Ukoliko bih kao žena mogla da biram sa kime bih u nekom beogradskom kafiću popila kafu, moj izbor svakako bi bio Frederik Begbede. Kakav bi to vizuelni kurikulum bio za moju e-poslovnu karticu. Međutim, volja za intelektualnom avanturom govori mi da bi kafenisanje sa Mišelom Uelbekom, bila mentalna gimnastika posebnog ukusa i slobode, počev od konzumiranja cigareta.
Svojim godinama ne pripadam generaciji koju on naziva idnignadoza, što znači ozlojeđeni i gnevni, ali ni ozlojeđenost ni gnev mi ne manjkaju. Imam dovoljno sećanja i socijalno urođenog senzibiliteta, da razumem, da Evropa, pa i svet, odavno nisu imali takvu ličnost u javnom diskursu. Zato će dolazak francuskog književnika Mišela Uelbeka u Beograd na 11. Festival Krokodil, nema sumnje, biti događaj koji će obeležiti književnu i kulturnu 2019. godinu. Jer, Uelbek je globalni fenomen uprkos, svojoj intezivnoj volji da se ne dopadne. I ako sam kaže da je najbolji predstavnik depresionizma, sklonija sam doživljaju njega kao rezigniranog građanina.
Dopada mi se to odsustvo umora od borbe i prezir prema sveopštem sterilnom gunđanju. Zar nije jedna od najvećih opasnosti razvijenog društva komformizam, u koji obrazovani ljudi, po ostvarenju dobrog dela životnih potreba i standarda zapadaju. Nekako me je na sve ovo najviše podsetio u romanu „Pokoravanje“. Objavljivanje vesti da Mišel Uelbek dolazi u Beograd na Festival Krokodil, izazvalo je opšte zaprepašćenje kod organizatora mnogo većih i prestižnijih evropskih književnih susreta slične vrste, od kojih mu neki već godinama nude i velike sume za pojavljivanje na njihovim manifestacijama.
Nama stiže tek sa neznatnim, pre svega nikotinskim željama i srećan da će ga sačekati prevod poezije naslovljen „Ne mirim se“. Da imamo razvijenu poljoprivredu zašta imamo i na pretek prirodnih potencijala, i da smo kojim slučajem članica Evropske unije čija biroktija ugrožava individualnu proizvodnju, što kritikuje i to vrlo precizno u novom romanu „Serotonin“, možda bih razumela odluku za destinaciju Beograd.
Možda bi kafenisanje beogradsko mogli da organizujemo pored neke pijace i pozovemo jednog srpskog seljaka, koji se bori da postigne finasijsku ravnotežu, poput njegovog junaka Emerika, da nam se priključi. Imali bi bileteralne teme – zašto neko ko radi iz godine u godinu gubi novac, da se više isplati dati zemlju pod zakup, ili na prodaju, ali ne ovdašnjim, odnosno francuskim poljoprivrednicima, nego stranim investitorima.
„ŠTO VIŠE POKUŠAVAM DA RADIM STVARI KAKO TREBA, TO MI TEŽE IDE“
Ova slika za vizuelni kurikulum bila bi baš provokacija. Uostalom zar Uelbeku kritika redovno ne pripisuje i zamera upravo provokaciju. Istina, u njegovom delu postoje ekstremne pojave, scene ili nešto sa čime naizgled površni čitalac može da kaže da on ima za cilj da puko provocira. Ali da li su stvari baš takve? Sklonija sam da mislim da ove kritike stižu od ega novog aristokratskog snobizma, a da se većina čitalaca pronalazi u njegovoj rečenici: „Ali što više ja pokušavam da radim stvari kako treba, to mi teže ide“. Zato svaka kritika ovog rezigniranog građanina sekira globalni svet.
Mogli bi na ovu našu zamišljenu beogradsku kafu da pozovemo i pisca Muharema Bazdulja, da nam se priključi. Jer, često akcentiran kao nihilistički čovek sa sive betonske periferije, Uelbek je po Badzulju uspeo da promeni čitalačku strukturu. Odnosno Bazdulj je zastupnik teze da Uelbek ruši stereotip, da su čitaoci knjiga isključivo žene. Po njemu, ovog francuskog književnika u dobrom delu čitaju muškarci, jer je on postao portparol krize muškosti. Da li ga definisati tako ili kao čoveka sa jednom mirnom tugom, koja nije podložna ni pojačavanju ni jenjavanju, koja bi se mogla smatrati stabilnom, Mišel Uelbek svakako je zvezda globalnog sveta.
Igi Pop napisao je pesmu inspirisanu njegovim romanom, glumi sopstvene otmice, pre dve godine na ciriškom umetničkom bijenalu izloženi su snimci njegove glave. On je umetnik i od njega se pravi umetnost. I kako god ga lično doživeli tokom ovog vikenda na Festivalu Krokodil, taj susret svakako će činiti deo naše intimne kulturne istorije.
Autor Vojka Pajkić
Izvor RTS, 06. jun 2019.
