Ivo Komšić (1948) – sarajevski univerzitetski profesor sociologije i filozofije – veteran je bosanskohercegovačke političke scene. Osim što su obojica Hrvati i porodično iz Kiseljaka, nije ni u kakvoj rodbinskoj, a odskora ni političkoj vezi sa Željkom Komšićem, pretežno bošnjačkim glasovima izabranim hrvatskim članom tročlanog Predsedništva BiH. Ranije su obojica bili u Socijaldemokratskoj partiji (SDP), a onda je Željko osnovao svoju „levu unitarističku” stranku Demokratska fronta. Ivo je bio član ratnog Predsedništva Republike BiH, gradonačelnik Sarajeva (2013-2017) i učesnik gotovo svih bitnih pregovora o rešavanju sukoba i građanskog rata u BiH, uključujući bošnjačko-hrvatski Vašingtonski (1994) i Dejtonski sporazum (1995), kome se do kraja protivio („tranzicijski sporazum, a ne trajno utemeljenje države”).
Stručno je doprineo uspostavljanju kantonalnog ustrojstva Federacije BiH. Komšić za sebe tvrdi da se oduvek suprotstavljao nacionalizmu u svim narodima, bio je odlučno protiv Tuđmanove „svehrvatske” politike prema BiH i planova o njenoj podeli, naravno i protiv agresivnih „velikosrpskih nacionalističkih posezanja” za bosanskohercegovačkom teritorijom, a odskora se oglasio i kao kritičar bošnjačkog nacionalizma u verziji koju, sporazumevajući se sa Draganom Čovićem (HDZ) i suprotstavljajući se potezima „visokog predstavnika” Kristijana Šmita, zastupa Bakir Izetbegović. Zbog toga je u delu bošnjačkog korpusa – koji ga je ranije listom uznosio kao poštenog Hrvata – proglašen izdajnikom zajedničke domovine, jer je navodno, kako je utvrdio jedan od šampiona „bosanstva” – profesor Fakulteta političkih nauka Senadin Lavić – doveo u pitanje postojanje nadnacionalnog bosanskog identiteta.
Tako je od „Alijinog Hrvata” – kako su ga doživljavali oni koje Komšić smatra srpskim i hrvatskim nacionalistima (inače većina u oba ova naroda) – postao meta napada zagovornika „bosanske nacije”, kako je zamišljaju u Izetbegovićevom taboru, ali i pristalice unitarističke koncepcije Željka Komšića, za koje je dejtonska konstitutivnost tri naroda štetna kategorija koju bi trebalo poništiti. Ivo Komšić ove optužbe rezolutno odbacuje i naglašava da je njegova jedina krivica u tome što je dosledan racionalnoj antinacionalističkoj poziciji, pošto se realnost postojanja tri nacije – bošnjačke, srpske i hrvatske – ne može osporiti niti zameniti stvaranjem neke veštačke, „državljanske” bosanske nadnacije (logikom jedan narod → jedna nacija → jedna država), već bi njihovu političku svest trebalo emancipovati odvajanjem od nacionalizma i njegovim neutralizovanjem, kako bi ona evoluirala ka konceptu „političkog državljanstva”, tj. političkom identifikovanju pripadnika sve tri nacije (i ostalih) sa državom BiH. Ukratko: tronacionalni bosanski politički narod (demos), a BiH kao Nation State.
Jedinstvena BiH
Nedavno (31.01), u razgovoru sa novinarom Amirom Zukićem u široko gledanoj emisiji „Presing” (Pressing) na sarajevskoj televiziji N1, profesor Komšić je održao znakovit čas sofističke „principijelnosti” i neistoričnog, utilitarnog „pragmatizma”, u skladu sa kojima se od Kristijana Šmita očekuje da odbrani duh čuvene rezolucije ZAVNOBiH-a iz 1943. („Danas narodi BiH kroz svoje jedino političko pretstavništvo – Zemaljsko antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Bosne i Hercegovine – hoće da njihova zemlja, koja nije ni srpska, ni hrvatska ni muslimanska nego i srpska, i muslimanska i hrvatska bude slobodna i zbratimljena Bosna i Hercegovina, u kojoj će biti osigurana puna ravnopravnost i jednakost svih Srba, Muslimana i Hrvata”) i referendumskog pitanja iz 1992. („Jeste li za suverenu i nezavisnu Bosnu i Hercegovinu, državu ravnopravnih građana, naroda BiH – Muslimana, Srba, Hrvata i pripadnika drugih naroda koji u njoj žive?”), kojim je, po Komšiću, „potvrđen ZAVNOBiH“, dok bi za kroćenje protivnika Komšićeve (i Šmitove) vizije jedinstvene BiH trebalo da se postaraju Amerikanci i EU, odnosno NATO – jer je to u sadašnjim globalnim geopolitičkim (ne)prilikama – kako ocenjuje profesor, i u njihovom interesu.
Iako u biti izraz očajničkog pokušaja prividno logičnog argumentovanja opravdanosti rešavanja krize u dejtonskoj BiH na način koji nije prihvatljiv većini Srba, Hrvata, a izgleda i mnogim Bošnjacima, Komšićeve postavke – koje on želi da prikaže kao istovremeno teorijski utemeljene, moralno neupitne i politički racionalne – zanimljive su, jer nisu bez korespondencije sa nekim idejama i planovima određenih krugova u BiH i u inostranstvu. Takođe, nužno je jasno ukazati na suštinsku neistoričnost i neodrživost korišćenja formulacije („ni srpska, ni hrvatska, ni muslimanska, nego i srpska i hrvatska i muslimanska”) iz Rezolucije ZAVNOBiH-a i referendumskog pitanja iz 1992. – kao krunskih dokaza (Komšić kaže: „svetih slova”) ispravnosti zalaganja za unitarnu i centralizovanu BiH – bez obzira na to kako se takvo zalaganje taktički nastoji obrazložiti.
Nastupajući, praktično, kao portparol Kristijana Šmita, dr. Komšić iznosi niz prividno koherentnih, a zapravo protivrečnih ocena i stavova. Inače, on se nije ranije baš uvek pohvalno izjašnjavao o radu i učincima problematičnog „visokog predstavnika”. Govorio je kako ovaj samo šeta Bosnom, prezavo povlađuje rušiteljima BiH i ne sprovodi mandat koji mu je poveren, da jedinstvenu BiH odlučno povede putem evrointergacije. Od kada je ovaj germansko-briselski beamter oštro krenuo na Republiku Srpsku, Milorada Dodika i na sve one koji bi da sami uređuju svoju i zajedničku kuću i posegnuo za skoro zaboravljenim „bonskim ovlašćenjima”, Komšiću je postao simpatičan, počeo je da se sastaje (neki kažu i šuruje) sa njim i da u javnosti opravdava svaki njegov postupak.
Profesor u razgovoru na televiziji posebno insistira na svojoj osetljivosti na svaki nacionalizam, podsećajući na to da je 6. januara 1992. godine, zajedno sa Miljenkom Jergovićem. Ivanom Kordićem, Ivanom Lovrenovićem i Miletom Kordićem, uputio otvoreno pismo predsedniku Hrvatske Franji Tuđmanu, u kojem se njegova analiza poželjnosti podele Bosne i Hercegovine (za Tuđmana, u jednom razgovoru sa novinarima, „kolonijalne tvorevine”) sa stanovišta dugoročnih interesa sva tri naroda i interesa stabilnosti u ovom delu Evrope, ocenjuje kao potencijalno pogubna po bosanskohercegovačke Hrvate, a po volji „velikosrpske politike”. Potpisnici naglašavaju da politički Zagreb ne bi smeo izgubiti iz vida da u BiH živi i „sedamsto pedeset tisuća Hrvata”. Danas ih, po nekim crkvenim procenama, nema više od 350.000! A od tih preostalih Hrvata velika većina se na izborima stabilno izjašnjava za HDZ – stranku koju Ivo Komšić proglašava antibosanskom – i, pod vođstvom Dragana Čovića, sve bližom destruktivnom sadejstvu sa SNSD, ali i likuje zbog toga što je, po njegovom mišljenju, jedna od velikih zasluga Kristijana Šmita to što je odvojio Čovića od Dodika. Dragan Čović može još malo, ponekad, taktički da vrda, ali u svemu bitnom mora da sledi proevropsku politiku koalicije „Trojka” (SDP, Narod i Pravda, Naša stranka).
Oduševljenje Šmitom
Alternativa HDZ-u je Šmit, ne libi se da usklikne ovaj učeni i stameni hrvatski domoljub i socijaldemokrata. O tempora, o mores! Bakira Izetbegovića, sa kojim Dragan Čović, kako kaže, paktira (Mostarski sporazum o legitimnom nacionalnom predstavljanju kroz sistem etničkih izbornih jedinica), na temelju nekih njegovih izjava, proziva za sve otvorenije antihrvatstvo, što je, po njegovom sudu, kampanja jedne struje unutar SDA. Uopšte, na način dobro poznat iz vremena komunističkih relativizacija, ali i uravnilovki i lažnih simetrija u „tamnom vilajetu”, Komšić se pomno trudi da mrski mu nacionalizam ne poistoveti sa celinom ili većinom nekog naroda ili političke organizacije, već ih pripisuje zlonamernim i zabludelim, najčešće interesno motivisanim političarima („Ljudi meni govore da sam sve u pravu, ali da oni to javno ne smeju da kažu”). Problem je samo u tome što građani za takve nepoćudnike redovno većinski glasaju, ali tu je, srećom, kao neki deus ex machina, nepogrešivi Kristijan Šmit, da takvu demokratsku anomaliju pravovremeno ispravi! Ako treba, sankcionisanjem, smenjivanjem…
Komšić se oduševljava njegovim gubernatorskim obraćanjem bošnjačkim i hrvatskim političarima: „Izbora će biti, dogovorili se vi ili ne”. A tu su, onda, na delu i zapadne sile koje su nezadovoljne Dejtonskim sporazumom i traže „zaobilazni put” kojim bi se on mogao izmeniti. Neka čudno transparentna (socio)demokratija ovog istaknutog časnika SDP-a! Prema Komšićevoj zamisli, dejtonska BiH trebalo bi da se preobrazi u briselsku BiH, čime bi i konstitutivnost naroda kao kategorija neminovno bila dokinuta. Čak i Ivan Lovrenović, Komšićev sapotpisnik pisma Tuđmanu i iskreni privrženik ideje jedinstvene i samobitne Bosne (i Hercegovine), ali i pošten i objektivan intelektualac, natpolitički zagledan i misaono udubljen u procese koji se na njenom tlu odvijaju, rezignirano zaključuje da je stvarnost nemilosrdno drugačija od plemenitih nazora jednog fra Josipa Markušića (1880-1968), franjevačkog provincijala Bosne Srebrene, koji neposredno posle Drugog svetskog rata Stepinčevom izboru dogmatskog kleronacionalističkog svehrvatstva i antikomunističkog „mučeništva” suprotstavlja izbor narodnog života:
„Markušić je umro u Jajcu 1968. Njegov grob je anoniman, ne obilazi ga nitko, niti pokojnik čeka ikakvu beatifikaciju. Njegova formula našega naroda bez obzira na razliku u vjeri čini se da je nepovratno izgubila i posljednje uporište među bosanskim Hrvatima, ali isto tako među svim ostalim nevoljkim Bosancima, Srbima i Bošnjacima-Muslimanima” (Bosanski Hrvati, Ivan Lovrenović, Zagreb, 2002). Prošle su u međuvremenu dve decenije, a Ivo Komšić još uvek to nije shvatio. Ili, možda tačnije, shvatio je, bog čega sad saveznike i spasioce ne traži među Hrvatima – već uzdiže Šmita, priziva Amerikance i Brisel… Ne verujem da bi se čestitom i čovekoljubivom patrioti Markušiću to baš dopalo.
Šmitovom štovatelju Komšiću jasno je da destruktivne tendencije u političkom životu BiH neće biti lako potisnute, tim više što se, prema njegovom originalnom zapažanju, dvema od ranije postojećih struja, proruskoj (Dodik + Vučić), evroatlantskoj („Trojka” + Čović, uprkos povremenim iskakanjima) odnedavno priključila i treća, evroazijska (SDA + Željko Komšić), na tragu Erdoganovog upozorenja muslimanima/Bošnjacima, da u njihovom interesu nije da veruju Evropi i teže ka integraciji u EU, jer bi tako izgubili svoj muslimanski identitet. Turskom predsedniku – kome je Alija Izetbegović navodno ostavio Bosnu u amanet – Komšićevo laskavo sagledavanje njegovog neoosmanističkog uticaja na zbivanja u BiH svakako bi godilo, iako je pod pojmovno-terminološki i politikološki problematičnim nazivnim određenjem evroazijstva.
Istinski probosanskim snagama, koje Komšić vidi u vladajućoj „Trojci”, biće teško da uspešno iznesu teret koji im je na plećima, a pod kakvim se, veli duhovito Komšić, ni poznati alpinista i triatlonac Tomo Cvitanušić ne bi mogao popeti na Himalaje. Ali, Cvitanušić je u rvanju sa planinom bio sam, dok će pravim bosanskohercegovačkim evroentuzijastičnim patriotima imati ko sa strane da pritekne u pomoć. Sa Dodikom će se, veruje Komšić, Amerikanci već obračunati, premda ga pomalo plaši zapis iz memoara bivšeg visokog predstavnika Kristijana Švarc-Šilinga, da je on još 2007. godine pripremio sve za smenu Milorada Dodika, ali da su ga, navodno, Amerikanci u tom naumu sprečili, procenjujući da će ovaj svojom separatističkom politikom uništiti Republiku Srpsku. Ko zna šta oni danas snuju? Čovića je Šmit, kako apodiktički tvrdi profesor Komšić, već odvojio od Dodika, što je važno, jer je Bosni potreban jak savez HDZ i SDA. Samo još da se odvoji Izetbegović od Erdogana. Šmit u tome kao da nije baš vičan…
„Sveta slova”
Ipak, Komšić je optimista, jer su se geopolitičke prilike promenile sa izbijanjem rata u Ukrajini – sa njima i interesi i politike – što sada ide na ruku stvarnim braniteljima jedinstvene BiH, njegovog prekaljenog kova. Važno je samo biti principijelan i pridržavati se „svetih slova” bosanskohercegovačkog identitetskog utemeljenja – rezolucije ZAVNOBiH-a i referendumskog pitanja. A baš su ta dva „sveta slova” najproblematičnija uporišta Komšićeve konstrukcije, u vezi sa kojima dolaze njegova nekritičnost i neistoričnost do punog izraza. U zjapećem neskladu sa trezvenom racionalnošću i budnom realističnošću – kojima se diči u gipkom razumevanju promenljivosti okolnosti, interesa i politika – veteran bosanskohercegovačke politike ispoljava teorijsku nekonzistentnost, izrazitu neistoričnost i svojevrsnu starovremensku fundamentalističku dogmatičnost. One nisu svojstvene samo njemu, te ih stoga valja usredsređenije razmotriti.
Da krenemo od onog hronološki bližeg i jednostavnijeg „svetog slova” – famoznog referendumskog pitanja. Komšić kaže da se njime zapravo potvrđuje suština rezolucije ZAVNOBiH-a, pri čemu mu – iako se smatra demokratom – ne pada na pamet osnovna manjkavost samog Referenduma o nezavisnosti – činjenica da je njime grubo prenebregnuta volja jednog od tri ravnopravna konstitutivna naroda, na koje se odnosi odluka iz Mrkonjić grada o budućem ustrojstvu Bosne i Hercegovine – pa je on tako postao pravi casus belli i uveo BiH u tragediju građanskog rata. Štaviše, u pogledu (nedovoljne) izlaznosti, muslimansko-hrvatski Referendum ni ustavnopravno nije bio valjan, a šta tek da se kaže o Komšićevoj uzgred komotno izrečenoj, notornoj televizijskoj neistini da su, pored Muslimana i Hrvata, za nezavisnost Republike tada glasali i mnogi Srbi?! Kao da računa na neku potpunu amneziju kod gledalaca. Dakle, samo po sebi i s obzirom na sve što se od 1992. godine u BiH i oko nje događalo, oni koji zaista žele dobro Bosni i Hercegovini i svim njenim stanovnicima referendumsko pitanje nikako ne bi smeli pominjati kao nešto pozitivno i putokazno. A što se pozivanja na formulaciju iz rezolucije ZAVNOBiH-a tiče, Komšićeva neistoričnost retroaktivno briše osam decenija koje su protekle od 1943. godine do danas. To, međutim, nije najvažnije, već sračunato pomereno tumačenje smisla odluke da se gradi Bosna i Hercegovina koja će biti „i srpska i muslimanska i hrvatska”, ka ideji nekakvog „političkog državljanstva”, za šta se zalaže Ivo Komšić.
Nadam se da mi neće biti zameren naredni duži navod iz ogleda hrvatskog politikologa Ivana Vukoje „Odustajanje od nacionalizma na način SDP-a BiH”, objavljenog u sadržajnoj i zanimljivoj, a malo poznatoj publikaciji „Ne damo te lijepa naša”, zborniku radova sa naučnog skupa „Hrvati u BiH danas”, održanog u Banjoj Luci 2011. godine. Opredelio sam se za integralno prenošenje Vukojine lucidne analize smisla formulacije iz rezolucije ZAVNOBiH-a pre svega zato što je tačna, zatim zato što nema smisla parafrazirati je, a i zbog toga što nije dovoljno poznata zainteresovanima za ovu problematiku na bivšem jugoslovenskom prostoru. Evo šta je Ivan Vukoja imao da kaže o Komšićevom glavnom „svetom slovu”:
„Sva prethodna razmatranja idu u prilog tvrdnji da je BiH formula koju je moguće riješiti samo na dva načina: ili svi (konstitutivni narodi – politički blokovi, prim. autora D.T.) gube, ili svi dobivaju. Ili kako je to još davno formulirano na ZAVNOBiH-u: BiH nije ni srpska, ni hrvatska, ni muslimanska/bošnjačka, nego i srpska, i hrvatska, i muslimanska/bošnjačka. Mnogo problema u BiH nastaje upravo zbog pogrešnog razumijevanja ili zlonamjernog tumačenja ove, današnjim politološkim jezikom bi rekli, tipične konsocijacijske formule (1+1+1). Naime, ta deklaracija-formula isključuje mogućnost da bilo koja od pobrojanih strana prisvoji sebi cijelu BiH, a ostalima nametne svoje viđenje i uređenje BiH. To je, izgleda, najmanje jasno onima koji se na ZAVNOBiH najviše i pozivaju – Bošnjacima, odnosno, bošnjačko-bosansko-građanskom bloku, odnosno SDP-u.
Također, ta deklaracija-formula nigdje ne kaže da je BiH bosanska i hercegovačka, odnosno da pripada Bošnjacima i Hercegovcima, a kamoli da pripada samo Bosancima, ili samo građanima. Ta deklaracija-formula tvrdi da je BiH sastavljena od tri komponente: hrvatske, srpske i bošnjačke. Isto kaže i trenutno važeći Ustav BiH u svojoj preambuli: Podsjećajući se na osnovna načela usaglašena u Ženevi 8. septembra 1995. godine i u Njujorku 26. septembra 1995. godine, Bošnjaci, Hrvati i Srbi – kao konstitutivni narodi (u zajednici sa ostalima) – i građani BiH ovim utvrđuju Ustav Bosne i Hercegovine”. Dakle, kao što se u preambuli Ustava BiH može pročitati: Bošnjaci, Hrvati i Srbi su poimence navedeni kao konstitutivni elementi, utemeljitelji ove države. Stoga je BiH država oslonjena na tri temelja, sastavljena od tri međusobno različite narodne komponente povezane zajedničkim državnim okvirom. Ako na bilo koji način osporimo ili ukinemo bilo koju od te tri komponente, ili ako od tih komponenti nasilno pravimo jednu hibridnu vrstu – time ukidamo i BiH na ZAVNOBiH – konsocijacijskim načelima, i kršimo temeljnu odredbu postojećeg Ustava”.
Treba li još nešto dodati da bi se shvatila promašenost Komšićevog (i ne samo njegovog) pozivanja na dalekosežno promišljenu formulaciju iz 1943. kao „sveto slovo” i argument u prilog ukidanja konstitutivnosti tri naroda u BiH ili, pak, pravljenja „jedne hibridne vrste” („državljanske nacije” ili „političkog državljanstva”), ma kako se takav unitaristički inženjering mimikrijski obrazlagao visokim načelima patriotizma, demokratije, antifašizma i građanizma, a protiv svih nacionalizama. Preovlađujuću ideološko-političku i nacionalnu strukturu bloka „pro-bosanskih” snaga, koje stranački reprezentuje SDP, Vukoja određuje kao „(veliko)bošnjačku izbornu bazu, (veliko)bosansku političku nadgradnju i (veliko)građansku ideološku fasadu sa socijaldemokratskom dekoracijom izvana i komunističko-titoističkim stilskim namještajem iznutra”.
Ivo Komšić bi sada da se distancira, kritikujući (veliko)bošnjački nacionalizam i (veliko)bosansku političku nadgradnju, a uvodeći na velika vrata inostrani interventni faktor, da nekako zabašuri činjenicu da je i u velikobošnjačkoj i u velikobosanskoj varijanti svaki unitarizam (uključujući i njegov tobože velikograđanski) poguban po opstanak istovremeno jedinstvene i funkcionalne bosanskohercegovačke države. Nije šija, nego vrat, a pravi problem je u glavi. ZAVNOBiH i Kristijan Šmit ipak ne mogu zajedno, kao što ni većnici iz Mrkonjić grada nisu mogli sa Šmitovim precima, već samo zajednički protiv njih.
Darko Tanasković je srpski islamolog, filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, prevodilac i bivši ambasador. Autor je nekoliko knjiga, preko 600 naučnih i stručnih radova, među kojima je i studija ,,Islam, dogma i život”. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Samir Jordamović/Anadolu Agency
BONUS VIDEO:
