Rene Žirar (René Girard, 1923–2015), francuski filozof, antropolog i književni teoretičar, jedna je od onih figura čija misao dobija na jasnoći kako savremeni svet postaje sve teži za razumevanje, sve iracionalniji, sve manje sposoban da obuzda sopstvene destruktivne impulse i sve skloniji nasilju. Njegovo delo, koje na jedinstven način povezuje antropologiju, književnu analizu, psihologiju i hrišćansku teologiju, dugo je ostajalo na marginama dominantnih teorijskih tokova, naročito u zemljama poput Srbije, gde je bio slabo poznat.
Međutim, poslednje tri decenije globalne dominacije neoliberalnog modela, sa svim njegovim društvenim i antropološkim posledicama, učinile su Žirara iznenađujuće aktuelnim. Na Zapadu se sve više proučava i tumači, a postepeno i kod nas. Iako Francuz po poreklu, Žirar je veći deo života i akademske karijere proveo u Sjedinjenim Američkim Državama, predajući na univerzitetima kao što su Indijana, Džons Hopkins, „SUNY Buffalo“ i, najzad, Stenford, gde je njegovo mišljenje dobilo prostor za razvijanje jedne od najuticajnijih teorija o poreklu nasilja i društvenih sukoba.
Žirar u sekularizmu
Značaj Žirara, međutim, ne iscrpljuje se u njegovom doprinosu društvenim naukama. Ono što njegovu misao čini istinski provokativnom i revolucionarnom jeste činjenica da je ponudio ozbiljno, intelektualno uverljivo hrišćansko tumačenje funkcionisanja savremenog društva.
U vremenu u kome su politička i društvena zbivanja gotovo po pravilu tumačena kroz sekularne, liberalne ili otvoreno ateističke teorijske modele, Žirar je imao hrabrosti da savremeni svet posmatra kroz prizmu Jevanđelja – ne kao puku moralnu pouku, već kao ključ za razumevanje nasilja, sukoba i kolektivnih strasti.
Upravo zbog toga njegova misao stoji u oštrom raskoraku sa dominantnim ideološkim narativima poslednjih decenija, ali ne kao anahrona reakcija, već kao teorijski čvrsta i duboko promišljena alternativa. U tom smislu, Žirar se nameće kao jedan od najradikalnijih kritičara epohe liberalizma: mislilac koji uspeva da poveže ono što se danas dešava u svetu sa onim što hrišćanska tradicija oduvek govori o čoveku, nasilju i iskušenju moći.
Ako se savremeni, sekularni svet danas doživljava kao sve nervozniji i agresivniji, to nije zato što je nasilje u prošlim epohama bilo ređe ili slabije. Nasilje je konstanta ljudske istorije, prisutna podjednako u religijskim i sekularnim društvima.
Razlika je u načinu na koji se nasilje razume, tumači i društveno obrađuje. Moderni svet je odbacio religijske narative, ali zadržao iste antropološke impulse – želju, rivalstvo i potrebu za krivcem. U tom kontekstu, Žirar uvodi tri ključna postulata svoje filozofije: da ljudska želja nije autonomna već „mimetička“, da se društveni konflikti periodično razrešavaju kroz mehanizam „žrtvenog jarca“, i da hrišćanska objava, za razliku od mitova i ideologija, prvi put razotkriva nevinost žrtve i razbija logiku kolektivnog nasilja.
U mitovima, žrtveni jarac je gotovo uvek prikazan kao krivac čija smrt ili progon donose obnovu poretka: Edip je istovremeno uzrok kuge i njeno rešenje, žrtva čijim uklanjanjem zajednica ponovo diše. U mnogim antičkim mitovima bog ili junak strada kako bi se nasilje kolektiva ritualno neutralisalo. Ideologije modernog doba, lišene religijskog jezika, preuzimaju istu strukturu, ali bez ikakve simboličke distance.
U nacističkoj ideologiji Jevreji su konstruisani kao univerzalni krivci za ekonomske krize, moralnu dekadenciju i političke poraze, čime su pretvoreni u savremenog žrtvenog jarca čije je fizičko uništenje predstavljeno kao nužan uslov „ozdravljenja“ društva.
Sličan mehanizam vidljiv je i u ustaškoj ideologiji, gde su Srbi demonizovani, pa je njihovo istrebljenje racionalizovano kao istorijska i politička nužnost. U oba slučaja, mimetičko rivalstvo i unutrašnja kriza društva premeštaju se na jednu jasno označenu grupu, čija se dehumanizacija pokazuje kao ključni preduslov masovnog nasilja – upravo onako kako Žirar opisuje u svojoj analizi mita, ideologije i žrtvenog jarca.
Moderni svet je odbacio religijske narative, ali zadržao iste antropološke impulse – želju, rivalstvo i potrebu za krivcem
Mimetrička želja je pojam u središtu Žirarove misli. Ljudi ne žele spontano, već uče šta da žele posmatrajući druge. Naša želja se oblikuje prema nekom uzoru, stvarnom ili simboličkom, koji istovremeno postaje i model i rival. Ono što u početku izgleda kao imitacija brzo se pretvara u takmičenje, a zatim u sukob, jer više subjekata želi isti predmet, status ili priznanje.
Deca su dobar primer: zanemarena igračka postaje predmet žarke želje tek kada je poželi drugo dete – ne zbog vrednosti same igračke, već zato što ju je neko poželeo. Slična dinamika postoji i među odraslima: žena ili muškarac koji do tada nisu izazivali posebno interesovanje postaju iznenada poželjni onog trenutka kada se pojave kao objekat tuđe želje, naročito u profesionalnom ili društvenom okruženju, gde se privlačnost brzo pretvara u rivalstvo i prikrivenu agresiju.
Ovu dinamiku Žirar je prvi put sistematski razradio u knjizi Deceit, Desire and the Novel (1961), analizirajući velike romane Servantesa, Stendala, Flobera, Prusta i Dostojevskog. Kasnije je, u delima poput Violence and the Sacred i Things Hidden Since the Foundation of the World, pokazao da ista logika ne upravlja samo književnim likovima, već i čitavim društvima.
Anatomija nasilja
Mehanizam žrtvenog jarca je srž Žirarove antropologije nasilja. Kada mimetička želja vodi ka eskalaciji sukoba, društvo „izabere“ pojedinca ili grupu na koju će prebaciti krivicu i agresiju – žrtvu koja postaje simbolično „krivac“ za sve nedaće. Kroz nasilje nad žrtvom, napetosti se oslobađaju, zajednica se konsoliduje, a privid reda se obnavlja.
Žrtva je uvek nevina, a pravda se konstruše retroaktivno kako bi se legitimisalo nasilje. Taj ciklus Žirar detaljno razrađuje u Violence and the Sacred (1972) i The Scapegoat (1982), pokazujući da je prisutan u mitovima, ritualima, istorijskim zločinima, ali i u savremenim društvima – kroz medijske linčeve, političke kampanje i ideološke histerije. Mehanizam žrtvenog jarca, tvrdi Žirar, objašnjava kako se društva, i pored svih napredaka civilizacije, i dalje nose sa stalnim nagonima za rivalstvom i nasiljem.
Ako sve ovo deluje suviše apstraktno ili teorijski udaljeno, hajde da ilustrujemo sa aktuelnim društveno-političkim primerima iz sveta. Izraelska intervencija na Gazu predstavlja gotovo školski primer onoga što Žirar naziva mehanizmom žrtvenog jarca. Dugotrajni sukob, strah od terorizma i složeni političko-religijski odnosi stvaraju trajno stanje krize.
Palestinci u Gazi postaju kolektivno demonizovana figura, dok masovno stradanje civila, a naročito dece, ne izaziva saosećanje, već se doživljava kao sredstvo za privid reda i bezbednosti. Slično, u Venecueli se još bolje vidi globalni i geopolitički oblik istog mehanizma. Maduro je pretvoren u žrtvenog jarca, dok prava mimetička želja zapravo jeste nafta – cilj toliko moćan da njegova kontrola opravdava američku vojnu intervenciju i bezobzirno kidnapovanje predsednika, kršeći međunarodno pravo i suverenitet države. U oba slučaja, agresija se projektuje na žrtvu, a mehanizam žrtvenog jarca potvrđuje svoju univerzalnu i opasnu funkciju.
U digitalnoj eri mimetička želja dobija novu dimenziju: društvene mreže i algoritamski sadržaji pojačavaju rivalstvo i selektivno targetiranje. Provokacije i kontroverze se šire trenutnim tempom, kolektivna histerija se eksponencijalno širi, a pojedinci i grupe se vide više kao simboli problema nego kao stvarni ljudi. Svet postaje ne samo nervozniji i agresivniji, već i stalno uključen u sopstveni ciklus nasilja, rivalstva i traženja žrtvenog jarca. Žirarova teza je da ljudska društva, koliko god tehnološki napredovala, i dalje funkcionišu po osnovnim antropološkim zakonima sebičnosti.
Hristos i kraj logike nasilja
U samom središtu Žirarove misli nalazi se hrišćanska objava kao radikalni lom u istoriji ljudskog nasilja. Dok mitovi i ideologije opravdavaju kolektivni zločin i uvek krivicu prebacuju na žrtvu, Jevanđelja prvi put razotkrivaju mehanizam žrtvenog jarca iznutra.
Kada mimetička želja vodi ka eskalaciji sukoba, društvo „izabere“ pojedinca ili grupu na koju će prebaciti krivicu i agresiju
Hristos je prikazan kao apsolutno nevina žrtva, razapeta ne zato što je kriva, već zato što je zajednica u stanju krize morala nekoga da uništi. Njegova smrt ne uspostavlja novi poredak nasiljem, već ogoljava laž na kojoj se svaki poredak zasnovan na nasilju održava. Time hrišćanska objava ne samo da raskrinkava mehanizam žrtvenog jarca, već i razotkriva dubinu ljudskog greha. Hristov odgovor na nasilje nije osveta, već ljubav, praštanje i potpuno odbijanje mimetičke logike rivalstva – što ovu objavu čini ne samo religijskom, već antropološki subverzivnom.
Međutim, razotkrivanje ne znači i ukidanje nasilja. Naprotiv, Žirar upozorava da svet koji više ne veruje u mitove, ali odbija da se istinski obrati, ulazi u još opasniju fazu. Kada iluzija žrtvenog jarca prestane da funkcioniše, nasilje više nema gde da se sakrije. Grešna priroda čoveka – obeležena zavišću, rivalstvom i mimetičkom željom – ostaje ista, ali bez ritualnih ventila koji su nekada privremeno obuzdavali haos.
Zato moderni svet, iako govori jezikom političke korektnosti, ljudskih prava i racionalnosti, proizvodi sve brutalnije oblike nasilja, masovne ratove, genocid i sistemsku dehumanizaciju. U knjizi Promatrah Sotonu kako poput munje pade, koja je prevedena i na srpski (Faktum izdavaštvo, 2020), Žirar jasno pokazuje da razotkriveno nasilje ne nestaje, već eskalira: čovek vidi nepravdu, ali nema snage da je sam zaustavi. Oslobođen mita, ali zarobljen grehom, svet se nalazi u stanju trajne krize.
U svojoj poslednjoj, eshatološki obojenoj knjizi The One by Whom Scandal Comes, objavljenoj 2007, Žirar izvodi krajnji zaključak: istorijski točak nasilja ne može biti zaustavljen ljudskim sredstvima. Hrišćanstvo raskrinkava mehanizam žrtvenog jarca i pokazuje put ljubavi, ali konačno rešenje problema zla ne leži u progresu, politici ili moralu, već u Božjoj intervenciji.
Žirar se ovde jasno približava biblijskoj eshatologiji: nasilje će se umnožavati kako se približava kraj, jer čovek, prepušten sebi, neumitno ponavlja istu mimetičku logiku. Jedini izlaz iz spirale rivalstva i destrukcije jeste Hristov drugi dolazak, ne kao novi žrtveni jarac, već kao Sudija koji prekida istoriju nasilja i uspostavlja pravedni poredak koji ne počiva na krvi nevinih.
U tom smislu, Žirarova filozofija nije ni utopistička, ni pesimistična, već tragično realistična, ali pre svega duboko hrišćanska: ona ne veruje u spasenje sveta bez Boga. Nebesko carstvo ne nastaje evolucijom ljudske etike, već kao dar Božje ljubavi i jedino ono može definitivno okončati mimetičku želju, rivalstvo i istorijsku bedu nasilja.
Autor je pisac i scenarista. Ekskluzivno za Novi Standard
Izvor: Novi Standard
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Hoover Institution
BONUS VIDEO:
