Ana Borisovna Šafran jedna od najpoznatijih ruskih novinarki i jedna od najviđenijih društvenih aktivista sa pozicija zaštite porodice, pravoslavnih tradicionalnih vrednosti i moralne obnove ruskog društva. Član je Komisije za tradicionalne duhovne i moralne vrednosti u okviru naučno-ekspertskog Saveta bezbednosti Ruske Federacije, zatim Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku i Saveta Federalne službe za nadzor u sferi veza, informacionih tehnologija i masovnih komunikacija – „Roskomnadzor“, kao i ekspert Patrijaršijske komisije za porodicu, zaštitu majčinstva i detinjstva.
Zaposlena je u vojnom medijskom holdingu „Zvezda“ na poziciji šefa analitičkih radio programa, a takođe uređuje i vodi informativno-analitički program na TV kanalu Ruske pravoslavne crkve „Spas“.
Karijeru ste počeli kao novinarka i postali veoma poznati. Poslednjih godina Vaše javno i društveno delovanje je postalo značajnije od samog novinarstva, jer niste samo novinar koji izveštava o stvarnosti, nego ste, u najboljim tradicijama, novinar koji osmišljava ali i menja tu stvarnost. Najviše nas zanima vaše učešće u promenama, u duhovnom i moralnom preporodu današnje Rusije. U Srbiji imamo mnogo vesti o ratnim dejstvima u Ukrajini, ali su nas veoma interesuju i one o moralnom i duhovnom preporodu Rusije na osnovu tradicionalnih vrednosti koje treba ne samo da preobraze nju samu, nego i da ceo svet usmere u drugom pravcu. Recite nam nešto o toj strani Vaše aktivnosti.
– Svima je jasno da je Rusija ušla u novu epohu, i da trenutno prolazimo kroz veoma turbulentan period, a to je promena društvenog i vrednosnog sistema. Izašli smo iz doba liberalizma koji je trajao tridesetak, a može se reći i poslednjih četrdesetak godina. Građani Rusije razumeju da to nije bio naš put, da je to bilo nešto što nam ne odgovara. I na najvišem nivou, uključujući i izjave našeg predsednika Vladimira Vladimiroviča Putina, rečeno je da je to bila greška. Prilično dugo smo išli ka zapadnoj, evropskoj porodici naroda, a ispostavilo se da nas tamo niko ne čeka.
To važi i za nas Srbe…
– Ciljevi Evropljana su konstantni kroz vekove. Za njih je Rusija stalna egzistencijalna pretnja, ali i egzistencijalni izazov. Zašto? Zato što mi predstavljamo alternativu, večnu alternativu Evropi, a takođe i hrišćansku civilizaciju. Naizgled, naše kulture su zasnovane na istim fundamentalnim hrišćanskim vrednostima, ali, ipak, mi smo pravoslavci, a oni katolici. A to mnogo govori.
Zapravo, tu počinje naša konfrontacija, njihovi stalni pokušaji, pokušaji raznih evropskih viteških redova još od vremena Nevskog, da nas osvoje i preobrate u katoličanstvo. Onda je došao Napoleon, pa Hitler. I danas gledamo ponavljanje te iste prakse.
Tradicionalne vrednosti za koje se zalažemo znače našu želju za povratak sebi samima. To je jednostavno izraz svesti o tome šta je naš identitet. Naša samoidentifikacija je uvek zasnovana na pravoslavlju. I to je upravo ruski kulturni kod. Od toga ne možemo i ne želimo da pobegnemo.
Bitka kod Smolenska (1812) tokom Napoleonovog napada na Rusiju, delo Petra fon Gesa (Foto: Wikimedia commons/Public domain)Bilo je mnogo pokušaja tokom minulog perioda, poslednjih 130-140 godina, da se reformiše i „prepravi“ Rusija. Da se inostrane društvene konstrukcije i institucije prenesu na naše tlo, počevši od Revolucije 1917. godine. Ali postalo je jasno da svi ti veštački identiteti ne funkcionišu.
U početku smo gradili sovjetski identitet, ugnjetavali Ruse i rusku kulturu. Kritika „velikoruskog šovinizma“ odvijala se istovremeno sa jačanjem nacija u nacionalnim republikama. Odatle se pojavio „ukrajinizam“, kojim i sada moramo da se bavimo. Ni do danas ovo pitanje nije rešeno i neki nastavljaju te pokušaje. Ali, treba primetiti, da se sada konstruiše još jedan novi veštački identitet, a to je „rosijanstvo“. Gde se, zapravo, pretpostavlja da ruski narod treba da se rastvori među ostalim narodima. To je veoma velika tema i, zapravo, to je neprijateljska konstrukcija, koja nam je, uverena sam, duboko nekorisna i štetna.
U Rusiji je doneta „Uredba broj 809“ Ona je ovde vrlo malo poznata, a čini mi se da je ovo fundamentalna raskrsnica u nekoj vrsti moralnog puta Rusije ka budućnosti. Možete li objasniti o čemu je tačno reč? I još važnije, kako teče proces konkretizacije ove Uredbe u zakone i pravni sistem Ruske Federacije.
– To pitanje je vrlo važno, hvala Vam što ste ga postavili. Počeću od predistorije, Uredba 809 „O očuvanju tradicionalnih duhovnih vrednosti ruskog društva“ je neophodnost bez koje ne možemo da idemo napred. Celokupan liberalni front je bio apsolutno organizovan da spreči njeno donošenje. Možda u Srbiji niste o tome obavešteni, ali došlo je do toga da su se rukovodioci niza moskovskih pozorišta ujedinili, a oni se smatraju avangardom inteligencije, izvorno ruske ili „rosijske“, verovatno sebe tako smatraju, koja je uvek imala liberalna uverenja. Oni su jednostavno stali u „živi zid“ kako bi sprečili donošenje Uredbe.
Šta sve nisu govorili o tome! Da je to cenzura, da krši slobodu govora i tako dalje. Generalno, sve je učinjeno da ona ne prođe. Zaista, u nekom trenutku uspeli su da uspore proces. Ali mi razumemo da upravo oko takvih dokumenata i počinju fundamentalne bitke za promene u društvu. To jest, oni koji zaista razumeju tehnologiju kako se formira društveno-politički proces, razumeju da upravo takve glavne tačke oslonca i prekretnice formiraju svu buduću politiku.
Kritika „velikoruskog šovinizma“ odvijala se istovremeno sa jačanjem nacija u nacionalnim republikama
Ali evo šta se dogodilo u Rusiji. Ovaj proces je pokrenut još 2020. godine tokom epidemije kovida. U Rusiji se formiralo veoma moćno civilno društvo. To je i iznenađujuće ali i zabavno u isto vreme. To jest, dugo vremena se pokušavalo da se „civilno društvo“ formira odozgo. Govorilo se da je ono veoma neophodno i potrebno. Ali kakvo? Prema autorima ideje, trebalo je da to bude liberalno, prozapadno „civilno društvo“. Imali smo mnogo različitih predstavnika medija, lidera javnog mnjenja, umetnika koji su napustili Rusiju nakon početka specijalne vojne operacije. Uzgred govoreći, nakon što su otišli, lakše se diše. A prema zamisli baš oni su trebali da postanu okosnica civilnog društva.
Sa druge strane i epidemija kovida je konačno otvorila oči mnogima o tome šta je globalistička agenda, kakvi su zapravo planovi, da to nije teorija zavere, dovoljno je jednostavno otvoriti fundamentalna dokumenta tih ljudi, naprosto otići na veb stranicu Davoskog foruma i pročitati dokumenta koja oni tamo objavljuju.
Sve je zapravo otvoreno rečeno. I upravo je taj trenutak poslužio kao snažan podsticaj za formiranje našeg građanskog „civilnog“ društva tradicionalističkog konzervativnog usmerenja. I suprotno očekivanjima, ispostavilo se da je ovo civilno društvo tradicionalne, proruske orijentacije prilično jako, veoma jako. Jer ko su ti ljudi? Aktivni advokati, inženjeri, nastavnici, lekari. To je, zapravo, prava društvena elita koja čini svaku državu.
Panoramski pogled na centralni deo Moskve (Foto: Pixabay)I to su profesionalci u svojim oblastima, svako na svom mestu, bez histerije, bez emocija, ali obrazovani i pismeni i u suštini, mogu da objasne teze za koje se zalažu. I zapravo zahvaljujući činjenici da je civilno društvo tradicionalističkog usmerenja već bilo veoma moćno u vreme kada je predložena Uredba 809, ipak smo uspeli da je izguramo. Ali to je bila prava bitka. U trenutku kada je predsednik potpisao, postalo je jasno da je ovo samo prva faza. To je dokument deklarativne prirode. Ali hvala Bogu da on i takav postoji, jer sada možemo da se pozivamo na njega kada rešavamo određena pitanja.
Mada on ne pruža efikasne mehanizme koji bi nam omogućili da zaista i suštinski uspostavimo red. Ali istovremeno, pokrenuli smo proces, veoma ozbiljan, praćenja celokupnog našeg pravnog polja i svih regulatornih i pravnih akata. Jer je postalo apsolutno očigledno da svi oni moraju biti usaglašeni sa Uredbom 809. Zašto? Jer je i celokupna pravna oblast takođe izgrađena u liberalnoj paradigmi.
I „juvenalno“ (dečije) pravosuđe, i razni aspekti ljudskih prava sa akcentom na razne manjine. Tako da je postalo jasno da naš ceo pravni okvir sada mora biti menjan i usklađen sa Uredbom 809. Jasno je i da je vreme za sledeći korak, a to je „Zakon o očuvanju i podržavanju tradicionalnih duhovnih i moralnih vrednosti“. Posebno mi je drago što se ovo pitanje razmatra u okviru Naučnog i stručnog saveta Saveta bezbednosti, radimo na tome. Imamo i podršku predsednika Istražnog komiteta Ruske Federacije Aleksandra Ivanoviča Bastrikina.
O čemu se radi u Zakonu o očuvanju i podržavanju tradicionalnih duhovnih i moralnih vrednosti?
– Prvo, potreban nam je mehanizam za državne grantove i nabavke, jer tako to kod nas funkcioniše. Naša država često finansira i dotira filmove, bioskope, pozorište, kulturu i masovne medije. A do skora smo verovali da je umetnik stvaralac, da treba da bude slobodan i da niko nema pravo da mu bilo šta govori. Ali to se ne sme zloupotrebljavati!
Izvinite, ali onaj ko plaća muzikantu, taj i naručuje muziku. Zapravo naši liberalni pozorišni i filmski stvaraoci su se veoma udobno pozicionirali. U poslednjih nekoliko decenija navikli su da im država daje novac, za koji oni snimaju svoje užasne tvorevine ili bolje rečeno svakakve gluposti koje su proizvod njihove destruktivnosti.
Često su to filmovi, TV serije koje su apsolutno amoralne i destruktivne prirode, koji prikazuju sve vrste razvrata. Znate, imamo mi u Rusiji ustaljeni izraz: „seks, droga, rokenrol“ za te niske strasti koje se promovišu. Potreban im je profit, važne su brojke, gledanost, ali kako? Iskorišćavajući osnovne biološke potrebe s jedne strane, a sa druge strane, oni su istovremeno kroz svoju takozvanu kreativnost promovisali zapadnu agendu sa svim njenim LGBT vrednostima u Rusiji. LGBT pokret je proglašen ekstremističkim u našoj zemlji, a ispostavlja se da je država, u stvari, finansirala sav taj destruktivan sadržaj, protiv koga je cela zdrava javnost. To nije normalno stanje.
Dakle, jasno je da ako koristite državna sredstva za snimanje filma ili postavljanje predstave, onda ste dužni da pratite državnu politiku u oblasti informacione kulture, upravo onu koja je zacrtana u Uredbi 809. Tako da zakon treba, pre svega, da zacrta mehanizam državne podrške i grantiranja, kao i metode kontrole i, ako je potrebno, zabrane onoga što ne odgovara i na šta su sredstva uopšte potrošena. U stvari, ovo je krivično delo, kako mi se čini, jer često ima „nenamenskog trošenja sredstava“.
Apsolutno je očigledno da su nam potrebni etički komiteti, kako na regionalnom tako i na federalnom nivou, koji bi zauzvrat mogli da sprovode tu kontrolu. Sigurna sam da ćemo uspeti, ostalo je jako malo do usvajanja ovog zakona.
Sada druga strana ovog pitanja, a tiče se same ideologije Rusije. U Ustavu RF, u Članu 13 piše da nema i ne može biti državne ideologije, to je neka vrsta relikta iz 1993. godine, kada je Ustav pisan. Odavno je jasno da je došlo vreme da se ova tačka Ustava RF promeni i da će morati da se formira ideologija Rusije. Možete li malo pojasniti ovu stvar?
– Da, to je naša bolna tačka, jer je za većinu društva već potpuno očigledno da je pitanje ideologije apsolutno zrelo. I potpuna je besmislica kada nam govore da je nemoguće da postoji ideologija, dominantna ideologija. Ideologija uvek postoji. Prema našem Ustavu, ideologija je zabranjena, ona ne postoji. Ali u stvarnosti to sveto mesto nikada nije prazno, a tu prazninu je popunila liberalna ideologija, koja je, ne deklarišući se niti se proglašavajući, praktično prodrla u sve sfere državnog upravljanja i javnog života.
Moramo se suočiti sa istinom i nazvati stvari pravim imenom. Ljudi žele jasnoću, žele preciznost. Postalo je uobičajeno da se razni fenomeni maskiraju nekim simulakrumima. A evo najjednostavnijeg primera – abortus. Ubistvo deteta su nazvali „abortus“. Izgleda kao da reč „ubistvo“ zvuči prejako, a ako se nazove „abortus“ onda kao da i nije toliko strašno, izgleda kao da niko nikoga ne ubija. I onda kao svima bude lakše da to progutaju. Ali u stvari, mi samo sebe zavaravamo, s obzirom na to da se praktično ubija nerođeno dete. Isto važi i za druge oblasti.
Paljenje sveća u crkvi Hristovog Vaskrsenja na Krimu (Foto: Wikimedia commons/Wadco2/CC BY-SA 3.0)Sada, što se tiče ideologije. U društvu imamo gotovo konsenzus da treba da postoji državna ideologija. Debata se vodi oko toga da li to treba da piše u Ustavu ili ne. Ipak, klatno gravitira ka desnoj strani. Barem bi ta tačka trebalo nekako da bude označena u Ustavu. Nedavno je u Sankt Peterburgu održan Sanktpeterburški međunarodni pravni forum na kojem su pomoćnik predsednika Kobjakov, ministar pravde Čujčenko i zamenik predsednika Državne dume Petar Tolstoj, na ovaj ili onaj način, govorili o hitnim promenama Ustava. Ali Tolstoj se izrazio najjasnije i najdirektnije, zbog činjenice da je poslanik i slobodniji je u svojim procenama.
Prema našem Ustavu, ideologija je zabranjena, ona ne postoji. Ali u stvarnosti to sveto mesto nikada nije prazno, a tu prazninu je popunila liberalna ideologija
Suština je u tome da smo sve vreme pokušavali da oživimo vrednosti i paradigme koje su nam apsolutno strane. Danas je došlo vreme da se oslobodimo tog tereta i uskladimo naše pravno polje sa realnošću u kojoj živimo. Dakle Ustav koji danas imamo jednostavno ne zadovoljava zahteve današnjice, on je moralno zastareo. Ti amandmani koje smo uneli u Ustav pre nekog vremena, očigledno nisu poslednji.
Pitanje se već razmatra na najvišem nivou, inače jednostavno ne bi ni dospelo u takvu javnu diskusiju. Razmatraju se sledeći amandmani, ili čak da napravim smeliju pretpostavku – novi Ustav, što bih ja lično apsolutno podržala. Da, ovaj proces je u toku u Rusiji.
Nedavno sam iznenađen saznanjem koliki je procenat muslimana u Ruskoj Federaciji. Prateći ruske medije, stekao sam utisak da je muslimana kod vas skoro 40 odsto. A onda sam pogledao statistiku i utvrdio da ih je 10 do 12 procenata. Ima i oko jedan odsto budista, a Jevreja još manje. A toliko se priča i toliko buke diže oko poštovanja svih ovih religija, manjina, nacionalnosti, verskih i ostalih. Pitam Vas o tome jer je ta pojava zanimljiva i za nas u Srbiji gde imamo više manjina i religija. Posebno me zanima kako na ovu pojavu gleda Ruska pravoslavna crkva sa kojom tesno sarađujete i preko TV kanala „Spas“.
– Odmah da kažem da se Ruska pravoslavna crkva nalazi u prvom planu agende suvereniteta koji je našoj zemlji danas potreban. Ona, s patrijarhom Kirilom na čelu, pokreće sva bitna pitanja za ruski narod, među kojima su i pitanje migracije i zamene autohtonog stanovništva.
Upravo je teroristički napad u Krokusu bio jedan od glavnih impulsa koji je konačno podstakao vlasti da pogledaju istini u oči i konačno poslušaju organe reda. Tu su i informacije koje Aleksandar Bastrikin, šef Istražnog komiteta, konstantno saopštava u vezi sa kriminalom, koji je počeo vrtoglavo da raste kako se povećava migrantska populacija u zemlji. Što je najneprijatnije, procenat teških krivičnih dela koja su počinili migranti raste.
Tu dolazimo do jednog zaključka koji ste i Vi uočili, a to je da određeni centri uticaja sada pokušavaju da stvore sliku kako Rusija nije više država u kojoj ruski narod igra vodeću ulogu, da više nije dominatno pravoslavna zemlja nego više usputna stanica svih naroda koji prolaze kroz nju. Otprilike kao što se već dogodilo u nizu evropskih zemalja. To je, hvala Bogu, laž, to još uvek ne odgovara stvarnosti. Za sada, 80 odsto stanovništva Ruske Federacije su ljudi koji se identifikuju kao pravoslavci. A mi imamo i muslimanske tradicionalne regione, to su Kavkaz, Čečenija, Tatarstan, Dagestan i tako dalje. Postoji mali broj budista, ali ukupno 80 odsto stanovništva su pravoslavci. Međutim, ova slika se namerno iskrivljuje u informativnom polju. To je jedno od glavnih pitanja kojima se ja bavim.
Nastojeći da se orijentišem i pratim statistiku, brojke, dokumenta, ukratko, došla sam do zaključka da neki koncepti koje promovišu veoma specifične političke snage, a njima služe veoma specifični politički tehnolozi i stratezi, zapravo uvijaju potpuno evropski scenario u omot patriotizma, koji je već sproveden u nizu evropskih zemalja. A šta se dešava u nizu evropskih zemalja? Amsterdam, ako se dobro sećam, ima 54 odsto stanovnika migranata, Hag 56 odsto, Roterdam čak 60, London 54, a Brisel 70 odsto, Pa o čemu pričamo? O tome da se zapravo zamena domaćeg stanovništva već odvija, a u nekim evropskim regionima i zemljama to je već ostvareno i to je činjenica.
Nažalost, ovaj scenario je napisan i za nas. I pokušavaju da ga spakuju pod razne vrste „rosijanstva“, koje se predstavlja kao, dakle, novi, veoma patriotski koncept, ali gde se uloga Rusa namerno zataškava, meša sa svim ostalim. Ovo je, znate, Vavilonska kula koja nam se nudi.
NASTAVIĆE SE…
Intervju za „Pečat“ vodio Slobodan Stojičević
Naslov, lekutra i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Pečat
Naslovna fotografija: Russkaя Pravoslavnaя Cerkovь/Kurganskaя eparhiя
BONUS VIDEO:
