Pozorišnom pravcu nazvanom „teatar apsurda” svojstvena su dela koja „nemaju smisao, cilj ili svrhu”, i u tu definiciju, deluje, savršeno se uklapa „mirovna konferencija” o Ukrajini održana tokom vikenda u Švajcarskoj, jer, realno, nije imala ni smisao, ni cilj, niti svrhu. Od koncepcije ovog okupljanja, pa do događaja koji su se odigrali u danima po njegovom završetku.
Za početak, sama ideja održavanja nekakve mirovne konferencije – bez učešća jednog od dva glavna aktera u sukobu ne može imati smisla – niti može ostvariti bilo kakav cilj. Čak ni mirovne konferencije koje su se ticale nas tokom ratova 1990-ih nisu održavane bez našeg učešća, a mi smo i u to vreme bili mnogo nevažniji igrač na svetskoj političkoj sceni od Rusije danas.
Prosto i tada je globalnim moćnicima Kolektivnog zapada bilo jasno da je bez nas, jedne od strana u sukobu, nemoguće postići mir pregovorima, koliko god mali i slabi iz njihove perspektive mi bili. Čak su i s nama tada morali da prave kompromise, a danas misle da mogu nešto da postignu bez Rusije.
Putinov mirovni predlog
Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin ih je, međutim, vrlo efikasno demantovao – iako niko iz Rusije nije bio pozvan na sastanak, ispostavilo se da je upravo šef Kremlja bio glavni govornik na skupu.
Putin je, naime, glumcima u ovom komadu preoteo glavnu ulogu tako što je dan pred početak skupa izneo sopstveni predlog za mirovni proces i komentarisanje tog plana je postalo ključna tema švajcarskog okupljanja. Mirovni plan doskorašnjeg predsednika Ukrajine (legalni mandat mu je istekao 21. maja) Vladimira Zelenskog je ispao toliko apsurdan da se i nije našao na zvaničnom spisku tema, pošto su i organizatori shvatili da je o njemu bespredmetno raspravljati.
Umesto toga, za zvanične teme razgovora izabrana su periferna pitanja poput kontrole nad nuklearnim elektranama i postrojenjima u Ukrajini, besplatnog i bezbednog kretanja komercijalnih brodova i pristupa morskim lukama u Crnom i Azovskom moru, oslobađanja svih ratnih zarobljenika sa obe strane i vraćanja sve „deportovane i ilegalno raseljene dece” i drugih „nezakonito zatočenih” civila u Ukrajinu.
Gorepomenuti Putinov predlog, koji su, naravno, i Zapad i Kijev promptno odbacili, vrlo je konkretan i predstavlja ono što bi, da se radi o nama, zapadni partneri nazvali „novom realnošću“ koja se mora uzeti u obzir. Ruski lider je jasno stavio do znanja da će ishod sukoba i budući svetski poredak koji će iz njega proisteći biti određeni ne demarkacionom linijom između dve zaraćene strane nego režimom koji će vladati Kijevom po prekidu vatre.
Prihvatanje ovog predloga (odustajanje od članstva u NATO-u, razoružavanje i zabrana nacionalističke ukrajinske ideologije) vodilo bi ponovnom uspostavljanju ukrajinske države na temelju prijateljskih odnosa s Rusijom koje bi, kako je to Putin nagovestio, mogle da izgrade i sadašnje ukrajinske elite svrgavanjem Zelenskog, prekidom sadašnjeg odnosa prema Zapadu, i izgradnjom saradnje od nule.
Tri alternative
Putinov predlog ima tri alternative. Prva je da Kijev ostane pod kontrolom Kolektivnog zapada, što bi značilo da Ukrajina (sa sve manjom teritorijom) nastavi da bude udarna pesnica protiv Rusije, i u tom slučaju bi rat, čak i kada bi se ostvarilo primirje, bio nastavljen u budućnosti.
Druga opcija, koja se sada čini vrlo verovatnom, jeste da se sukob nastavi u ovom obliku sve dok se Ukrajina potpuno ne raspadne, a ukrajinsku teritoriju i njeno stanovništvo postepeno ne apsorbuju susedne zemlje, pre svega Poljska i Mađarska.
Treći scenario predstavljala bi eskalacija sukoba i direktno neprijateljstvo Rusije i NATO-a, što bi imalo nepredvidive posledice, uključujući i upotrebu nuklearnog oružja. Jedina opcija koja trenutno ne dolazi u obzir je – ono što Zapad neosnovano i nerazumno priželjkuje – ukrajinska vojna pobeda.
Izbegavajući ovu suštinu, organizatori konferencije su pribegli svojim uobičajenim trikovima koji su nekada, možda, i mogli nešto da donesu, ali sada više ne. Sazvali su događaj koji je imao plašt globalnog, a ispalo je da je zapravo samo prozapadnjački. Svima je naređeno da dođu, pokažu podršku i aplaudiraju kada im se kaže, bez obzira šta zapravo misle.
Nekada ovo ne bi bio problem, ali kao što smo pomenuli, to više tako ne može – stvari zato nisu išle po planu zapadnih moćnika. Mnogi prisutni su se usudili da budu neposlušni. Ne previše, da ne bude povoda za skandale, ali dovoljno da se Zapad prvi put u poslednjih nekoliko decenija nađe u situaciji da mora da porazmisli o tome do koje mere može biti tvrdoglav u nametanju svojih zahteva.
Dakle, ne samo što su brojne država sveta odbile da se pojave na konferenciji – deo onih koje su poslale predstavnike se usudio da govori o stvarima koje ne prijaju zapadnim ušima – kao, na primer, predsednik Kenije Vilijam Ruto istakao je nelegalnost zaplene ruske imovine, dok je premijer Istočnog Timora Šanana Gušmao ukazao na licemerje Zapada i njegovog „poretka zasnovanog na pravilima”.
Pored ovoga, gotovo svi učesnici konferencije koji nisu deo Kolektivnog zapada podvukli su činjenicu da pregovori nemaju nikakvog smisla bez učešća druge strane u sukobu. Ovo je, na kraju samita, morao da prizna i šef ukrajinske diplomatije Dmitro Kuleba, koji je rekao da će na sledećoj konferenciji morati da učestvuje i Rusija, jer je „očigledno da su za okončanje rata potrebne obe strane”. Da li se to Kuleba sprema da prihvati gorepomenuti Putinov poziv, jer je Zelenski zakonom samome sebi zabranio pregovore s Rusijom?
Uloga Srbije
Konačni udarac organizatorima konferencije nanele su mnoge zemlje koje su prihvatile učešće, ali odbile da potpišu završnu deklaraciju, među kojima su Brazil, Indija, Saudijska Arabija, Slovačka, Južnoafrička Republika, Ujedinjeni Arapski Emirati, Tajland, Meksiko… Najveća bruka je, ipak, to što su (za sada) tri zemlje – Jordan, Irak i Ruanda – tražile da se uklone sa spiska država koje su potpisale deklaraciju, iako su ih organizatori uvrstili u tu grupu.
Na koncu, od 92 države, koliko ih je došlo na konferenciju, njih 74 je potpisalo završnu deklaraciju, a među njima je, nažalost, i Srbija. Naša zemlja je, moglo bi se reći, u ovom teatru apsurda odigrala sasvim nezapaženu sporednu ulogu, ali nikako nije mogla da odbije rolu. Kao neutralna država koja se principijelno poziva na poštovanje međunarodnog prava i teritorijalnog integriteta svih članica Ujedinjenih nacija, nismo mogli a da ne glasamo za pojedine rezolucije u UN usmerene protiv Rusije.
Kao neutralna država mogli smo i sve ovo vreme da odbijemo pritiske za uvođenje sankcija protiv Ruske Federacije. Da li smo, onda, mogli da odbijemo i učešće u ovoj predstavi od mirovne konferencije, ili barem da ne stavimo svoj potpis na završnu deklaraciju? Možda. Ne raspolažemo svim neophodnim informacijama da bismo sa sigurnošću mogli da kažemo da je vlast trebalo da se odupre nesumnjivo velikim pritiscima i postupi principijelno ili da, barem, na konferenciju ne pošalje šefa diplomatije nego da, poput Novog Zelanda, na primer, pošalje ministra za kazneno-popravne institucije (što je toliko apsurdno da ima smisla).
Ponavljamo, nemamo dovoljno informacija da bismo mogli sa sigurnošću da kažemo da je zvanični Beograd trebalo da pokaže dovoljno prkosa da makar ne potpiše tu deklaraciju, ali izgleda da je pritisak bio takav da čak i Moskva razume i ne zamera naše učešće u ovoj predstavi. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov jasno je rekao da to što su Srbija, Mađarska i Turska učestvovale na konferenciji i potpisale deklaraciju neće pokvariti njihove odnose s Ruskom Federacijom i da se Beograd, Budimpešta i Ankara i dalje mogu smatrati za ruske partnere.
Ipak, Peskov je još kratko dodao da će Moskva, naravno, „uzeti u obzir stavove koje su ove zemlje zauzele”. „To je važno za nas”, rekao je on, konstatujući da su mnoge zemlje koje su potpisale završnu deklaraciju samita ipak svesne da ozbiljni pregovori bez ruskog učešća nisu mogući. Za sada je, dakle, sve u redu, a celom svetu ostaje da se nada da će završnu deklaraciju neke buduće mirovne konferencije potpisati i Rusija i Ukrajina.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Pečat
Naslovna fotografija:
BONUS VIDEO:
