divljadivizija05

DIVLjA DIVIZIJA ILI O MUSLIMANIMA KOJI SU BRANILI RUSIJU

GORAN TEŠIĆ Oko 3.500 pripadnika Divlje divizije je bilo nagrađeno Georgijevskim krstovima i Georgijevskim...

GORAN TEŠIĆ

Oko 3.500 pripadnika Divlje divizije je bilo nagrađeno Georgijevskim krstovima i Georgijevskim medaljama za hrabrost

U Srbiji u odnosu na Rusiju postoje određeni stereotipi koji sakrivaju stvarnost. Jedan od tih stereotipa se tiče i pravoslavno-muslimanskih odnosa tokom istorije i danas, a, prema njemu, islam je neprestano suprotstavljen ruskoj državi i pravoslavlju. Ovaj stereotip ne odgovara realnosti, to jest islam nije bio stalno suprotstavljen Rusiji, već je bilo perioda kada je bilo sukoba, ali je istorija Rusija itekako i primer kako pravoslavlje i islam mogu da žive u miru. Sledeći tekst razotkriva istinu o tome, to jest kako su se pravoslavni i muslimani borili rame uz rame za svoju zajedničku otadžbinu Rusiju.

RELIGIOZNA POLITIKA NIKOLAJA DRUGOG

Svima je poznato da je imperator Nikolaj Drugi Romanov bio duboko verujući pravoslavni hrišćanin. I upravo je njegova duboka vera učinila da bude verski trpeljiv. Poznato je njegovo veliko prijateljstvo još iz detinjstva sa buharskim emirom Saidom Alimhanom. Buhara je bila u sastavu Rusije na osnovu unije, formalno ostavši nezavisna. Ali odnosi cara i emira nisu bili samo u okvirima obične diplomatije, o čemu svedoče i njihovi lični susreti i njihova prepiska. Car je bio blagočestiv čovek i našao je srodnu dušu u dalekoj Buhari, jer emir Said, iako je završio evropske škole, ostao je revnostan musliman, to jest takođe duboko verujući, pa je zato i on veoma dobro razumeo blagočešće ruskog cara. Emir je nekoliko puta slao velike količine novca za rusku armiju. Za patriotska dela car Nikolaj ga je odlikovao visokom nagradom Ruske imperije – ordenom Svetog Blagovernog Velikog Kneza Aleksandra Nevskog. Kada je car trebao da dođe u Buharu, po naređenju emira, u gradu Kokande je sagrađena je crkva u čast Svetog Nikole Miriklijskog. Taj hram postoji i danas. A po molbi emira u Petrogradu je sagrađena velika saborna džamija, u kojoj je 21. februara 1913. godine bila služena prva muslimanska verska služba posvećena tristagodišnjici carstvovanja porodice Romanov.

Car Nikolaj se uvek pažljivo odnosio ka religioznim potrebama naroda, pa tako i muslimana. Pomagao je izgradnju džamija i ličnim bovcem. Naravno da su takvi gestovi bili i u skladu sa interesima ruske države jer je car znao da je većina muslimana verna Rusiji i prestolu. Kao potvrdu tome navodimo slučaj kada je jedna muslimanska opština u Terskoj oblasti nameravala da 1907. godine podigne džamiju u čast Gospodara Imperatora u znak sećanja na njegovo srećno spasenje od atentata. Takve inicijative su uvek izazivale momentalan odgovor cara i u vezi sa pomenutim slučajem muslimanskoj opštini je preko general-gubernatora oblasti bilo poslato pismo zahvalnosti.

U pravoslavnoj carskoj Rusiji sva muslimanska deca su bila obavezna da pohađaju muslimanske škole i medrese, gde su dobijala osnovno i srednje obrazovanje. Zato ekstremističkih muslimanskih sekti među njima nikada nije bilo.

Veoma karakteristično je bilo i to da su muslimani u carskoj Rusiji do 1917. godine, pored svojih muslimanskih praznika, slavili i Božić, koji su nazivali Raštula, kao i Vaskrs.

Ipak, za vreme revolucije 1905-1907. i među delom muslimana su se pojavile revolucionarne tendencije i uticaj spoljašnjih religioznih centara, pa je tako car podržao predlog načelnika Terske oblasti i jednog od atamana Terske kozačke vojske da se formira duhovna uprava kao viši ogran muslimanske verske vlasti sa ciljem suzbijanja ovih štetnih dejstava. Neki od muslimana su takođe tražili da mogu da biraju glavnog muftiju jer ga je po zakonu lično car postavljao, ali je car to odbio i postavio za glavnog muftiju starešinu petrogradske saborne džamije Nursafa Bajazitova, koji je bio ubeđeni monarhista. To je izazvalo nezadovoljstvo kod nekih muslimana, a zanimljivo je to da je jedan od prvih ukaza Kerenskog posle pada samodržavlja u Rusiji bilo odstranjivanje Bajazitova.

divljadivizija02

PRVI SVETSKI RAT I MUSLIMANI

Početkom Prvog svetskog rata većina muslimanskog sveštenstva je pozvala muslimane da se bore do poslednje kapi krvi za “Cara i Rodinu”. Tako Orenburški muftija Sultanov 14. oktobra 1914. godine u svojoj fatvi poziva muslimane: “Mi, muslimani, zajedno sa celim ruskim narodom, u ova teška vremena moramo da pomognemo našoj državi da odbije neprijatelja… I za vreme ranijih ratova, štiteći otadžbinu, ruski muslimani su pokazivali veliko samopožrtvovanje, i u sadašnjem vremenu, u događajima koji su pred nama oni će, daće Bog, još jednom silno da pokažu svoj patriotizam”.

Pri tome, na ruske muslimane nije uticala ni činjenica da se protiv Rusije bori i muslimanska Turska. Muftija Sultanov je 11. novembra 1914. godine izjavio da je Turska napravila nepromišljeni korak pod uticajem Nemačke. On je podvukao da muslimani već mnogo vekova žive u ruskoj državi, da su se istorijski zbližili sa njom, da koriste njena zemna blaga i mir i da su celovitost i moć Rusije izvor njihovog blagostanja i mira i da zato, naravno, ruski muslimani treba da čuvaju svoju otadžbinu od neprijatelja.

Tavrijski muftija Karašajski je u svom proglasu muslimanima rekao da se Turska drznula da napadne njihovu dragu rodinu Rusiju, koja je sveštena rodina za sve narode koji u njoj žive, pa tako i za muslimane, i da su zato muslimani obavezni da se zajedno sa svim svojim sunarodnicima pobrinu svim silama da oteraju neprijatelje otadžbine, ispunjavajući svoj dug i spasavajući je od zla.

Čak i u Turkestanu odakle se ljudi nisu pozivali u vojsku, poznati teolog mula Mehbudi u svojim novinama Ogledalo početkom 1915. godine piše da turkestansko stanovništvo treba da bude mirno, uzdržano i potpuno lojalno u odnosu na cara i državu inače će da loše prođe.

Imperator Nikolaj Drugi je 25. novembra 1915. godine posetio Derbent, stari grad u Dagestanu. Dočekala ga je delegacija koja se sastojala of mula, starešina i poštovanih ljudi iz svih okruga, a na lokalnom jeziku mu se obratio jedan od religioznih autoriteta Tarkovski. Govor je prevođen, a u njemu je između ostalog rekao: “Ljubav ka caru i ljubav ka otadžbini su neodvojivi deo muslimanske vere”.

Kao odgovor na uvažavanje sa muslimanske strane, car je sa svoje strane uvek pokazivao lično uvažavanje ka islamskoj religiji, pa je tako u Tiflisu posetio i sunitsku i šiitsku džamiju, slušajući moleban na arapskom jeziku na kolenima.

divljadivizija03

U PRVOM SVETSKOM RATU

Kavkaska starosedelečka konjička divizija, poznatija pod nazivom Divlja divizija je bila kavalerijska divizija ruske carske armije. Formirana je 23. avgusta 1914. godine i sastojala se od dobrovoljaca, od kojih su oko 90 odsto bili muslimani, pripadnici naroda Severnog Kavkaza i Zakavkazja. Ovde je važno reći da su svi ti narodi, kao i narodi iz Srednje Azije bili oslobođeni vojne službe, ali su ipak rešili da se bore za svoju otadžbinu. Divizija se sastojala iz šest pukova: Kabardinskog, 2. Dagestanskog, Čečenskog, Tatarskog, Čerkeskog i Ingušskog, koji su bili ogranizovani u tri brigade. Svaki puk je imao mulu, to jest muslimanskog sveštenika. Diviziji su bili pridodani Osetinska pešadijska brigada i 8. Donski kozački artiljerijski divizion. Pored ove divizije, postojalo je još nekoliko divizija sastavljenih pretežno od muslimanskih naroda, među kojima su bile i kozačke divizije. Za prvog komandanta Divlje divizije postavljen je u to vreme veoma popularan mlađi brat cara Nikolaja general-major veliki knez Mihail Aleksandrovič. Zbog toga je služba u redovima Divlje divizije postala veoma privlačna i za predstavnike višeg staleža, pa su tako u njoj služili gruzijski knezovi Bagration, Čavčavadze, Dadiani, Orbeliani, sultani iz kavkaskih planina Bekovič-Čerkaski, Hagandokov, hanovi Erivanski, han Šamhali-Tarkovski, poljski knez Radzivil, predstavnici starih ruskih porodica Gagarin, Svjatopolk-Mirski, grofovi Keler, Voroncov-Daškov, Tolstoj, Lodiženski, Polovcev, Staroseljski, prinčevi Napoleon-Murat, Albreht, baron Vrangel, persijski princ Fazula Mirza Kadžar i drugi. Zanimljivo je pomenuti da je i sin velikog ruskog pisca Lava Tolstoja – Mihail Tolstoj služio u 2. Dagestanskom puku Divlje divizije.

Divlja divizija je imala specifičan unutrašnji poredak, to jest moralno-psihološku atmosferu, koja je bila u skladu sa nacionalnim osobenostima ljudi koji su u njoj služili. Tako na primer veoma važno je bilo osećanje ličnog dostojanstva i potpuno odsustvo bilo kakvog oblika ropske potčinjenosti. Umesto činova i zvanja, više su se cenili lična hrabrost i vernost. Obraćanje je bilo na ti.

Borci Divlje divizije su se odlikovali izuzetnom hrabrošću. Njihov način ratovanja je bio azijatski. Svojim naletima kao oluja i smelim akcijama nanosili su neprijatelju velike gubitke.

Divlja divizija je na početku rata, od decembra 1914. godine dejstvovala na jugo-zapadnom frontu, u oblasti Karpata i Galicije, gde se odlično pokazala u borbama protiv austrougarske armije. Tako na primer, 2. brigada divizije, u čiji sastav su ulazili Tatarski i Čečenski puk, izvršila je kontranapad probivši se po lošim putevima i dubokom snegu u pozadinu protivnika zadavši mu pobednički udar. Tada je bilo zarobljeno devet oficira i 458 vojnika. Za umeće u komandovanju pukovnik Hagandokov je unapređen u čin general-majora, a mnogi konjanici su dobili svoje prve ratne nagrade – vojničke Georgijevske krstove.

Takođe, Divlja divizija je u leto 1916. godine učestvovala u čuvenoj bici poznatoj pod nazivom Brusilovski proboj, gde je ruska carska armija pod komandom generala Brusilova odnela veliku pobedu nad austrougarskom armijom na teritoriji današnje zapadne Ukrajine, pri čemu su bili zauzeti Bukovina i istočna Galicija. Istina, konjica u ovoj bici nije bila u prvom planu, ali jedinice Divlje divizije su davale svoj doprinos duž celog fronta. Još do početka opšteg napada, noću 30. maja 1916. godine jesaul Čečenskog puka knez Dadiani je sa svojom jedinicom preplivao reku Dnjestar, koja je do tada razdvajala dve vojske, i pod žestokom vatrom zauzeo položaj, što je dalo mogućnost da se na desnu obalu reke prebace Čečenski, Čerkeski, Ingušski i Tatarski puk, kao i Zamurski puk 1. konjičke divizije. Taj podvig Čečena, koji su prvi od cele ruske armije uspeli da se prebace preko Dnjestra, nije prošao nezapaženo, pa je car Nikolaj nagradio svih 60 čečenskih konjanika Georgijevskim krstovima raznih stepena.

Divlja divizija je pretrpela velike gubitke za vreme borbi u Prvom svetskom ratu. Kroz nju je prošlo oko 7.000 ljudi, a, kako se rat bližio kraju, malo ko je ostao od početnog sastava, što zbog pogibije, što zbog ranjavanja. Redove divizije su popunjavali novi dobrovoljci sa Kavkaza. Oko 3.500 pripadnika Divlje divizije je bilo nagrađeno Georgijevskim krstovima i Georgijevskim medaljama za hrabrost. Svi oficiri divizije su dobili ratno ordenje.

divljadivizija04

ZA VREME REVOLUCIJE

Međutim, sa događajima na ruskoj unutrašnjoj političkoj sceni, to jest posle prevrata koji je izvršen u vreme Februarske revolucije 1917. godine, kada je vlast u zemlji preuzela takozvana Privremena vlada na čelu sa Kerenskim, Divlja divizija se nenadano našla u središtu te bure. Posle pada carizma, poredak u ruskoj vojsci je počeo da se raspada. Veliku negativnu ulogu u tim događajima su imali boljševici, koji su rovarili i sledili pozive Lenjina da ne treba dozvoliti velikorusima da štite otadžbinu, da želi poraz carizmu u svakom ratu i da nacionalni rat treba da se prevrati u građanski. Unutrašnjim slabljenjem ruske vojske slabila je i njena pozicija na frontu protiv Nemačke i Austro-Ugarske. Jedan od najozbiljnijih pokušaja da se situacija promeni, to jest da se spreči delovanje boljševika i zaustavi raspad ruske armije, bio je takozvani Kornilovski ustanak, ili Kornilovsko nastupanje, u avgustu 1917. godine. Radilo se o vojnoj akciji koju je vodio tadašnji glavnokomandujući ruske armije general Lav Kornilov. Različite jedinice ruske armije su nastupale prema Petrogradu iz različitih pravaca, ali najveću opasnost za Privremenu vladu je predstavljala Divlja divizija, koja je bila stacionirana u oblasti Nevelja, Nižnih Sokoljnikov i Velikih Luka u oblasti Pskova i koja je trebalo da nastupa sa juga. General Kornilov nije slučajno odabrao baš Divlju diviziju za učešće u operaciji, jer je ona bila jedna od retkih jedinica ruske armije koja je zadržala sposobnost za borbu. Tako je Divlja divizija krenula prema Petrogradu da spasava Rusiju. Ešeloni divizije su prvo išli vozom, da bi njihovo nastupanje bilo zaustavljeno 29. avgusta kod Virica-Pavlovska, jer je pruga bila uništena. Međutim, elitna 3. kavalerijska brigada divizije je krenula dalje i u oblasti Gatčine već je počela razmenu vatre sa vojnicima Petrogradskog garnizona. Uskoro su pristigle i ostale jedinice Divlje divizije, koje su uzele učešće u borbama, lako slamajući otpor boljševika. Baš u Gatčini je garnizon od nekoliko hiljada ljudi uspela da osvoji grupa od svega desetak Kavkazaca. Juriš divlje konjice je bio nezadrživ. Ostalo je još samo četrdesetak kilometara do Petrograda. Kavkasci su čekali upustva za dalja dejstva.

U tim danima Petrograd skoro da i nije bio zaštićen jer su vesti o približavanju “divljih” proizvodile istu reakciju kod skoro svih vojnika: oni su bacali oružje i bežali. O tome je pisala i čuvena ruska književnica Zinaida Hipijus u svojim Petrogradskim dnevnicima. Bilo je očigledno da niko ne može da zaustavi Divlju diviziju. Rešavala se sudbina imperije. Kako je pisao vojni dopisnik i publicista Nikolaj Breško-Bereškovski tu sudbinu nosilo je sa sobom “dve-tri hiljade konjanika na azijatskim sedlima sa azijatskim metodama ratovanja”.

Međutim, Privremena vlada je uspela da nađe rešenje. Poslali su na pregovore sa Divljom divizijom delegaciju članova Sveruskog muslimanskog saveta, koja je uspela da ubedi oficire divizije da oni ne treba da se angažuju u građanskom ratu, jer je to ruska stvar, a da oni treba da se bore protiv spoljnjeg neprijatelja. Time je pokušaj zbacivanja Privremene vlade propao.

Kasnije, posle Oktobarske revolucije, u decembru 1917. godine, Privremena vlada je donela odluku o vraćanju Divlje divizije na Kavkaz. U prvo vreme nakon povratka vojnici divizije su uspevali da sačuvaju neutralnost i ostanu van sukoba. Međutim, u vrtlogu revolucije, pojedini su se našli na strani boljševika, a pojedini na strani belih. Tako je delovanjem boljševika bilo uništeno vojno bratstvo naroda koji su borili rame uz rame za jedinstvenu rusku carsku imperiju.

Evroazijski komunikacioni centar Srbije

 

Istorija
Pratite nas na YouTube-u