Sinoć sam saznao da je preminuo Željko Cvijanović. urednik Novog Standarda i velikan srpskog novinarstva. Odnela ga bolest.
Čitaocima Sokola njegove kolumne i analize su i te kako poznate. U vremenu kada je manipulacija emocijama i laka demagogija harala svuda, Cvijanović je propovedao mudrost i uzdržanost. Mnogi su ga zbog toga optuživali za defetizam; ja nisam.
Lako je reći „ajde da rušimo izdajnika.“ Teže je to i uraditi. A daleko teže osmisliti šta onda. U odsustvu tog naravoučenija ogleda se srpska tragedije od Žutog Oktobra naovamo. A Željko je maltene u svakom svom tekstu pokušavao da nas tome nauči.
U nekoliko navrata smo „polemisali“ otvorenim tekstovima, ali ako smo se oko nečega u početku i ne slagali, na kraju bismo ipak bili na istoj talasnoj dužini – sa sve čitaocima koji bi to pratili i komentarisali. Takav fenomen nisam video u srpskom novinarstvu, ni pre ni kasnije.
„Nema Carstva Nebeskog ni u jednom političkom poretku, ni jedan politički poredak ne vredi bez Carstva Nebeskog,“ napisao je u jednoj od tih polemika. Neka nam to, skupa s njim, ostane u sećanju, sad kada je prešao u carstvo nebesko.
Hvala ti na svemu, Željko, i neka ti je laka zemlja. Iskreno saučešće njegovoj porodici i prijateljima.
Ožalošćeni Soko
Izvor sivisoko.blogspot.com, 26. avgust 2018.