„Naši nevidljivi vladaoci u mnogim slučajevima ne znaju identitet članova zvanične Vlade, iako zajedno sa njima vladaju. Oni vuku konce koji kontrolišu javno mnjenje”, kaže Bernajs, dodajući da je manipulacija konstitutivni element demokratije
„Svesno i inteligentno manipulisanje organizovanim navikama i mišljenjima masa važan je element demokratskog društva. Oni koji manipulišu ovim nevidljivim mehanizmom društva čine nevidljivu vlast koja je istinska vladajuća snaga našeg društva.“
Ne, ove reči nije napisao neki opskurni teoretičar zavere ili protivnik savremenog oblika zapadne demokratije iz redova levice ili desnice, nego Edvard Bernajs (1891–1995), tvorac savremene propagande, marketinga i odnosa sa javnošću, u svojoj knjizi Propaganda, objavljenoj 1928. godine u Njujorku.
Dakle, radi se o potpuno mejnstrim figuri, nekome ko je na osnovu sopstvene prakse pisao jasno, otvoreno, primenjivo i precizno, smatrajući sebe pobornikom liberalne demokratije i njenim zastupnikom i promoterom. Njegove knjige, tekstovi i praksa bile su velika, verovatno i ključna praktična i pragmatička inspiracija nacističkom propagandisti Jozefu Gebelsu, ali ujedno predstavljaju osnov svake propagandne, marketinške i piarovske prakse sve do danas.
Šta dalje kaže ovaj zanimljivi i uticajni čovek: „Nama rukovode, naše umove kalupe, naše ukuse formiraju, naše ideje velikim delom sugerišu ljudi za koje nikada nismo ni čuli. To je logični ishod načina na koji je naše demokratsko društvo organizovano. Ogroman broj ljudskih bića mora da sarađuje na ovaj način ako nameravaju da žive zajedno kao zajednica koja glatko funkcioniše“.
Još dalje, i tu ćemo stati, jer je dovoljno: „Naši nevidljivi vladaoci u mnogim slučajevima ne znaju identitet članova zvanične Vlade, iako zajedno sa njima vladaju. (…) Oni vuku konce koji kontrolišu javno mnjenje, šibaju društvene snage i izumljuju nove načine da zauzdaju i vode svet“.
Nelegitimna kontrola
Bernajs, dakle, otvoreno i već na početku svoje knjige, govori o manipulaciji svešću, nevidljivim mehanizmima koji upravljaju društvom od strane „nevidljive vlasti“, odnosno „nevidljivih vladalaca“, koji pri tome nisu ni izabrani ni institucionalno uokvireni i legitimizovani, pa samim tim nikakvoj „javnosti“ ili „biračima“ ne moraju da podnose račune.
I, što je najvažnije, Bernajs sve ovo ne vidi kao deformaciju, nesavršenost ili „nužno zlo“ demokratskog sistema, nego kao njegov konstitutivni element, bez kojeg taj sistem u osnovi ne može da postoji. On to pravda nužnošću upravljanja složenošću savremenog društva, odnosno, kako sam kaže, potrebom za „organizovanjem haosa“, koje bi u jednom društvu širokih zakonski garantovanih sloboda, fleksibilnih ekonomskih odnosa i dinamične socijalne stratifikacije vodio do potpunog rasula.
Ali ono što ovde treba zapaziti jeste da, prema Bernajsu, nisu institucije, zakoni ili običajne norme ti koji regulišu potencijalni haos, nego mala grupa moćnih ljudi, koji nisu izabrani i nikom ne odgovaraju i koji obmanjuju i manipulišu u svrhu ciljeva za koje oni smatraju da vode prevladavanju haosa i stvaranju društva u kom sve „glatko funkcioniše“.
Američki stručnjak za propagandu, Edvard Bernajs, 1917. (Foto: Wikimedia commons/Public domain)
On u tome ne vidi problem, jer je prema njemu svaki red bolji od haosa, a posebno red koji će navodno većem delu stanovništva doneti samo dobro, naročito kada mu se kaže šta je to ono što je za njega dobro. A to je naravno ono što je dobro sa stanovišta „nevidljivih vladalaca“, odnosno vera u održivost i bezalternativnost sistema koji je zasnovan na potrošnji i sticanju, koji moraju biti zaštićeni po svaku cenu. I to vera koja nije nametnuta silom, nego „dobrovoljno“, usrdno i zahvalno prihvaćena od njenih podanika, koji pri tome sebe neće videti kao podanike, već kao zrele i slobodne ličnosti koje same odlučuju o svojim izborima i vrednostima.
Sve bi to opet i bilo u redu, jer sve su se vlasti u istoriji koristile različitim manipulativnim i propagandnim tehnikama, dok se savremena liberalna demokratija ipak može smatrati sistemom koji nudi više sloboda i mogućnosti, koji bar delom manipulativne i propagandne prakse čine razumljivima, pa i opravdanima. Apologete ovakvog stanja stvari bi rekle da se mere samo ishodi, a ishodi liberalne demokratije i zemalja koje je slede su, prema njima, nesumnjivo i merljivo pozitivni i svakako nadmašuju domete bilo koje od savremenih alternativa, koje nisu stekle univerzalnu verifikaciju ni približno tog obima.
Zabranjeno znanje
Ipak, treba biti prilično ciničan, a da se ne vidi nesaglasnost ovakvih načela sa onim što se nama od osamdesetih godina prodavalo kao demokratija, koja je navodno počivala na autonomnom pojedincu koji slobodno i racionalno odlučuje o svojim izborima i opredeljenjima, gde su političke snage u ravnopravnoj tržišnoj utakmici, a da institucije nepristrasno garantuju održanje poretka i zaštitu svačijih prava i interesa.
„Svesno i inteligentno manipulisanje organizovanim navikama i mišljenjima masa važan je element demokratskog društva“, piše Bernajs
Da ne govorimo da učinci ovog sistema nipošto nisu tako neupitni, kako na unutrašnjem tako ni na spoljašnjem, međunarodnom planu, počev od ekonomije, bezbednosti, pa do kulture.
Time nam postaje očiglednije zašto ova, kao ni jedna druga Bernajsova knjiga, sve do 2019. godine – i to za malog izdavača i u skromnom tiražu – nije prevedena kod nas, a da ne govorimo o tome da nije uvrštena u nastavne programe ni tamo gde bi to bilo logično, opravdano i poželjno. Oni koji su hteli da znaju znali su, ali očigledno je trebalo stvoriti intelektualnu elitu koja će formirati javni sferu koja proklamovane ideale liberalne demokratije čini neupitnim, a njihovo osporavanje na samo moralno i intelektualno neprihvatljivim, nego i kriminalizavanim i ostrakizovanim.
To je, moja generacija dobro pamti, devedesetih godina prošlog veka išlo dotle da je svako ukazivanje na interese stranih sila i delatnost stranih obaveštajnih službi na našem prostoru bilo predstavljano kao ludačka i paranoidna teorija zavere, geopolitičke analize su gurane vam okvira „ozbiljne“ nauke, kao i svaka ozbiljnija kritika kapitalizma ili kolonijalizma, pa tako nisu prevođeni ni citirani ni toliko poznati autori kakav je nedavno preminuli Majkl Parenti, na primer.
Svaka kritika kapitalizma i kolonijalizma je bila proglašavana ostatkom samoupravljačke svesti ili podleganjem „režimskoj“ propagandi Miloševićevog (i što je ovde još važnije – Mirinog režima), a o načelnoj kritici liberalne demokratije tek nije bilo ni govora, bez obzira na argumente i dokaze. Sve to je postojalo, ali isključivo na debeloj margini, bar kada je u pitanju naučna, akademska i kulturna javnost.
Sagledavanje sveta
Nikad neću zaboraviti žustro negodovanje jedne inače pametne i dobronamerne koleginice sa studija na belgijski film koji je, tih devedesetih, prikazivao ljude koji žive u prikolicama, u velikom i beznadnom siromaštvu i zapuštenosti svake vrste.
To jednostavno nije smelo da bude viđeno, shvatano je kao razmaženost i pomodnost zapadnjačkih autora koji ne znaju šta su pravi problemi, a oni – jel’te – postoje samo u Miloševićevoj Srbiji, i naravno sličnim „autoritarnim“, „nedemokratskim“ zemljama, čitaj „necivilizovanim“ ili „civilizacijski inferiornim“ zemljama „Istoka“ i „Juga“ koje su same krive za svoje siromaštvo, uporne u svojoj lenjosti, navikama i podleganju manipulaciji od strane sopstvenih „režima“.
Ali kako smo i mi osetili blagodati demokratije savremenog tipa, stvari su počele pomalo da se menjaju – zajedno sa globalnim trendom koji je preispitivao neprikosnovenost ideje o liberalnom „kraju istorije“ – ali su objašnjavane prelaznim periodom prilagođavanja i opet našom nesposobnošću, inferiornošću i zabludama. Od Zapada kakav nam je proklamovan zaista je malo toga primenjivano na našoj „periferiji“, ali manipulativne tehnike o kojima govori Bernajs i te kako jesu.
One su korišćene kako bi se prikrila istinska realnost „tranzicije“, prodaja resursa i teritorija, ili i našminkalo lice niza nedostojnih vlasti, kakva je i ona koja i dalje nažalost vlada Srbijom. Ali pre svega kako bi se prikrilo pravo lice kapitalizma, kolonijalizma, Zapada i mora se reći – liberalne demokratije.
Bivši predsednik Srbije i SRJ, Slobodan Milošević u Haškom tribunalu, 2001. (Foto: Wikimedia commons/UN International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia/CC BY 2.0)
Danas ipak živimo u trenutku kada shvatamo, ili to makar shvata jedan broj mislećih ljudi, koliko god da ih je – kako ne postoje apsolutno nedodirljive političke vrednosti i sistemi, i kako ni jedan od njih nije bezalternativan, kakvim god lepim frazama se predstavljao.
To ne znači da treba ići ka revolucionarnim promenama ili uništavanju svega kako bi se novo gradilo iz pepela, niti da je svaka alternativa nužno bolja. Niti bi trebalo da se radi o brisanju ozbiljnog istorijskog iskustva liberalne demokratije i razumevanja njenog za mnoge privlačnog lika. Znači samo to da se ne smeju imati idoli, da se mora gledati čistim pogledom, da se mora sagledati realnost umesto fraza i utešnih i omamljujućih slika.
Kao i uvek, promena mora biti u svesti, a nju ne smemo prepuštati stručnjacima za njeno oblikovanje, pod kojim god ideološkim predznakom nastupali, već povezivanjem sa nečim što smatramo trajnim, neprolaznim i istinski vrednim, a što se nalazi u ravni duha. To, podrazumeva se, ne znači „bekstvo od sveta“ nego naprotiv, sagledavanje sveta onakvog kakav jeste, ali iz perspektive dubljih razloga za postojanje nas kao pojedinaca i zajednica. I traganje za izvodljivim i održivim načinima da se takva perspektiva na neki način otelotvori u svetu takvom kakav je, uz delatnu nadu da će najlošiji ishodi ipak biti izbegnuti.
Vladimir Kolarić je pisac i teoretičar kulture, autor knjiga „Javni interes u kulturi“, „Kultura i bezbednost“, „Plamen Donbasa – eseji o Trećem svetskom ratu“ i drugih.
