No, i mi smo, kao i svi drugi narodi, imali razumne i manje razumne vladare, sposobne i manje sposobne vlade, mudre ili manje mudre nacionalne strateške odluke.
Autor ovog članka, u svojoj knjizi Slepe ulice istorije; elita, legitimitet i diskontinuitet, opisao je jezgrovito ponašanje srpske elite u prethodna dva veka i frtalj, od obnove srpske države pa sve do danas, poredeći delovanje naše elite s nekim drugim narodima koji bi se mogli nazvati mudrim, a ko je tu mudriji od vazda mudrih i pomalo i lukavih Engleza.
E, sad, nismo mi Englezi, kako jedared reče Pašić protivnicima koji su ga onomad peckali da nije mudar državnik poput Gledstona, na šta im je Baja lakonski odgovorio da je on Gledston koliko su i oni Englezi. Istina živa, istorije Srba i Engleza potpuno su različite i veliku ulogu tu je odigrala geografija, budući da ostrvski Englezi imaju prirodni vodeni štit oko svoje zemlje da mogu svakog osvajača da dočekaju spremno, dok smo mi našu kuću izgradili nasred druma, pa smo vazda imali problem i često bliske susrete s vojskama koje su drumom prolazile, zbog čega je naša istorija mnogo tragičnija od engleske.
No, imali smo i mi mudrih vladara, koji su i na drumu umeli sa svakim, gradeći i jačajući državu u gotovo nemogućim uslovima. Lako je bilo svim Gledstonima kada su nasledili koliko-toliko stabilan pravni, politički i ekonomski sistem koji se sam podmazivao vekovima, teško je bilo svim Milošima koji su najpre morali da se oslobađaju tuđe čizme, pa da onda na pustoj livadi grade sve ispočetka.
Najveći od svih Miloša, ne računajući one ludo hrabre u staro doba, poput mitskog Obilića, nesumnjivo je knjaz Miloš Obrenović, otac osnivač moderne srpske države. Uz dužno poštovanje i svima ostalima koji su posao oslobađanja od tuđinske vlasti započeli, poput opet mitskog Karađorđa, ali minuciozni posao je mogao da dovrši samo prizemniji, lukaviji i dalekovidiji Miloš.
On je počeo onaj strateški tok našeg naroda koji je ne samo oslobodio zemlju od tuđinske čizme, već je po njoj izgradio sve ono što je moglo i trebalo da se izgradi. Srbija je 19. vek počela kao turski feud i pusta oranica, a završila ga je kao nezavisna i međunarodno priznata država sa svim izgrađenim institucijama – vladom, skupštinom, sudstvom, javnom i tajnom policijom, modernom vojskom i akademskim institucijama.
To je bio onaj pravi „kvantni” skok iz ropstva u slobodu jer čovek do sada nije izmislio bolje sredstvo za ostvarivanje slobode i uređenog života od države, te su srećni narodi koji imaju svoju, a nesrećni oni koji su je proćerdali.
Utabane staze
Nažalost, nakon fantastično dobijenog 19. veka, Srbija u 20. vek ulazi na najgori mogući način – ubistvom sopstvenog kralja i prokletstvom koje se nastavilo sve do nesrećnih atentata na kralja Aleksandra Karađorđevića i Đinđića, lutajući u 20. veku od nemila do nedraga, od jedne do druge promašene ideologije, uvaljujući se u sve ratove u koje je mogla da se uvali.
Nije bilo lukavog i dalekovidog Miloša ili makar nekog sličnog formata, već smo za vladare imali uglavnom ili kratkovide avanturiste sa čijom smrću je i njihovo carstvo propalo (da ih ne imenujemo, jer o mrtvima sve najbolje) ili preslabe smetenjake koje je pomela sama istorija.
U 20. veku Srbi i Srbija lutali su među ideologijama kao što tele luta među žbunjem, od monarhizma i radikalizma do komunizma i turbosocijalizma, služeći često kao moneta za potkusurivanje u igrama velikih sila ili, pak, kao pevac koji prerano kukurikne i završi u loncu.
Seobe i deobe postale su naša sudbina i nakon jednog fantastično dobijenog veka – devetnaestog – usledio je vek u kojem su Srbi i Srbija proćerdali sve ono što su prethodno stekli izlazeći i na loš glas u svetskim krugovima u kojima je uvek važnije bilo imati sposobne diplomate nego prežestoke revolveraše, mada ni ovi drugi nisu za bacanje kad ustreba, ali pištolj nakon korišćenja uvek valja očistiti i vratiti u futrolu, što mi tokom 20. veka često nismo znali, pucajući rafalno u prašinu.
I tako smo se obreli u 21. veku, koji će, po ovome što smo videli za ovih četvrt stoleća od njegovog početka, biti tako surov da tu malobrojniji (naravno, ne i manje važni) narodi nemaju prava na grešku jer će se u ovom veku gubiti i stvarati države, oko čega se, na kraju krajeva, ratuje i u Ukrajini i na Bliskom istoku, a moglo bi uskoro i još negde tamo (pre)daleko.
Sreća naše strateške pozicije u ovom surovom 21. veku je što više ne šlepujmo nikoga kao u raznim Jugoslavijama, pa su lakši manevri volanom i lakše se prolazi kroz uske ulice istorije, ali je nesreća naše strateške pozicije nasleđen negativan rezultat iz godina ideoloških i strateških lutanja i što smo pod posebnom prismotrom raznih svetskih krugova moći.
Međutim, izgleda da ipak nešto učimo na negativnim iskustvima jer naša spoljna politika, uz neke možda estetske manjkavosti, u strateškom pogledu u prethode dve decenije – od oprezne Koštuničine, preko neodlučne Tadićeve, sve do lukave Vučićeve vlasti – nije učinila nijednu veliku spoljnu stratešku grešk, već se prilagođavala okolnostima koliko je mogla, ostavljajući megalomanske iluzije 20. veka.
Obrni-okreni, u opasnom svetskom trenutku u kojem živimo optimalna je takva „miloševska” i „obrenovićevska” politika. Istina, mogli bismo da sledimo Miloša Velikog malo i na unutrašnjem planu, dovodeći u red, kao i on svojevremeno, razne hajdučije koje kod nas još rastu kao korov.
Naslov i oprema teksta Novi Standard
Izvor: Politika
Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard
BONUS VIDEO:
